DA ČASTIM. 2014. Andrija Markuš

Кад човјек вјерује другоме
више но себи
(укус му на годишњем одмору),
чудни плугови
пустом њивом
ору,
паразит троскот
умјесто у земљи,
од ноге до ноге,
спутајући их,
прави
плот.
Поштени људи наваљивали су на госта:
„Хоћеш, па хоћеш – једи“,
„Зашто нећеш?“,
по неколико пута,
а он исто толико: „Не, не“,
иако му стомак крчи
– празно цријево
за цријевом лута.
Само за човјека – „прасицу“
говоре:
„Таман га једном понудисмо,
и рече: ,Да’“,
човјек – ја, па ја,
што се од кашике не одваја.
17