Knjiga DNEVNIK ARHITEKTE U ANEGDOTAMA - II, 2021 A.Markus

ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ

У АНЕГДОТАМА – II

1

Библиотека

А Н Е Г Д О Т Е



Андрија Маркуш

Издавач

Удружење књижевника Црне Горе,

Подгорица

За издавача Новица Ђурић

Корице и техничко уређење


Цртеж на корици Славица Маркуш, 2003.

Штампа Графички атеље, Подгорица

Тираж 200

ISBN----------

2




Август 2021.

3

4

УВОД

Књига је наставак претходне „Дневник архитекте

у анегдотама – I“, издате 2010. године.

Анегдоте из живота аутора дате су кроз

коментаре актуелних збивања у форми хронике.

Заступљен је и дио пропуштених анегдота из периода

прије 2010. године.

Уобичајено је да анегдоте, као кратка

форма, остају без ближих података, дијелом као

небитних а дијелом што их записивачи преузимају

из разних извора, најчешће у препричавањима, којом

приликом се и дограђују у односу на изворну

верзију.

Понекад се не дотјерују само дијалози,

него и одређене чињенице, удаљавањем од истине,

потенцирањем одређених садржаја. Често је

то у мјери да бива и шта није било.

Овдје се, по карактеру дневника, нешто

више зна ко су актери и гдје се радња одвија.

Анегдоте спонтано настају, као ефектан

коментар актуелних збивања, посматрано са изабране

стране, најчешће хуморне, а понекад и црнохуморне.

Настају у трену, у свакој ситуацији

гдје се човјек затекне: на послу, путу, на мору, у

авиону, у радости и жалости – згоди и незгоди...

свугдје гдје се и не помишља на папир и оловку да

се запишу.

Њима, ако су добре, није потребно да их

5

ико прати, да се наводи ко их је записао, кад би

могле да личе на пројектовани догађај, чиме би изгубиле

драж.

Ако су чврсте конструкције, ако су на

својим ногама, одлазе у народ самостално, без

оног што их је први испричао... Заборавити родитеље,

пожељно је.

За догађаје овдје везане за аутора, исти је

прилаз, гдје су некад писане у трећем лицу – да су

самосвојне, ако им то припадне.

Поређане су по времену настајања. Понегдје

редосљед је мало измијењен, како би се груписањем

остварио континуитет сличних радњи,

ако су се одвијале са прекидима.

Ове анегдоте су дио цјелине – догађања

претежно у истом амбијенту и времену у хронолошком

континуитету, по одабиру записивача

дневника, које се, уз мало другачији прилаз, одразило

на њихов облик. У једном дијелу прате их и

анализе појава, без стриктног робовања форми

анегдоте, са намјером да не буду само уобичајена

забава, задржавајући интересантност теме. Све то

за преспајање, за континуитет дневника и хронике

општих збивања.

Аутор

6

ШКОЛСКИ ДРУГОВИ

Послије Другог свјетског рата, комунистичке

власти су, позивом на пуну равноправност,

предузимале мјере да се Ромима, за бољи живот,

измијени традиционални номадски начин живота,

да не путују из мјеста у мјесто сваких (мање или

више) мјесец дана.

Роми су становали искључиво у чергама,

које су брзо и лако монтирали гдје дођу и тамо

том становништву вршили занатске услуге, претежно

калајисање лонаца и тигања који су били од

незаштићеног лима, те су брзо страдали од корозије.

На дну су се појављивали отвори који су се

затварали калајисањем, јер су већи трошкови куповина

нових. Касније кад су настали емајлирани

лонци, није било корозије, али кад би неко омашком

ударио лончићем о шта тврдо, отпао би

емајл на том мјесту, након чега се кородирањем

стварао отвор.

Поправљали су и кишобране, које је опет

било скупље куповати него поправити. Понеко ни

кишобран није имао, те га је посуђивао од комшије,

као што су посуђиване само крагне од кошуље

(крагне – за утисак да имају кошуљу). И ја сам

живио на селу, те се сјећам како је мој отац Велиша

тек купљеном кишобрану на његовом штапу –

држачу горе мало примјетно скратио врх, што је

7

правдао да ће га по томе препознати код неког ако

га изгуби. На питање: да ли је икад тако нашао изгубљени

кишобран, одговорио је да није, те сам

му казао – да не квари кишобран томе ко га нађе.

Коњи који су вукли запрежна кола, са читавим

иметком које породице Рома, налазили су

испашу дуж путева којима су ишли или на комуналном

земљишту (комуни) гдје би застали и р а-

ширили черге. Док су мушкарци тог благодетног

народа обављали занатске услуге, њихове жене

често су читале са длана „брзу љубав“ младима, а

старијим принову мушко дијете, а женско могуће

да нијесу истицале гдје около не виде мушку дјецу...

До наде се тако морало доћи у том „безбрижном“

времену.

Народна власт (тако названа) на правила

им је по мали стамбени простор – кућице, које су

брзо напуштали. Нико није схватао њихов слободан

начин живота и статус покретног занатског

сервиса и сервиса за наде гаталачким техникама

да се вјерује у бољу будућност.

Роми нијесу могли да остану у тим кућицама,

немајући коме около сем једном да калајишу

лончиће. А да затварају рупе у поступањима тих

власти, за то се није награђивало, него ишло у затвор.

Поновно појављивање Рома у истом мјесту

на неком простору, као да је зависило од уобичајене

дужине трајања претходног калајисања –

8

„држи воду док мајстори поново дођу“. Сјећам се

да су људи „док мајстори дођу“ рупе на својим

лончићима привремено затварали провученим

кроз њих платном на чвор учвршћеним, да тако

служе за пресипање воде, млијека, а не за дуже задржавање.

Могло је у њима таквим стално шта

друго да стоји, а течност само привремено.

Власти су на почетку Ромима дјецу уписивали

у основне школе, које су брзо напуштали јер

кад се врате са наставе не би могли да нађу своје

куће – черге јер су их преносили.

Нико није рачунао да ће њихов номадски

начин живота да нестане не због превелике бриге

власти него због појефтињења емајлираног посуђа

и насталог господлука да лончићи нијесу са лептир-машном.

А потом појавило се и посуђе од нерђајућег

челика. Гатање из шоље кафе, са длана и

гледањем у звијезде преузеле су градске госпође.

Тако, Роми су били присиљени да напусте

номадски начин живота – да се преселе на периферију

града у бараке, изграђене претежно од лима

скинутог са катранских буради осталих након

асфалтирања путева, уз које више није расла трава

за напасање њихових коња.

Сами су градили бараке, без какве, као раније,

друштвене бриге, без имало кредита, јер је

новац ишао на кредитирање лоповлука богатијих.

Нови посао био им је скупљање старог

жељеза за жељезаре које су радиле на бази старог

9

жељеза, као што је она у Никшићу. Поред овог

посла бавили су се и другим пословима, као и

остали грађани нижег стандарда.

На крају моје друге година студија архитектуре

у Београду, на распусту у Подгорици, кад

сам ишао на обављање обавезне једномјесечне

грађевинске праксе на градилишту, на улици на

Бријегу Ћерића срео сам Ромкињу, која ми рече:

– Андрија, зар ме не познајеш? Учили смо

заједно у основној школи.

– Не познајем. Имаш боље памћење од мене.

Била си надаренија од мене да наставиш школовање...

Штета за тебе.

Жалио сам што није наставила школовање,

а завидио на изузетној меморији, са којом бих

много више успио.

1962.

ПРОФЕСОР И ЊЕГОВ УЧЕНИК

– Андрија, испричај како сте оно ти твој

ученик 1969. године полагали возачки испит пред

истом комисијом? Да ли је било треме да ће бити

бољи од тебе?

– Нијесмо само ја и он полагали него са

нама и мој отац и његов отац. Важно ми је било

да сам на возачком тесту макар за једно питање на

тесту бољи, и толико сам био.

10

– Како сте сви прошли на полагању – теста

и вожње?

– Његов отац био је бољи од мојег оца, те

је резултат дубл-меча Маркуша против Ђиновића

био 1:1.

– У чему је твој отац био слабији од његовог?

– У вожњи. Није ни био слабији, али му се

рачунало. Мој отац је имао судар током вожње на

испиту, и то са својом кћерком, мојом сестром Босом.

Није био крив, јер она није држала одстојање

возећи иза њега да прати како вози. Неко дијете

изненада је истрчало испред оца, а он нагло прикочио,

те је Боса ударила оца отпозади. Комисија

је казала да он није крив, али да сачекају полицију.

Како он то није желио, рекли су му да мора да

падне, а он: „Нека паднем. Нећу полицију за кћер

да доводим“.

Отац је радио у „Југоаутовој“ продавници

ауто-дјелова, гдје су ови из кoмисије – полицајци

често долазили. Дуго су га наговарали да поново

полаже, јер није желио више. На крају, пристао је.

1969.

11

ЖИВИ У НАГНУТОЈ ЗГРАДИ

Чим ми је сестра 1969. стигла у Скопље на

студије архитектуре, те нашла стан и уселила се,

јавила ми се:

– Уселила сам се у зграду у Карпошу II, за

коју ми је речено да је великим радовима санирана,

као много страдала у земљотресу. Ти си радио

овамо 1965. на санацији зграда страдалих од земљотреса

1963, колико су сада сигурне?

– Постави флашу на под да провјериш да

ли је нагнут. Ако нагло јурне у страну, зграда је

нагута, па и под, од земљотреса.

– Провјерих како си казао. – рече сестра.–

И стварно тако је, под је нагнут, флаша је пошла у

страну. Како знаш да је ова зграда таква?

– Казала си ми у којој је улици зграда, који

број, које је спратности и да је са два улаза, те сам

знао све што сам те питао. Јер ја сам ту зграду санирао.

– Чудна подударност да код толико зграда

у Скопљу станујем у оној коју си санирао. А да ли

је зграда сигурна, кад је тако нагнута?

– Била је тек изграђена, пред усељење, кад

земљотрес само што је није срушио, остала је нагнутих

зидова и подова.

– Шта сте од ње урадили?

12

– Промијенили смо јој читаво приземље,

дио по дио подупирући, док је горе све (спратови)

остало нагнуто, али је сваки зид са обје стране

опшивен челичним мрежама, на које је торкетапаратом

набацан цементни малтер. Зграда је добро

осигурана.

JЕДАН ДРУГ ОСЈЕТЉИВ,

ДРУГИ ХЛАДНОКРВАН

1969.

Током студија архитектуре у Београду почетком

шездесетих, дружио сам се и са два по

темпераменту различита друга. Анте све је доживљавао

мирно, рекло би се и претјерано, без трунке

узбуђења, без коментара, да се није ни знало

шта о томе мисли, а Драган обрнуто – отворено,

коментаром за све, правилним расуђивањем, али

наглашено емотивно. Ипак, добро су сарађивали,

различито поступајући. Флашу вина подијеле, и

потом Драган свој дио попије сипајући из флаше у

чашу, а Ате разблажи – пијући беванду, без грешке

мирно цртајући пројекте, док Драган збрза и

негдје погријеши.

Гледао сам како је Анте поступао док га је

неки колега оптуживао: ,,Анте, овдје на твој сто

оставио сам цртаћи прибор, гдје је сада? Анте је

13

мало подигао главу према њему и као да га није

ни примијетио, вратио је без ријечи, настављајући

да црта. Овај студент закључи да му је узалуд

прича уз Анта нагнутог над столом док црта, као

да нико није уз њега, те пође, али се брзо врати

говорећи Анту: „Опрости, Анте, нашао сам прибор

гдје сам га и оставио на другом столу“. Анте

главу није помјерао, настављајући да црта, као да

овај није ни долазио ни одлазио.

Делале Анте, 1963. Цртеж А. Маркуш

14

У таквој ситуацији Драган би томе студенту

одржао велику лекцију, како бих и ја.

Драган је имао своју прилику да покаже

хладнокрвност, коју није искористио, кад смо били

у друштву – он, ја, Мишко и још неко. У тренутку

кад смо сви тога дана завршили што смо

имали на Факултету и кренули да излазимо из

зграде, ријешисмо да се за тренутак због нечег

вратимо. Драган рече да ће нас чекати доље, спрат

ниже, на улазу. Али ми се мало задржасмо, заборављајући

на Драгана. Кад се сјетисмо њега, рекосмо:

„Хајдемо да се Драган не љути“. Али опет

нека ситница, док не би и крупно да потпуно заборависмо

на Драгана. А кад се опет сјетисмо, већ

је 40 минута прошло. „Е сад се не морамо журити,

Драган је отишао“, кажемо, и сједнемо да лакше

издржимо још сат времена.

Коначно, кренемо ка излазу, кад тамо само

што нијесмо пали у несвијест од изненађења, видјевши

да нас Драган још чека. Љут, подигнутих

руку чуђења, викао је: „Чекао сам вас само да вам

свега и свачега речем, да не вриједите пет пара“.

Драган не би толико чекао, али је мислио

да ћемо сваког часа наићи, а већ прокувао, ни налик

хладнокрвном Анту. А није желио да нам даје

толики значај да се врати и пита нас – што нас нема,

јер му нијесмо потребни. Већ лакше му је било

да нас гони у „ку...“

15

Делале Анте није само дипломирао на архитектури,

него и на хладнокрвности, што је примјењивао

и у Трогиру гдје је живио.

То не бисмо дознали да Драган није три

године након студија, пролазећи кроз Трогир, навратио

код њега.

Покуцао је на врата, којом приликом је

изашла млада, лијепа жена – његова супруга, којој

се Драган представио као Антов најбољи друг

са студија.

Она му рече да сачека да то пренесе Анту,

након чега брзо се врати, говорећи: „Анте је легао

да спава, па je казао да дођете касније.“

На то Драган јој рече, као оно нама испред

Факултета: „Гоните се у ку... и ти и он.“

Током студија, Драган није увјежбао Антову

хладнокрвност, које би доказао тек да је послушао

Антову супругу да дође касније.

1964 – 1970.

16

ПАРОВИ

Путујући једном или два пута мјесечно за

Београд 1971. на предавања на трећем степену

студија Нацртне геометрије, редовно сам узимао

собу у Хотелу „Балкан“. Погодно мјесто, јер је са

друге стране улице Хотел „Москва“, састајалиште

Црногораца, а није далеко ни Архитектонски факултет

за предавања гдје сам ишао. Недалеко је и

Студентски (Универзитетски) парк, то јест уз њега

Улица господара Јована, гдје ми је тетка Даринка

Бојчевић (супруга некадашњег Ђиласовог шофера

Мирка). Код ње сам становао прве двије године

студуја. Редовно сам је посјећивао.

Тог дана допутовао сам вечерњим авионом.

Хотел „Балкан“, гдје уобичајено идем, био

попуњен, што се знало по самом улазу Хотела, по

старијим женама и људима, које су испред чекали

да одведу ког на преноћиште и мало попуне породични

буџет.

Уобичајено казујући ми цијену преноћишта,

одведе ме једна од тих жена и то баш близу

17

стана тетке Даринке. Кад оставих ствари у стан,

рекох јој да ћу се вратити за сат-два, да ту одмах

посјетим тетку.

Тетка ме дочека чуђењем зашто нијесам

код ње ноћио. А ја, да не испадне инжењер са платом,

а да се студентски испомажем, па послије –

вечера, па доручак, кажем јој: „Држава плаћа.“ А

није плаћала.

Кад се вратих на преноћиште код оне жене,

испред врата тог стана стајаху изнијете моје

ствари. Покуцам, питам. Она излази нарогушена,

строгог погледа да ме деморалише, и каза: „Дошле

су ми старе муштерије – брачни пар, те ми се више

исплати двоје, него ти један“. А ја њој: „Гдје

ћу сад – скоро је поноћ, хотели попуњени, не раде

превози?“, „Чујете ли што вам кажем – узмите

ствари и бјежите. Позваћу полицију“.

И шта друго него „реп на крсти“ и тражи

до јутра што не можеш нађи. Нећу да помислим да

одем до тетке и кажем јој своју бруку, а већ и она

легла и заспала.

Спустих се до Улице цара Душана, куда

пролази трамвај „двојка“. Уђох у телефонску говорницу

поред трамвајског стајалишта да позовем

који хотел. Али, нема свијетла у говорници, те чекам

које ауто да прође да освијетли списак хотела

у говорници. Једно ауто освијетли до пола назива

хотела и његовог броја, друго ауто ону другу половину,

док држим прст гдје сам стао. Тада је у

18

Београду било мало аутомобила, a у поноћ поготову,

те сам по десет минута чекао до пола и од

пола телефонског броја.

Први хотел, који сам позвао, јавља да је

заузет. Поново нишаним друге телефонске бројеве

за други хотел, па за трећи док „испуцах“ хотеле у

Београду.

Тек на крају пронађох га у Земуну. Одем

тамо, yђох у собу и таман заспим, портир поче да

лупа на врата: „Устај да ослободиш собу за један

брачни пар“. Сањив помислих да је то онај исти

брачни пар од оне жене, кад портир настави: „Само

да пређете у једнокреветну собу, ова је двокреветна

за њих.“

Пређем у једнокреветну собу и чим заспах

за десет минута се пробудих, кад у непотпуном

сну видјех да је свануло да ћу закаснити на предавања

на Архитектонском факултету.

Доље, заустави ме портир ријечима: ,,Гдје

ћете, човјече, таман сте легли?“, „Зар није свануло?

– питам га. „Није“ – одговори.

Ту забуну да је већ свануло створила је

улична неонска свјетиљка, која у уској улици стајаше

одмах уз прозор. Забуни ме уморног од толико

брачних парова.

Након предавања која сам имао на Архитектонском,

одговарало ми је да до вечерњег повратка

авионом за Подгорицу платим дневни хотелски

боравак, да одспавам и намирим пропу-

19

штено, али сам се плашио парова – не да ће се појавити,

него да ћу их умислити да не заспим.

Најбоље је, ријеших, да пет сати раније

одем на аеродром, па ако ме у фотељи погнуте

главе превари сан – добро је. Одем на аеродром,

прође тих пет сати и коначно сретан кренем ка

пулту за улазак у авион, гдје ме не пуштају да

прођем.

Запитах: „Случајем да ли је коме било ургентније

да путује мјесто мене?“, „Не“– одговори

овај – „него ваш је авион полетио прије сат времена.“

Погледах на авионској карти вријеме полијетања,

кад утврдих да сам то гледао на карти којом

сам из Подгорице дошао до Београда, а нијесам

је бацио, те се вратих за Београд да тражим

хотел за преноћиште за сјутрашњи лет.

1971.

20

ПОДИЗАЊЕ АРМИРАНОБЕТОНСКИХ

ГРЕДА СПОМЕНИКА

Споменик палим борцима, 1979, Момишићи, Подгорица.

Испред: Иван Радуновић и Андрија Маркуш, пројектант.

21

Споменик палим борцима НОР-а у Момишићи,

Подгорица, откривен 1979, за који је рецензент

био Богдан Богдановић, грађен је од бијелог

армираног бетона у форми греда које се (у монтажном

систему) као прсти двије руке укрштају. Тако

пет пута у круг на стубу који је као облица.

Греде се наслањају једна на другу изнад

стуба. А крајевима не додирују се, гдје смо за то

међусобно одстојање уметнули дрвене летвице од

12 милиметара, претходно потопљене у воду да

повећају запремину, да се, кад се осуше, лакше

извуку (након ств рдњавања бетона у језгру који

повезује монтажне греде изнад стуба).

Послије за уклањање летвица, позвао сам

комшију Ивана Радуновића да ми у томе помогне.

