DA ČASTIM. 2014. Andrija Markuš

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у
Подгорици, гдје и сада живи.
Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду.
Објавио је сљедеће књиге:
ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;
ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ
ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични
коментари;
ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;
ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;
ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996
– поема;
ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу
нама/, 1997 – збирка пјесама;
МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 –
хумористичко-сатирични коментари;
ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;
ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;
ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001
– есеји;
АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;
ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;
КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;
АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008;
50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји;
ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I,
2010, у електронској форми
на сајту http://www.andrijamarkus.com/
ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– поема;
ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША
ЕНГЛЕСКИЊА , 2013-14 – поема;
СВЕТИЊЕ. Есеји, 2014;
БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – пјесме;
ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема;
О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2014 – полемика;
Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ
ЗНАТЕ ШТО ЧИНИТЕ, 2011. и РАДЕНКОВ ХАЈДУК
МИЛУНКА САВИЋ, 2013-14 – збирке пјесама
2

ДА ЧАСТИМ
3

Библиотека ПОЕЗИЈА
ДА ЧАСТИМ
Издавач АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица
За издавача Андрија МАРКУШ, извршни директор.
Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ
Цртеж на корици Славица МАРКУШ
Штампа
Графокартон, Пријепоље
Тираж 200
ISBN 978-9940-9057-4-3
4

Андрија Маркуш
ДА ЧАСТИМ
Октобар 2014.
5

6

Традиционалним црногорским гостопримством,
претежно у вријеме великог сиромаштва, живота
на голом кршу са мало обрадљиве земље, са често
неродним годинама, бавио сам се у књизи – поеми
„Ђаволи и људи“, 1994.
Домаћин чашћава госта нудећи најљепшим
што има, што чува само за ту прилику, кад чланови
фамилије, па и дјеца, то само могу да прижељкују у
честој оскудици до мјере да ријетко кад окусе такву
храну – у немаштини жељни свега.
Кад се људи сретну и на неком другом
мјесту, рецимо у кафани, отимају се ко ће да буде у
улози домаћина – ко ће први да части, не дајући
осталим, док надвлада најупорнији. Људи су упорни,
понекад у жељи да у томе и не успију, што зависи
од новца којим располажу и још чега, што се
не открива, али понекад види. То је предмет ове
књиге... Чашћавају више но могу, част чувајући(!),
која је на провјери.
Одлуку да се вратим овој теми, донио сам
послије сусрета са Милорадом, који живи у Монтреалу,
који је приликом недавног доласка у Подгорицу,
показао да и након 50 година одсуствовања, није заборавио
тај карактеристичан начин чашћавања у
кафани, упорно по неколико пута плаћајући рачуне.
Сви би да часте по цијени „свађе“, која брзо
престаје, јер мало је коме интерес до њеног настављања
– није им жеља да добију што траже. Такав
расплет пожељан је да се, уз мало „свађе“, сви
покажу поштени – ни мање ни више од оног који
плаћа, јер зашто би се свађали? Они су тога чак и
задужили дајући му предност да плати.
Аутор
7

8

Наша част је
на високој цијени,
без процјене лаке,
да се према њој,
новац могао подићи из банке.
У једном рату,
банка је била укинута,
кад је записано
(једино у рату да се не спријечи):
колико је у њој остало новца,
а колико часних ријечи.
Нијесу само
дате ријечи
осјетиле ратну мору,
спаљиване
са другом евиденцијом банке,
залуд чувaне у трезору.
Ријеч је некад
и за банку крупна,
да је ишла са човјеком:
гдје он, ту и она,
не трошећи
њу,
но она њега,
главе га коштајућ’,
и више – свега.
I
9

И у кафани,
истицана је цијена части:
„Да частим“,
да сви устукну да не плате,
пред ријечима
гласним.
„Часну ти дајем ријеч“,
кад се рече,
једино је поклањање,
а да се без датог не остане,
да ће бити што ти каже
у тачно вријеме
– да бројиш дане.
Уз ријеч ишла је част,
а уз част чашћење
– пиће,
а уз пиће
да се слије:
опет ријеч о чојству
док се флаша ракије
попије.
Тешко је срачунати
колико би дана требало
да се наливају чаше,
док се о чојству испричају
све приче наше;
10

