DA ČASTIM. 2014. Andrija Markuš

Традиционалним црногорским гостопримством,
претежно у вријеме великог сиромаштва, живота
на голом кршу са мало обрадљиве земље, са често
неродним годинама, бавио сам се у књизи – поеми
„Ђаволи и људи“, 1994.
Домаћин чашћава госта нудећи најљепшим
што има, што чува само за ту прилику, кад чланови
фамилије, па и дјеца, то само могу да прижељкују у
честој оскудици до мјере да ријетко кад окусе такву
храну – у немаштини жељни свега.
Кад се људи сретну и на неком другом
мјесту, рецимо у кафани, отимају се ко ће да буде у
улози домаћина – ко ће први да части, не дајући
осталим, док надвлада најупорнији. Људи су упорни,
понекад у жељи да у томе и не успију, што зависи
од новца којим располажу и још чега, што се
не открива, али понекад види. То је предмет ове
књиге... Чашћавају више но могу, част чувајући(!),
која је на провјери.
Одлуку да се вратим овој теми, донио сам
послије сусрета са Милорадом, који живи у Монтреалу,
који је приликом недавног доласка у Подгорицу,
показао да и након 50 година одсуствовања, није заборавио
тај карактеристичан начин чашћавања у
кафани, упорно по неколико пута плаћајући рачуне.
Сви би да часте по цијени „свађе“, која брзо
престаје, јер мало је коме интерес до њеног настављања
– није им жеља да добију што траже. Такав
расплет пожељан је да се, уз мало „свађе“, сви
покажу поштени – ни мање ни више од оног који
плаћа, јер зашто би се свађали? Они су тога чак и
задужили дајући му предност да плати.
Аутор
7