Казао сам му:

– Иване, растави ове бетонске греде, редом

по двије, да једну по једну летвицу извучем.

– Како, Андрија, то је немогуће?

Мало шта слично могло је Ивану бити непознато,

као најистакнутијем у своје вријеме иноватору

у Црној Гори, са бројним патентима.

– Брзо ћу те убиједити да само твојом снагом

могу да се раставе греде колико је потребно.

Али прво покушај да их сада без ичега извучеш,

да видиш разлику.

– Не може ни једна – рече послије покушаја.

Кад је поступио како сам му рекао – да се

на доњу греду читавим тијелом ослони, а да горњу

подигне, ја сам са два прста све летвице лако извукао.

Тада сам му објаснио да је он само угибе

смањио, без помјерања греда.

1979.

22

УПОРЕЂЕЊЕ

– Илија*, кажи како се као врстан архитекта

осјећаш овдје на изузетном Техничком факултету

– елита, професори, наука! Напољу можеш да

кажеш да боље од неког пројектујеш зграде, али

овдје су професори.

– Да ли је овдје и Електротехнички факултет?

– Јесте.

– А да ли су они патентирали коју нову

утичницу или шта више?

– Мислим да нијесу.

– Е, Тесла је сам имао преко 400 патената.

*Илија – Илија Шћепановић

1980.

ГЛЕДА ГА ПРЕКО КУ…

Одмах након је Европа укинула економске

санкције Југославији, Француска је, као знак

добре воље, послала у Црну Гору скулпторку да

нешто изваја као поклон.

Једино што је извајала био је ку... што су

многи схватили као лош знак – одмјеравање за нешто

горе што се и десило: НАТО-бомбардовање.

23

Скулптура није била у правој величини,

већ двоструко већа, за коју су једни мислили да je

извајана у халуцинацији због удаљености од супруга,

а дуги као похвалу којем функционеру који

јој је позирао, јер се само са њима дружила.

Изгледало је да су нека питања добила

одговор кад је скулптуру ку... поклонила министру

образовања Предрагу Обрадовићу, иначе

професору Универзитета Црне Горе.

Тих дана у посјету министру Обрадовићу,

који је важио за веома духовитог човјека, дошао је

његов колега са Универзитета, из противничке Народне

странке – Новак Килибарда. Насред стола

била је видно истакнута скулптура ку...

Док се Новак намјештао да сједне, Обрадовић

му је намрштеног чела рекао: „Зар не видиш

да те гледам преко ку...?“ „Од тебе се то нијесам

надао, Обрадовићу, као колеге, иако смо из

супротних партија“, одговорио му је Новак изненађено,

док му овај уз смијех није објаснио о чему

се ради.

Тада Новак није био потпуно промијенио

однос према својем ранијем националном

опредјељењу, цркви, државном статусу и другом,

а уз то и политичку страну, за које су му ранији

другови почели говорити: „Отишао у ...“

1995.

24

Верзија коју је „Индекс“ објавио март–април 1995:

25

ДАКО*

Име: ДАКО. Презиме: МАЛОМОЗГИЋ.

Отац: МАЛОМОРГЕН. Рођен без мајке

Дако као Дако, све му је: „Дако буде као што желим,

а не као што чиним.“

Кад је био у основној школи, једном се нашао у

неком друштву, гдје му старији међу њима,

који је био изнутра одрпан

(што се није видјело споља), рече:

„Узми цигар дувана дако ти ништа не буде и дако те

мајка не види да те за уво повуче, на што су се

осмјехнуле двије дјевојчице, пред којима је он

требало да се докаже (мислио је тако) као неко коме

нико није потребан за савјет, па ни родитељ.

Себи је казао: „Дако ми од једне цигаре ништа не буде.“

А пошто се друштво налазило сваког дана, а оне

двије дјевојке биле са њима, он је поново узимао

цигару уз ријечи: „Е, дако ми још једна цигара

неће ништа учинити.“

26

Једна по једна, није ни примијетио кад му је дуван

у крв ушао, да га не може избацити.

Постао је зависан од дувана: нигдје без њега.

Знао је да се од пушења рак добија, али је рекао:

„Рак могу, по статистици, да добију од 100 пушача

њих 94, а само 6 не. Дако га ја не добијем“, закључи.

Кад је добио рак на грлу, и кад су му на врат

поставили дугме да кроз њега дише, рекао је:

„Нијесам једини, дако овако поживим.“

Кад је у великим мукама умро, искашљујући

сва „задовољства“ од дувана, његово ново друштво,

много млађе од њега, које је од њега научило

да пуши, плакало је за њим поред његовог одра,

смјењујући се, као на почасној стражи,

јер су на смјену излазили да попуше цигару, вадећи

је из кутије на којој пише: „Цигар убија“.

Он је сахрањен, али не и Дако, који је остао да живи

преобучен у другога, што брзо корача

путем задимљеним од дувана.

Сви они на том путу, једино се задрже

на радиолошком одјељењу гдје их љекар послије

интензивног зрачења и некад хируршки

скинутог доњег дијела вилице храбрио:

„Дако издржиш годину дана“, што је велико вријеме

кад се паметно(!) распореди.

2000.

*Дако – Андрија успјешно користио код млађих у одбијању

помисли да ко пуши.

27

ПРЕД НАМА УСРЕД ДАНА

ЛОПОВ НА КРОВУ ХРАМА

Било је то 5.2.2005. године у 12 часова, у

тренутку кад су се у оближњој канцеларији градилишта

Храма Христовог Васкрсења у Подгорици

арх. Андрија Маркуш, проф. др Ратко Митровић и

адвокат Млађен Мићовић договарали о заштити

Храма од насртаја градоначелника, чак и од њега.

Тада је по пријави обезбјеђења Храма дошла екипа

Центра безбједности да са високе и опасне скеле

Храма скине човјека, који се био запутио према

крову.

Једино што је лопов могао да скине са

крова, био је тек постављени бакарни лим. Лопов

је можда добио инспирацију послије новинских

чланака да градоначелник мисли да руши Храм,

па је пожурио да што искористи.

Посљедње што градоначелник ових дана

тражи је да му се преда земљиште на којем је

Храм, иако га је Митрополија регуларно купила,

што је све упућивало да се још ко, сем њега, држи

пријетње.

6.2.2005.

28

САХРАНА

– Да ли си био на сахрани колеги? – пита

Слободан Драговић Андрију. Посљедња жеља била

му је да му се послије кремације пепео поспе по

родном крају кад је јачи вјетар.

– Не! Нијесам желио да ми њега тај вјетар

у нос унесе – да га удахнем.

2005.

РАЗНОСАЧИЦА ПЈЕСМИЦА

Службенице су говориле: „Молим вас,

изађите и мало сачекајте“, кад би требало што

неодложно за кратко да обаве – да среде документацију,

поправе шминку и друго. Тога дана није

постојала потреба да то мени кажу, јер сам и без

тога доста чекао испред врата од момента кад је

задња странка изашла.

Биле су три канцеларије једне до друге

приземља зграде, значајне подгоричке институције,

од којих прве двије спојене широким отвореним

двокрилним вратима.

Чим сам ушао и предао документа да их

службеница погледа, чуо сам, али нијесам могао

и да видим кроз она отворена врата, да у сусједну

канцеларију улази, громко говорећи од самог почетка,

нека службеница, која је дошла из канцела-

29

рија горњих спратова зграде:

„Да ти кажем једну пјесмицу“. И каза

пјесмицу, што бијаше нека наклапалица са циљем

да се критички примијени на оно што се сада у

друштву догађа.

„Ово није случај за мене, већ за сусједну

канцеларију“, одговори ми службеница враћајући

документа, послије чега изађох и уђох у сусједну

канцеларију, јер је било непристојно да то урадим

кроз унутрашња отворена врата.

Док ми је тамо службеница прегледала

документа, опет сам кроз она унутрашња врата

чуо глас, сада из прве канцеларије: „Да ти кажем

једну пјесмицу“. Чуо сам глас исте особе, коју још

нијесам имао прилику да видим, иако сам се, да не

знам да је она, мимоишао с њом у ходнику.

Службеница у другој канцеларији такође

ми рече: „Ово није случај за мене, већ за сусједну

– трећу канцеларију, гдје се прате случајеви пунољетних“,

послије чега се упутих гдје ми рече.

Док ми је у трећој канцеларији разгледана

документација, иза мојих леђа уђе она жена са

пјесмицом, за коју још нијесам знао да је она, док

не рече колегиници, која ми прелиставаше документа:

„Да ти кажем једну пјесмицу“. Али, прије

но поче са пјесмицом, као да се присјети, окрену

се к мени ријечима: „Молим вас, изађите и мало

сачекајте.“

„Чуо сам ту пјесмицу тамо два пута, те

30

ме не интересује да је више слушам“, рекох јој као

да је хтјела мени да је казује, послије чега изађох,

уз њено чуђење да потпуно знам о чему се ради.

Али, пошто моје чекање у ходнику потраја, одшкринух

врата ријечима: „Да ли је са пјесмицом

готово? И, како можете старог човјека због пјесмице

да избацујете?“

Не правдајући се за учињено, разносачица

пјесама, присјећајући се нечега, рече:

„Како можете да ме критикујете, кад

знате да сте се прошле године огријешили мислећи

да сте код мене заборавили личну карту, те,

пошто сте је нашли у џепу, као извињење, купили

сте ми чоколаду?“

„Нијесте ме, ваљда, добили за ту чоколаду

да ми ово чините“, казах јој. „Сада би требало

да ви мени купите три чоколаде за три канцеларије

гдје сам вам пјесму слушао, уз коју посао

нијесам могао да завршим.“

31

ОВУ ВЛАСТ

НИКАД НЕ БИХ МИЈЕЊАЛА

– Ову власт никад не бих мијењала – рече

му супруга.

– Откуд такав став, а одувијек си била опозиционарка.

Увијек смо исто били?

– Ови из власти по протекцији су запослили

у институцијама и државним предузећима све

своје из породице, рођаке, пријатеље и из партије,

у чему су стали, све их запошљавајући. Кад би послије

њих дошли други – и они би то урадили чинећи

услуге својима. А то народ не би могао издржати

као допунско.

2008.

ВРАТА

– Пројектујеш ли увијек овакве станове –

да су им врата на собама и купатилу исте ширине

– 70 цм?

– Пројектујем. Нигдје не пише да не може.

– Ми смо мајку, кад је била болесна, неколико

пута тешко на носилима Хитне помоћи износили

кроз врата од 80 цм. Код тебе, колега, износиће

се или у ћебету или у кофи.

2009.

32

ТРИБИНА О РУСКО-ЦРНОГОРСКИМ

ОДНОСИМА

– Трибина о руско-црногорским односима,

која је одржана 1.3.2010. у Подгорици, обиловала је

бројним примјерима из историје: колико Црногорци

воле Русију. Довољно је што су пристали да се са

Русима сабирају, па макар не изашао већи број од

200 милиона.

– Компликован је рачун по којем су се Црногорци

сабирали са Русима, а још је компликованији

по којем се одузимају, пребацујући се на страну

НАТО-а.

– На трибини, срдачно је био поздрављен

амбасадор Јаков Герасимов, који, поред осталог, рече:

„На изложбу црногорске културе у Москви, било

је дошло око 300 Црногораца.“ Истакнуто је да је то

највећи број да су негдје за изложбу отишли Црногорци,

што не би било да није у Русији... Толико ни

Руси не долазе на отварање.

– Московски ђаци (којих је ту било), који

не знају колика је Црна Гора, по толиком броју на

изложби, помислили су да смо већи од Кине. А они

старији Руси, који знају за „Нас и Руса 200 милиона,

а без Руса два камиона“, рекли су: „Колико их је

остало кући, кад их је оволико дошло у Москву?“

1.3.2010.

33

ГАВРАН ХРАНИ

ПРОРОКА ИЛИЈУ

Гавран храни

Пророка Илију

Гавран

15.3.2010.

Прва SMS-порука:

– Оче, Џомићу! На слици која ти је

15.3.2010. објављена у ,,ДАН-у“ гледаш гдје и Пророк

Илија, очекујући да с Неба слети гавран који ће

да те нахрани и спаси од тзв. хрватске православне

цркве кад се оснује.

Друга SMS-порука:

– Оче, Џомићу! Мимо обичаја нијеси ми се

гласно одазвао на SMS-поруку да не препаднеш гаврана

који ће да слети. Теби, као научном раднику,

није тешко да за „нову“ „православну цркву“ у Хрватској,

будеш пророк.

34

НЕ ПОМИЊИ БОГА

БЕЗ ВЕЛИКЕ ПОТРЕБЕ

– Оче Велиборе, знаш ли да је Његош око

650 пута у свим својим дјелима употријебио ријеч

Бог?

– Не помињати Бога без велике потребе.

– Мислим, оче Велиборе, да се на оном свијету

посебно састају бесмртници, те ћу кад одем тамо,

као један од бесмртника, све то што си казао

пренијети Његошу.

ВЕЛИКИ ПЕТАК

– Није лијепо да на најтужнији хришћански

дан у години, на Велики Петак, постоји могућност

да се на вашем градилишту уведу у посао радници

друге вјероисповијести. Зачудо да хришћани, који о

томе одлучују, мисле да се тако неће огријешити о

Бога.

– Ово није приватна кућа, тако да ја немам

право да спријечим људе друге вјероисповијести да

раде. Ово је вјерски празник за нас православне и ми

то поштујемо. Ја друге вјере не могу спријечити, а и

не желим.

– Сад ми је јасно, нажалост! Бог је ове ријечи

што си ми послао прочитао прије мене. Пред

судом у Хагу одговарали су многи генерали по командној

одговорности, за оно што нијесу предузели,

а могли су. Пред Богом посебно.

35

КАКО РУСИ РЕАГУЈУ

– Почетком 2010. године у Москви је речено

да нијесу задовољни црногорским скретањем ка

НАТО-у. А само који мјесец потом Јаков Герасимов,

руски амбасадор у Подгорици, казао је да Русима

не смета што Црна Гора одлази у НАТО. Како

тумачиш ту промјену става?

– Руси за то имају четири разлога: први је

што рачунају да ће НАТО са њима бити слабији, други:

да се Руси коначно преброје и виде колико их је без

Црногораца, трећи разлог: да се мало одморе од црногорског

пријатељства, одморе од мајкињања: „Мајко,

Русијо“ и четврти: да им измакну сису коју вјековима

сисају. Да њу измакну прије но је прегризу.

2010.

ОЗВУЧЕЊЕ

– Како гледаш на критику Ранка Јововића,

коју је дао прије но је почео да говори своју поезију

на поетској вечери Удружења књижевника Црне Горе,

одржане поводом Пушкиновог 211. рођендана,

6.6.2010. године? Казао је да озбиљно замјера што

није обезбијеђен микрофон, а ти си учествовао у

припреми тог окупљања.

– Сматрао сам да пјесници спонтано три

пута јаче говоре поезију о мајци Русији и Пушкину,

да је непотребан микрофон. У ово вријеме, кад Црна

Гора скреће ка НАТО-у, ко год бојажљиво, једва чујно,

изговара ријечи „Русија” и „Пушкин”, боље је

да га нико не чује.

6.6.2010.

36

ИСПРЕД АКАДЕМИЈЕ

– Како наш велики пјесник Жарко Ђуровић

успијева да грађанима стави до знања да је академик?

– Он не вози кола, па увијек кад ће неко да

га превезе возилом, каже: „Пребаци ме испред Академије“,

а не „Пребаци ме испред моје куће, која му

је код Академије.

ШЕШИР

– Зашто је академик Зоран Лакић у 75. години

живота почео да носи шешир?

– Досадило му је да стално удовољава

молбама да на промоцијама похвално говори о

књигама. Овако, скидајући шешир, он ће непосредно

ауторима тих књига рећи: „Скидам шешир за

такву књигу. А више не могу“ – објасни Андрија.

– Није могуће да је то разлог што носи

шешир.

– Погледај Лакића како улази у Академију

држећи шешир у рукама, јер му тамо није потребан.

37

АКАДЕМИЈА

– Што он више овако изузетних књига објави,

Црногорска академија наука и умјетности више

добија.

– Зашто, кад он није члан Академије?

– Ако је он тако добар, а испред је Академије,

свако ће рећи: како су, тек, добри они у Академији.

То је разлог што неке боље од многих не

примају.

УНОВЧАВАЊЕ ЉЕПОТЕ

У Црногорској академији наука и умјетности

29.3.2010. одржана је расправа о нацрту

плана изградње неколико хидроелектрана на Морачи,

чије акумулације уништавају изузетан кањон,

археолошка налазишта 120 хиљада година

старих људских станишта, ријетку флору и фауну.

Изнад свега, са браном „Андријево“, високом

150 метара и акумулацијом иза ње од 300

милиона кубних метара воде, угрозио би се Манастир

Морача, задужбина Немањића из 1252. године.

Манастир је непроцјењиве вриједности, са чувеном

фреском Гавран храни Пророка Илију.

38

Код, евентуалног, изненадног пуцања

бране, тада би од потопа низводно погинуло око

100 хиљада људи.

Проф. Бранко Радуловић, иначе републички

посланик опозиционе партије, казао је да

би то требало да се одложи док се све испита, а да

се, додао је, као замјена, активира потапање Таре

са великом браном „Бук бијела“, иако је то давно

одбила Републичка скупштина. Скупштина је то

одбила цијенећи да је кањон Таре други по величини

и љепоти кањон у свијету, одмах иза Колорада.

– Бранко, чуо си моје излагање да су изузетни

кањони Мораче и Таре за Црногорце знак

препознавања – идентитет за човјека са камена у

камену, дуго без ичег још. Ти дајеш предност економском

фактору – потапању Таре... Колика је та

разлика између поноса – идентитета и новчаног

износа? Можда је још што од тог поноса остало да

га у замјену продамо? По твојој економској рачуници,

требало би да све жене у браку, које су сексуално

јаче од мужа, код комшије уновче остатак.

29.3.2010.

39

МОРАЧА ЋЕ ДА ТЕЧЕ УЗВОДНО

Проф. Момир Ђуровић 29.3.2010. предсједавао

је скупом који је расправљао о нацрту плана,

којим се низом брана, од којих је највећа „Андријево“

високом 150 метара, са акумулацијом иза ње од

300 милиона кубних метара воде, потапа кањон Мораче.

Ђуровић је предсједавао из два разлога:

први што је предсједник радног тијела Црногорске

академије наука и умјетности, који је позитивном

оцјеном стао иза овог плана и што је он предсједник

Академије гдје се одржава скуп. Послије сваке дискусије

он је био у одбрани плана.

Дуги низ година, а и овдје, изнијете су бојазни

(речено много пута) да би, код изненадног пуцања

бране од земљотреса, диверзије, бомбардовања,

одрона и другог настао потоп низводно у Подгорици,

са неколико метара висине воде, кад би преко

100 хиљада људи страдало... Ђуровић је на то одговорио:

– Испитано је. Код евентуалног пуцања

бране, не би дошло до потопа Подгорице.

– Ми се питамо: Ако током зимских повећаних

падавина вода у Морачи у Подгорици долази

до стања само што не прелије, како да ту ситуацију

не измијени 300 милиона кубних метара воде, ако

се, код пуцања бране, изненадно сручи? Можда Ђуровић

сматра да би та вода кренула да тече узводно.

40

29.3.2010

КРИТИКА

– Примијећено је да никад нијеси критиковао

Црногорску академију наука и умјетности за избор

чланова.

– Довољно је Академију критиковао Момир

Ђуровић, због критеријума за пријем нових чланова,

послије чега је примљен, а данас је њен предсједник.