не што они нијесу за причу вични
но што је чојство толико велико
а они дични.
Од давнина,
наш човјек је гозбом
чашћавао госта,
да је код ничег,
за њега доста.
Што је мање имао а давао,
више му се рачунало,
јер то може само
поштен човјек.
„Такав му је био и ђед и прађед,
„сви – вавијек.“
Они све хоће, све могу,
али што им је дошло
с кољена на кољено,
неће
– с ноге на ногу.
Без хлеба некако,
али без поштења
– тешко њима:
без метка погибија
„ни вода ни млијеко“,
нигдје мјеста међ’ људима.
11

И у гладним годинама
без шта да дјеца поједу,
човјек је нудио госту
– и чега има и чега
нема:
„Да частим?“, а он:
„Немој, нијесам гладан“,
а гладан свега.
И он је,
кад му је враћао посјету,
нудио: „Да частим“
кад је читава година била пост.
Ако шта негдје поједе,
мораће и код њега
гост.
Све им се на ријечи сведе:
„Да частим“,
а ништа да се поједе,
за које
нијесу давали прилику
каквом из рукава кецу,
сем кад је неко
све понуђено појео,
за које су говорили:
„Видјесте ли
како она прасица поједе
посљедње што смо оставили за дјецу?“
12

Сљедећи пут кад је та прасица дошла
да поједе
(ако буде прилика лијепа),
рекли су јој:
„Частили бисмо те, само немамамо
кашику“,
„Имам ја“
– извади је из џепа.
Није мислила да вријеђа,
кад је жена по слободи
госту рекла:
„Једи, уста су пасја“,
јер до уста се свима
долази из стомака,
а не из срца
тихо,
кад душа
грца.
Кад се са вратâ скине реза,
дознаје се да уста могу да поједу
што не може
издржати образ
кад се одвеже
као пас из веза.
13

Говорило се
да је неки човјек у Зети
прије
молио младиће
да се успну на дрво и виде
изнад чије куће дим са огњишта вије,
да у тачно вријеме,
на начин лак,
тамо оде
на част
– на ручак...
Он ће узгред да види,
не дај, Боже, коме кућа гори
и коме ће ручак
да загори,
а по вјетру што дим наноси
(да се закуне на крс’)
коме је риба настављена
а коме мрс.
Пређе ли мјеру у гостима
каже му се
да је „запрасио“,
као и оном што је добио прасицу
(ријеч није друга)
да је придржи „напола“,
гдје се увијек мисли – до зиме,
да је потом подијеле,
више да тиме части друга.
14

А он, чим је дошао кући,
завршио је с њом,
вративши половину
да нема дуга,
знајући да је
прешао мјеру свега,
али да ће прича о томе
живјети дуже
од њега.
А причало се
не само да се прича
– ријеч гласна,
као јело без зачина,
неслана прича
и прича масна.
Кад је шаљивџија Настрадин Хоџа
дошао из Албаније у Подгорицу
код њему сличних – Цикотића,
тек се одморио од хода,
питао их је шта може да купи
да се наједе
и потом за исте паре остатак прода?
„Ми ћемо те частити да се наједеш
свињског дроба,
тако што ћеш појести оно из њега
и вратити нам га;
рачунајући ти то као проба.“
15

У таквој прилици
част је већа од оног чиме чашћавају,
не остављајући га ни за ког у породици.
Цикотићи су спремни
за свакојаке хајке,
и ђавола да насамаре,
чувајући чудну част, другачију од свих,
јер Цикотићи су „курвини синови“
од поштене мајке.
Неко чашћава од велике нужде,
а неко од мале.
Послије Другог свјетског рата
пиће „кракер“ било је најпопуларније,
горак док се навикне,
па су се на морачкој плажи
несташни момци, толико „добри“ да се снужде
– карактер,
помокрили у флашу да ког „часте“
говорећи му да је то нови „кракер“,
горак док се навикне.
А тај је, чекајући навику,
попио неколико гутљаја,
до: „Не више!“, неко викне.
16

Кад човјек вјерује другоме
више но себи
(укус му на годишњем одмору),
чудни плугови
пустом њивом
ору,
паразит троскот
умјесто у земљи,
од ноге до ноге,
спутајући их,
прави
плот.
Поштени људи наваљивали су на госта:
„Хоћеш, па хоћеш – једи“,
„Зашто нећеш?“,
по неколико пута,
а он исто толико: „Не, не“,
иако му стомак крчи
– празно цријево
за цријевом лута.
Само за човјека – „прасицу“
говоре:
„Таман га једном понудисмо,
и рече: ,Да’“,
човјек – ја, па ја,
што се од кашике не одваја.
17

