Zbirka pjesama SJENKE, 2020.g. Andrija Markuš

СЈЕНКЕ
1

Библиотека
П О Е З И Ј А
СЈЕНКЕ
Андрија Маркуш
Издавач АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица
За издавача Андрија МАРКУШ, извршни директор
Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ
Цртеж на корици Славица МАРКУШ
Штампа
„АП ПРИНТ“, Подгорица
Тираж 200
ISBN978-9940-695-27-9
2

Андрија Маркуш
СЈЕНКЕ
Новембар 2020.
3

4

Збирка пјесама „Сјенке“ наставак је претходне
„Међаши“, 2017, како по хронологији догађања,
тако и по жанру – сатири у ангажованом дијелу.
У организацији Удружења књижевника
Црне Горе одржавани су бројни скупови – пјесничка
приношења поводом значајнијих догађаја, како
историјских тако и актуелних, који су за мене увијек
били подстицај за компаративно упоређење са
данашњим веома чудним у паду заокретима у односу
на све пређашње.
Иако су сваке године обиљежавани, између
осталог, исти дани: НАТО-бомбардовање, Видовдан,
дани Светог Саве и Светог Симеона, рођендани
– Његошев и Пушкинов и друго, увијек је за све
било новог да се каже. Толико је било новог да сам
2017. од ранијих наступа на Пушкиновим рођенданима
објавио збирку „Пушкинов рођендан“, гдје
сам користио прилику да се Пушкину пожалим, као
и овдје за 2019. и 2020. годину. Ту су и друге теме
менталитетских карактеристика, манипшулација и
заблуда.
Сатира, као жанр, одговарајућа је за ово,
са много апсурда и непринципијелности, рушењем
највреднијег из наше историје и културе, пласирано
кроз ауторитарност и пропаганду, преко свакојаких
медија, зарад појединачних интереса. Све то као
тужно насљеђе стихије из братоубилачких ратова
деведесетих.
Аутор
5

6

СЈЕНКЕ
Сунце им сјенку
правило није –
њима провидним,
невидљивим
мрљама
историје.
Наткрити
као никад прије,
стасaше у људе из сјенке,
свакако – провидне,
видљиве,
један човјек, а муке двије.
С туђих плећа
црним завијене,
људске бруке
и срамоте –
застиђе,
отаџбине.
7

Прије свитања,
да им сунце црни пут
у зрак не слије,
у мраку отимају
понос, језик.
И цркву, као да није.
Темељима међу нама,
а кровом (који прокишњава)
међу душманима, гласније –
наочно,
безочно
што не може, нити смије.
Продају нас
држећи новац у народним банкама,
да је народу милије –
потоком уз поток,
у једну ријеку,
у њихов буђелар да се слије.
Напором посебног ума:
мутаво, мутавије – најмутавије,
по атлетској дисциплини
са препонама, за собом остављене –
доћи, а Богу не стићи
на врата Митрополије.
8

БЛИЈЕДЕ ЉУДИ, А НЕ СЈЕЋАЊА
1998.
Корумпиран,
златним ланцем на рукама,
наслоњен на кола металик-сјаја,
у одјећи страног ткања,
минђушом о једно уво,
средовјечан,
обријана глава.
А пра-прадјед његов из руку Агарјана,
из давнина
пркосно
испљувак до њега добаца са коца.
Блиједе људи, а не сјећања.
Узалуд унук старији од дједа
(претече га засталог насред коца
и у стомаку нерођеног оца свога)
пâс пâсу
име дједово дода.
9

Била је младост, а био је и НАТО
МНОГО ЈЕ ПРОШЛО
30.4.2014, Мурино
Много је прошло
да више нијесте дјеца,
расли у нама
на мосту изнад Лима
покошени одозго
англоамеричким
НАТО-аветима.
Нијесте више дјеца.
А ови то посташе
у лику власти стада,
загледани горе
у НАТ-Овце
изнад Мурино града.
10

Гледају их
како небом пасу
у залету
до Бугарске
да су.
И до Румуније
за маневар
против Русије.
Заслијепили
још више
док небом ору,
али им ваши гробови, дјецо,
очи отварају,
док им је ум
на годишњем одмору.
11

Била је младост, а био је и НАТО
ДАН ПУНОЉЕТСТВА
МАЛОЉЕТНОСТИ
На осамнаест година од НАТО бомбардовања.
Трибина УКЦГ „Ријеч“, 23.3.2017,
Духовни центар „Свети Симеон Мироточиви“,
Немањин град, Подгорица
Осамнаест година је
пунољетства
малољетности НАТО-а –
од бомбардовања Срба 99-е
кукавички –
технологијом
изнад неба рата.
Бомбардовао нас је и одозго
и одоздо срца лака –
уранијумом
кроз жиле биљне,
зарад здраве хране –
бомба свака
приспијевајући
и наредних 1000 година
разлагања у нама
с кољена на кољено
рана рака.
12

Одозго и
одоздо
да нас усендвиче,
тражећи
сисаче весла
вичне.
Да смо потпуно за НАТО,
и више би – да су нас
више бомбардовали
за то.
Убиједиће нас
да нам ништа није милије
него да бомбардујемо Југовиће
од Триглава до Ђевђелије,
као Македонци 1999-е нелогично
логистиком против нас,
уз југо-поклич:
„Нико нас изненадити не смије“.
13

Била је младост, а био је и НАТО
НАТО САСВИМ ПРИЈАТЕЉСКИ
Трибина „Ријеч“ УКЦГ поводом деветнаестогодишњице
НАТО бомбардовања 1999. Духовни центар Манастира
Светог Симеона Мироточивог, Немањин град,
Подгорица, 23.3.2018.
Бранили се деведесетдевете
од НАТО-а,
а данас не можемо
ни од ког
јер НАТО смо ми,
небрањени од себе
искуством
рата братоубилачког.
НАТО нас је сасвим пријатељски
бомбардовао – неодољиво,
неодвојиво,
искреним гестом,
уз 1244 ријеч,
згажену потом.
Провидна војничка ријеч и част
за стих епом –
била је колатерална штета
ЕУ-цивилизације
стргнуте мачковим репом.
14

НАТО нам је помогао
да себе у подрумима нађемо,
бјежећи од бомби,
вапајем за Русијом – у јад јади,
као некад за руским житом
година глади.
Успјехом против Османлија
за слободу уз стрмину,
а НАТО-ом низ брдо
сатјераних
жена, стараца –
убијене дјеце
у Мурину.
Црногорски је орај сваки
у лету,
па и НАТО-овски
за тренинг
мету.
15