Ако бих је и ја критиковао за избор, рекли би да то

не чиним да ме изабeру за академика, но, као Момира,

за њеног предсједника.

ЗАР И ТИ, СИНЕ БРУТЕ?!

Спустили српски језик на кољена

Европа је условила почетак преговора о

приступању Црне Горе Европској унији нашим

усвајањем Закона о изборном систему. Закон је

сачињен уз сагласност опозиције. Али пошто је

непосредно пред тим обављен попис становништва,

по којем се видјело да српским језиком (на

којем је и устав написан) говори велика већина, а

да се исти неће учити у школама ни изједначено

са новоизмишљеним „црногорским“, опозиција је

одбила да потпише Закон о изборном систему.

41

Одбила је све док се питање равноправности српског

језика не ријеши, што је значило одлагање

преговора са Европом.

Послије тога настали су дуги разговори

власти и опозиције, које је Андрија редовно коментарисао

СМС-порукама упућеним професору и

књижевнику Драгану Копривици, који је био на

значајној функцији у СНП-у, најјачој опозиционој

партији. Те поруке просљеђивао је и другим који

су то веома заинтересовано пратили.

– Драгане, добро је ако СНП тебе пита за

језик. Али не видим те у делегацији за разговоре

са ДПС-ом о језику. Све се креће око тога да Срби

прво прогутају „црногорски језик“ (иако је то дијалекатски

српски), а потом да прогутају „матерњи

језик“ у који желе да потопе српски језик. Драгане,

ошини – опали копривом, Копривица си, као

једини сатиричар који има адекватно презиме.

На претходну Андријину СМС-поруку

упућену 30.8.2011, Драган одговара:

– Поздрав. Андрија, хвала на мишљењу.

Баш смо на једној сједници око свега тога.

Сјутрадан, послије чудних ТВ-вијести,

опет му се Андрија јавља:

– Видим да је све отишло у материну матерњим

језиком, којег, ево, предлаже и опозиција,

у којем ће да нестане српско име језика, за који

власт каже да ће у школама да се учи као разлика

од црногорског језика. Тако, од српског остаће

само рестло.

42

– СНП неће потписати то – одговара Драган.

– Браво. Охрабрујуће је што кажеш да

СНП неће потписати унижавање српског језика. А

и нашој браћи која је одабрала да говори другачије,

умјесто српски, то ће користити да се, макар и

узгредно, сачува српски језик, да својој дјеци кажу

како су им говорили дједови. Ми ћемо за њих да

будемо живи преци.

Ствар се развијала, те су слиједиле нове

Андријине СМС поруке:

– Много тога у свјетским размјерама десиће

се ако назовицрногорски језик добије централно

мјесто, па се српски, како власт предлаже,

у школама буде учио само, како кажу „у разлици“

у односу на црногорски. Тада се више неће звати

„српски“, ни „матерњи“, него „разлика“. Послије

ће и енглески да се учи као „разлика“, да ће свима

у свијету бити лакше да прво науче „црногорски“,

па онда „разлику“ за енглески. Послије ћемо лако

доказати да је црногорски дијалекатски српски, те

ће српски језик читавим свијетом да овлада.

Сљедећа Андријина порука била је:

– Ови на власти пожурили су да се похвале

да је опозиција прихватила „матерњи“, као предлог

опозиционог ПЗП, то јест Црногораца са српским

гласачким тијелом!. А кад су видјели да се

опозиција мало повукла (сем ПЗП), власт је

тактички по новинама протурила вијест да јој „матерњи“

не одговара, да би опозиција, на задовољ-

43

ство власти казала „нама одговара“. Најбоље је да

једни говоре „матерњи“, а други „татерњи“. Они

преко „матерњег“ желе да од Срба добију признање

да слаб кадар са дипломом „црногорског језика“

и књижицом ДПС-а може да предаје српски,

да дјецу у име српског претворе у новокомпоноване

„Црногорце“ – Монтенегрине.

Андрија се поново јавља:

– Јуче 8.9.2011. потписан је споразум опозиције

и власти да је наш језик „црногорскосрпски“.

Тужније од тога је што данас никог нема

на нашој сцени да за то прима саучешће. Сви се

смијеше... Зар и ти сине, Бруте?!

То је коментарисао и Илија Лакушић:

– Тако је, добри мој Бруте. Пребачено је

гов... у фрижидер да се мање осјећа док се заврше

други послови.

А Тодор Живаљевић:

– Како је синоћњем протесту поводом језика

присуствовало само седам српских писаца, то

смо одржали помен са надом да васкрсења не бива

без смрти.“

9.9.2011.

44

ИВЕЗА

– Није правилно, Светозаре, да у својој

пјесми о храбром Кучу – Ораховцу Ивези Вуковом

додајеш ријечи које није изговорио скадарском

везиру пред спремљено вјешање, иако га тим

ријечима уздижеш. Прије Ивезе објешен је његов

саплеменик Ђуља Јованов, који није хтио за спас

живота свога да од везира узме барјак да га носи

против својих Куча. Кад је потом везир то исто

понудио и Ивези – или барјак или вјешала, Ивеза

је одговорио: „И ја ћу што и Ђуља, а не барјак.“

Није дозвољено макар једну ријеч да додаш

Ивези, поготову толико реченица, како чиниш.

Ако не због чега другог: можда би везир са

толико додатих твојих ријечи, измијенио свој став.

Иначе, то је историја, која се не поправља.

– То је пјесничка слобода.

– Не можеш Нилу Армстронгу, умјесто

оног што је, као први на Мјесецу, изговорио: „Мали

корак за човјека, а велик за човјечанство“ да у

име пјесничке слободе ставиш: „Мали корак за

човјека, а велик за Црногорце“.

Децембар 2012.

45

ПЈЕСНИЧКА СЛОБОДА

– Момире, немој у пјесми да пишеш да је

Милунка Савић заробила 20 низама, кад није, него

Бугара.

– Пусти то мени. Не разумијеш се ти у то

иако пјесник, али архитекта, не као ја професор

књижевности – то су пјесничке слободе.

– Може ли да се као пјесничка слобода

напише да Милош Обилић није на Косову посјекао

цара Мурата но свог кнеза Лазара?


ПРОДЕКАН ФИЗИЧКИ РАДНИК

Лијепо је чути да је у конкуренцији

школованих кадрова данас физички радник постао

најбогатији Црногорац, а у Србији да је то пошло

за руком и музиканту. Кад су они толико умни,

како су, тек, школовани?

Српски музикант се појавио на Косову

кад нам је тамо било до плакања, кад је закључио

да је боље нечим другим да се бави – да „мане

бригу на весеље“ без хармонике. Да смо, случајем,

46

имали више таквих музиканата, друга би нам се

пјесма пјевала.

Поучен тим искуством, Црногорски

универзитет је „почео“, први у свијету, да у „послиједипломској

настави“ школује за радничка занимања

као ужу специјалност! То се остварује

кроз практичан – физички рад. Уз сале за предавање,

као очигледна настава, гради се стамбена

зграда за наставнике овог универзитета. А ту на

градилишту, у „послиједипломској настави“ за

физичког радника, између осталих, ради као физички

радник на колицима Добрашин, бивши продекан

овог универзитета, по занимању филозоф,

иначе реномирани књижевник, уз то и глумац

претежно у својим монодрамама, да своје животно

искуство пренесе на друге.

Каже да му је ова садашња монодрама

на градилишту најтежа, без ријечи, па све мора

физички да намири. Мора да се стрпи, иако му

гладна дјеца кажу: „Предуго ти траје то школовање

на Универзитету.“

„Био сам све шта се могло на Универзитету“,

рече он, „од омладинског и партијског руководиоца

до продекана. Само ректор нијесам

био. Ево, и сада сам на Универзитету...“ Потом се

окрену свом послу на градилишту.

14.2.2013.

47

НА ОРЉЕВУ

– Нијесам знао да ће данас на Фундини на

Орљеву на отварању овог споменика гласовитом

јунаку Новаку Милошевом, да буде овакав мраз,

те нијесам понио капу. Код оволико народа, не

знам од кога да узмем капу.

– Овдје је 5000 Црногораца побиједило

40000 Османлија, од којих су посјекли 10000, а

сам Новак Милошев 17. Црногорци су им скидали

главе, а са главе и капу. Тако се овдје долазило до

капе.

Јануар 2013.

СВАКИ ПЕТИ ДЈЕЧАК

– Имаш 10 година, а прекомјерну тежину.

Погледај што пише у новини „Дан“: ,,Свако пето

дијете има прекомјерну тежину.“

– Ја нијесам пето, но друго у породици.

. Јануар 2013.

48

АНТОЛОГИЈА

– Наш колега, за којег говориш да себи

намјешта признања и награде, поново је добио велико

признање за поезију. Ушао је у антологију.

– Ко га је уврстио, то јест изабрао у тако

ужи круг?

– Он себе. Он је аутор те антологије.

Фебруар 2013.

ЋИРИЛИЦА ИСПИСАНА

ЛАТИНИЦОМ

– У Хрватској велики је отпор увођењу ћирилице

на натписима на прилазу граду, како прописи

налажу кад је знатан проценат Срба, као што

је у Вуковару. Противе се да су натписи – и латиница

и ћирилица, једно испод другог. Траже само

латиницу, коју користе Хрвати.

– То је лако ријешити. Нека се два пута

једнако испише латиницом, али да се зна да је она

доље латиница српска.

Тиме је онај први потврђен оним другим, а

други оним првим.

2013.

49

ФРАЊО

Честитао сам добром Фрању, комшији у

Момишићима, избор његовог вјерског поглавара

папе Фрања, толико драже што му је имењак. Питао

сам га како то коментаришу комшије и пријатељи,

задовољни што одувијек имају свог Фрања?

– Добро прихватају – одговорио је. – Раније,

кад сам подизао личну карту, питали су ме у

полицији: „Које је твоје име?“– Одговорио сам:

„Фрањо“. „А које оцу?“; – „Фрањо“. „А ђеду?“ –

„Исто Фрањо.“

– Ти си, значи, Фрањо Фрања Фрањовог,

са папом Фрањом. – закључих.

Али Црна Гора је добила још једног са четири

„Ф“ – Филипа Вујановића четвороструког

предсједника Црне Горе: два пута са малим „ф“

док је Црна Гора била у заједници са Србијом и

два пута са великим „Ф“: самосталне Црне Горе.

ПЛАКАЛЕ СМО

2013.

– Славка, како вам је било кад сте се среле

послије толико година растављености – ти, Була и

Тања.

– Одлично. Плакале смо.


50

ПРИЈАТЕЉ

Вибером:

Андрија Маркуш – Рифат Алихоџић

6.8.2014.

– Рифате, читам у дневним новинама како

колега коментарише награду коју си добио за Дјечји

вртић и јаслице. Не говори о карактеристикама дјела

да би шта оспорио, но истиче да у категорији јавних

објеката нијеси могао добити ту награду, јер су, како

каже, јаслице објекти образовања. Питам: који се

степен образовања стиче у јаслицама? Да ли се тамо

дјеца образују да у пелене не каке? Сигурно је да

тим и таквим солидним образовањем, тада благовремено

стеченим, не би касније кад одрасту и постану

архитекти, овако срали.

– Андрија. Твој луцидан дух ме слатко насмијао.

Одавно не обраћам пажњу на овакво писање,

јер је то за клинику. Ја сам у Бистрици, у викендици

код Бијелог Поља, до 17-18. августа, па се јављам

кад дођем.

– Рифате, овај те колега стално назива пријатељем,

да би те користио као тегове, јер имаш тежину,

убијеђен да се тиме максимално развија. Међутим,

није повећао мускулатуру, него, постајући претил,

осалио је као да је на њега нападао снијег.

Упути га на фитнес, али да и ту не претјера –

да не изгледа, како је представљен, са испливаним

ребрима... Кад потоне, ребра му испливају, без

мускулатуре, коју није добио у јаслицама, постајући

архитекта почетник под старе дане.

51

О ВИРУСУ НА МЕЈЛ АДРЕСИ

Андрија Маркуш, Зоран Маневић и

Добривоје Влајчић

Izvorna poruka

Naslov: NATO-faktor, a ne virus

Datum: 25.11.2014. 18:30

Od: andrijamarkus <andrijamarkus@t-com.me>

Za: <klubarh@sbb.rs>, <vlajcic007@yahoo.com>

ЗОРАНЕ и ДОБРИВОЈЕ

Видим да смо посебно ја, а посебно – Зоран добили

вирус под Добривојевом меил адресом, а потом

сам од Зорана добио (као и Добривоје) сљедеће

коментаре:

Naslov FW: Help Dobrivoje Vlajčić

Od Zoran Manevic

Za Dobrivoje Vlajčić, andrijamarkus

Datum Danas 13:29

– Ово је нечувено. Изгледа да су у питању

Турци а не Енглези. Сада прате Добривојеву мејл

адресу. Када бих, рецимо, послао новац, ко би га

подигао? На које име? Добривоје, хитно мењај

мејл адресу!

52

Naslov RE: Help

Потом и ово:

Od Zoran Manević

Za 'Dobrivoje Vlajčić' , andrijamarkus

Datum Danas 12:26

– Је ли ово трик хакера или тужна прича?

Шта све неће да измисле залудни клинци. Видим

да је добар енглески, значи енглески хакери ушли

у адресар. Сад би требало да ја питам: колико лове?

И како. И коме да пошаљем? Ово заиста не

могу да верујем, да су ушли у адресар. И послали

свима са адресара на undisclosed recipients.

....

– Добривоје, мени је Зоран уз претходне

коментаре написао, што сам грешком обрисао, да

су нам то хакери послали одмах пошто сам Зорана

обавијестио да долазиш из Лондона у Београд на

моју промоцију. Све је јасно да је то само због тога

урађено, јер нико други то није добио. А знам

зашто.

Написао сам да си ти – добар, како ти и

име значи. Никог не мрзиш. Волиш Запад, иначе

тамо не би живио. Мислим да волиш и НАТО, али

не и све што чини, што нам је 1999. чинио (бомбардујући

нас), и што сада чини. Ти си слободар

каквог читав Запад и Исток требало би да има.

Слободан си и лак на ријечи. А и Блер те је одабрао

да те посјети – да посјети твоју зграду (коју

53

си пројектовао у Лондону) да ту доведе љубавницу,

и то куму. О свему томе писао си и у Зорановој

„Архитектури“. Ја сам ти стално говорио да се

тако не изражаваш преко електронских медија,

кад си у души добар, да те погрешно не схвате, јер

све прислушкују – биљеже по основу карактеристичних

ријечи „НАТО“, „рат“ и др. Ти то одмах

прихватиш, али се брзо заборавиш и наставиш. А

НАТО је истовремено и у тој мојој књизи, тако да

је Зоран колатерално страдао. НАТО службеници

су се само шалили – тек да нас упозоре, јер да су

озбиљно мислили, већ би нам помрсили електронску

страну нашег стваралаштва.

Ето, постали смо НАТО-ФАКТОР, а обични

људи.

Добривоје, не мијењај меjл, да отежаваш

нашим пријатељима у НАТО-у гдје ћемо сви из

Европе да будемо, али по оном мојем афоризму

СА РУСИЈОМ У НАТО, БЕЗ РУСИЈЕ ХВАЛА

НА ТО

Поздрав,

Андрија

54

Андрија Маркуш, Добривоје Влајчић,

Зоран Маневић, Зорица Јовичић Петровић и

Војислав-Војкан Кујунџић:

Od andrijamarkus

vlajcic007@yahoo.com, klubarh@sbb.rs

Za

, dragoslavp@ikomline.net, lkvc133@gmail.com

Datum 26.11.2014 09:46

ДОБРИВОЈУ

(Зорану, Војкану и Зорици)

– Поред твојег објашњења да је у поруци,

коју смо добили Зоран, Војкан и ја, као суштина:

вапај из Истанбула за новцем, ја и даље тврдим да

је то НАТО-вирус, који нам није послат да гризе но

да опомиње. А да је новац само камуфлажа. Јер откуд

да баш твоје име – твој мејл, Добривоје, изаберу

код чињенице да теби годинама говорим да ћеш

да будеш електронски од њих забиљежен као и ја,

иако поетске душе, иако некад само фигуративно

употребљавамо ријеч НАТО. Даље, откуд то да се

теби, и твојим пријатељима, упућује из исламске

земље захтјев за помоћ, откуд ако то баш НАТО за

тестирање није подметнуо. Ако то није НАТО подметнуо,

те ако нас, као одабране, исламске земље

сматрају својим посебним пријатељима, тада ћемо

ми тамо моћи да путујемо без визе, само са овим

вирусом. Да би се неки Србин нашао на том списку

довољно је да се коме захвали на српском језику:

„ХВАЛА НА ТО“, да они упишу НАТО.

55

Ја сам претходно имао невиђену сметњу

(рачунам од истих), сметњу да напишем писмо

колегиници из генерације А/60 Зорици Јовичић

Петровић, и то сметњу која се никад не појављује

на првој интернет-страни. Она је од мене добијала,

мјесто слова само знакове питања. То, можда, није

случајно ни за Зорицу, кћерку мојег идола професора

Јовичића, маштара у нацртној геометрији. Ја

сам ријеч ПЕНТАГОН први пут употријебио 1972

(које су можда сада НАТО-оператери нашли) у

својем раду ПЕНТАГОНАЛНИ ДОДЕКАЕДАР У

ЦЕНТРАЛНОЈ ПРОЈЕКЦИЈИ, за које ми је Анагности

(на постдипломским) рекао да ће то објавити

у својем уџбенику, а љубоморни Ненад Грујић казао

да то није ништа посебно (видјети мој сајт под

„Нацртана геометрија“).

Запад изучава Теслине изуме у војне сврхе,

те можда и Војканове у дрвету, као професора

Архитектонског факултета – за надзвучни авион у

дрвету, а не металу, да је невидљив – да не одбија

електромагнетне таласе.

Зоран је, као уредник „Архитектуре“ посебно

интересантан, јер оживљава нешто што је

Запад давно сахранио – успомену на Југославију,

враћајући надметање за нову Борбину награду у

архитектури

Поздрав,

Андрија

56

vlajcic007@yahoo.com, klubarh@sbb.rs

Za

, lkvc133@gmail.com

Datum 26.11.2014 14:33

ЗОРАНЕ, ВОЈКАНЕ, ДОБРИВОЈЕ,

– Ја сам раније подесио да истовремено све

добијам на двије адресе. Раније сам добијао само

на andrijamarkus@t-com.me, а сада паралелно,

иако ми нико не доставља на другу адресу, подесио

сам да добијам и на мобилни на адресу

andrijamarkus@gmail.me.

На прву адресу, преко које са вама комуницирам,

нијесам примио никакво упозорење о

штетности овог вируса, али на gmail-у добио сам

упозорење: „Будите опрезни са овом поруком.

Има садржај који се обично користи за крађу личних

података“. Значи, аутори овог вируса имају

„кључ“ да по садашњем „мејлу“ улазе у наш компјутер

(базу) и раде шта желе. Можда би требало

сложно у истом тренутку да сви који смо ово добили

промијенимо „меjл“ адресу. Ништа не значи

ако то сви не урадимо, јер би преко једног од нас

(који евентуално не промијени) дошли до свих нас

– истих, кад комуницирамо. Или да се још једном

видимо у Београду и поздравимо заувијек због вируса.

Ко шта више од овог дознаде да јави. Од јуначког

страха више се не шалим. Претежно се

плашим. Његош је писао: „Препаде се јунак“, што

исто значи као и „Забрину се човјек“.