Код њих све има
чврсту везу.
Кад неког само једном понуде,
значи да не желе
да узме,
иако све стављају на трпезу.
Ако га два пута понуде,
ризикују да узме,
доведен у искушење,
те се још нудило
само у кога се имало
повјерење.
Понудиш ли неодмјерен број пута
(норма се знала),
мисао му више не лута;
прихватиће:
„Не дајеш ми да одбијем“.
Шта друго но
ујела те змија љута.
Оскудни од свега
– и од хљеба и сира,
неће код неког
да се наједу
из, само за око,
пуног тањира.
Јер како ће то да врате,
сем од госта из своје куће да бјеже,
не знајући како за њега да уштеде,
кад појас може
само до кости да се стеже.
18

Прва је код њега,
а друга је код тебе – сласт,
само да пазиш
да те неспремног не нађе,
да мораш пред њим
у кући да се закључаш
(као да си негдје отишао)
– чувајући част.
Из камена, без капи кише,
до хљеба се није могло доћи,
а поштења је увије било
– колико је,
и више.
Од два зла
бира се боље,
али гост је ко дође,
„Препаде се јунак“, писао је Његош
за друге невоље.
Понекад су своје
код другог јели,
захвални за чојство по мјери,
јер: људи су се код људи
срели.
Ако гост поједе
што домаћин изнесе,
кад оде,
жале га:
„Сиромах, хоће да издржи да је поштен
да сачува дједов глас.
Неће спават’ ноћас.“
19

Застао дах,
у грлу мука дише,
у посјети сиромаху
кад се чаша ракије само уснама дотакла
– лизнула
и враћала
уз: „Не могу више.“
А домаћин и да не пита: „Зашто?“
бирајући чашу,
али не и
сиромаштво...
Каква је да је веза:
сиромах се невољно уздржавао
до те на столу чаше,
а гост само ту,
као граница сусрета, а не трпеза,
да се зна гдје ће се опет срести
кад Бог дâ да чаша буде пуна са остатком;
да је уз огањ
и меза
и за кафу џеза.
Право је чудо
да ти људи госта воле,
јер су и они, некад дјеца бројне породице
(једно другом до ува),
гладни гледали склоњен комад меса
изнад огњишта,
који се само за госта чува;
20

тешко схватити сада:
„Зашто нам, мајко, не дајеш
мало од оног јада?“,
„Оно се чува за госта,
стрпите се до тада“.
те су једва чекали да дође гост,
којег су због тога завољели,
иако дуга стаза,
као данас, једном годишње,
Деду Мраза.
А то је и да комад меса увијек имају,
а не сањају,
да се љепшег стања,
као и дјед кад је дјечак био,
науче уздржавања.
Ако зимницу кад се спрема
не преживи стока
(за живот – храну људима),
некад од ње преживи комад меса,
као и на смрт осуђеник
у посљедњем тренутку
кад је помилован под вјешалима.
Нико на свијету
неће да схвати
да се са комадом
може погостити толико људи,
који се, очима прогутан,
неокрњен изнад огњишта врати...
21

Циљ се не губи
иако беспућем
преко камена,
кад мерак привилеговано
пролази између зуби.
У камену без капи кише,
хљеба
није било,
а поштења
и превише.
И кад печу ракију,
(кад је има напретек),
да наздраве,
да провјере част,
пођу до кафане да попију коју.
Жене ће оставити да ложе под казан,
а они у кафани – као прије,
хватајући се за џеп панталона,
а многима новчаник у сакоу
празан.
Достојније је да су паре
у задњем џепу (при задњици,
да ударе по њој)
но у капуту,
стегнуто к срцу,
на тешком
путу.
22

Док вичу: „Ја ћу!“,
другог ће да пусте да палти,
само не да се први
за новчаник ухвати,
за коју трку
потребно је знање,
јер не добија онај што највише даје,
но
најмање.
У џепу штошта
које је сабрано са оним у глави
– доста
да части,
да другог помогне,
а да га ништа не кошта.
Иако је са мало новца,
он ће да оде у кафану
и попије двије
– и друга да поведе
да га части,
уз: „Не ти, но ја“.
А потом онај други:
„Келнер, још по једну,
ова је тура моја.“.
Кад су дошли у Београд,
гдје им је увијек мило,
и ушли у градски аутобус
да се провозају,
(јер их у нашим малим градовима
није било),
23