Била је младост, а био је и НАТО
ПРОСИЈАНО СЈЕЋАЊЕ
Тибина ,,Ријеч,, УКЦГ, поводом сјећања на
НАТО бомбардовање 1999. Духовни центар
Светог Симеона Мироточивог, Подгорица,
19.3.2019.
Безумља и ужаса звук
незване назови-цивилизоване
Европе, статуса „дивље стање“,
сирене – најаве па детонације,
засмрдјелог неба
што нам ракетом посла,
у уху да
остане,
копа
и разгара сјећање.
16

Циљали су нас
да нас нема –
или има
безнадног стања,
а данас пресрећни
што ће неко да их загрли
просијаног сјећања.
Колико више оног,
толико више овог.
Крв наша
што прекри земљу
јавиће се једне зоре
послије ових што не свићу
жмиркајући
од горег горе.
17

ЈЕНГЛЕЗИ
И МЕЛЕЗИ*
26. јун 2019.
Ћириличним кућићима
кућа је зачудо на „SKVERU“
као да су копилад Јенглеза
и полуцрних Црногораца –
мелеза,
а све на мјесту несталих кућа
и нас у њима,
свједока
skver до skvera
од јенглеских бомбардера.
Осјећај је више него стваран
да је недостатак skverova,
па је и „SKVER“ – часопис формиран.
да јуна 2019-е без устезе,
комплет на јенглеском,
поезијом бомбардује
Јенглезе.
*Поводом часописа „SKVER“,
који је јуна 2019. изашао
комплет на енглеском.
18

РУСКИ А НАШ ЦАР
Јун 2020.
Нека је цар лажни,
само да је руски,
правог Петра Трећег
ни Русија нема
(говорило се да је
негдје снемога’).
Шта ће нам прави цар,
а ми да смо лажни:
Русијом у срцу,
НАТО-у на дну нога?
19

Шћепан је био цар
бољи од свих што сањаху
да су као он истински,
колико год лажни.
Он је Божји дар.
Од вишка лажи
направљен је цар,
за привремену употребу
испод коже,
да му кажу:
„Ти си тај.
Немој да речеш
да нијеси.
цар си, ништа мање
а више може“.
Да је цар
довољно је да признаде,
што му се рачуна
у олакшавајућу околност,
да му главу откину
кад добије вриједност.
Тада ће
(кад се за ријеч „цар“ веже)
бријач Шћепану
само бритвом
гркљан да пререже.
20

Руси притврдише
(доласком изабраног дана)
да је цар лажан, а бритва права
намијењена Русу
у лику Шћепана.
Ми бисмо зубима и мајци
сису пререзали (а мајка је – Русија,
вреднија од злата),
те Руси из опреза
послаше нам угледнике
заштићеног врата:
Пушкина и Висоцког (ништа мање),
вратом од бронзе
да се спомену на споменику
да ојачају наш врат без главе
послате
НАТО-у на шишање.
21

ПУШКИНУ 2420-о РОЂЕНДАНСКО
ЈАВЉАЊЕ РУСИЈЕ, 6.6.2019.
Подгорица, 6.6.2019.
Слављенички, јеком црквених звона,
Пушкине, честитамо ти 2420-о
рођенданско јављање Русије,
ове 2019-е – 220-о по 11 пута
из 11 руских временских зона.
Земљиним циклусом,
према теби окреће она,
са: „Хвала Пушкине“
из сваке од тих зона.
22

Црна Гора је у једној
од тих зона у мртвом углу
(са собом у неслози),
из којег не види Русију,
НАТО-ом у око утруњена,
да је хладнија
од тебе у бронзи.
Плашио си се, знамо,
да ти мачка
пређе преко пута, на зло свима,
због које си одустао
да помогнеш декабристима.
А сада испред тебе није Руска дума,
него црногорска скупштина
преко чијег пута прелазе мачкови
неруског наума.
23

ПУШКИНОВ 221-и РОЂЕНДАН
Подгорица, 6.6.2020.
Говорио на пјесничком приношењу
чланова Удружења књижевника Црне Горе,
испред Споменика Пушкину у Подгорици
6.6.2020.
На 221. рођендан,
шта Пушкину да кажемо?
Од много шта – ништа
згодном приликом том.
Остали без тла
и остали без неба
НАТО-злу предатом.
Предали земљу
(до тада под руским погледом
и упртим прстом душману).
Предали са два подигнута прста
у Скупштини
НАТО-безумљу.
24

Русија далеко а близу,
давним путевима
и козјим стазама знано,
а данас не ближе од два метра,
попут короне, кородираним умом
прописано.
Говорили поезију испред Споменика Пушкину
на његов 221. рођендан 6.6.2020.
25

ДОБРИЦА ЕРИЋ*
Осмијехом
вјере и наде у људе,
пјесма њега и он њу
миловаху,
отварајући
за пострадале
Србе и Србију
пркосе
у Пркосној песми.
Радостан
шта је и шта ће
да остане –
Србин
да га дичи
ријеч на ријеч
пјесмом
што нас је одржала.
* Преминуо 29.3.2019, којим поводом је и ова пјесма.
26

ПЈЕСНИЦИ ЗА ДЈЕЦУ
ДОБРИЦИ ЕРИЋУ*
Дјечјим
пјесницима
руке су дуже
пјесмама
вучене,
још једном
са дјецом
да одрасту.
А и срце им је
веће
скупљајући осмијехе
и жеље
дјечје.
Остајући дјеца уз дјецу
њима су
само
ципеле
веће.
* Добрица Ерић преминуо 29.3.2019, којим поводом је
и ова пјесма.
27

ПОДОБРЕНИ*
Није било обавезно,
али Ерић је
за дјецу
и именом био
ДОБРИЦА,
никако Вук,
па био
и Караџић.
Срце да ко није имао,
прокуцало би му
милозвуком
стихова
Добрицом
подобрени.
* Добрица Ерић преминуо 29.3.2019, којим поводом је
и ова пјесма.
28

СЛОБОДАН ВУЧИНИЋ*
19.11.2020.
Кад би пјесме писале пјесму,
користиле би твоју оловку
и топлу народску душу,
ријеч богомдату,
јасну као око, нигдје замршену,
из народа у народ
враћену.
Кад би ти писао пјесме,
а не Србин здравац у теби
(кад се ту прогнан одмори),
ти би казао:
„Ја почех, а ти настави – Србине,
да ти рањену ријеч не преводим“.
Кад те Србин у теби пусти
да за њега говориш поезију,
чинио си то са нама
погорелцима од Монтенегрина
у митрополијиној бараци
док и она није изгорјела.
* Преминуо 19.9.2020, којим поводом је и ова пјесма.
29

У ПАМЕТ СЕ ЦРНОГОРЦИ,
ПА ШТА ВАМ БУДЕ
Брда су наша,
а и врхови могли би.
У памет се Црногорци,
наше горе зорци.
Да сте не само које-који
Срби
са Србијанцима
и Херцеговцима
брат до брата,
бар из ината.
Да сте високог лета:
Русија мајка,
а не мета –
мисли луде,
у памет се,
па шта вам буде.
Децембар 2019.
30