57

Добривоје ми тражи да му пошаљем комплетан

текст тог Турчина хакер-НАТО-вца, али ја

не знам да ли ми то пише Добривоје или тај Турчин

да притврди вирус. Од страха, сада кад бих

видио Добривоја, очи у очи, не бих му се јавио –

не бих ријеч изговорио, само му руком махнуо,

боље, ако је Турчин, до лакта да му одмјерим.

Поздрав

Инфицирани Андрија

РАДНО ВРИЈЕМЕ

– Ви сте секретарица значајне институције

културе. Звао сам у осам часова, али вас нијесам

добио. Звао сам у девет часова и десет минута –

исто. А у девет и петнаест, јавили сте се и казали

да почињете у девет, али нијесте тада почели, јер

сам звао у девет. Тражио сам да ме спојите са референтицом

Мирјаном, кад сте рекли да није дошла.

Након тога звао сам у десет, кад сте исто казали

– да још није дошла. Сада је десет и тридесет,

могу ли да је добијем?

– Сада почиње редовна дневна пауза од 30

минута за доручак. Послије тога зовите.

Април 2015.

58

ПРЕТПЛАТА

– Колега, потребно је да за 2014. годину

уплатиш претплату за часопис „Архитектура“, које

гласило, као члан редакције, познато ти је, помажем

да га сви добијете.

– Није проблем да платим, но не добијем

часопис.

– Прошле године био је обрнут случај:

проблем је био да платиш, а добијао си часопис.

Све док сам ја плаћао за тебе није био проблем, а

тако и за твој Архитектонски факултет, којему је

као и теби стала достава часописа кад сам ја стао

да плаћам за вас.

– Видјећемо се на кафи ових дана.

– Кажеш ,,ових дана“. Теби је то ,,ових дана“

прошле године било шест мјесеци.

4. мај 2015.

КИЛИАМАНЏАРО

Новица. Освојио си све врхове – и посљедњи:

постао си предсједник Удружења књижевника

Црне Горе. Мораш освојити и врх Килимaнџара.

Од овог нашег Килиманџара, остаће ти

само кила.

23. март 2015.

59

КАД ГРАДОНАЧЕЛНИК

ИЗГУБИ ПОВЈЕРЕЊЕ У ДРЖАВУ

– Градоначелник Подгорице Мугоша био

је започео радове у Толошкој шуми, на вашем земљишту,

на земљишту Маркуша и других, које је

у поступку реституције. Поступак се води да се

врати или плати, као бесправно узето у једнопартијском

систему.

– Да, ја сам са рођацима предузео да

спријечимо градитеље, чије је радове касније и

Управни суд огласио незаконитим.

– МУП је био одбио захтјев градоначелника

да му помогне, то јест да асистира против вас.

– Одбио је МУП, али је Мугоша потом

(колико је то забавно?) ангажовао плаћену приватну

групу младића из Sekuriti garda да нас нагурају.

То је било у категорији невјероватног: да друштвени

орган „приватном силом“ службено просипа

силу. Јер градоначелник нема повјерење у

државу.

60

НИЈЕ ДОШАО НА ПРОМОЦИЈУ

– Зашто Веселин Ракчевић није дошао на

промоцију моје књиге поезије?

– Ранко, Веселин је био болестан.

– А зашто Мишо није дошао?

– Није то његов фах.

– Како није, баш јесте.

– Мене, Ранко, чуди: зашто није дошао

Трипковић?

– Ја управо мислим на Миша Трипковића.

– Ја сам мислио да ти мислиш на Миша –

Миодрага, Веселиновог сина.

ПЕТРУ ХАЏИ-ВИДАНОВИЋУ*

Naslov: SVE CUKANIĆ PIŠE LIJEPO

Datum: 14.03.2015 13:07

Od: andrijamarkus <andrijamarkus@t-com.me>

Za: <hvpetar@gmail.com>

ПЕТРЕ,

Поздрави ми колегу Цуканића у Аустралији.

Све о српском језику говори исправно...

Посебно ми се свидјело његово:

,,Што се тиче језика, довољно је да читаш

коментаре на друштвеним мрежама или да се

прошеташ градом и све ти у тренутку постаје ја-

61

сно. Неписменост је ужасна, забрињавајућа. А од

употребе страних речи, нарочито англицизама,

диже ми се и ово мало косе на глави (девастирана,

таргетирана... инфлација, скрининг... свака част).

Хвала Богу, све је више псовки, па некако одржавамо

равнотежу: домаће – страно.

А за ћирилицу ме душа боли. Одричемо се

писма које Срби користе више од једног миленијума.

После Вукове реформе, наша азбука је добила

фонетски принцип и постала најсавршеније писмо

на свету. Један знак – један глас. То нема нигде.

Али нама не ваља.“

Петре, скоро сам промовисао књигу – сатиричну

поему ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, са том

темом, са којом можеш да се упознаш на мојем

сајту... Произилази: кад нам се језик у свим сферама

употребе искварио, да сада не дозволимо да

нам се још и псовке искваре, са препоруком да буду

још сочније!! Што се тиче карактера и употребе

псовке, није исто у Србији и Црној Гори. У Црној

Гори псовка је посљедње што се изговара прије

туче, а у Србији – прво послије туче, упућено себи

уз „Шта ми је ово требало“. Мислим да у Србији

псовком не почињу тучу, већ са : „Показаћу ја теби“.

У Србији псовка се употребљава и као узречица,

без икакве љутње и напада на кога, чега нема

или веома мало у Црној Гори. Кад је Србин

дошао да посјети земљака, који је био на раду у

Италији, питао је неког Италијана у тој улици, зна

62

ли гдје станује. Те како Италијан није знао, он је

опсовао: ,,Пич.. му материна гдје се скрио.“ Тек

тада је Италијан рекао: ,,Знам, Пич.. материна је

у оној згради.“

Видановићу и Цуканићу, за све кажем:

Нека иду у пич.. материну који нам кваре језик –

латиницом на енглеском.

Поздрав,

Андрија

* Петар Хаџи-Видановић: колега, генерација са студија школске

1960/61. на Архитектонском факултету у Београду

МАКЕТА

– Давно је било – 1965, прије 50 година.

Сјећаш ли се, Андрија, случаја кад си тада на Архитектонском

факултету у Београду, док си радио

дипломски рад – пројекат основне школе, имао

расправу са једним студентом који ти је пипкао

макету те школе израђену од картона.

– Не знам о чему се ради. Али, кад не бих

имао по чему другоме да се тебе сјетим, тада запамтио

бих ти име – Боривоје Чутурило доживотно,

јер си ми туширањем цртежа пресудно помогао

да на вријеме израдим тај дипломски рад, иначе

бих закаснио.

63

Макета Основне школе. Дипломски рад А. Маркуша 1965. год.

Овај концепт примијенио је и у пракси.

– Тог студента посебно је интересовало како

си тако прецизно од танког картона израдио

макету школе, те је исту пипкао са свих страна да

одреди чврстоћу. А ти си се плашио да је тим не

повриједи, поготову ако свако ко пролази то исто

буде чинио. Ти си му тада рекао: „Зашто пипкаш

макету од чега ће се раставити – уништити? Направићу

посебну макету само за пипкање, а ту ми

остави.“

– Нијесам то запамтио.

1965 – 2015.

64

НЕ ЈАВЉА СЕ НА ПОЗИВ

– Звао сам Јуса, власника Штампарије

„Графокартон“ у Пријепољу, поводом књиге што

је требало да ми штампа. Звао сам га чим сам му

на мејл адресу послао рукопис књиге, да га питам

кад ће бити готова. А он ми није одговорио на позив.

– Није му то лијепо.

– Али брзо, прије но се сјетих да га поново

назовем, стиже ми књига одштампана... Није ми се

јављао да ми уштеди трошак у позиву.

КУПОВАО ЈЕ МЛИЈЕКО

10. јун 2015.

Павле Поповић у присуству Рифата Алихоџића

у шали рече Андрији, да чује Рифат:

– Андрија, твоји Момишићи некад су били

село, а сада централни дио Подгорице. Држао си

говеда – био си сељак, и од тебе, ја, увијек господин

у центру града, куповао млијеко.

– Павле, куповао си млијеко од мојег брата

од тетке Цветка који је твоја генерација из гимназије,

а не од мене. Случајно да си пио моје млијеко,

ти би данас као задовољно теле рикао, а не као

овца блејао.

24.6.2015.

65

БОРБИНА НАГРАДА

– Андрија, позивам те да дођеш у Црногорску

академију наука и умјетности 29.6.2015, на

промоцију моје књиге о Борбиним наградама – републичким

и савезним за архитектуру, додијељеним

у другој половини XX вијека. Иако нијеси један

од добитника, помињеш се у књизи са твојим

објектом са којим си ушао у ужи избор од два дјела

за награду.

– Рифате, Награда је, умјесто мени, додијељена

групи аутора дјела, којима свима немам

примједбу на понашање, сем једном од њих који је

био члан жирија. Био је пројектант карактеристичног

ентеријера тог објекта са двије велике

свеске пројекта. Према Моралном кодексу архитеката,

члан жирија не може бити ко је у сродству са

пројектантом. Изгледа да он није био у сродству

са самим собом.

24.6.2015.

КОРЕКТУРА

– Цијењени Раде. Ћутање је знак одобравања,

само не знамо чега за конкретан случај – нијесте

ми одговорили на питања.

Ангажовани сте испред издавача зборника

пјесама 24 црногорска пјесника „РАДЕНКОВ

ХАЈДУК МИЛУНКА САВИЋ“, да пред штампа-

66

ње још једном прегледате тај рукопис, гдје сам

приређивач. Поново питам: Остајете ли при изреченом

да се у том рукопису у пјесми Момира Војводића

( у међувремену преминуо) промијени да

умјесто „ Фон Мекензи“, како је он написао, стоји

„фон Мекензи“? А Момир ми је рекао (није доживио

штампање књиге) да не дозвољава да му ко

макар слово промијени. Био је професор књижевности,

врхунски пјесник, који је бројним кованицама

упослио Институт за српски језик при САНУ

да забиљежи на стотине његових (под његов им

именом записаних) богаћења српског језика. Српском

језику посветио је бројне пјесме и књиге

„зиданице“ – његова ријеч, као и „морачење“ уз

родну Морачу. Ми знамо кад то у прози, а поготову

у поезији, могу великим словом почињати ријечи

„фон“, „цар“, „краљ“ и др, ако се што није

промијенило, као што је у архитектури за Београд

на води, пуштајући све низ воду. Тада питам, морамо

ли и умјесто Милица Краљ, која је заступљена

у овом зборнику писати „краљ Милица“, а

претходно није била ни „кнегиња Милица“?

Поводом Споменика Милунки Савић, видим

да нијесте дали примједбу што смо написали

да је Споменик у Јошаничкој бањи ( умјесто неправилно

– у Јошаничкој Бањи), јер је то дио Општине

Рашка, те је по правопису ,,Јошаничка бања“.

Ето, ја поштујем (подржан од Вас) и пјесничке

слободе обичних грађана који тако пишу.

67

ОДРЖАЈ

У ОДНОСУ НА ИЛИРЕ

Кад неко бесплатно користи нечију

имовину дуже од 18 година, а да њен власник на

то не обраћа пажњу као да нема те имовине, тада

овај корисник аутоматски постаје власник као

савјесни држалац, што се назива „одржај“.

– Судијо, Виши суд је, знамо, вратио овај

предмет на поновни поступак овдје на Основни

суд, између осталог, да се утврди на основу чега је

Блажо своју земљу у Загоричу 1956. године уписао

у свој посједовни лист. Виши суд је прихватио да

је доказано да је то земљиште послије 1956. све до

данас по тој евиденцији његово.

– Тачно, то је суд наложио.

– Ово је историјски тренутак и част овом

суду да се први пут у историји овог народа утврди

да Црна Гора припада Црногорцима. Ми знамо да

од досељавања Словена на овим илирским просторима

па све до 1956. године није постојала земљишна

евиденција власништва. Тада је формирана

прва катарска евиденција са цртежима снимљеног

земљишта и међусобним границама за

сваког власника земљишта, које је обиљежавао

вјековима граничницима од камена – „киљанима“.

Ко би помјерио „киљан“ глава му је летјела, да је,

код великог броја случајева, Свети Петар Цетињски

једва умирио свугдје раширену крвну освету.

У то давно вријеме свако је свакоме био свједок

власништва, те је тако и уписано у катастарску

68

евиденцију 1956, што нико није оспорио. Значи,

ни Ви, судијо, нити ико други у Црној Гори нема

на папиру доказ о власништву (катастарском) ичег

свог у Црној Гори прије 1956. године.

Ово је прилика да истовремено ријешимо и

овај предмет и да судски докажемо да Црна Гора

припада Црногорцима, на начин, ако не овако,

што ћемо сви истаћи „одржај“ у односу на Илире.

30.6.2015.

СМЕЋЕ

Срели се код контејнера за смеће афористичари

Владимир Мићковић и Андрија Маркуш.

И један и други носили су најлонске кесе смећа.

– Владо, – пита Андрија – не знам да ли

сам ти некад казао мој афоризам гдје је смеће тема,

настао у једнопартијском систему: „Увијек су

се власти бориле против сатиричара, иако за репроматеријал

користе смеђе.“

– Сјећам се тог афоризма што си ми казао.

– Носећи се са овим смећем, ми смо се мало

одморили од оног другог.

– Управо тако.

15. 8. 2015.

69

ХОЋЕ ЛИ ДА ПАДНЕ ОВА ВЛАСТ?

– Ни у јануару 1989, кад је обарана црногорска

влада, није се оволико народа као данас

скупљало пред Зградом Републичке скупштине.

Да ли ће данашњи дан 2015. да се упише у историју

падом оних што су на власт дошли на исти начин

1989?

– Не. Црногорци их неће оборити ако то

није (такмичећи се) веће јунаштво од претходног:

да истовремено оборе и позицију и опозицију, који

су 1989. из истог котла кувањем настали.

ДА ЛИ ЋЕ ДЕМОНСТРАНТИ

КАО У БЕОГРАДУ ЗАУЗЕТИ

РЕПУБЛИЧКУ СКУПШТИНУ?

26.10.2015.

– Све ми се чини да ће ови демонстранти

(никад у већем броју у историји) заузети Републичку

скупштину, могуће, као оно у Београду –

да је запале.

– Не би могла горјети, јер су ови из те

зграде изнијели све што је запаљиво – везано за

прљав посао.

26.10.2015.

70

УГОВОР О ПОКЛОНУ

– Као правник који сам саставио овај уговор

о поклону од родитеља својој дјеци, објаснићу

како сам то регулисао – написао:

Послије неколико редова уводног дијела

уговора, умјесто име дјетету које прима поклон,

уписује се: „поклонопримац ад1“, другом дјетету

„поклонопримац ад2“, трећем „поклонопримац

ад3“, с тим да се у даљем дијелу уговора скраћено:

ад1, ад2 и ад3. Први дио поклона првог дјетета,

обиљежава се под шифром – са ад1/1, а другог са

ад2/2 и тако даље. У дијелу гдје је проблематика

иста, тада се групишу врсте поклона. То значи да

није груписано све за сваког појединачно шта добија,

него се навођење шта тај добија прекида, па

наставља са другим, па трећим. Послије се враћа

на првог за други дио поклона – и тако „напријед –

назад“ док се „испуца“ поклон. То се првенствено

односи на поглавља: а) опис поклона за све, б) начин

предаје поклона за све, ц) терет и ограничења

за све, в) промјена у листу непокретности за све и

тако даље. Да би се дознало шта све један добија,

мора да се прочита и што други добија – све до

краја уговора, да се све сабере и направи цјелина.

– Добро сам те разумио. То значи: ако би

родитељ ријешио да дјетету пред спавање исприча

три бајке, тада слиједи слично овоме, да у једној

бајци замијени вука са ад1, у другој вјештицу са ад2

и трећој змаја са ад3. Те бајке родитељ не би причао

71

појединачно но истовремено све три у неколико дјелова,

прелазећи са једне на другу. У првом дијелу

испричао би како је дјевојчица срела камуфлираног

вука, у другој вјештицу, а у трећој змаја... Са приче

о змају, родитељ би се насред бајке вратио на средину

приче о вуку... и тако редом, са више враћања.

Три приче истовремено теку до краја.

Дијете је час са вуком, час са вјештицом,

час са змајем, који су са промијењеним именима

ад1, ад2 и ад3. Прије но заспи дијете би помијешало

све улоге, да тек сјутра, кад се пробуди, пита

родитеља: „Да ли је вук појео змаја, док је све то

гледала бака, грохотом се смијући, јер њу нико

није појео?“

4.12.2015.

ТВОЈ КОЛЕГА ПРОРЕКТОР

Original Message-----

From: andrijamarkus

mailto:andrijamarkus @t-com.me]

Sent: Friday, December 18, 2015 8:03 PM

To: <Vladan....@t-com.me>

Subject: Tvoj kolega prorektor

ВЛАДАНЕ, мислим да ово нијеси знао.

Ти си 3. новембра 2015. био на гробљу у Даниловграду

испред тамо капеле. Био си на испраћају

неком свом пријатељу, којег си на крају са повор-

72

ком испратио до гроба. Сједио си на малом зиду

који дијели двије капеле, леђима окренут оној

другој за коју вјероватно нијеси знао ко тамо лежи.

А тамо је лежао твој некадашњи колега – проректор

професор знаш који у твоје вријеме. Познат

ми је случај да су се на крају свијета – у Москви

срела два слијепа Србина, оба ослијепљена

на Солунском фронту, и препознала, на начин што

су се сударили и за то један другом приговорили

на српском зашто онај други не гледа куда иде. Ви

сте били тако близу, а далеко.

Све најљепше,


Одговор:

Драги Андрија,

Хвала Ти за овај мејл. Заиста нисам имао информацију

за професора. Посебно ме је дирнуо начин

на који си га с пуно Теби својствене људскости и

пажње написао.

С поштовањем,

Владан

73

ПИСМО

Управи за заштиту културних

добара, Цетиње

Из вашег писма од 4.1.2016. год, произилази

да не касните четири године са одговором, то

јест са поступањем по веома важном предлогу

Архитектонског форума и Андрије Маркуша за

заштиту 48 значајних архитектонских дјела, предатог

на вашу архиву 9.5.2012. Него, закључило

би се да сте ви на то писмо одговорили 10.2.2012,

то јест три мјесеца прије него смо ми то питање

поставили.

5.1.2016.


СКРОМНОСТ

– Андрија, извини ако се варам, имам утисак

да о свом стваралаштву мислиш све најбоље.

– Како можеш да ми то кажеш, колега Рајковићу,

кад сам ти у претходном писму све рекао

мојим афоризмом: Ја сам паметнији од Сократа.

Он је тек на крају казао: „Сад знам да ништа не

знам“, а ја сам то знао од својих 20 година.“ Ка-

74

зао сам ти и, кад будеш долазио код нашег колеге

афористичара Мићковића у солитеру гдје смо обојица,

да свратиш код мене – да је он на осмом а ја

– горе. Дословно сам ти написао: „Ја сам горе –

на 14-ом спрату, горе а не изнад њега“, да се не

би схватило као какво моје одмјеравање.

12.4.2016.