чуло се:
„Возач, дај по једну карту
мени и њему, ја частим“.
„Не ти, но ја“
„Добро – кад хоћеш...
возач, сада ја частим,
дај још по једну,
ова је тура моја.“
У кафани, послије првог чашћавања
само „прасица“ отишла би
подвијајући реп,
да на њу не дође ред.
А кад останеш да чекаш
да прасица каже: „Сад ја частим“,
она би ту остала док ти досади
– у недоглед.
На свадби,
све се заборавља
– само се ије и пије
(сјутра Бог зна да ли ће га бити).
Настаје зезанција,
као да то не траје само један дан:
обиље
– опуч крканција.
24

Послије весеља,
мезе још који дан
(постепено смањујући).
Задња је сласт укућанима:
глодање кости,
од којих се са брка није отирала
но облизивала маст.
*Да су гозбе само гозбе,
никад толико људи не би долазило.
Долазе – уз јело и пиће рачуне да сравне.
Валута је образ,
а чојство и јунаштво увијек на цијени.
Јело је више од јела
за трпезом куће домаћина.
Ако је култура не јести на улици,
овдје је стигла прије но игдје.
Улица је само за: „Помоз’ Бог.“
Само је француски краљ поштовао трпезу
као ми:
позивао је да га посматрају док једе.
Код нас, људима би се замјерило да не дођу,
здравицу одрже и кажу што треба,
да им се не рече:
„И сами виде да им мјесто није међу
људима,
гдје се једе, пије и, кад треба – бије.“
25

За трпезом се више гледа – што ће се рећи
но што ће се појести.
Човјек из лоше куће – појешће
(и да му је лијепо) ријечи – коњ не би,
да би био међу људима.
Што више поједе – јефтиније га кошта.
Свугдје се плаћа да би се јело,
а овдје се једе да би се платило.
Кажу: „Гледај што прича“, а не:
„Слушај“,
свако има уши.
Толико гледају што је човјек казао,
колико – да дознају шта је тиме желио да
рече.
Није само ријеч мјера за људе
но и кафа кад је није било.
Кафа се пила кад је од свога
пакетом из Америке долазила.
Свако је добијао – или од свога,
или од свога који је тамо имао свога.
Свима је два – три пута годишње
замирисала.
Чувала се за образ – госту да се налије.
Ако је био човјек – био је човјек и по...
Стрини смо на Петковдан
четврт кила доносили.
Говорила је:
„Још ми је остало од прошле године.“
26

Остајало је, и гдје нема – да има!
Од образа, а не од кафе зависило је
да ли једни имају кад је немају,
а други – да ли је немају кад је имају.
Ако је као човјек понуди госту,
као човјек ће је попити у гостима.
Више се пила туђа у гостима но своја;
више се човјеку пробао образ но кафа.
Говорило се какав му је образ, а не кафа.
Пио сам твоју, а ти моју – од мерака.
Ко би имао душу – своју?
На једном мјесту чувала се кафа – за образ,
а на другом за попит... ако је има. А никад.
„Пошаљи ми“, писали су за Америку,
„мало кафе за попит. Она је за образ.“
Госту је морало бити.
Тако је било и са лијепим залогајем;
дјеца су једва чекала да неко дође
да и она уз њега поједу...
Погледом, крадом, тјерали су их као мачке
да још коме – којем госту – нешто остане.
Гост је зборио: „Нијеси требао“,
А они наглас: „Направљено је да се поједе.
Узми, забога...
Узми! Хајде узми.“
„Нећу, не могу више.“ Јер више није могао
понудити кад му дођу.
„Не могу“ не значи да не може
него да неће више.
27

А хоће ли – знаћеш кад га још једном
понудиш.
Мораш, јер је и он тебе нудио
кад си се нећкао.
Задње што има, човјек остави – да увијек
има.
„Увијек га имао“, рећи ће гост кад крене.
Част је некад на нивоу,
испод нивоа, изнад нивоа,
гдје свака има свог поштоваоца,
да некоме није ниско
да наговара: „Хајде, части“,
улогом туђе части ловца,
рачунајући да ће
човјек
са више части
чвршће да стисне зубе,
са мање новца.
*Све што је курзивом у књизи, узето је из књиге
истог аутора „Ђаволи и људи“, 1994.
28