САМИ СОБОМ
Са промоције часописа „Стварање“ бр. 4/2018,
Удружења књижевника Црне Горе, у склопу
трибине „Ријеч“, 18. окт. 2018, Духовни центар
Манастира Светог Симеона Мироточивог.
Шта ће нам да нас је више
да себе собом узјахани
додатно трпимо,
а да нас је мање:
не бисмо лакши били?
Најбоље је да нас је
колико нас је –
гдје год ко да је
о себи да се стара – као за себе,
а не као за остале, што би било мало.
Гдје бисмо с ким још да нас је?
Дједови дједова да се врате
нигдје да их ставимо сем на главу,
а ту већ једни друге држимо.
Ко би се брату с главе скинуо
само ради дједа?
31

РИЈЕЧ НА ГУСЛАМА
СКОВАНА
Гуслама
човјек себе чује,
појачано
до срца, а не уха,
да види –
да ли је он – он,
да га гусле
признају
усправног или прилегнутог.
Помрсе ли му се конци
неће и струне
да га оваквог или онаквог
виде.
Прво оне зајече,
па човјек запјева
гласнут
са Косова.
32

Гуслама се
враћамо прије него гдје одемо
да нас окураже –
испрате.
Гусала се
хватамо –
да се брда
с њима чују
да их ухо ухвати
да имају гдје да се
раскомоте.
Гусле
причају
уз причу,
којој
гудало
ријеч даје
да не стане.
Гусле су не само
да се гусле чују
него и Косово
и они што зборити не могу
у светој земљи
запретани.
2016.
33

СИНУ СТУДЕНТУ
Кућа те даде,
срећи се сљеме понада,
мушко да стаса и барјак понесе,
да стопа у земљи,
као у снијегу, иза тебе остане...
Зато усправно стани,
у људе иди
за муда крупна!
Сад су ти, сине, као зрна пасуља;
уради нешто да буду
као дједова –
пљунута...!
Удри о сто,
стегни зубе
за муда крупна!
Претећи ће нас никоговићи,
такмичећи се.
Почеће – кост уз кост,
камена с рамена,
памет из књига да ваде.
34

И ти узми књигу,
мајку јој њену.
Стисни петљу
за муда крупна!
Уради нешто да буду
као дједова –
пљунута!*
1998.
*пљунута: иста (као да човјек два пута пљуне – исто)
35

ПИЈАНАЦ
Стегао под пазухом
празну ракијску флашу
добро затворену,
да не исцури што прижељкује да има,
што је добро
за флашу и наду.
Очито лијепо васпитан,
смирено говорио је са собом –
ријеч на ријеч
без упадица,
с наклоном
пристојна реплика.
1999.
36

НЕМАЊИЋИ
Немањићи
сви Стефани – једанаест светитеља
од Растка и Немање,
Саве и Симеона...
па надаље.
Жупани, кнежеви, краљеви
и цареви.
Двоимени,
своја имена даривали су
мјестима, улицама,
чак и потоцима,
а тек манастирима
што ктиторски градише,
а тек нама
да ког у породици
њиховим именом зовемо.
37

Себе
светитељством
издигоше,
Божјим именом:
Немања – Свети Симеон,
Растко – Свети Сава...
и тако сви
да их је
више него што их је
Оставише нам имена
и ред свој –
да трајемо,
да смо и своји
и њихови.
Да смо шта су.
2020.
38

НЕМАЊИНА ОБАЛА
У част Дана Светог Симеона, говорено
на Трибини „Ријеч“ УКЦГ, 26.2.2020.
у Духовном центру Манастира Светог Симеона
Мироточивог, на ушћу Рибнице у Морачу
Сви кажу: Немањина обала,
а не обала Рибнице,
јер припада историји.
А Немања је историја,
који се ту роди.
Уз то – са лијеве, обала је пресељена
на десну страну Рибнице – литијама,
тако да је лијева остала Симеонова
у Симеоновом манастиру
поред Немањиног града.
Једно поред другог:
мјесто гдје се Немања први пут
и мјесто гдје се други пут родио –
Немањин град и
Манастир Светог Симеона Мироточивог
Рибница сада тече
између Немање и Симеона
до Мораче,
која долази
од Манастира Морача
Немањиног унука Стефана.
39

Тече Морача
од манастира до манастира –
од Стефановог до Симеоновог,
од унука до дједа,
обрнуто земаљском реду.
Све брањено
Немањиним Растком –
Светим Савом,
поред чијег – Савиног потока
на Златици
пролази.
Литија је ишла годином сваком
са Симеоновим ликом испред –
до Немањиног града,
док једном у повратку
разграна се литија свим улицама
Подгорице тражећи Светиње*,
да све улице постадоше
Немањина обала
на које народ испливава
из замућенице
којом јуре
рибе неухваћене.
Монтенегрини прижељкују
другачију прошлост
у којој се нијесу могли родити.
*Светиње: храмови, који се не дају да се одузму.
40

СРПСКА КУЋА
Oтварања Српске куће, Подгорица,
Сретење, 15.2.2019.
Под небеским кровом –
кров
у Подгороци.
Обескровљеним Србима
стигла је кућа из Србије
да се кућићи куће
сријетањем
од овог Сретења
мимоиђених
корака и времена.
Да се у очи гледају,
собом а не неким другим
да се казују.
Сретење овом кућом срело се
са нама
низводно саставцима 1
Рибнице и Мораче,
одакле се УКЦГ пјесничко перо,
из раскривене Немањине куће
молило небу.
41

Молило се и суду,
да јој се врати кров
поклон судњег сата
сајџије Ђоновића 2 .
Послије постадоше и погорелци
без стварања у својем „Стварању“ 3
у страховлади,
у ријечи под присмотром.
До овог дана
придолазила су нам
рамена за ослон –
Светитељи, кораци и кровови
немањићки:
Раскривеном крову Немањином
приђе кров Симеонов 4 ,
а данас
на Сретење, од родитељице
стиже нам
избјеглим,
а у мјесту осталим,
кров
Куће српске
1 Саставци: ушће – састајање ријека (Мораче и Рибнице)
2 Сајџија Ђоновић – поклонио зграду за Удружење
књижевника Црне Горе, која им је потом одузета.
3 Стварање – часопис УКЦГ, чије просторије неко спали.
4 Манастир Светог Симеона – нови манастир.
42

САСТАВЦИ*
Ријеке наше су
као и ми –
без ушћа
и чудно путују:
нигдје не увиру
да их више нема.
„Састају се на саставцима“,
коритима примакнуте,
различито замућене
да се не мијешају
док поглед досеже...
Или су, можда, низводно
ушће одвукле.
А љети,
кад су бистре,
сву радост потроше
на дну,
забављене каменчићима,
у бистрини својој кријућ’ тајну:
како, идућ’ по дну,
стижу у висине.
*Саставци: ушће (састајање ријека)
43