БУВЉАК БЕЗ БУВА

У једнопартијском систему и бувљаци су

имали зацртану линију за људе, док су буве могле

да имају више линија. Постојале су ситне и

крупне буве. Ситне су измицале дидити прашку за

буве, скривене по изношеној одјећи која се често

продавала. А крупне буве, буве-људи кретале су

се цик-цак ту међу поштеним трговцима, измичући

полицији. Рецимо, кретале су се украденим

ручним часовницима, по више њих на једној руци,

а да се само један види. Тај сат су нудили на продају,

понекад говорећи да им је од покојног оца

или кога другог. А купац му за то, знајући да и

сам учествује у лоповлуку, није приговарао у брзој

размјени, да полиција не би одвела и једног и

другог. Назив „бувљак“ долазио је и од продаје

ситне разноврсне робе, краће речено – „сваштарије“.

Ту су била свакојака довикивања са страна... и

75

мувања, гдје је било и мува, али не у категорији

бува.

Бувљаци су били отворени – непокривени

да је свака бува могла да оде гдје жели, само не

преко државне границе, која је била блокирана, да

мува не може проћи.

Данас, бувљаци су изгубили тај карактер,

јер су комплет затворени и покривени. Бувљак у

Бару затворен је, просто дихтован да нема сунчевог

зрака ни ваздуха, још на великим врућинама,

како би све буве угинуле, гдје су људи колатерална

штета.

Са страна, гдје би требало да је зид и горе

– кров, само је лим од пола милиметра дебљине...

у свему, у детаљ, како се граде коњушнице без

коња. Јер коњи не би издржали без уобичајене

вентилације, која се овдје може извести при крову

уз сљеме.

Ту више нема бува, а све мање је и продавача,

јер умиру у просјеку по два трговца годишње

на укупно 124 штанда – у огромном хангару

од 120/14 метара. Умиру од ровитања као јаје на

љетњем жаропеку, додатно од испарења синтетике

коју продају, које је као синтетичка дрога.

Ови мирни и честити људу продају и робу

налик на „жуте прслуке“ које неће да обуку за

протест да траже да им се лимени хангар издигне

на ниво коњушнице без коња.

Ко остане жив од овога, неће остати од

76

пожара који се сваког тренутка очекује због слабих

електричних инсталација, које могу да издрже

само по једну сијалицу на штанду. Ко зими укључи

гријалицу, одмах му из́баци осигурач. Ко би

појачао осигурач, ризикује пожар јер су танки каблови.

Сви су добили писану опомену: ако се буду

гријали зими, што их обавезује ако изгоре – да

платите и додатну казну.

На великим врућинама, од зноја чешу међуножје,

као да су им буве остале из комунистичког

система. А зими, од цвокотања сви једни другима

чују зубе, да купцима само прстима казују

колико шта кошта увучени у јакне са капуљачама

да им само очи провирују, као да су лопови који се

крију.

Ко од њих преживи, неће причати да им не

повећају кирију која је сад 144 евра за 6 квадратних

метара штанда, што је 24 евра по квадрату, а у

Подгорици је за удобне пословне просторе око 10

евра.

Ко од њих преживи, неће преживјети.

4.5.2019.

77

УЖИ ИЗБОР

– Њих двојица нијесу те одабрали у онај

ужи избор пјесника.

– Нијесу ме уврстили. Један је, на примједбу

за то неких колега, казао је да није знао да

ја уопште пишем – да омаловажи. И стварно, није

могао да зна кад није био рођен док сам писао у

вријеме кад сам радио у истом колективу са његовом

мајком док је била неудата.

– А како те онај други није уврстио?

– Тај још мање; није могао. Рођен је осам

година касније од овог, а двије године касније од

школе коју сам пројектовао и извео, кад сам пророчки

казао: „За двије године родиће се будући

пјесник, па да има основну школу, да се оспособи

да касније оцјењује моје радове.“ Сјећам се и кад

се родио, кад сам те године у „Јежу“ (најгласит и-

јем часопису у Југославији за хумор и сатиру) објавио

читаву страну – сатиричну причу.

– Мора да је ту нешто друго у питању?

– Стварно, није било мјеста да и мене уврсте

у ужи избор, кад су уврстили поезију четири

друга аутора моје поезије у њиховом потпису(!),

што је престрога моја оцјена код могућности случајне

подударности. Али не и у случају кад је и

интерпункција подударна.

78

ДАВНА КРАЂА ПЕТКОВИХ ШИПКОВА

ОД ДАНАС УГЛЕДНИКА

– Павле, ово нема везе са архитектуром,

али је дио живота: испричаћу ти нешто о давном

времену о Петку Ђуровићу у Момишићима, да и

овај човјек чује, који је много млађи.

– Причај, имам и ја о њему.

– Ево читам свој чланак објављен у „Дану“

23.4.2013, под насловом: „Спусти ме, ђеде, да и ја

бјежим“:

„Прије Другог свјетског рата, као и десетак

година касније, у Момишићима, некад далеко

од Подгорице, а сада усред града, са тада свега 60

домаћинстава, скоро да није било воћњака. Мурава

је било напретек, понеко је имао који струк лозе

и ништа више.

Петко Ђуровић имао је много шипкова, на

које су тек стасали момци испробавали вјештине –

прикрадања и брања, предвођени, чак, и његовим

најближим по сродству, што се није звало лоповлуком

но „крађом Петкових шипкова“, које су

сматрали мањим, а са истим ефектом. Кад сви

исто раде, постаје правило.

79

Момци су доказивали своју зрелост говорећи

да су били у крађи Петкових шипкова, који

их је често хватао и без посљедица пуштао. Али

требало је „стићи и утећи“, као локална спортска

дисциплина.

Причало се да је Петко говорио ухваћеним:

„Трпи Шућо, свеца ти твога, ти си пао са

шипка мога.“

Договоре се Блажо, Вуко и Војо да иду у

крађу Петкових шипкова и иглица.

Најмлађег Воја подигну на грану иглице, а

они одоздо беру, све док се Петко појавио. Њих

двојица побјегну, а Војо остане на грани, јер га

није имао ко спустити. Тада ће Војо да рече Петку:

„Спусти ме ђеде, да и ја бјежим.“

– Андрија, и ја сам ишао у крађу Петкових

шипкова, иако је то тада од центра Подгорице било

далеко на селу. Било је популарно. Нијесам из сиромашне

породице да бих имао потребу да тако дођем

до шипкова. Али нијесам се одвајао од другова

да ми не замјере – да немам храбрости. Нијесам ни

крао. Нијесам ни улазио у простор гдје су шипкови,

него сам их удаљено чекао да се врате.

Једном је настао проблем кад их је Петко

открио и почео да трчи за њима, кад сам и ја морао

да бјежим као да сам крао. Бјежао сам заостајући

за њима, али умакао сам.

2018.

80

„Т-ЛЕЊИР“ И ПРОФЕСОР

АРХ. АЛЕКСАНДАР РАДОЈЕВИЋ

Александре, честитам ти „Смотру цртежа“

на твојем и мојем Архитектонском факултету, са

жаљењем што не могу да присуствујем и чујем

„Вратио се Шиме, одавно име“. Вратио се да одржи

још једно предавање, а они за свечаним столом,

некад твоји студенти – сада професори, да

узму биљежнице за то предавање, ако желе да још

једном буду млади.

Предложио бих да се сви ту затечени компјутери

прекрију платном, да им се не види црвенило

на екрану од стида гледајући како се прије

„слободоручно цртало“ и потом настављало „Тлењиром“

– „главашем“, „шрафом у глави“. „Глава“

„главаша“, тако названог, била је преполовљена,

да би једна половина главе пратила ивицу стола,

а друга изабрани угао. Лењир није био тврдоглав,

подешавајући се свакој линији и углу, у друштвеном

систему једне линије.

Главаш, кад се подеси за који угао (кад се

расклопи), изгледао је као крст, јер му је тада глава

преполовљена – мртав да је, а жив. А данас је –

крст томе крсту, нема га више.

Ми смо кренули линијом коју су нам други

без главе поставили – „папа бато“ како нам је дато,

а не како смо испројектовали.

14.6.2019.

81

СОЦРЕАЛИЗАМ

Писмо Андрије Маркуша колеги

Александру Ашанину

17.4.2019.

Ацо, претражујући по Google-у, случајно

наиђох на твој чланак у „Изградњи“ 2016. (не

знам ко то издаје) „Ансамбл зграда на Булевару

Немањина обала у Титограду“, са темом „соцреализам

у архитектури“, а дијелом и „фашизам“, како

тврдиш.

Познато ти је да сам о тим зградама много

писао, везано за ауторе Вујадина Поповића и Радмила

Здравковића, почев од 30. априла 1999. у

„Дану“. Види књигу „Идентитет архитектуре и

људи“ и књигу „50 неимара Црне Горе“, које

имаш.

Ти си заузео сасвим супротан став у односу

на мене, што је пуно право, што је пожељно за

полемику. Али то је требало да носи наслов „Полемика

са ставовима Андрије Маркуша“, као добро

познатим за то.

Увијек у лијепим односима, ми ћемо полемику

о томе, која сада слиједи, остварити као да

смо у истом клубу – боксерском. Одспаринговаћемо.

То првенствено не због различитих ставова,

већ за заштиту интегритета дјела Вујадина Поповића

и Радмила Здравковића, за заштиту бисера

архитектуре на простору Црне Горе.

Ми знамо да је соцреализам у архитектури

82

политички самар архитектима и њиховој архитектури.

Али неодрживо је да су Вујадин и Радмило

били оседлани, први за зграду Поште, а други за

Зграду Извршног вијећа. То би значило да је Вујадин

једном руком пројектовао савремену архитектуру

на култном Хотелу „Црна Гора“, а другом

одмах уз њега, соцреалистичку на Пошти, те се

поставља питање: Какав је он био комуниста а да

током градње пребјегне за Аустралију?

Очекујем да неко од вас млађих колега напише

„Соцреализам краља Петра на Палати ’Албанија’“.

Исто тако приземље од камена, а горе

трошнији материјал (претежно архитектура сј е-

верног дијела Црне Горе ), као и правоугаони „усправни“

прозори црногорских традиционалних

кућа, не могу се, како тврдиш, везати са интенције

фашизма и соцреализма.

Ацо, ја сам хроничар грађења гдје све биљежим

са већ 15 књига, те ако бих ово прећутао,

значило би да га одобравам, што не може бити.

Александров одговор

Андрији

17.4.2019.

Андрија драги, мило ми је да сте прочитали.

Нисам их баш окарактерисао као типичне егземпларе

соцреализма. Италијански фасцио, њемачка

и холандска нова објективност и неке варијанте

83

соцреализма, мислим на оне сведеније, безорнаменталне

– имају понешто заједничко, првенствено

тај иманентни класични ритам који подилази

ауторитарним режимима, ма који предзнак они

имали. Архитектура нашег булевара доста личи на

италијанске рационалисте из међуратног периода.

Хотел Даити у Тирани, Адалберта Либера, као да

им је брат близанац.

Како год, не бих рекао да импутирам било

шта лоше ни Вујадину ни Радмилу, иако то јесте

архитектура гдје се у општем сиромаштву и оскудици

још увијек тражио, опипавао неки нови израз.

Мислим да Хотел „Црна Гора“ ипак мало

јесте у двије чизме – смјештајни тракт је већ чисто

модерна естетика, ниски анекс још увијек није то,

дјелује као да је 10 година старији.

Дакле, не мислим да су наши ставови толико

различити, само је можда мој угао другачији.

Али је ова тема свакако за разговор, не за

поруке.

Свакако Вам хвала за запажања, драгоцјена

су ми. Као и сав Ваш досадашњи рад. Велики

поздрав!

П.С.

Не знам да ли сте имали прилике да читате

текстове Александра Игњатовића и Александра

Кадијевића – писали су и један и други о овом периоду.

И то врло добро. Посебно Кадијевић.

84

ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

Уочи Дана Ћирила и Методија, Трибина ,,Ријеч“

УКЦГ , Духовни центар Манастира Св. Симеона

Мироточивог, 23.5.2019, Немањин град

Ко су ови?

Чији су синови, кћери

унучад, праунучад,

коме потомци?

Нека одговоре,

ако знају на чијем ће језику

то рећи?

Да то можда није:

хебрејски, латински или грчки?

На којим им

у деветом вијеку

богослужише,

док их Ћирило и Методије научише

да пишу говоре

својим језиком.

Ћирило им језик

држи у устима

да им зуби не испадну,

да га имају чиме

угристи.

85

Зар је Ћирилу и Методију

по сродству био ближи

папа Хадријан

што Ћирилу благослови руке

у којима донесе са Крима

мошти папе Светог Клемента Првог,

те кад убрзо умрије,

Папа га сахрани управо у

Цркви Светог Клемента у Риму.

Узалуд брат му Методије

тражаше од папе

да му преда Ћирилове мошти

да их однесе у родни Солун.

Папа је Ћирила чувао за себе.

Изнад Ћириловог саркофага

у тој цркви, бројни су написи

захвалности словенских народа,

као и овај:

„Кирилу Словенском захвалан

црногорски народ“.

А данас, наше главешине

уведоше заборавност –

за захвалност

за ћирилицу – латиницу.

86

НЕ ДРЖИ ОДСТОЈАЊЕ

Мој колега и кум Слободан Драговић продао

је кола, која му за његових 84 године нијесу

потребна, а могуће ни мени са скоро 79. Али кад

сам га посјетио у Београду, узео је ауто од сина

Николе да посјетимо Стару Пазову да ми тамо покаже

своје дјело Капелу на градском гробљу.

Возећи ауто-путом 130 километара на сат,

примијетио сам да је жустар возач на малом одстојању

од кола испред, на које сам га опомињао као

веома опасно при тим брзинама. И баш тада неко

испред нас прикочи да тај брзо заобиђе возило испред

њега, те му се приближисмо на неколико метара.

Био је то сличан случај као кад је погинуо

пјевач – легенда Шабан Шаулић.

Без поуке из тога, наставио је да вози на

малом одстојању.

Потом он је са кумом Миром дошао код

мене у Подгорицу, којом приликом запутили смо

се до ресторана да се почастимо традиционалним

качамаком. Слободан је посуђена кола возио иза

мене.

Код смо дошли до Економског факултета,

87

ја сам замишљен прошао кроз „црвено“ до средине

супротне улице, кад сам, касно примјећујући, нагло

прикочио пред колоном аутомобила која је користила

своје „зелено“.

Одједном, удари ме неко отпозади, који је

исто пролазио кроз „црвено“ и није држао одстојање.

Био је то мој кум Слободан.

Није било оштећења – није било качамака

прије качамака.

Септембар 2019.

ИЗЛОЖБА КРИСТАЛА

– Објављено је у средствима информисања

да ће да се отвори изложба кристала, а видимо да

су кристали смјештени у двије витрине са крилима

више затвореним него застакљеним, и још збијени

у два реда да се не виде. Скинућу крила витрине

да се боље виде.

– Нећемо да је фабричка витрина без крила.

– Зашто тада није објављено умјесто да ће

се отворити изложба, да ће да се отворе крила од

витрине?

21.9.2019.

88

ТАЛЕНТОВАН

– Андрија, непредвидиво си чудо. То и јесте

проблем са талентованим ствараоцима. Ваш

неиздрж и скретање са рација и код рационалних

ситуација је недокучива непознаница.

Поздрав Пријатељу.

– Добро си казао, скулпторе, јер ко је талентован,

једног дана може да буде добар, стартујући

са ових, као ја, почетничких 78 година.

– Андрија, таленат јесте предиспозиција.

Али онај који је постао добар није престао да буде

талентован, уколико је имао ту способност и на тој

основи постао добар. Наглашавам, јер многи неталентовани

проглашавају се добрима, али је то закратко.

Према томе оријентиши својих 78, за које ја

сматрам да су дио стваралачког континуитета.

– Објављено је да Новак Ђоковић отвара

клуб талената за тенис. А чујем да ће се негдје

отворити и клуб талената за визуелне умјетности

и комуникације, те како сам ја оцијењен као талент,

уписаћу се... Штета што Родену, бар на крају

живота, није речено да је талентован.

10.10.2019.

89

ОДГОВОР ОЦУ ЈОВАНУ

Оче Јоване, у својем чланку наводиш како

су комунистичке власти послије Другог свјетског

рата тражиле на попису да се у Црној Гори по националности

изјашњавају Црногорцима, јер живе

у Црној Гори.

Тада би националност „Бурад“ била логична

за Диогена, јер је живио у бурету. Исто тако тада

је установљено, што важи до данас, да је националност

ствар личног убјеђења, те су често дјеца

од истих родитеља – близанчад различитих националности.

Признајем да црнац може да каже да је бијелац

ако му је такво убјеђење, поготову наводећи

да су му оба родитеља бијелци, само му је баба

црнкиња, на коју личи.

Новембар 2019.

НЕРАЗЈАШЊЕНО

Пођох на спавање са нешто повећаним

крвним притиском. Мало одспавах, па устадох да

га провјерим.

Чим апарат одради, сањив погледах колик

је притисак – 137, али грешком погледао сам на

90

ручни сат гдје је било 1 сат и 37 минута.

Кад се расаних, видјех грешку, те поглед

окренух и према апарату за притисак, гдје зачудо

видјех 137, то јест „подударно“ са часовником –

необјашњиво.

Изгледа да је сањивост чуднија од снова,

нешто између – ни тамо, ни овамо. Богдан

Богдановић, кад сам био код њега 1976, са

комисијом за оцјену мојег пројекта Споменика

палим у Другом свјетском рату у Подгорици,

говорио нам је да он детаљно записује и изучава

снове. Неразумијевање сна је као неразумијевање

непознатог језика. Али разумјети непознати језик

у сну, нешто је друго.

Никад нијесам учио њемачки језик. Ни

једну ријеч не знам, те сам могао да очекујем да

не знам ни у сну, колико год бих тамо нашао кога

да ме подучава. У сну изговорих „nicht“ умјесто

српски „не“, себи објашњавајући да је то на њемачком.

А ни помислио да би то на јави тако могло

и да буде, док преко Google-преводиоца утврдих

да је тачно.

23.12.2019.

91

НЕПОЗНАТО МУ

ШТА ЈЕ ЛИЧНО РАДИО

– Колега, прича се да је ваш декан, на предавању

пред пуним амфитеатром, говорио како је

неко уништио Будву ДУП-ом, као да не зна за својег

ментора на изради дисертације Миодрага Ралевића,

којем је управо он потписао тај ДУП? Ако је

то био он, тада није препознао себе у новом одијелу.

Имам записник са његовим потписом о пријему

тог ДУП-а.

– Андрија, јесте, то је он. И то, причао је

као да га није било нигдје...

– Значи да си и ти чуо за то?

– А јесам... не питај...

– Њему би требало да је име: Није-Него.

Рецимо да се каже: ,,Данас држи предавање Није-

Него.“

– Све збуњује изјавама како нема појма

шта је било са Будвом... Људи питају за то кад дођу

са стране. Али сада није нешто добро са аутором

Миодрагом Ралевићем... нити са било ким из

Бг-школе...немају приступ на факултету уопште...

– Можда су се договорили да се једно вријеме

не гледају – да буду у незбору док траје потјера.

А послије да се виде на неким далеким чаробним

острвима. Ту је „легао“ велики новац.

Кад сам био на студијама у Београду, срео

92

сам човјека који је викао: „Држите лопова“ док је

трчао испред потјере која је била 30 метара иза

њега. Ја сам га могао ухватити док је пролазио поред

мене, али сам мислио да и он и они иза њега

јуре неког лопова испред, којег нијесам видио, јер

није ни постојао. У међувремену дотрчаше они, те

нијесам морао да трчим за њим.... Овдје из правца

Будве нико не трчи.

24.12.2019.