Некад се у шали уинате
према тврдици
– да му, као штедљивцу са својим,
а комотним туђим,
промијене лагодно стање,
наговарајући га да части,
за које им је узалуд вјештина и знање,
позивајући га на „образ“ и „част“,
јер на то гориво
мотор му не пали на гурање.
Тврдица никако да оде,
све чешће у том друштву,
које неће да му кажу:
„Гдје ћеш сада, што ћеш овдје?“
Био је међу њима као свак,
али постављајући им
задатак:
„Хајдемо у кафану да се частимо“,
куцајући се у туђ образ
и свој стомак,
стално позивајући келнера
(изнад свих дичан):
„Још једну туру“,
док нарасте рачун
поприличан.
29

Ако ово није плаћао,
јесте друго
уз здравицу.
Здравицом свако своје добија,
да се зна ко главу да сагне,
да му крв у образ, кад у срцу није
– прокључа,
– да се људи из пуних устâ – усправе,
да им се, је л’ Бог дâ – ђевојка дâ,
ако траже.
Трпеза је бој без погибије,
погибија без боја.
Гребатор у кафани
препунио им је чашу уз ријеч медену,
те више нијесу могли да наздрављају
– уз његово: „Још по једну“.
Јер у кафани схватиће
да само он личи на каваљер-људе,
те се договорише да „тако“ и буде:
да један по један оде
уз ријечи – да ће сад да се врати,
остављајући га самог
да плати.
Од муке
што му рачун оставише,
као огањ засија,
јер му је
част – чашћавање
– погибија.
30

Некад није све ни до части,
но и гдје се она држи
– ако је неприступачна,
да не може
да се пружи.
Свакоме однекле понешто долази.
Ако нема по коме – лоше што му је,
„Поган је из добре куће“;
„Спала кућа на јадова.“
Ако му га „кућа даје“, „има по коме“,
добар је (ако је), из добре куће је.
Кућа није кућа.
Људи су кућа,
ако су поштени и храбри.
Узалуд је добар, ако му и прадједови
нијесу били.
Важно је
чију слику у њему виде
– на кога личи.
Човјек више личи на ђеда
но на себе.
Једино човјека не можеш препознати
по ђеду
(а ни по њему), ако је на власти:
ништа постаје нешто – нешто и по.
31

Имао или немао да частећи част покаже,
слабијем човјеку из добре куће,
гледа се кроз прсте – кроз зидове куће.
Бољем од себе, пред свима, лекцију држи:
„Има ти кад по коме доћ’ што не ваља...
ђедовим путем. Примирио си се.“
Човјек није само оно што је,
но и што су му,
што од њега и његових може бити.
Некад је
непоштено бити поштен:
„Не наговарај ме да се почастим,
ако ме не спремаш да мрем,
но ме, куме, удари по руци
кад је пружим да нешто узмем.
Погледај како ми трупина дише,
стодвадесет килограма имам
да прави кум куму не жели више.“
Ново вријеме нову тактику има
– „ја, па ја“, нудећи свашта,
да се чашћавају,
а да не дају ништа:
„Тата, плаћа ко има ситно,
укрупни ми новац
за кафић“,
на које отац рече:
„Са крупним не престајеш
да будеш слабић;
упамти – ти си кућић.“
32

Данас чашћавају и на пикнику,
само сви не знају шта је то,
можда за част шта се не смије:
„Позвана сам на пикник. Шта је то?“
„Ни ја не знам,
али за сваки случај
плакни је“...
Свечан је чин
кад се образ истиче
не гдје је,
гледан различитим очима
на исти начин...
Образ и лице
мијешају се сасвим;
лице је да га види онај ко те гледа,
а образ да ти себе видиш
ако га на пикнику
међу ноге спустиш
да кога частиш с њим.
Некад мијешају
нос,
образ и понос:
„За превару, пљунула га је међу свим,
откинула му је
нос.“
33

„Крупан новац кад понудим
да частим,
тренутак хитан
– ко прије,
они ће рећи:
’Немој. Ми имамо ситан’.
Ко ће послије да плати: ’Не ти, но ја’,
то нико не зна“
Мој друг давно је отишао из ове муке
– 50 година у Паризу,
Рабату, Монтреалу
– срећне руке;
дошао је да нас види,
повратном картом
за америчко копно,
узгред у кафани да „части“,
не једном,
но два пута узастопно.
Други пут
кад је плаћао,
устао је са погледом бритким
да прије но келнер дође,
он на каси плати,
само да га ја
не предухитрим.
Висок, плав
иако у осамдесетим,
34

