DA ČASTIM. 2014. Andrija Markuš

Газ се негдје пио за болести
без лијека,
кад се памети рече „збогом“,
кад је памет без користи
– реалност и нада трампа,
кад великим пламеном
човјек гори
а не газна лампа.
Знам човјека који је испред гости
стављао пиће
да га не могу попити,
за које је потребан сој
– да се пред гостима извуче
на њихов,
а не образ свој.
Без трошка да му је,
смислио је,
вјерујући да нико неће да куди,
да с литром вина
части коликогод му дође људи.
Пустио је да му се вино усирћи,
држећи на столу флашу,
из које су гости „штедљиво“ пили,
уз: „Не могу више“, да је свако,
умјесто празне,
пуну враћао чашу.
40