ПИСМО НОВИЦИ И АЛЕКСАНДРУ

Радује ме што сте се баш ти и Александар,

моје колеге књижевници, прихватили да један

пред Божић у „Политици“, а други након Божића у

„Дану“ посветите пажњу мојем мишљењу о доласку

по други пут међу Србе два јунака: Баја Пивљанина

и Ивана Црнојевића.

Бајо и Иван дошли су у предолимпијским

квалификацијама да помогну ослабљеној Црној

Гори у дисциплини скок удаљ.

Бајо је у Плужинама (засад као макета

споменика) постављен у гипсу, замишљен на армиранобетонској

скакаоници, да га излију у бронзи

да са скакаонице далеко скочи – а да се не усправи,

него да чучећи скаче. То отежава, али не и

Бају који може и лежећи да скаче.

93

А Иван у Подгорици, већ је изливен у

бронзи на бетонском постољу два и по метра висине

у челичном оклопу, а ноге у јапанкама да брже

трчи. Такав чека судијин знак за старт.

Али какав би Иван Црнојевић био скакач,

то јест оклопник у јапанкама – кад би му сметала

тежина оклопа да побиједи?

25.12.2019.

СЈЕДЕЊЕ НА ДВИЈЕ СТОЛИЦЕ

Слободан Чуровић: „Колико је дошло народа

испред Храма Христовог Васкрсења на протест

пред усвајање данас Закона којим се одузима

имовина Митрополије црногорско-приморске?“

Андрија Маркуш: „Могло је доћи више, али

многи мисли да ће без њих довољно доћи. Има и

који сједе на двије столице.“

Слободан: „Имам афоризам: Ко сједи на

столице двије, свака од њих по једно му му.. грије.“

Андрија: „А између столица чм.. му се

вентилише да му мозак, кад ту изађе, продише...

Ништа од тога: код нас многи кажу: „Јуриш“, рачунајући

да ће свако да крене, да не мора и тај што

је то казао.“

26.12.2019.

94

ДОГОВАРАЊЕ

Слободан ме, јављајући се из Београда,

упита за неки пројектантски биро из Подгорице да

ли ми је познат, а како није био, обећах му да ћу за

то да питам доброг колегу Павла.

А Павле, кад га упитах телефоном:

– Не знам. Али знам један биро бољи од

свих. – Мислио је да се ради о каквом послу па да

шта од тога узме хонорарно сарађујући.

Нијесам желио да му дуже објашњавам да

је ријеч о већ започетом послу, да не би отворио

причу да каже да је то требало њему да дамо.

То сам избјегао измишљеним разлогом

зашто питам:

– Да ли се директор тог бироа бави риболовом,

то је циљ питања?

– Не – одговори.

– Сада заборави то – рекох му. – Управо

сам кренуо да се придружим протестној литији

против Закона о отимању храмова. Дођи да смо

заједно у поворци.

– Хоћу, само панталоне да обучем – каза

Павле.

95

– Чекаћу те код Моста „Миленијум“.

– Немој ме чекати на мосту, јавићу ти се

кад дођем близу. – одговори Пале.

Посумњах да ће доћи – већ да то каже само

да га рачунамо у праве Србе, али да га то много не

кошта.

Исто ми је рекао и за претходну литију, па

није долазио – није облачио панталоне, већ чим је

завршио разговор са мном, он је на исто питање

његовог кума Ратка казао да чим обује ципеле долази,

али не гдје је мени рекао него на Мост Блажа

Јовановића. То ми је Ратко казао 10 минута потом

кад наиђе.

На посљедње Павлове ријечи: „Јавићу ти

се кад дођем“, он, рачунајући да смо прекинули

разговор и везу, а нијесмо, рече некоме што је био

уз њега:

– Хоћу ку... – мислио је да то не чујем

послије „прекида“... То су честе староподгоричке

шале уз „скини ми га с врата“. А ни ја, видјели

сте, нијесам био искрен према њему за онај биро.

8.3.2020.

96

ВИРУС И ЗАКОН

О (НЕ)СЛОБОДИ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ

Тачно је, оче Обрене. Први ко је оболио од

коронавируса, био је Закон о (не)слободи вјероисповијести,

којему је било дозвољено да се слободно

креће, боље рећи бјежи испред литија. Прва

провјера да ли је ко оболио од короне је (савјетује

се) да свако изјутра удахне ваздух и задржи 10 секунди

и тада издахне. Ако осјети какву непријатност,

оболио је.

Ко овај закон изјутра удахне, послије подне

ће му Бог помоћи да издахне – па и влади која

га је донијела.

13.3.2020.

97

ПРИЧЕШЋЕЊЕ

ДОК КОРОНА ВИРУС ХАРА

Критиковао сам га што се у вријеме коронавируса,

без опреза истом кашиком причешћује.

Сјутрадан ми се јавио:

– Опет сам био као двадесет први у реду.

– Никад не трчати у реду за оним што ће

само доћи, рекох му.

ПРИЧА ДУЖА

ОД ДУЖИНЕ ВОЖЊЕ ЛИФТОМ

23.3.2020.

Кренули смо лифтом, он до другог, а ја до

четрнаестог спрата.

Започе неку причу за коју је било мало и

мојих четрнаест спратова, у згради од шеснаест.

Кад смо дошли до другог спрата, изађе са

утиском да му је дио приче остао унутра – недовршен.

Задржа отворена врата настављајући да

прича, кад му рекох:

– Затвори врата, па настави да причаш, само

појачано, да те чујем до четрнаестог спрата.

9.3.2020.

98

КО ЈЕ ПРОЈЕКТОВАО ШКОЛУ

– Сад си у шестом разреду основне школе.

Да ли су ученици из твојег одјељења до сада дознали

да сам ја, твој дјед, пројектовао вашу школу?

– Дознали су у четвртом разреду, учитељица

им је казала. А ја сам дознао у трећем разреду.

Април, 2020.

ПОТРОШИО ЖИВОТ,

НА КРАЈУ И КРЕДИТ

Није увијек у пуној функцији да се поштује

линија на поду испред шалтера банке, као граничник

да ко омашком не приђе ближе, а потом непотребно

слуша повјерљив разговор првог који је

пришао да уплати или прими новац.

Пред шалтером обично сагну се према

отвору на стакленој прегради да тихо службенику

саопште шта желе, а да нико други не чује. И службеник

сагне главу према отвору за пар ријечи:

„Сад на рачуну имате...“, „Подижете ли све?“,

„Уплаћујете ли?“... Међутим, развије ли се дужи

разговор, службеник не може читаво вријеме да

држи спуштену главу, те исправљен нешто гласни-

99

је говори – јер је удаљенији. Тако и онај сљедећи

што чека у том реду, хтио или не, понешто чује.

Тога дана водио се такав, да се јасно чује,

дужи разговор, гдје странка испред мене не може

или неће да схвати, па службеник понавља, да сам

чуо и оно што претходно нијесам. Свима се журило,

па су изоштреније слушали о чему је ријеч, да

би по причи оцијенили кад је крај, да и они приђу.

Почех да се интересујем, не кад ћу доћи на

ред, него шта то може да буде дуго ако је тај кратак

у новцу. Имаш ли или немаш – крај приче.

– Могу ли на мојем жиро-рачуну да подигнем

50 евра кредита, јер сам остао без новца? –

питао је човјек службеника за шалтером.

– Не можете, јер већ дугујете 230 кредита –

одговори.

– Како 230? Зар то није смањено за 130,

колико ми је уплаћено, а задржали сте их?

– Задржали смо их за отплату претходног

кредита што сте имали, а овај кредит је остао. Ако

желите да подигнете, морате да уплатите – каза

службеник.

– Како да уплатим, а од чега ћу да живим?

Ријеч по ријеч: како ово, како оно – потраја

разговор, док службеник на крају рече у смислу да

чега нема не може га ни бити, ни у овој банци. Тада

овај човјек, као да схвати (залуд зал ажући се),

рече: „Да, да“, те окрећући се оде, којом приликом

видјех му лице.

До тада је био изабрао да преко рачуна

прима или социјалну помоћ или шта друго, те је

користио могућност да подигне мали кредит – је-

100

дан па још један, док дође до другог свог краја, којег

није могао да помјери.

Много тога могло се схватити и прије овог

разговора гледајући у његова леђа, гдје се преко

кошуље кратких рукава кретало десетак жућкастих

инсеката дужине око сантиметар, који су,

највјероватније излазили из његове велике најлонске

кесе која му је висила о рамену. Тек колико је

тих инсеката било у кеси, могуће, у заосталој храни?

Хране се није одрицао, а тиме ни њих.

Неко од струке за ову врсту инсеката могао

би да срачуна колико је дана потребно да се оволико

инсеката размножи у кеси, при његовој непажњи

док тражи све и свашта, па и кредит. А ти

инсекти се, ваљда, не размножавају у кеси у мраку,

што сам закључио гледајући на његовим леђима

два пара инсеката који су се, закачени задњим

дјеловима, парили, крећући се спорије од осталих,

који су се растрчали једни за другим спремајући се

за исто.

Прије тога, погледом на линију на поду,

видио сам да је тај човјек дошао у гуменим папучама,

тако што је на лијевој нози имао десну папучу,

те помислих да их је замијенио, али и на десној

била је десна папуча истог типа, што значи да је

два пара распарио, или је само њих негдје нашао.

Било је за очекивати да човјек тако тешког

животног статуса има израз лица који то открива,

али његово лице било је благодетно и младолико

101

према годинама које је имао – око 45. Али тај израз

није био реалан. Као грч остао је, скривајући

патњу која се видјела и на коси доњег дијела главе,

гдје је, отпадајући, потпуно прориједила, необично,

јер коса најчешће прво отпада горе, сем код

великих, као овдје, здравствених проблема, кад

отпада у доњем дијелу главе.

Много је овако сиромашних, без могућности

да дођу до каквог посла, да што принесу гладним

устима, наспрам других што са мало сумњиво

стеченог новца намјештено купују бројна предузећа

отпуштајући овакве раднике, а машине фабрика

продају као старо жељезо, као прави спарени инсекти

на лeђима ове сиромашне државе.

102

МАСКИРАНИ УШЛИ У БАНКУ

Десетак корона-маскираних, међу њима и ја,

један за другим у реду спремали смо се да уђемо у

ERSTE банку данас. Портир нас је плански пропуштао

– чекајући док ко изађе, па ми један по један

уђемо, јер унутра су само два шалтера.

Одужи се чекање на улазу. Размишљам – да

смо случајем неки пљачкаши, са оволиким чекањем

брзо би дошла полиција, те би мало времена

преостало да само портира опљачкамо, и бјежимо.

Соња и Марија, службенице на шалтерима,

са великим неповјерењем гледају нас, не да им

шта не бисмо узели, него шта додијелили – који

коронавирус испод маске.

И коронавируси су на прописана два метра

као и ми који их носимо, ако их носимо.

Капуљачу сам навукао до наочара, а испод

маску, покривајући нос, уста и браду. Наочаре су

биле замагљене због издисања испод маске према

њима. Сви смо се плашили издисања, нарочито ја

томе најближи са 79 година.

Мајка ме не би таквог препознала, а како би

Соња код које најчешће долазим? Још теже Марија

код које никад нијесам био, а сада је постала

слободна, те сам по реду припао њеном шалтеру.

103

А. Маркуш. Иза је ред на два метра одстојања

Знам да службенице (не само овдје) ув ијек

дискретно упоређују лик човјека са оним на његовој

личној карти. А сада разлогом више – да је

можда ушао човјек не само вирусом у грлу него и

у мозгу да подигне новац под туђим именом. Али

како да Марија упореди мене и моју личну карту,

кад ми ни уво (које је испод капуљ аче) не може

видјети? Чак ни Соња – на сусједном шалтеру –

не би ме препозна ни по ципелама, кад сам дошао

104

у дубоким гуменим чизмама за снијег, који у Подгорици

пада сваке треће године. Чизме сам обуо да

послије лакше са њих оперем вирусе ако се ко на

њих искашље. Кажу да је ова врста вируса толико

тешка да не може да лебди, већ се стрмоглави директно

на чизме. Тако искашљавање више није

било неумјесно због људи, него због чизама, ако

они држе прописано одстојање од два метра.

Марија (док је радила око новца) вребала

је прилику да ме упореди са личном картом. Чекао

сам да каже: „Спустите маску да видим ко сте“, за

што сам био спремио одговор да нећу да је спустим,

већ кажем: „Задржите тај мој новац, а ја ћу

задржати маску да ми залудан не буде новац.“

Међутим, јави се Соња: „Препознала сам те по

гласу.“

30.3.2020.

105

ВИРУС И ЛИЈЕК

Андрија Маркуш – Александар Ћуковић, Viber-ом

– Чувајте се! Само маску и рукавице – и не

брините!

– Чувам супругу, а себе што остане. Чувам

је од мене да јој што не донесем након изласка из

стана за неодложно. Кад се вратим, стално стојим

наспрам зида, а не према њој – читав дан тако сједећи

за компјутером у послу спремајући рукописе

за двије књиге.

– Какве књиге спремате?

– Једна је књига афоризама „Корона, Власт

и ми“. А друга је „Дневник архитекте у анегдотама

– II“, гдје ћу те заступити и поводом оног колеге

пјесника, који је на Дан Ћирила и Методија рецитовао

пјесму о Дражи(!), послије чега сам те назвао

да те питам како си прошао до куће поред

„Страже генерала Драже?“ Како ћеш да напишеш

приказ за „Дан“ о том пјесничком скупу?

1.4.2020.

106

БИЈЕ ЛИ ТЕ МУЖ?

– У вријеме коронавируса, кад су породице

затворене у становима, статистика говори да је у

Црној Гори насиље над женама порасло за 37%.

– То значи да није неумјесно, кад је то

пракса, питати: „Бије ли те муж?“

– Човјек има више времена да посвети својој

жени.

– Произилази да је повољна понуда којој

жени: „Буди са мном, тући ћу те 50% мање од мужа.“

10.5.2020.

ПУШКИНОВ 221. РОЂЕНДАН

Испред Пушкиновог споменика 6.6.2020.

– Хвала, Милице, на достављеној слици наших

колега пјесника окупљених испред Пушкиновог

споменика, у част његовог 221. рођендана. То је увијек

лијеп доживљај. Ја му сваке године посвећујем

по пјесму, да сам збирку пјесама објавио од њих,

поред прије ње књиге – поеме о његовом животу.

Дошло је довољно пјесника да представе Удружење

107

књижевника Црне Горе у овом општем устезању од

коронавируса.

Довољно нас је да не заклањамо Пушкинов

споменик, да возимо на мало одушене гуме, у односу

на власт која вози без точкова, која нас одвоји од

Русије, те је овдје нема.

Испред Споменика Пушкину на његов 221. рођендан 6.6.2020,

пјесници: Андрија Маркуш, Бећо Дошљак, Милица Краљ,

Божо Вучић, Перивоје Поповић, проф. Магдалена Поповић,

двије гошће и пјесник Драган Копривица

108

НЕ МОГУ ДА ДИШЕМ

Полицајац је дуго држао кољено на врату

обореном на протесту Младену Микијељу у Будви

17. јуна 2020, на исти начин као у САД-у

Џорџу Флојду, који је угушен, уз његово „Не могу

да дишем“.

Доље Младен Микијељ

Доље Џорџ Флојд

109

Несрећни човјек у Будви, притиснут ногом,

није могао изговорити исте ријечи од истог

бола, те је нека Будванка која се ту затекла, мјесто

њега казала: „Не може да дише....Срам вас било“,

препознајући исти случај као у САД, што није

утицало на полицајца.

Како смо у истом војном блоку са САД-ом,

вјероватно полицајци иду на исту обуку.

Само да ова слика не дођу до САД-а да

можда помисле да су Црногорци црни.

17.6.2020.

СПОРАЗУМИЈЕВАЊЕ

НА ФРАНЦУСКОМ ЈЕЗИКУ

– Рифате. Погледај, баш сад, колега Милорад

Богетић јавио се некоме из Монтреала, а погрешно

мени упутио;

– On ne peu dire Papa ferait autant Montreal.

Ја сам му одговорио:

– Vopase telerepommase (во пасе, теле репом

маше).

– Андрија, да ли је то на мејл послао?

– Не, него на Viber.

– Аха. Како на тебе да налети... баш нема

среће.

Мај 2020.

110

ПУТОКАЗ

– Оно би требало послати студентима – да не

иду за њим.

– Свим студентима требало би рећи да је он

одличан путоказ. Гдје он крене – они супротно.

РАЗЛИКУЈУ СЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

– Слободане, послао си ми ово:

Унука је питала своју баку:

„Бако, како си могла живети раније

– без технологије,

– без интернета,

– без рачунара,

– без мобилних телефона и

– без Фeјсбука?“

Бака је одговорила:

„Исто тако као што ваша

генерација живи данас

– без људскости,

– без части,

111

– без поштовања,

– без достојанства,

– без стида,

– без карактера,

– без љубави,

– без скромности.

Ми, које данас зовете „стари“, били смо благословени,

доказ за то је наш живот.

Након школе смо сами радили домаћи и увек смо

се играли напољу до заласка сунца.

Кад смо били жедни, пили смо воду са извора, а

не воду у пластичним флашама.

Никад се нисмо угојили једући сланину, пасуљ,

маст и хлеб.

Ништа се није догодило нашим ногама, иако смо

трчали боси.

Својим рукама смо правили играчке којим смо се

играли.

Наши родитељи нису били богати,

али су нам пружали толико љубави а не видео

игрице да будемо тихи.

Наши родитељи се нису разводили, решавали су

112

заједно своје проблеме. А ми нисмо били присиљени

да живимо један дан са мајком, други са

оцем. Живели смо сваки дан заједно.

Никад нисмо имали телефоне, видео игре, компјутер,

интернет..., али имали смо праве пријатеље.

Ишли смо њиховим кућама без позива и уживали

у хлебу са џемом или шећером.

Рођаци су имали куће близу једна друге да уживају

у заједничком времену.

И да се нађу једни другима у свакој невољи.

Заиста смо на фотографијама црно-бели, али у тим

фотографијама имамо успомене разних боја.

Ми смо једна уникатна генерација, јер смо последња

генерација која је била послушна родитељима

и прва генерација која је послушна својој

деци.

Ми смо ОГРАНИЧЕНА производња!

Осетите нас и чувајте као очи у глави.

– Слободане, на ово – о двије генерације

које се не разумију, старе и нове, један млађи човјек

ми је кратко одговори: „Диносаури“, ваљда

мислећи на нас старије – заостале. А ја му узвратих:

„Наступа чипована – ваша генерација, коју ће

113

(са мишевима и жабама) дигитално даљинским

командовањем Бил Геитс испред глобалиста 5г

мрежом, путем чипова у вама (вакцином ту д о-

спјели), да упути гдје жели, остављајући вам само

да се слободно бавите националним питањима.

29. 7. 2020.

НАГРАДА У ПРАВИМ РУКАМА

Пјесникиња Милица Краљ добила је признање

надлежне институције у Србији за дугогодишњи

допринос ширењу културе народа и народности.

У обавјештењу о томе стоји да ће каснити

уручење дипломе због пандемије коронавируса.

За исто, Милица је добила честитку од Андрије:

– Честитам награду. Права награда у правим

рукама. Честитам! Штета је само што су се

овдје два кашњења надовезала. Прво су каснили

да ти је додијеле, а друго да ти је уруче. Прва кашњења

код нас обично су због пријатеља, који такве

награде први добијају, а друго кашњење је

због непријатеља – вируса.

– Хвала ти.

5.8.2020.

114

ТРИПЛ-ДАБЛ

– Рифате, био сам у поступку да за 2017.