сви у њега видјеше дасу,
док се по кафани шећкаше
тражећи касу...
„Сједи“ – рекох му,
рачунајући да схвати:
„Удесићу да ти стално плаћаш.
Ево ти 50 евра,
па кад на мене ред дође
– плати.“
То му не би мило,
у дилеми
да ли је некад тако било...
Неколико дана послије,
рече ми да је исправно све што је урадио,
да је то од давнина пракса света:
„Тако је“, рече „урадио и мој рођак
– емеритус,
професор универзитета.
У хотелу пред свима,
он је устао и рекао:
’Часну ријеч дајем,
коју нећу да вратим,
да вам се више никада јавити нећу,
ако све што смо сада појели
ја не платим.’“
Ријеткост је част
каква је некад била,
те је сад узус
– да се она законом
опорезује
као луксуз...
35

Моја сестра частила је
другу сестру дијелом имовине,
на које је платила већи порез
но да је продала,
те непожељно поштен
постаје – баксуз.
И без части чашћавају
браћу преко границе – „миром“,
гинући за то
као чудан хир,
гдје је и Дубровник чашћен са
„ратом за мир“.
А тако нас је и НАТО частио
дајући нам са неба лом,
Хавеловим
„хуманитарним бомбардовањем“,
„Милосрдним анђелом.“
Гладних година
Руси су нас чашћавали житом,
за које се причало
да смо га одбили, јер зрно
није било са клипа скинуто
– није било окруњено,
које бисмо и данас одбили,
јер за поклоњено
не може да се добије
мито.
36

Брци се свачим не масте.
Са више одштампаног новца
вриједност пада,
а са више части,
част расте.
Новцем част се не добија,
али без њега
можеш да је изгубиш:
кад не частиш – гузица да си;
да људе оставиш без даха
јер узето не враћаш,
показујући се
халапљив
код сиромаха.
Ако си поштен,
пензијица мала и касни,
а негдје си код неког
нешто чупнуо,
не излази из куће;
кажи да си болестан од чудног грипа,
да те ко због чашћавања
за здравље не пита.
Част која не може да се покаже,
не постоји и кад је има.
Пред првим у мјесецу,
37

ако пензија касни,
пензионер ће из куће
са дрхтавицом изађи
као да је зима.
Чувај се да те ко
не похвали као човјека,
да то мораш да доказујеш
журећи да частиш:
једном,
па још једном,
немајућ лијека.
Пријатељ је пријатељу лак,
сем кад ти за столом
сједне и друга свог,
два, три ...,
који почињући неку причу милу,
ређајућ’: „Још по једну“,
да само ти
платиш,
остављен на цједилу.
Алкохол не пијем,
али рођак ме части флашом ракије,
уз гаранцију:
„Као муња је – препеченица“,
да сам је гостима наливао
као да је изабраница.
Наливао много пута
показујући се поштен,
– како доликује,
38

са пола боце тако попијене,
док ми један, најслободнији од њих,
рече за јад:
„Ово није ракија, но вода – извара,
да мажеш ноге,
те је нећу пити као ови досад.“
Бог зна колико је њих на силу
пило ову извару,
као да је мода,
јер нијесу жељели да ми одбију част,
а част је била – вода.
Забуном вода „може“
да се некако мјесто пића попије,
али не и газ.
Толико теже кад је домаћин,
што га налива, озбиљан човјек,
а не мамлаз.
Први од два госта гутљај газа попи,
кријући шта је пробао
(да га грка „капља“ не затече сама)
док и други то уради,
који домаћину рече:
„Е, сада ти попиј с нама“.
Домаћин видје грешку,
те попи до капи што у чаши има,
себе да казни,
и заплака од муке
шта уради
гостима.
39

Газ се негдје пио за болести
без лијека,
кад се памети рече „збогом“,
кад је памет без користи
– реалност и нада трампа,
кад великим пламеном
човјек гори
а не газна лампа.
Знам човјека који је испред гости
стављао пиће
да га не могу попити,
за које је потребан сој
– да се пред гостима извуче
на њихов,
а не образ свој.
Без трошка да му је,
смислио је,
вјерујући да нико неће да куди,
да с литром вина
части коликогод му дође људи.
Пустио је да му се вино усирћи,
држећи на столу флашу,
из које су гости „штедљиво“ пили,
уз: „Не могу више“, да је свако,
умјесто празне,
пуну враћао чашу.
40