ВИДОВДАН 2020.
Поетски час чланова УКЦГ „Видовданак у бесмрћу
осванак“ трибине „Светосавници“, „Српска кућа“,
Подгорица, 26.6.2020.
Шестстогодишњицу Видовдана
слависмо 1989-е –
Косовски бој на Косову,
а не који дан у ЕУ,
као касније подвалу у Рамбујеу.
Замјери ЕУ што за то
не замјерисмо себи –
и за спомен дјеци
коју побише на мосту у Мурину
и малу Милицу на ноши,
да ништа сем зла не би.
Замјерише и Кинезима
у амбасади у Београду
што се не црвенише жути,
што стадоше уз Србе поносни,
да НАТО-вци небом
црноврано гракћу љути.
44

Замјерише Нoвaку на 17,
а Моники са девет
гренд слемова,
док Енглеска
за 70 година – ништа
сем сломова.
Замјерише себи
што су нам се дивили
за побједе на Церу,
Колубари и Мојковцу
у Великом рату
(док су они губили),
а сада без руке брата-брату.
Крварили смо у Другом свјетском,
(гдје су нам били слободе сан),
да би нас бомбардовали
као пријатеље на Ускрс
да нам све не би било
на Видовдан.
Деведесет девете
отеше нам зјеницу ока – Косово.
Ако је мало један, тада
са по два-три Видовдана у години
наново.
45

ГЛАВЕ ВОЖДА НАШИХ
Пјесничко приношење „Виш Србије по небу ведроме“,
поводом „Сретења“ 2019. и отварања „Српске куће“ у
Подгорици, Трибина „Ријеч“ УКЦГ, Духовни центар
Светог Симеона Мироточивог, 14.2.2019.
Све наше главе Лазареве су,
само Лазарева није Лазарева,
за Босфор запућена,
а за њом по други пут да страда
и Карађорђева,
вожд за вождом
ропству
вијек на вијек да се дода.
Новог кова силник –
Рамбо у Рамбујеу,
финта демарш,
односе нам главе
и за Ламанш.
46

Ништа им није од нас
дато у гњеву.
Главама наших вожда
и наше избројане,
сијевом мача
узимане.
Мјесто
на раменима
да им главе љепше стоје,
одоше у торбаку
како коме, како им траже
како које,
Бајазит за Босфор,
а КФОР
за избјеглички помор.
47

НА БИЉЕГУ
ВАКУ ЂУРОВИЋУ, ПАЛОМ ЗА СЛОБОДУ
КОЈЕМ НА ОВОМ МОСТУ ОДУЗЕШЕ ИМЕ
Истакнуто 17.7. 2006. на Мосту Вака Ђуровића
у тренутку кад је преименован у Везиров мост
Пали за слободу
и даље падају, али од нас,
иако вријеме кад стане
са њима се наставља,
крвљу препричан
завјет предака.
Они су мостови,
а грађевина изнад ријеке
смо ми,
не да јој,
као сирочићи без славе,
везирово име дамо,
Андрићевим на ћуприји
скидањем
главе Вакове.
Путујући
узводно до извора,
с моста нам арлаучу:
„Вакмајстори
и везири
напријед,
остали – стој!“
48

ЛУЧОНОШАМА ЛУЧИНДАН*
Посвећено тројици наших јерарха
Говорио на књижевној вечери поводом 207 година од
Његошевог рођења и 169 од смрти. Трибина „Ријеч“
Удружења књижевника Црне Горе, 4.11.2020.
у „Српској кући“, Подгорица. .
Ко је први:
Петар Први или
Петар Други?
Као митрополит:
први је Први,
а као пјесник
Други је први.
Као лучоноше, први су
и Први и Други;
на Лучиндан
пред Бога стали
и трећу лучу –
Амфилохија дочекали,
који каза: „На Лучиндан стижем им
жив или мртав“,
што Бог послуша.
49

Петар Први и Петар Други
били духовни и свјетовни
предводници, а Амфилохије
духовни, свијету
на пет језика упућен
шестим – најбољим
Божјим језиком.
„Чуја се он с Богом“,
рекли би стари Црногорци.
Три Лучинданска Јерарха
овдје и горе
чине нас првим
испред себе
себи доспјелим.
*На дан смрти Митрополита Амфилохија, 30.10.2020.
Лучиндан 2020.
50

ЛАКОЋЕ БРЕМЕ
БОЖЈЕГ ДАРА И ЗАДАТКА
Говорено на пјесничком приношењу Удружења
„Светосавници“ блаженопочившем Митрополиту
Амфилохију, „Српска кућа“, 6.11.2020, Подгорица.
Небо остаје гдје је,
а Земља се испод окреће,
кад се често људи преврћу и
мијењају по каквом
ђаволовом послу.
Траже (кад небо не могу)
да се земља од њих удаљи,
која почива на вјери.
Стану испред спознаје вјере
да њу кроз себе, као лоше решето,
просију.
А за остатак, који не пусте да га приме,
оптуже монаха
што га литургијским појем
избављењу призива.
51

Бог никог не слуша да га послуша
него заслужнику вјеру удијели
да све што зажели добије на земљи,
а не с неба да му падне.
Монах доноси што у Богу извире.
На Ушћу не може се Извор ријеке утулити.
Превелики би то био дар монаху
ако би га неко за Извор оптужио,
који он из скромности не прихвата,
поготову као вјерник.
У свему тoме
живио је Митрополит Амфилохије,
носећи
лакоће бреме Божјег дара и задатка.
52

МОНАХ
Монах нема улице,
ни врата стана,
ни стана иза тих врата.
Он отвара врата к Небу.
Манастир је његов
једини кров,
не под небом
него на небу.
Али једном у једној земљи
„на брдовитом Балкану“ (Д. М.)
монах пође
литијом из манастира,
размишљајући да ће једном,
на повратку,
на вратима манастира наћи
да пише да он више није његов,
Богу узет
по Закону о слободи
вјероисповијести.
53

НА ТАРИ ЋУПРИЈА
Из куће у храм
(Богу слава),
за монаха је из храма у храм,
Богу служeћи и док спава.
Лицем к Небу
келије зидова
уз лијеви и десни бок,
мјесто јастука камен,
раскоши Божје
скок.
Тихоходом
пред вјерницима
до мјеста гдје је Бог
највише издигао мост
над водом –
од неба
до далеко – доље воде
испод лука,
на путу ка параграфима,
отетим храмовима
пружена рука.
54

Пилат је
за монаха
унапријед опрао руке
(вјере и невјере смјена),
мјесто крста бирајући му мост –
насред њега позорника
ударцима монаху
обореном
на кољена.
С кољена
монах се
Богу помоли
за позорника.
Мај 2020.
55