годину, објављујући књиге из три области остварим

трипл-дабл у категоријама: есеја о архитектури,

ликовне критике и поезије, кад сам објавио 10

књига из те три области, не успијевајући више.

Нијесам успио да је за сваку област по двоцифрен

број књига.

115

– Херојски, нема шта... свака част, Андрија.

– Рифате, Ашанину се свидјела ова слика у

дијелу мојег лика гдје сам у сјенци иза ових 10

књига. Овакви тек кад умру изађу из сјенке. Са

мојих сада 80 година брзо ћу изаћи.

11.8.2020.

РЕКРЕАЦИЈА СЈЕЋАЊА

– Колективна изложба „Рекреација сјећања“,

биће отворена сјутра 15.8.2020. у Улцињу у

19 часова у објекту „Шамадор“ на Ади Бојани,

гдје ће своје радове представити ликовни умјетници

и архитекте.

– Ако се послије ове „Рекреација сјећања“

добије упала мишића, неће се осјећати болови, јер

су у прошлости. Од тих времепловских шетњи без

прописаног корона-одстојања, може само мозак да

добије упалу, гдје су безбједни само они који га

немају.

14.8.2020

116

ТЕСЛИН КЛАВИР

Милораду је кућа близу Андријине у Момишићима.

Иначе, живи у Монтреалу, одакле му,

често Viber-ом пошаље на мишљење неку скицу

предлога за градњу.

Највише скица било je за облакодере са

великим проширењем горе, да се засади травoм,

које свугдје предлаже, па и за Црну Гору.

– Зашто, Милораде, да градимо толико

скуп објекат да бисмо горе садили траву, кад је

Црна Гора око 80% гола – без траве. Уз то, зашто

да се Црногорци (за то лијени) горе пењу да газе

траву, кад је већ газе по парковима, да данас (много

пута сам рекао) једина неизгажена градска трава

у Подгорици расте на напуштеним култним зидовима

Немањина града?

Миодраг је био упоран, те му Андрија рече:

– Умјесто да манеш бригу на весеље – да

свираш на Теслином клавиру* који имаш, ти садиш

траву гдје ти је нико од дједова није садио.

25.8.2020.

*Каже да посједује Теслин клавир.

117

ИЛИ ЈЕ ШКОЛА ИЗВРНУТА

КАО СЛИКА У ОГЛЕДАЛУ,

ИЛИ ЈЕ АУТОР УВРНУТ

Андрија Маркуш – Алекса Дајовић, Viber-ом

Годину и по након упознавања и повременог

комуницирања о неким актуелним питањима

архитектуре, Алекса Дајовић рече Андрији Маркушу:

– Андрија, завршио сам основну школу у

твојој Основној школи „Лука Симоновић“ у Никшићу.

– Колико је година прије тебе рођена моја

школа, ако је почета 1972. а завршена 1976?

Пројектовао сам је да је „питома“, „интимна“,

тако што је, поред осталог, разуђена и отворена

према сунцу – југу; највећи дио је само приземље,

издвојених цјелина, рецимо – посебно за

нижи узраст, да је као „град–школа“. Тада сам говорио

да ће ђаци памтити школу као свој „топли

дом“, да вежу успомене за њу. То је интензивније

код будућих архитеката, као код тебе.

Да ли је она теби, супротно мојим очекивањима,

остала упамћена као каква „тјескоба“?

Добар ђак то може да упамти записано као на листу

папира, а лошем ђаку све је тјескоба.

– Никаква тјескоба... За тај ми се објекат

веже емоција више него за Зграду гимназије чак и

за Зграду факултета...Ту је ударен темељ мог

118

образовања и погледа на свијет. Рођен сам 1980. а

кренуо у школу 1987... Занимљива је прича мога

зета који је рођен 1970, а кренуо у ту исту школу

1976. Учио четири године, а потом се преселио у

Подгорицу 1980. и наставио образовање исто у

твојој Основној школи „Сутјеска“.

– Алекса, интересантан је случај твојег зета,

који је, кажеш, основну школу почео у Никшићу у

мојој школи „Лука Симоновић“, па се, прије него је

тамо завршио, преселио у Подгорицу и наставио у

такође мојој школи „Сутјеска“. А за случај да се,

прије завршетка основне у Подгорици, још једном

преселио и то у Бар, тамо би наставио у трећој мојој

школи по истом пројекту – у Основној школи „Блажо

Јоков Орландић“. Потом да је, послије завршетка

основне, уписао Средњу техничку „Инж. Марко Радевић“

у Подгорици, видио би у тој школи Пројектантски

биро гдје сам пројектовао ту школу ( и ту

држао наставу). На крају, да је послије средње школе

уписао у Подгорици Архитектонски факултет,

као ти (ти си у Београду), он не би студирао у мојој

згради, али би ту изучавао архитектуру на простору

Црне Гоге по мојим књигама, које су основна литература

за то (до данас написао 20 )... Или се учи у

мојем објекту или по мојим књигама. Све би то била

(како је и сада) интересантна сентиш-прича, драга

сваком пројектанту. Лијепа прича за сада подсјећање

старца од 80 година Андрије Маркуша.

– Да ли је, Андрија, Основна школа „Блажо

Јоков Орландић“ у Бару, окренута као слика у

огледалу у односу на друге?

119

– Алекса, школе у Подгорици и Никшићу,

иако су прве изведене, оне су, а не она у Бару,

окренуте као слика у огледалу у односу на оригинал

– оне у Бару, касније изведена – не обрнуто.

У Подгорици је пројектована за локацију иза

„Гинташа“, гдје су сада солитери. Ту је пројектована

као она у Бару. Потом су у Подгорици ријешили

да је граде у Момишићима, гдје је морала да

се окрене. Морала је да се окрене и за Никшић.

Тада није било компјутера да се пројекат аутоматски

окрене, него се паус на којем је цртана окретао

у копир-апарату, те су слова и текст као изврнути

послије читани у огледалцу које је стављано

поред бројева (кота) и натписа*.

– Андрија, у мојој свијести, моја школа у

Никшићу увијек ће бити оригинална, а она у Бару

„окренута“.

– Дајеш лијеп емотиван закључак са приоритетом

твоје школе у Никшићу, гдје си учио. Те,

може се прихватити да је основна школа у Бару

изврнута (окренута) иако није, са општим закључком

да сам ја био уврнут.

23–25.11.2020.

* Шеф градилишта у Подгорици Рајко Токов Јелушић рекао

је: „Нећу у овим годинама носити са собом огледалце, него

прецртајте окренуто све те основе“. То смо и урадили.

У Никшићу – нијесмо, јер је изведена прије ове у Подгорици.

120

ХИЧКОКОВА ПТИЦА ДОЛЕТЈЕЛА

НА ПОДГОРИЧКИ ТРГ

Јасно се види, уз то што је и приказано, да

су пројектанти новог рјешења Трга независности у

Подгорици ( који су из Њујорка, гдје су и двојица

„наше горе листови“) унијели у пројекат двоглавог

орла раширених крила – залеглог на Трг. По

њему су пројектовали – обрезали Трг независности,

и на његовим крилима су (признајући да су кор и-

стили туђе идеје) долетјели до награде од 30.000

евра.

121

Велики простор ван крила, што не захватата

лежећи орао, пројектанти нијесу знали за шта да

употријебе, те су ту засадили дрвеће – 60 комада,

које са 50 постојећих и са великом новом фонтаном

између њих чине парк на том дијелу, да се ово може

назвати Трг и парк независности.

Испод орлових крила сломљен је и по томе

много подигнут плочник (да је као подигнута крила)

тиме постао неупотребљив за кретање, подешен

за рампу за скејтборд. Трг се нашао под орловим

крилима, а Улица слободе, то јест с л о б о д

а под репом. То је много боље него да је под мачковим

репом.

Тамо гдје су кљунови од двије главе (на

једном трупу орла) и гдје је царска круна, постављена

је огромна фонтана – да прихвати гломазне

главе и круну. За фонтану су казали да ће се кори-

122

стити и као базен за купање, гдје ће грађани голи

долазити од кућа, јер нема свлачионица. Овакви

тргови настају кад се над грађанима наднесу Хичкокове

птице – птичурине, које нападају грађане.

Коначно дознали смо по чијој је мјери грађен

Трг – орловских размјера. Ово је јединствен

случај да се грађанима узме мјера, а кроји за другога.

2.12.2020.

ЗБОРНИК

– Слободане, рекао си ми да нема Зборника

који приређујеш, па ни овај, у који ћеш унијети

шта од оног нашег колеге. Ја сам уистину желио

да га заступиш, као и у ранијим твојим зборницима.

То је са хришћанским опроштајем – живот тече.

Али како нијесам успио да те убиједим, сада

покушавам на други начин: Прихвати да частим

Љуба флашом ракије да њега наговори да ти достави

пјесму за Зборник, не казујући Љубу због

чега је то наше посебно интересовање. А разлог је

за тебе да попустиш да се његова пјесма упореди

са осталим, да сви виде која му је вриједност.

– Ни Љубо, Андрија, неће бити у Зборнику

који приређујем.

– А зашто?

123

– Боји се короне. Ти си, Андрија, дошао на

пјесничко окупљање које сам организовао у „Српској

кући“, ти си могао доћи, од којег се није очекивало,

јер си ризичне групе – пуно година и тежине,

а он каже да се боји, а био је на истом мјесту

два дана раније – и исто говорио поезију...

Добар момак!

– Слободане, није ваљда – да ти је то дефинитивно?

– Требало је да дође.

– Зашто да не питам Љуба?... Да ли си

имао какву другу љутњу? Није он никад био непоуздан

друг. То могу, по мојој иницијативи, да

ријешим. Није људски не поштовати оно претходно

лијепо међу нама... А коме да дам ону боцу ракије

да завршимо најважније, да уловимо – заступимо

оног колегу?

– Не, Андрија, Љубо неће бити. Још је

млад. Требало је да дође, знам и ја што је корона.

– Загонетан си, Слободане. Нешто те наљутио

што нећеш да га заступиш у Зборнику. Оно о његовом

недоласку у „Српску кућу“ није разлог. Мислио

сам да не постоји код тебе разлог, па сам га позвао,

али га нијесам добио и одустао... Није то ни

добит ни губитак за кога... У принципу увијек је

то за замјерити приређивачу. Ако ће приређивач

да избјегне примједбу за то, он напише у предговору

да су сви били обавијештени, али су поједини

били спријечени, или их је приређивач сприје-

124

чио као недисциплиноване или док увјежбају да

боље пишу... Ако се ко не нађе да оног наговори

да учествује, боцу ракије предвиђену да се то прослави,

просућу.

– Ма само то и ништа друго, Андрија...

Ако ти је име унапријед објављено у новинама,

испоштуј то па дођи, не бој се короне. А био си

прије два дана. Е нешто није у реду.

– Страх је чудна ствар, Слободане, дође

изненада. Препадне се човјек да ће умријети од

короне на самом пјесничком скупу. Ето, ја сам

дошао, али кад сам чуо да се у десетерцу кукумавче

по пола сата, уплашио сам се да ћу пресвиснути

од муке прије него од короне, те сам одмах напустио.

Ако смо ја и ти мјеродавни да оцјењујемо да

ли се ко препао, тада морамо на пјесничким скуповима

да носимо и апарат за притисак. Иначе нећемо

га заступити у Зборнику. Један наш колега је

умро можда што није желио да се коме замјери

што није дошао.

– Јави Љубу да достави три пјесме. Ја сам

му за шест књига писао предговоре. Уз то, ми смо

у сродству.

– Знао сам, Слободане, да би ти прије себе

изоставио из Зборника него њега. Сад му тражиш

не једну него три пјесме да достави. Само си наглас

јадиковао говорећи шта је заслужио само да

ти није значио колико значи.

125

– Љубо нема три пјесме које тражиш, али

ће их написати, казао је, пошто сам му пренио твој

јед и ријечи замјерке. Питао сам га да ли је одустао

због страха од короне – да се можда није „као

јунак препао“? Његош често у пјесмама каже

„препаде се јунак“, што значи „забрину се човјек“.

Само људи без главе нуде главу прије сјече

корони. Питао сам га само због тебе, иако сам

знао да није, јер, како и ти кажеш, био је два дана

раније на истом мјесту гдје сам и ја био... Љубо је

добар, благодетан човјек – кад га ко похвали, или

као ово куди – једнако прећути, срдачно све примајући

благим осмијехом. Ти сигурно гријешиш

што унапријед објавиш имена ко ће да наступи, те

им испуниш ту жељу да не морају ни да долазе.

Али код њега није – ни једно ни друго: ни страх,

ни у новинама да се нађе, већ нешто посебно, које

и да сам га питао – залуд, само би, као за све, благо

слегнуо раменима.

4.12.2020.

126

САН

– Враћам се у кревет, гдје, трепнем ли, настављам

исти сан.

– Са ким си сада у сну?

– Са Милком.

– Поздрави је.

КАФА

Децембар, 2020.

– Хоћеш ли да заједно попијемо кафу?

– Са тобом ми не може бити слатка, ако је

мало јаче не ошећерим.


НАРОДНИ ХЕРОЈ И АРХИТЕКТА

– За мој Споменик палим борцима у Момишићима

у Подгорици, гдје је рецензент био

Богдан Богдановић, кад је откривен 1979, објављено

је умјесто да га је пројектовао Андрија

Маркуш да је то Андрија Андро Мугоша, народни

херој који га је открио.

– Како си то прихватио?

– Без проблема. Али нијесам кад је један

Подгоричанин ове 2020. у својој књизи о Подгорици,

пишући о народним херојима, уписао на-

127

родног хероја Андрију Маркуша, умјесто Андрије

Андра Мугоше, поново замјењујући мјеста.

– На отварању Споменика био је неки ексцес?

– Јесте. На 50 метара од Споменика у

Основној школи „Сутјеска“, коју сам исто пројектовао,

била је постављена изложба фотографија

овог споменика. И таман да се изложба отвори

истовремено кад и Споменик, долазе људи да ми

кажу да су све слике покрадене.

– Како си то примио?

– Очекивали су моје велико незадовољство.

А ја сам им казао: „Одлично! Споменик се

неком допао; то је признање.“

ДИОБА

128

Фебруар, 2020.

„ASA“ бр. 007/2021, Београд

– Дали су нам 800 евра, с тим да их подијелимо

„без разлике“. Тако ти си добио 400, а ја 400.

Потом ти си ми узајмио 100, те сад имаш 300, а ја

500. Да би се уклонила разлика од 200, ти ми толико

– 200 евра – тражиш да ти исплатим.

– Тачно.

– Прихватам, с тим кад ја теби сада узајмим

1000, мени ће се толио смањити, а теби повећати,

формирајући разлику од 2000, тако – ти ћеш

послије мени дати 2000.


РОЂЕН ВИШЕ ПУТА

20.12.2020.

– Честитам ти рођендан, драги колега, Андрија.

Још дуго жив, здрав и срећан био! Данас и

мој син Угљеша пуни 46 година. – Поздрав, Цицка*

– Цицка, увијек си за нашу генерацију

1960/61. студената архитектуре драги глас, драгог

јављања, јер нас окупљаш већ 60 година, а могла

си и ове корона-онлајн године за „Дијамантски

индекс“. Нека је срећан рођендан твојем сину. А

хвала што тај исти дан 20.12.2020. и мени честиташ

као рођендан – по аутоматском јављању Viber-оператера.

Док ти ово пишем, читам у горњем

дијелу мобилног да ми рођендан честита и

колега Рифат Алихоџић. Истина је да ми је ово

најновији рођендан, за који нијесам знао, четврти

рођендан, и то посљедњи у години. Вјероватно да

је ово за оне који су пропустили да ми честитају

претходне.

Могуће је да нова власт у Црној Гори, која

је смијенила претходну послије 31 године владавине,

овако преко интернета чашћава пензионере

129

додатним – измишљеним – рођенданима, умјесто

повећања пензија.

Први мој рођендан је 28.2.1941, који ми је

у личној карти. Поп га погрешно уписао у књигу

рођених док му је моја мајка говорила други датум

– 28.3.1941. Сваке године искључиво славим

овај други – 28.3.1941.

Мени стално говоре: „Ти, Андрија, све од

сваког боље знаш“, те сам (да би и од мајке боље

знао) утврдио да и то – кад сам рођен боље знам и

од ње и од попа... да сам се родио сасвим другог

дана – 18.4.1941. Јер, моја мајка је казала да сам се

родио на Велики Петак, што је поузданије запамтити

него – мјесец (фебруар, март или април), уз сигурно

упамћени број 8 на крају свих тих датума.

– Драги, Андрија, прочитах лијепи трактат

о твојем рођендану. Мени је то Viber „јавио“! –

Поздрав, Цицка

....

– Срећан рођендан, Андрија! – Перивоје

Поповић

– Како је и теби, Перивоје, Viber јавио да

ми је данас рођендан, уз ово што сам Цицки написао,

а и теби сада прослиједио, да још кажем:

Не сумњајући у прецизно сјећање моје

мајке, ја сам мислио, да се, поводом мојег рођендана

поклапају и Велики Петак и датум 28. март

1941. те године, што је и моја мајка мислила, тврдећи

да сам се тог датума родио на Велики Петак.

130

А показало се да је тачно упамтила само Велики

Петак и број „8“ на који се тај датум завршавао,

али то није било 28. марта него 18. априла кад је

тада био Велики Петак. Велики Петак много се

помјера, а како нијесам, за вријеме њеног живота,

сумњао у њено сјећање, то нијесам ни провјеравао.

Чак ми је створила снажан утисак потпуног

сјећања, што је казала баш тај датум супротан поповој

евиденцији у књизи рођених (28 -и фебруар).

А и да сам посумњао, није било интернета да

то провјерим. Моја мајка је умрла а да није знала

да ме је „носила у стомаку и послије рођења“ до

18. априла 1941. А кад је био Велики Петак 1941.

дознао сам по томе да је на тај дан (записано је )

краљ Петар одлетио из Александрије. Да није било

краља Петра, ја не бих знао кад сам се родио...

Кад је успостављен интернет и кад је до данас

преузео многе информације, сестра Радмила из

Скопља достави ми и црквени календар из 1941.

године.

Тако, мени су се рођендани стално помјерали

– фебруар, март, април, те сам очекивао да

ће сљедећи бити – мај, а ако будем имао среће,

додаће се и која година да се подмладим. Али Viber

није могао више да ми помјери од 20. децембра,

јер година нема више мјесеци.

Сада по Viber-овом обавјештењу о рођендану,

свима одговарам као да ме тестирају да ли

сам већ у 80-ој години посенилио. Човјек се јед-

131

ном роди кад се од мајке одвоји, а други пут кад

се споји са животном сапутницом, а ево и трећи

пут на Viber-у, за који јављају да ће почети да се

плаћа, само нијесам знао да је то и овим. Поздрав,

Андрија.

– Са срећом. – Перивоје.

....

132

– Срећан рођендан! – Милица Краљ.

– Милице, хвала на честитки.

Сматрам много важнијим од овог „мојег

рођендана“, који није мој, да ти честитам добијену

награду за поезију.

Viber је у својем обавјештењу о мојем рођендану

погријешио. Нијесам на данашњи дан рођен,

већ 18-ог априла 1941. Данас ми се нуди да

славим трећи нетачни датум, први који ми је у

личној карти и други којег сам деценијама погрешно

славио.

Ако ми се овако у једној години буду рачунала

четири рођендана, ја ћу од садашње своје

80-е до 90-е напунити 120 година.

Са срећом да си.

– Ово су занимљиве биографске чињенице,

и по томе си јединствен. Хвала и теби за честитку

мени упућену. Поздрав, Милица.