Чашћавањем дају
да не изгубе
ријечи лијепе,
пребацујући себи из џепа у џеп,
кад не виде улице слијепе,
кад се проспе и више но га
има,
за квасац
да нарасте из ничега.
И на претек кад свега имају,
крене ли дио тога без њих
к теби,
главу ће ти откинути
– за милиметар помјериш ли ограду
међу вама – и из незнања
– за трен
тебе не би...
Поштење и безобразлук
у истом човјеку чине
чудну пређу,
са два залудна тега
кантара
између.
Тада ћеш да прогуташ
ђавоље бреме погрде,
јер требало је то да знаш,
кад се о њима ради,
дарежљиви:
ево ти га – дај ми га,
руке тврде...
41

Колико је то – то,
погледај кад га прочиташ,
а не кад га окусиш,
да се ти, или ко твој не застиди,
јер читањем се гледа,
а гледањем ништа се
не види.
Широких груди без ограде,
чашћавање као част
једнако им је и у чаши ракије,
којом наздрављају,
и у огради,
која се рушењем
гради.
Иако су чашћавањем
поштенији према другоме
но према себи
да дочекају госта,
послије питају један другог
колико је поштен онај:
за повјерење да му буде жирант,
јер често го до коже оста...
Чашћавањем, част добија пролаз,
а човјек застане
зарад још једног поста...
42

Чашћавањем се даје,
као потреба хитна,
а послије се провјерава
коме је дато,
као: удаја кћери на повјерење
отворених груди,
али испод ока кроз окна
ситна.
Било је сиромашнијих
од сиромашних доба тог,
као двојица што су другима
једино давали – чашћавали:
кад ко умре
да копају гроб.
Свако се за то на њих свико,
док неки мјештанин
наиђе на једног
како гроб копа пред поноћ,
сваком велико,
те запита за разлог:
ко га је задужио толико.
„Умро ми је син од три године“,
што бијаше крај за ријеч сваку,
на које му онај рече
да иде кући
да ће он
ископати раку...
43

Земља иште
више но јој се преко мјере даје,
више од глади,
неприродно
да старог претече
млади...
Копао је раку малу,
изгледом као брдо,
ударајући крампом
у меко,
у чело своје
тврдо…
У поноћ
сабласног мјесечевог зрака
да се лати,
будан да снијева
црно јутро,
сиромах у животу,
богат у смрти,
гдје год да оде,
овдје да се врати.
44

II
И јесте и није да се чашћавањем
у себи ломе,
чудни читавом свијету:
давањем прије но дјетету своме...
Хришћанско је:
„Твоје је само што другоме дајеш“,
али не и англоамеричко
у размијени части,
гдје смо задовољни кад застају
да наше није
само оно
што нам они дају.
Спасили смо им
1000 авијатичара из оборених авиона,
за које
из захвалности(!) бомбардоваше нас
(пријатељ пријатељу чорбу да засоли),
како ђаво једино препознаје себе
и своје, које на тај начин воли.
Тако побједници као дуг,
поздравише читав свијет,
трчећи изнад нас
почасни круг.
45

Као да је „част“
тад и сад
да Подгорицу од 5000 становника,
бомбардују 72 пута,
и сравне са земљом
као Њемци Стаљинград.
А рат скоро завршен
да слобода заблиста,
бљеском крвавог сјаја,
снемоглом
љубављу
канибалиста!
Савезници нас
частише авионима,
кад сваки десети Подгоричанин гине,
наговорен Радиом „Лондон“
да се на трг склоне
за план скован
да трг буде највише
бомбардован...
Радостан поглед у небо,
враћао се
скршен,
– жалостан,
да су и ноћи пред њима бјежале,
дрско освијетљене
као поларне,
за ноћно бомбардовање,
46

кад се земља, као да је сама,
другачије окретала
око осовине
узете
побијеђеним силама.
Тек што је својим ученицима
у Гимназији савјетовао
да на тргу, погледом у небо,
сачекају ослободиоце,
професор је,
детонацијом бомби,
као леш послат да виси изнад улице
о телефонске жице,
застале
и упамћене наде
у неком од углова
учионице.
Мало је људи остало да све погинуле
сахране и завију ране
(без толико погребног и медицинског особља),
те је нека дјевојчица
колицима са једним точком
тешко возила мртву мајку
до гробља,
затварајући раздрти круг
живота
у земљи без
неба.
47