ИЗ КЕЛИЈЕ У ЋЕЛИЈУ
Maj 2020.
Наш човјек кад се навикне,
и владике може да хапси.
Прво тешко, што не зна
зашто их хапси,
а послије кад види
да му ни шеф не зна,
ни шефов шеф – нико,
каже: „Зашто бих и ја“.
Тек у апсани мука та:
пита Владику зашто је ухапшен
као да он боље зна
Био би себи милији
кад би знао
хапси ли га што улази у храм,
или што излази –
на путу ка Богу
или полицији?
А Владика,
шта без да поштује државу
у МУП-кући
из келије у ћелију,
мушицу да не згази,
крајем пута ходајући.
56

ЛИТИЈЕ
ПРИЈЕ ЛИТИЈА 2015.
КАНА-групи
15.8.2020.
Лијепо је у односу на њих
посљедњи бити,
да је за стих и причу,
гледајући их испред у леђа
док одмичу.
Ко је испред
(ја сам ту гост)?
Ко aко не
архитекти* млади и студенти –
будућност која је
отпором
рушилаштву културе пост,
непретечених
рушевина знамења?
Гледам их испред
свим својим с њимa
хтјења.
*Ко aко не архитекти: Ко Ако Не Архитекти – КАНА,
Удружење архитеката, поред осталог посвећено дјелу
арх. Кане–Светлане Радевић (1937–2000).
57

Испред
ходају као литије
двије хиљаде петнаесте,
од стратишта до стратишта
Кане, Вујадина, Перише и Риста.
Ходају до Мораче,
до ушћа Рибнице – низ степенице
Канином рањеном Хотелу
у подножје да се спусте,
да папирне лађе
низ воду пусте.
Не знам зашто ми
не теку сузе.
Можда у чуду
преотворене очи вјетар суши
или је то сан,
или ми нешто свијест узе.
Будите млади што дуже,
чврстог става – здравца
док папирним лађама
дође смјена
да Бог не заплаче
без употребе сузавца.
58

ТАМООН 1
Још за живота био је објешен,
укуцан крупним ексером изнад главе
(да му слика не падне)
бјегунац са Цера и Колубаре 2 .
Мајушне главе,
скоро
пола вијека
издржа ексер каплара 3
у униформи маршала.
Умирен штапом као змија
врхом копља 4 руског војника,
награђени
добровољац
против Срба и Руса
доспје до Сибира.
1 Тамоон: ништачовјек (тамо да је он, кад је такав).
2 Цер и Колубара: Тито је учествовао на аустроугарској страни у
биткама против Срба на Церу и Колубари, за које је добио орден.
А истовремено на српској страни Дража Михаиловић је добио
орден, којег је Тито након Другог свјетског рата стријељао(!) као
издајника.
3 каплар: Тито је био каплар аустроугарске војске.
4 копље: Послије Цера и Колубаре, Тито је наставио да се бори за
аустроугарску војску, кад је у бици у Румунији заробљен од руског
војника, који га је претходно ранио копљем.
59

И он
као ексер
није ишао главом.
Памећу из врата
с аријевског синџира
ишао
лелеком Отока 1 ,
Зиданог моста 2
и Новоспаског манастира 3 .
Преплашен плотуном
Ауроре,
у бјекству враћен
са границе Финске,
судбином
одређен,
трзајем синџира,
за циљеве ниске.
1 Оток: Голи Оток концентрациони логор – мучилиште за оне
који су се противили разлазу са Русијом 1948.
2 Зидани мост: мјесто гдје је Тито без суђења побио око 50.000
његових политичких противника у одступници, које су Титу
предали Енглези. Потом побијене бацали су у јаме.
3 Новоспаски манастир: у Москви гдје су одвођени руководиоци
европсклих комунистичких партија на стријељање, под изговором
– на купање. Претходно, неко их је за то из тих партија
„препоручио“. Тито је то за своје конкуренте чинио, криво их
оптужујући. Кад је Стаљин дознао за превару, Тито је, благовремено
обавијештен, побјегао преко Турске.
60

Примиће тада
још један синџир 1 око врата.
Једном ногом на Западу,
а другом у Кући цвијећа 2 .
Мајстор скривања
и туђих имена,
трговац прстењем
преварених жена.
Лажно усправљеног
у земљи наших сојеница,
као свога прими га она
и ерупцијом Октобра
доспје
од скитнице
до Петровог трона 3 .
1 Синџир: ланац
2 Кућа цвијећа: Титов гроб у Београду
3 Петров трон: трон Петра II Карађорђевића
61

На путу
уклањао људе
спајањем неба и дна јаме.
Приватним паклом обиљежи
московске, париске,
шпанске
и остале дане.
Није прљао руке као Нерон
паљењем неког нашег Рима.
Наручио је
(мука велика)
седамдесет ескадрила
да бомбардују Подгорицу
од десет хиљада становника.
Ни бог рата – Марс,
не би утрошио
толико експлозива
(и да га је имао)
на небу да засија
за почасни плотун
код давања својег имена планети
да запамти историја.
62

Као епилог препород-сеансе,
град је добио његово име,
а он – три медаље хероја,
(знак вјечности),
док су му преживјели
полагали
цвијеће на улице
које је газио из захвалности.
Педесет непријатељских дивизија
стаде пред Младост –
Русијом у себи,
срцем Србина.
Уз покољ
стотине хиљада Срба
у Јасеновцу (да прстом не мрдне),
као режирана судбина.
Без наде и спаса,
враћао је дуг
из обавјештајне школе Печуја,
гдје му је Хитлер био друг 1 –
млађа класа.
1 Хитлер био друг: Хитлер је био, као и Тито, полазник
аустроугарске обавјештајне школе у Печују.
63

Тек кад је рат завршен,
сјети се да је
без побједе на фронту,
као каплар, проглашен за маршала.
Погибе тада
на Сремском фронту као норма
тридесет хиљада претежно Срба
у нападу на Њемце у повлачењу
да би му љепше
стајала униформа.
До извора
стигле
понорнице
од препуних јама безданих,
данима
мјесто воде –
крв
педесет хиљада заробљених.
Поклон Енглеза
(увијек – њихова слика и прилика),
мала цијена
за промјену савезника.
64

Без суђења за неучињено,
без да их ко оплаче
пред Богом самих,
метак над јамом
као свечан испраћај Европе
каплара
на путу несврстаних 1 .
На Отоку
дух Менгела 2
узимао више од живота –
убијао
чојство
и Русију у њима –
срамота,
да би био (од милоште):
„Наше росно цв’јеће“,
„Љубичица б’јела“
и шта још
у Кући цвијећа.
1 Несврстани: Тито је са Нехруом и Насером формирао
Покрет несврстаних.
2 Менгеле: њемачки љекар који је у Другогом свјетском
рату у њемачким концентрационим логорима вршио ужасне
видо-експерименте над логорашима.
65

Стегнутим синџиром
Фрања Јосифа
уреза границе по Србији,
путевима бјекства –
пет зидова плача.
Трговци историјом
на гробу бесмртника;
поражени у улози побједника.
Путевима свјетским
затираће траг –
предсједник царским мандатом,
цар са боговском пратњом.
Морима
на „Галебу 1 “ – змија,
горе авиони,
доље – подморница
и гњурци 2 пролетери –
комплет: братија.
2000.
1 Галеб: брод којим је Тито пловио по свијету, којег су пратили
авиони и подморвице, а у лукама доље гњурци чували.
2 Гњурци: познато из времена кад је „Галеб“ пристао у Александријску
луку да су његово дно наизмјенично на смјене чувале
двије екипе гњураца. У кратком времену њихове промјене бацали
су мале бомбе да ко не би пришао. А дуж пруге, прије проласка
његовог „Плавог воза“, војници су ходали да својим тијелом
активирају евентуално постављене мине, као замке.
66

ОДМАРАЊЕ ОД СЈЕДЕЊА
Кад би ми ко
ногу преко ноге пребацио
док спавам,
да се и у сну одмарам.
У оба ме ока неко
утрунио док спавах
те мрдах,
да ми ко рече:
„Ради и док спава.“
И прије но сам заспа’
одмара’ сам се,
али сан је
да се човјек
и од одмарања одмара.
Добро се сјећам
како сам ноге држа’
прије но сам заспа’.
Који ми их ђаво помјери
да сам на једну
ногу уста’?
67

Оца му очинског
да ми га је било ухватит’;
ко ми то учини
док спавах?
Уста’ сам,
а да се диза’ нијесам.
И – нећу, и да ’оћу.
Како ћу?
Нећу да се дижем
да гузицу око куће шетам–
од сна
да се одмара.
Што ципеле да трошим
кад се у кревет
вратити
морам?
Само кад ми гост
у кућу уђе,
устајем
не да бих стајао
но с њим опет сио.
68

А то је тек – сједник.
Сјед’, сјед’ –
Сјед’
ради себе и ради њега
да види да ми је мило,
да му не дам да се дигне,
јер, људи с људима –
сједе
да им није тешко.
Сједе
док пресједне
да не стигну
да се одморе.
Засједне ли гост
и послије
крене ли да иде у зли вакат,
ред је да речеш:
„Сједи још“.
Не да сједне
но да зна да још можеш издржат’
а тешко.
Ја му од муке зборих:
„Сједи, сједи“,
што послуша
оца му очинског.
69

Послуша
што зборах
а не мишљах.
Залуд кренем да и он крене –
гузицу да му одлијепим.
Речеш ли, придижући се:
„Имам неки поса“,
рећи ће: „Мора се ради себе“*,
а зна да није то.
Дође ми
да запомажем:
„Чиним се, по мирису, да ми кућа гори,
помоћ’ ћеш да је утулим“.
Залуд му и у тањир
нешто успеш
да му дно види
и крене –
заборавио
гдје врата на кући стоје.
*ради себе – поћи у WC
70

Најлакше је да му кажеш,
да би изашао,
да си му пршуту
испред вратâ оставио.
Али, откуд ти пршута?
А можда чека вечеру –
и још залегне
ако си му од бабине сестре.
Ако је доша’ да нешто каже
(а рјеђе се за то долази),
те чекаш да шта рече,
а не рече но засједне,
да не знаш шта му је прече,
може тада и да рече:
„ Сјетих се да морам одмах да идем.
Доћ’ ћу сјутра“,
нећеш га питат’:
„Што не дођеш сад?“
да се не предомисли.
И никад није:
„Како доша’, тако поша’,
ако се сјутра врати
са оним што је наумио
и што је замота’.
71

Никад није: колико донесе,
да толико понесе,
да не добије на разлици,
те га у причи чекаш
да на то дође.
Једном, дигох се ради себе,
кад на вратима бану комшија Мираш:
„Диж се“, вели, „да идемо.“
„Видиш ли да сам се дига’“, зборим му,
„’Оћеш ли да полетим,
ни водијер 1 ми не даш да испразним,
вода ти се свезала 2 ?“
Сједе на струну да ме убиједи
да се дигнем, а ја до њега
да ми се теже дић’...
„Е нећу“, велим.
А већ сам се дига’
због њега.
1 водијер – овдје има значење бешике. Иначе водијер је обично
рог у којем се, закачен за појас, држи белеђија (брус) и вода за
косу косача.
2 вода ти се свезала – кад престане вода (мокраћа) да излази из
бешике због блокирања обољеле простате, кад су огромне муке,
често до смрти, без тада љекарске интервенције.
72

Он једно, па друго, па треће.
Па опет – прво.
„За прво“, кажем му, „погледа’ не бих,
а за друго дига’ се не бих,
но ’ајд’ гдје смо кренули.“
„Има ли тамо гдје да се сједне“, питам,
„да се што попије?“
„Има да забаниш“, рече,
„да одушиш од ове ракије
што си овђе попио,
а од оне тамо – кући ћеш.“
Успут цугнут ћемо
и из овог боцунчића.
Има ли ко да нас до тамо пребачи
да одморни прекрс-ноге
тамо пијемо?
„Тих двјеста метара“, вели он,
„лако ће нам проћ’:
Ти станеш кад ја причам,
станем ја кад ти збориш,
одмараћемо се до довече,
ако нас прича пушти
да стигнемо.“
73

Дигнемо се,
па путем – крени, стани,
ка’ цигар уз вјетар да припалимо,
а он се тули.
Стигосмо у један вакат.
Тамо сједнем пошто ујхнем – ујх!
од навике,
по баби ми дошло
кад је бремена дрва доносила
и с леђа их скидала уз „ујх, ујх!“,
срце да те заболи,
све док сам с ђедом уз огњиште
о чојству прича’...
Учио ме натенане 1
док баба дође и други
јој задатак да.
Није се баби знало кад је уморнија:
„ух!“ кад сједне
или „ух!“ кад устане, знајући шта је чека.
Грабила је једном више „ујх“,
јер пошље неће имат’ кад.
1 натенане – полако
74

У кревету, кад сам се окрета’, ујха сам,
не што су ме шужбине 1 боцкале
(одавно их нема)
но да ми се што не деси – ради урока,
да ђаво види да сам бон
да ме не дира,
понат на мене да он не троши
кад сам „готов“.
Пробудит’ се не могу
да не ујхнем,
без кад заборавим.
Тамо се испричасмо,
а убила тврдина одоздо ка’ самар,
да не знам зашто сједим:
што ми је мило, или што ме је ко казнио.
Нагнем ли се
на страну гдје набија, кажем:
„Тешко мени“,
а на другу која се дотад’ одмарала:
„Овако се може“,
али брзо
и ту почнем да запомажем.
1шужбина – листови око кукурузног клипа осушени за
сламарицу (душек), по некад ниском стандарду становања
75