Мјесто дана жалости
добили смо вијек
мука,
од хвалопољки лешинарима
за судбину нашу,
што кидаху шницлу
с коња којег јашу.
Частише нас,
и 1999,
наново свијести ломом,
„Милосрдним анђелом“,
криво се представљајући
Богу,
дугог штапа,
камуфлирани вук,
а наивна
Црвенкапа.
И опет,
оживје фосил у стијени,
кад их 2012. године частисмо
спомеником њиховим авијатичарима
у Подгорици,
а жртвама бомбардовања
гробови смећем покривени
за мук,
чему-чинећи
за наук.
48

Можда би споменик био
виши
да су двоструко
побили наших,
а у симболима достојнији:
да су једно поред другог
сан
и изврнут
ваган.
Послије рата они су давли, а ми узмемали
кад није било хљеба,
кад су преживјеле
чашћавали „Трумановим јајима“,
у праху
да нас подсјете на бомбе
застале у даху.
Умрлом човјеку
остала су само гладна уста,
усред љета студ у ногама,
за виши споменик од
оног
авијатичарима.
Труман је бацио атомску
на Хирошиму и Нагасаки,
али тамо није слао „Труманова јаја“
ни тражио да се у градовима тим
по једна улица
назове именом Трумановим,
као у Подгорици
Черчиловим...
49

У несрећи
која се свим и свачим
храни,
ми смо рођени у Јапану,
а косих очију умрли у Подгирици,
без добровољца
да нас сахрани.
Погинуле
покрадоше,
остављајући их без наде,
говорећи им:
како су животом платили,
да тако и овим спомеником ураде.
А све усред
небеске страве,
кад нијесу могли изабрати
од кога ће ко да погине,
али могли су – за кога,
и колики коме кусур
да чине…
Од слободе
остале су живе само њене ноге,
пут и бесциљ да склопе,
болну причу проносећ свијетом
никад излијечене
Европе.
50

*
Ко ријеч даје
не остаје без ње,
да се не снеби,
челом у чело
са оним што не би.
Понекад част,
за какву размјену,
не излази сасвим
из куће,
кад човјек каже:
„Идем у кафану
себе да частим.“
Двојица наших купише у Италији,
себе да часте,
јефтине ципеле,
које се на киши
у бестраг разнијеле,
за које им продавац на рекламацији рече
да му се нико пожалио није
година свих
– толико мртваца,
као папирна опрема за њих...
51

Ђон на ципелама није потребан
на небу Англоамериканцима
далеко да стигну
бомбардујући нас као пријатеље
(непријатељи први!),
а тек како пенџетираних ципела
у *Толошкој шуми
на земљи нашој
и крви,
да Рајем папирним стандардом
не ходе;
одовуд да убију,
отуд бол на бол
да роде.
Главе нас је коштао Радио „Лондон“,
а послије – партијске књижице
„Гас Америке“ са гласом Грге Златопера,
који је једном понудио да части
по транзистор све који су га те ноћи
слушали да напада кумунисте.
А власти су сва писма за Америку отвориле
да виде ко тражи транзисторе,
да их брже-боље из Партије истјера...
Послије, слушали смо глас SNN-а и BBS-иа,
који су нам 1999. дошли не само до ува
но и до главе.
*Споменик англоамеричким авијатичарима
изграђен у Толошкој шуми, Подгорица, 2012. год.
52

Свугдје у свијету
богати дају, кад дају
а примају сиромашни, кад затаји власт,
а код нас,
као да је сиромаштво сласт
(кући кад им се дође),
које ако нема новца
има образ – част,
те се питамо: да ли им је од користи кућа,
или кад је већ ту
да част немају;
а можда кад су на танком леду,
да је сервисирањем
на англоамеричку
приведу...
Част је вреднија од новца
– цвијет,
те мала размјена части и новца
са најбогатијим
уљепшала би
свијет.
53

54

55

CIP - Каталогизација у публикацији
Национална библиотека Црне Горе, Цетиње
ISBN 978-9940-9057-4-3
COBISS.CG-ID 25912080
56