Мало сам прича’ с људима,
више се мучећи
с гузицом
но с њима,
псујући да не знам кога.
У један вакат
проговори домаћин:
„Што ти је чојку,
што си се узврпољио
ка’ на жарач да си сио,
сјетих се –
уистину ту сам га ставио
да ти ко не сједе на мјесто.“
Скочих тек тада
ка’ да ме одоздо нешто
изједе,
што сам дотад
чува’ да не побјеже.
Свуђе пошље ђе сам иша’
столицу сам
оздо и озгор загледива’
да ме што не стрефи.
Чекићем домаћина
ексере сам још мало прикуцава’
да се столица не разлабави.
76

Кога је одоздо гарнуло,
мошње приштулио,
знава би како је сјес’
да се одоздо,
више но од сваке стране боји.
Нећу да једном сједнем
што ми се сједи,
а друго да се од тога одмарам.
Сјеђење је да се сједи,
а не о злу мисли.
Доста је да чојак главу чува.
Кући кад сам
могу да се намјестим да сједнем
како хоћу.
Вазда ме жена испрати до купатила,
ка’ да се дуго гледат’ нећемо.
Јер кад сједнем, узмем новине
и читај, читај –
за трен дође подне.
Док жену чујем:
„Оћеш ли се враћат сада за ручак,
или пошље – за вечеру?“
Одмах устанем
и откачим даску што ми се прилијепила,
и опет сједнем због оног што сам поша’,
а заборавио.
77

Бачим новине, ту лажавину,
што ми пола дана узе.
Бачим туђу памет
и своје се ухватим,
питајући се:
сједим ли што читам,
или читам што сједим,
за које нијесам мора’ гаће да спуштам,
сем љепоте
што ми у пола пркна
ништа не упире –
какав жарач.
Нећете вјероват’
како се лијепо ладим одоздо,
због чега се заборавих
кад у купатило комшије Мргуда уђох.
Не буди лијен,
тако спојих новине
што бијаху разбуцане за очистит’.
И читај, читај...
чит, чит,
мислио сам – мало,
а би: ош, ош...
све псујући главаре
и с њима препуњене новине.
78

Мргуда стид да пита
шта чиним у купатилу,
а боји се да се нијесам пренемога,
да сам преша мјеру
чега год да сам се најео.
У један вакат дође ми жена
да пита што се не врћем,
кад рекоше да сам у купатилу.
„А шта сте га пуштали,
то му је слаба такча“, рече она.
„Како ћемо га извућ’?“, пита Мргуд.
„Речи му да је ручак,
па ће изаћ.
Само не дај му га тамо
да не засједне.“
„Е то ћемо урадити“, прихвати Мргуд.
„Само му немој рећ’
да сам дошла, јер ће казат
да се ни посрат’ не може без мене
гдје год да пође.“
2000.
79

ПРЕДСТАВЉАЈУ СЕ ВЕЛИКИМ
ТЕК КАД НАМ СЕ
ПОПНУ НА ГЛАВУ.
МНОГО ЈЕ ДА ИХ ЧЕКАМО
ОД ДАНАС ДО СЈУТРА
КАД КАЖУ: „ МАЛОСЈУТРА*“.
КО ЖИВОТ ЗА ЊИХ ДА
НЕЋЕ СЕ КАЈАТИ.
У ПРВОЈ ФАЗИ:
НЕ ШИШАЈУ НАС,
А У СЉЕДЕЋОЈ: ОТКИДАЈУ.
*Малосјутра: никако
80

РИЈЕЧИ СА ДЛАКАВОГ ЈЕЗИКА
Ријетке су ријечи без длаке,
ријетке са чистог – ћелавог језика.
Макар длака мала
да је ријеч прескочи
одоздо њоме очешана,
да јој јакост смањи
и позерску љепоту истакне.
Ријеч је као дијамант
који се накнадно бруси,
те није ред да некоме
без дотјеривања одбрусиш.
Дај човјеку лијепу ријеч
да ти се захвали за дотјеривање,
јер ако је ријеч каква је,
тај ће ти рећи:
,,Што си долазио да ми шта збориш
да ми се мијешаш у посао?“
Свако свакоме може да се
мијеша у посао
ако га хвали.
81

У полицији
људима депилирају језик
да би пропјевао –
да говори као навијен.
Длаке са маљавог језика,
на нос излазе,
немуштим,
адактираним
све ријечи учине.
да су којекакве,
амином на вересију
потврђене.
Оне нијесу безазлене,
јер ријечи носе дјела
о којима и „покољења суде“,
да брзо
на наплату дођу:
„Закукала им мајка“,
а да мајку
чули нијесу.
Кад ријечи прво на нос изађу,
а не на уста,
оне замршено путују,
уз цијену без цијене –
не по којој се рањене купују,
него по којој се продају.
82

Ријечи се погледом прате
два – три, до 100 метара
колико могу да оду.
Али ријечи и
електронски на крај свијета оду,
кад се на путу
и пресретну
од броја до броја
мобилног,
да их, као метак птицу,
у лету погоде –
у сирочад без старатеља
претворе,
зависно од електронског
доушника.
Доушнику је драже
да прислушкује,
него слуша
и послуша.
Ријеч се
и прије, и послије употребе
пакује
не да се гдје пошаље,
него да се (не) схвати,
а прихвати, тражићи другу ријеч
да се из прве
извуче –
да се на њој не оклизне.
83

Танка ријеч тражи
раме за плакање,
кад напумпана одуши –
као да је није ни било,
кад иза ње стоји човјек
из пуних уста...
У електроници
у истом фолдеру,
уз ријеч не стоје и пуна уста.
Ријеч се дотјерује
да је што није била,
да, иако тешка,
може да се издржи –
кад се спусти
да се прескочи
да се о њу не оклизне.
Некад се ријеч рече
да се упамти, и одмах заборави
(главу да се не изгуби),
на један начин изговори,
а на други прочита.
Ко остане без ријечи
забезекнут,
наћи ће је засталу иза зубâ
који су
језик пререзали,
да је бабица
залуд порођај чекала.
84

Људи за све и сваког имају ријеч,
и ријеч за ријеч.
Што год народ зборио,
једнако ми се пише,
а нигдје не записује,
док не проговори
тољагом.
Народу се узима ријеч
прије но је пусти,
а кад је узме,
узима и још понешто.
Кад народ има
што да каже, а не каже.
кад уста отвори,
заћути
и ко је језик
држао за зубима.
Кад народу
желудац проговори,
песница се јавља
за преводиоца.*
*Ранији афоризам А. Маркуша
85

Ако власт
не слуша народ,
зашто јој смета
што говори?*
Некад је најбоље да се
туђа ријеч прогута,
а своја за њу
иза зубâ држи
да не побјегне,
да није (парафразирајући Његоша):
„Моја ријеч нема родитеља“.
Све то – да ђаво овамо
не долази на одмор,
пуштајући нас
да непросијано зборимо,
да нас као одговор
прати ријеч
што пас с маслом
не би појео –
да гдје дођемо
дође и чија друго ријеч
да је прескочити не можемо.
*Ранији афоризам А. Маркуша
86

Ријеч која има тежину,
лака је
да јој је тешко да не полети.
„Лијепа ријеч
сва врата отвара“,
али их не затвара,
те свакаква поган
за њом уђе.
Преслатке ријечи,
горке су.
Сличност
различитих ријечи
остварује се заслађивачем.
Прихватићу човјеку
сваку враћену ружну ријеч,
ако је прогута,
а не испљуне.
Постоји и
без ријечи – ријеч,
у тишини која се чује.
Своју благодетност
ријеч не казује,
па била и – Драгомир.
87

Ријечи ништа не значе
ако се не виде.
Понекад се каже:
„Видио сам шта је рекао“,
а не ,,Чуо сам...“
Јер ако си само чуо,
тек ћеш да видиш
шта то значи.
Од оног шта је рекао
важније је – шта је
мислио да каже.
Лијепе ријечи
не пакују се
да се не опрљају.
Свака ријеч кад се роди
новорођенче је,
које се тек касније усере.
Код нас више је глувих
него нијемих,
те је много
у ваздуху неискоришћених
засталих ријечи.
Октобар 2020.
88

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у
Подгорици, гдје и сада живи.
До јануара 2019. године објавио је сљедеће књиге
које су на сајту: www.andrijamarkus.com
ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;
ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ
ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични коментари;
ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;
ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;
ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема;
ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу нама/,
1997 – збирка пјесама;
МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 –
хумористичко-сатирични коментари;
ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;
ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;
ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001– есеји
о архитектури;
АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;
ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;
КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;
АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008;
50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји о архитектури;
ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I, 2010,
у електронској форми на линку
https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZG
VmYXVsdGRvbWFpbnxsZW5qaW5rYW9ocmlzY2FuaW
58Z3g6MzhjNzZkMDVlZTE5YjgyYg&pli=1.Штампано
2019.
89

ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама;
ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША
ЕНГЛЕСКИЊА, 2013-14 – поема;
СВЕТИЊЕ, 2014 – есеји
https://drive.google.com/file/d/0B411sd5_0DbNQ1NCVU90OTFPa
0E/edit . Друго издање 2019.
;БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама;
ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема;
ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема;
НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми;
О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2013–2014.
електронски, а 2015. штампано;
ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016 – пјесме,
есеји, архитектура, перформанс;
ВЛАДИМИРОВ МИЛЕНИЈУМСКИ ВИЈЕК, 2016 –
пјесме, есеји;
НА ГОЛГОТИ ИСПОД ГОЛГОТЕ, 2016, пјесме и есеј;
ПУШКИН, 2016 – поема;
КАНА (Светлана Радевић), 2016. и 2017 – есеји;
ВУЈАДИН. Прах симбола, 2017 – есеји о архитектури;
ПОДГОРИЦА. Немојте ми више бити пријатељи, не
могу издржати, 2017 – есеји
ПУШКИНОВ РОЂЕНДАН, 2017 – поема;
СВЈЕДОЧЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ, 2017 – есеји;
ОБИЉЕЖЈА, 2017 – есеји;
48 АРХИТЕКТОНСКИХ ДЈЕЛА ЗА ПОСЕБНУ
ЗАШТИТУ, 2017– есеји;
ОТОМАНСКО ГРАЂЕЊЕ И УТИЦАЈИ, 2017 – есеји;
СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ НОВОМУЧЕНИКА
МОМИШИЋКИХ (књига – сијамкиња од књига „Камен к
небу заплакао“ Андрије Маркуша и „Душе Христовидне“
Слободана М. Чуровића Аписа), 2017 – поеме;
90

МЕЂАШИ, 2017 – пјесме;
ГРАД И ГРАДИТЕЉИ, 2018 – есеји;
АРХИТЕКТИ И АРХИТЕКТУРА МОНТЕНЕГРИНА
NO COMMENT, 2018 – фототипски есеји;
САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА СЛОБОДАНА
ДРАГОВИЋА. Капела у Старој Пазови и Манастир
Стањевићи, 2018 – есеји и поезија;
ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА. Рекорди и анатеме, 2018;
ЛИРИКА АРХИТЕКТОНИКА, 2019 – поезија о архитектури;
ЋЕЛАВА УЛИЦА ДОБИЛА ПРЕСУДУ, 2020 – есеји и
право;
ОБИЉЕЖЈА II, 2020 – есеји;
ОБАЛЕ УЗ ЉУДЕ, МОРЕ И РИЈЕКЕ, 2020 – есеји;
КОРОНА, ВЛАСТ И МИ, 2020 – афоризми;
Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ
ЗНАТЕ ШТО ЧИНИТЕ, 2011, зборник пјесама и
РАДЕНКОВ ХАЈДУК МИЛУНКА САВИЋ (2013 -14,
електронски) 2016. штампано – зборник пјесама
91

92

САДРЖАЈ
Увод..........................................................................5
Сјенке........................................................................7
Блиједе људи, а не сјећања.....................................9
Много је прошло....................................................10
Дан пунољетства малољетности..........................12
НАТО сасвим пријатељски...................................14
Просијано сјећање.................................................16
Јенглези и мелези..................................................18
Руски а наш цар.....................................................19
Пушкину 2420-то рођенданско
јављање Русије.......................................................22
Пушкинов 221-и рођендан....................................24
Добрица Ерић.........................................................26
Пјесници за дјецу Добрици Ерићу.......................27
Подобрени..............................................................28
Слободан Вучинић................................................29
У памет се Црногорци, па шта вам буде.............30
Сами собом.............................................................31
Ријеч на гуслама скована......................................32
Сину студенту........................................................34
Пијанац...................................................................36
93

Немањићи...............................................................37
Немањина обала....................................................39
Српска кућа............................................................41
Саставци.....................................................................43
Видовдан 2020. .....................................................44
Главе вожда наших................................................46
На биљегу...............................................................48
Лучоношама Лучиндан.............................................49
Лакоће бреме Божјег дара и задатка.......................51
Монах......................................................................53
На Тари ћуприја.....................................................54
Из келије у ћелију..................................................56
Литије прије литија...............................................57
Тамоон........................................................................59
Одмарање од сједења................................................67
Афоризми...................................................................80
Ријечи са длакавог језика.........................................81
Билјешка о аутору....................................................89
94

95

CIP - Kaталогизација у публикацији
Национална библиотека Црне Горе,
Цетиње
ISBN978-9940-695-27-9
COBISS.CG-ID15687172
96