....

– Срећан рођендан! – Павле Поповић.

– Хвала на честитки, Павле. Што се даје од

срца, не враће се.

Ти си ко зна који по реду колега који ми је

честитао четврти рођендан у истој години... На

овај рођендан сам проходао. Мада, кад је послије

31 годину пала влада, казао сам: „Поново сам се

родио“. Ово Viber-у (који даје оваква обавјештења)

није поштено према мени од 80, и теби од 83

године да – као да смо посенилили – више пута

133

годишње један другима честитамо рођендан.

....

– Срећан рођендан! Свако добро да те прати.

– Милојка Јововић.

– Хвала на честитки рођендана. Како је то

Viber-продукција нетачно јавила за 20. децембар,

размишљам да је електроника знатно напредовала

– да јављају кад је дијете први пут рекло „мама“.

А можда ће се граница помјерити док дијете кaже

„Viber“.

....

– Срећан рођендан. Још много срећних рођендана,

драги куме, на радост свих који те волимо.

– Вук Рашовић.

– Вуче, хвала на честитки. Можда је Viber-продукција

увела аконтациону честитку уручену

четири мјесеца раније од 18. априла сљедеће

године, кад ми је рођендан. Ја сам се родио кад

сам утврдио кад сам се родио, о чему ћу другом

приликом. Ти си био свјетски џудо првак за ветеране

у 80, те је сваки дан послије тога за честитку,

као да је златна медаља, након побједе оглашене

са „Ипон!“.

– Тако је, мили куме.

....

– Срећан рођендан! – Драган Раденовић.

– Драгане, хвала на честитки. Овај датум

измислила је као нетачан Viber-продукција, могуће

да лукавством – тражење исправке од сваког –

да добију тачан датум.

134

....

– Срећан рођендан! – Дарко Лаковић.

– Сестричићу, Наца се сигурно сјећа са својих

тадашњих шест година више од мене.

– Сад се сјећам да си ми ово прије неку годину

објаснио – да си рођен на Велики Петак...

Али Viber ме овим обавјештењем пробуди послије

пола ноћи.

– То је да ме свако псује што га тада будим.

135

МУДРОСТ ЧОБАНИНА

136

– Радмила, ово што си ми послала није писао

сељак него професионалац сатиричар који

свој рад пласира преко чобана.

Да је он овог нивоа, био би премијер, те

мјесто оваца министре имао под контролом... Ја

му се извињавам упоређујући га са премијером,

који му није до кољена.

– Нормално je, Андрија, да није писао сељак,

али вјероватно је нешто слично рекао.

Чобани су били и владика Николај Велимировић,

Тесла, Пупин...

– И ја сам био чобан. Шест крава смо држали,

што ће свако рећи да ми се то види. Те ја

знам колико ми чобани знамо.

Сви људи који потичу са села, као и Тесла,

од „малих ногу“ били су чобани. А и на Цетињу

и у Подгорици прије Другог свјетског рата сви који

нијесу били државни службеници, занатлије

или попови (мало њих) , држали су стоку усред

града, јер нијесу имали од чега другог да живе.

Једно је развој током одрастања, а овај је

растао и пошто је одрастао.

Сигурно да он то није казао са толико и

тако склопљеним обртима... Као човјек из народа

прочуо би се као Марко Миљанов. Ако он овако

говори – изузетно, сигурно му овце не блеје него

пјевају.

137

СПОМЕНИК

– Погледај данас у „Vijestima“ чланак о

лијепом старом Споменику у твојим Долима Бају

Пивљанину, који је у форми подигнутих руку од

бетона. Упореди тај Споменик и ту симболика са

покушајима да се за нови Споменик Бају Пивљанину

укључи и коњ, што је много па и два репа

има.

– Пусти то. Ово је озбиљна прича. Очекујем

твоју подршку, не смијеш нас сад оставити.

Ни нас ни Баја.

– Слажеш ли се да ако Бају помогнем да

сам помогао и теби, а не обрнуто – да теби помогнем,

а Бајо плати цијену То значи да ако на тој

вашој скулптури примијетим (као ужестручан)

шта не ваља, да то не скривам, па и да се и наново

ваја. Јер ако будем бранио тебе, а не Баја, поставља

се питање зашто прво теби не направе споменик,

а послије Бају. Ово говорим јер желим да ти

помогнем. Најефектније помагање је одмагањем –

вукући назад да се напријед штета не би направила.

Кажеш ми: ,,Не смијеш нас сада оставити“.

Немој послије да кажеш: „Што си долазио?“.

– Па, мајка му стара, ваљда и ја нешто знам

из умјетности иако нијесам ускостручан. Што би

138

Скерлић рекао: „Нијесам кокошка да снесем јаје,

али знам да оцијеним је ли мућак или није."

– Ако си ти довољан, тада је кокошка непотребна.

– У Умјетничком савјету су све ауторитети

– доктор наука, вајар, историчар умјетности, сви

бирани, како је и теби понуђено, а не по кључу.

– Могуће је да сви кукуричу, а да је само

један пијетао. Ово је четврти покушај исто таквих

ауторитета. Народ каже: „Посљедњи се најслађе

смије“. Али ово није за смијех, поготову не за

сладак.

27.12.2020.

ИНСЕКТИ

– Питам за станове у згради коју изводи

„LD group“, гдје су и твоји станови. Они изводе

гипсане плафоне, спуштајући их за осам сантиметара,

да заклоне изнад електричне инсталације,

што је добро. Један инжењер нешто ме савјетоваше

поводом тог плафона, па те за исто питам,

јер си у ужој струци: Да ли да тражимо да они

прије постављања гипсаног плафона обавезно

прекрече бетонску плочу да се тамо евентуално не

размножавају који инсекти?

139

– Ако се тамо размножају инсекти, а затворени

плочама да не могу да изађу, важно је да

не галаме да доље можемо да спавамо. Погледај

преко Google: којима то инсектима није потребан

ваздух, или га можда штеде преко каквих гасмаски.

Да ли си видио на плафону којег инсекта

гдје никакве влаге нема? Ни паук неће гдје муве

нема. А мува не може кроз гипсану плочу да би је

тамо паук сачекао. Узмимо да ту има и чега нема.

Теби је мало што ћеш да угушиш те инсекте, него

ћеш и да их прекречиш.

Подвуче ми човјек, који то боље од мене

зна, да је Бог и инсекте створио да живе – да их

не убијамо без разлога. Ако мислиш да их тамо

има, ја бих ти савјетовао да пошто их гипсом затвориш,

да отвориш једну рупу да изађу, хватај

сваког и пуштај да напољу живе.

Давно једна жена имала је проблем са мувама

и тражила од неког Цикотића гдје да купи

прашак против њих. Он је упути код склоног шали

сајџије Ђоновића, који, кад видје шта тражи, рече

да сачека док спреми то. Потом он је чекићем изломио

опеку, дајући јој исто, говорећи: ,,Кад ухватиш

муху, голицни је под пазухом, и кад се насмије,

убаци јој парче овог у уста и угушиће се.

Замисли да прије изградње зграде није

прекречена земља на којој се гради.

Да ли је то онај инжењер који вас је савјетовао

да се сачека да се зграда усели и сви укуцају

140

у зидове предвиђене ексери за слике, па тек тада

да се поставља спољња облога за фасаду – да од

куцања ексера не опада фасада?

– Ха, ха. Нема те не свијету – контрираш.

– Пробушићемо гипсане плоче и горе убацити

дресираног миша да све тамани... Не буди глув

за тако изграђену „глуву међуспратну конструкцију“,

као идеалну звучну изолацију, да ти као већ

остарио не слушаш како се горе млади воле.

2020.

ФОРЕНЗИКА, А ВИДИ СЕ

ГОЛИМ ОКОМ

Оче, Јоване*.

Пишеш како су до Храма Свих Светих на

Великом Пијеску у Бару дошла службена лица

колима са натписом на њима „Форензика“. Снимали

су вас и вјернике камерама да не пређете

број 200, зацртан мјерама против коронавируса, да

их и на вама примијене. А знамо да њих мање интересује

шта ће корона од вас да уради до броја

200 у односу шта ће преко тог броја у литији урадити

од њих, као оно у Подгорици 70 хиљада грађана.

Ти си из револта пришао на 20 сантиметара

једноме од њих и снимио му длаке у уву.

Много боље би било да си му једну длаку ишчупао

не из ува, него из брка да тај форензичар, што

141

је дошао са њима, утврди чиме је омрсио брк.

Шклапају они. Пањату чувају.

Иначе, веома је опасно властима сликати

уши, које крију да се не види да им ништа у њих

не улази.

19.6.2020.

* Протојереј Јован Пламенац у вријеме масовних литија

по свим градовима, као мирни протест против донесеног

закона којим се отимају светиње, што је довело до пада те

власти послије 31 годину владања.

ПИШЕМ О ТЕБИ

– Завршио сам, Андрија, причу о теби.

Можеш да је видиш. Још само да питам: како ти

се звало радно мјесто када си отишао на Универзитет?

Да ту не погријешим.

– Савјетник. То сам био, Радоване, од почетка

до краја 24 године тамо радећи.

– Па наслов моје приче о теби је „Савјетник".

– Пиши како желиш о мени. Ако пишеш о

којој спрдачини о мени, заслужио сам јер сам их

и ја писао о другима Не можеш у томе претјерати.

Не можеш претјерати ни кад ћеш да ме похвалиш

142

у архитектури, ако ћемо да се шалимо. Питаш да

ли да ми доставиш то што си написао. Прво сам ти

рекао да нема потребе, а сада кажем да има, да

провјерим да случајно нијеси погрешно навео моју

висину... Кад си ме упознао на студијама била је

201 сантиметар, а сада кад сам се са 80 година

увукао у себе, она је 196.

Кад сам тако, као ти, писао о добром колеги

и архитекти Мишку Дмитровићу, кад сам га

питао за висину (јер је најнижи инжињер, а пр о-

јектовао је тада све подгоричке облакодере) казао

ми је да је висок 168 цм. Одмах потом ме је звао

да упишем 169 цм. Знао сам да му је то важно.

Али да се нашалим, одговорио сам му: Нећу ти

повећавати висину, јер доста сам ти повећавао

вриједност дјела. А истина је да ти имаш двије висине,

јер ти је једна нога краћа за сантиметар, те

си висок зависно на којој нози стојиш.

– Андрија. Кад се име наведе, лични подаци

морају да буду тачни. Остало не.

– Моја висина не може да буде твоје

ауторско право. Ти, Радоване, знаш за оног колегу

који се у име својих пјесничких слобода противио

да на мој захтјев као приређивача Зборника о Милунки

Савић промијени да Милунка није заробила

20 низама, него толико Бугара, кад сам му казао:

да случајем то тако, тада може бити и да је Милош

убио својег кнеза Лазара.

143

Андрија цртао по сјећању Предрага – Мишка Дмитровића 1971.

144

НАГРАЂИВАЊЕ

– Како си толико дуго успио да избјегнеш

награђивање?

– Имао сам протекцију.

Није важна награда него што мисле да

имаш своју групу, без које је не би добио. Ту се

додавањем одузима.

Често те пријатељи охрабрују да узмеш

награду: „Ето и он је награђен“, па му се ништа

није десило, чак га ни у уџбеник за основу школу

нијесу убацили да се изучава.

Тешко је наћи некога за члана жирија, јер

ко је једном био члан жирија, па сљедећи пут и он

не добије награду, више неће да је члан жирија.

ПРЕДСМРТНИ ПОСМРТНИ ГОВОР

Договорили смо се да му одржим посмртни

говор, али да га унапријед чује снимљеног на

диктафону. Примјена таквог снимка наметнута је

и забраном окупљања код сахрана због короне,

сем ужег круга породице.

Снимак би се пустио преко звучника над

њим мртвим, кад ће се присутним рећи да је покојник

све чуо.

145

И ја и он смо у осамдесетим годинама, те

могуће је да ја умрем прије њега, па се договорисмо

да и он једнако поступи – спреми и одржи мени

посмртни говор.

На гробљу у капели често се истовремено

врше два испраћаја, са два опроштајна говора –

два обраћања покојнику, гдје нема забуне који покојник

шта слуша.

Управо тако, пробно да и ја и мој друг

истовремено слушамо (са два зв учника) како се

унакрсно опраштамо један од другог, пуштајући

сузе прво за својег друга, потом за собом.

Идеја за предсмртни посмртни говор потекла

је од њега кад је прочитао мој рукопис приказа

његовог дјела. Казао је: „Задржи ово као веома

добро за некролог кад умрем.“ Тако човјек бира

ријеч по ријеч шта би желио да чује о себи као мртав,

узгред пуштајући сузе; а ко би могао искреније

него човјек сам за собом.

Могуће је, кад ви ово будете читали, да ни

ја ни он не будемо живи, али, ако будете заинтересовани,

можете добити предсмртно-посмртне

говоре, замишљајући колико смо се исплакали на

предсахрани. Другачије је жалити нас док смо били

живи, нарочито то је мање стресно ако сте у

нашим позним годинама.

Нема што не може мртав човјек жив да чује.

„АСА“, бр. 007/2021, Београд

146

БОЖИЋНА ЧЕСТИТКА

ЗА 2021. ГОДИНУ

Горе – звона из видео-снимка пјесме на руском језику

Доље – звона испред Храма Христовог Васкрсења, Подгорица

147

Уз руску пјесму и звона на добијеном видеу

ево и идентична српска звона у Подгорици, прије него

их је пјесник и инжењер Радован Радовић подигао на

Храм Христовог Васкрсења.

Дјеца испред звона, то данас нијесу. То су моја

унучад – Славица сада са 22 године и Милош са 18.

И ова подгоричка звона изливена су у Русији.

Сви растемо уз српска, а руска звона.

Христос се роди! Ваистину се роди!

Бадњи Дан 2021.

Андрија

ДРУГИ ЉУДИ,

А НЕ ТРЕЋА ТРАКА

5.1.2021.

– Господине Маркуш, шта можете да кажете

за Хронику „Подгорица“, дневног листа „Дан“ поводом

увођења треће траке за јавни и такси саобраћај у

Булевару Светог Петра Цетињског у Подгорици,

према доље датом објашњењу градске управе?:

Ускоро трећа трака на Булевару Светог Петра

Цетињског за градски и такси превоз

„Секретаријат за саобраћај Главног града

израдио је пројекат претварања треће траке

на Булевару Светог Петра Цетињског у намјенску

148

траку за јавни и такси превоз. Обиљежавање

траке почеће током овог мјесеца, а накнадно ће

бити уграђени и монтажни ивичњаци у исту сврху.

Ово је још један од начина да се мотивишу

суграђани да што више користе ове видове транспорта

и у складу је са оним што су добре праксе

градова у региону и шире. Такозване жуте траке за

аутобусе, трамваје и таксије су присутне скоро у

свим великим градовима, и најчешће се налазе уз десни

ивичњак, како би обезбиједиле директан улазак

путника са тротоара у возило....“

– Није дошло вријеме да се уводи трећа саобраћајна

трака на Булевару Светог Петра Цетињског

за јавни и такси превоз. Она се овдје не уводи као

нешто додатно, као проширење улице, него се за ширину

те траке умањује њена ширина, чиме се и онако

фреквентан саобраћај отежава. Позивање на веће градове

било би умјесно кад би и Подгорица то била.

Трећа трака се уводи кад оне друге двије послије могу

нормално да функционишу у просјечном и већем

оптерећењу током дана и кад та трећа трака има толико

возила јавног и градског превоза да је искоришћена,

а не празна.

Погрешно је планирати да се то унапријед изгради

да би се грађанима развила свијест за веће

коришћење јавног и такси превоза, јер до тада требало

би да функционише претходна свијест – то јест

онај претходно постављени саобраћај.

Сада је у пуном коришћењу само Мост Блажа

Јовановића, који је уско грло, јер Мост Миленијум

149

није искоришћен, због тога што код кућа Радуловића

није спојена деценијама грађена унутрашња заобилазница

правцем улица 13. јула, 18. јула и Џорџа Вашингтона.

Кад се све то одради и коначно уведе

„зелени вал“ Булеваром Светог Петра Цетињског,

и прије свега направи дугорочан план регулисања

саобраћаја – првенствено изабере врста саобраћаја,

кад се све знатно растерети, знаће се шта чинити са

трећом траком. Подгорица је мали град гдје је вјештачки

створен проблем саобраћаја и паркирања,

што је лако регулисати са другим кадровима, а не

трећом траком.

Послије Другог свјетског рата поред Никшића

направљена је брана, па кад су је направили, видјели

су да нема воде.

– Хахаааа.

– Поставља се питање: Ако се уводи трећа

трака, да би се развила потреба за јавним и такси превозом,

колико ће дуго да траје то „развијање потребе“

да уље у тигању за зеца у гори не прегори?

– Жива истина.

– Могуће је да се та трећа трака (једина таквa

у свијету) приватизује као што су ријешили да трг

приватизују, да је са наплатном рампом – за протесте,

литије и друго. Јер увијек ће бити муке, па прије него

се исплате протести, да се наплате.

Та саобраћајна трака погодна је и за комите

да им буде увијек отворен излаз из града за одлазак у

шуме.

150

СА НЕОСВИЈЕТЉЕНЕ СТРАНЕ

– Одлично сликано! Гдје је ово?

– Подземни аеродром, сада виноподрум

Агрокомбината.

– Шипчаник?

– Да, Ацо. А знаш ли зашто је дата ова

слика, са нашим неосвијетљеним странама? То је

да млади архитекти освијетле те стране и кажу:

„Нијесу они толико лоши колико се говори“.

151

– Све се више види колико вриједите.

– Кад ми је на исто Рифат рекао: „Високо

сте љествицу поставили“, ја сам му казао: Код нас

народ за мртве све најљепше говори, као и за старије

од 80 година, као што смо ја и Павле.

Рифат је наставио:

– Фотографије су одличне, баш...

– Сједимо – рекох му – као на електричним

столицама. Или као пред полијетање ка „небеским

вртовима“, као да се чује одбројавање за

осамдесетогодишњаке. Све је свечано – простор,

освјетљење... као на престолу, прије но будемо на

столу. Ту смо стигли и засјели.

– Дааај... као краљеви сте... Не можеш ти

без твоје вербалне гимнастике. Ха, ха.

– Видиш ли да круна немамо? Који год

краљ пусти да му круну скину (мла ђи архитекти)

тај брзо и без главе остаје. Ми смо и засјенчени и

засјењени. Кад нас освијетле, видјеће се колико

смо тужни.

9.1.2021.

152

АСУАНСКА БРАНА

153

Коментар за лијеп прилог који ми достави

колега за Асуанску брану био би:

Добро је – кад је неко од нашег братства и

јединства добио брану, а лоше је кад смо ми братством

и јединством између нас самих поставили

брану.

Братоубијали смо се да од брата што убијамо

направимо још бољег брата – ни случајно да

се одвојимо, јер кога бисмо другог убијали а да

нас разумије као брат. Савладаћемо бране које нас

дијеле, а потом савладаћемо и једни друге.

Ми се слажемо у иностранству, али не

можемо трошити толико новац да само због слоге

идемо у иностранство – не више ни за Асуанску

брану.

Немој ми више бити пријатељ, не могу издржати.*

12.1.2021.

* Курзивом – ранији афоризми А. Маркуша

154

ДАН ЖЕНА НУЛАОСМОГ МАРТА

– Говорили смо о датуму 08.IX 2018.

– „Нулу“ испред броја у датумима пишу

људи малог познавања математике, а још мање

правописа. Тражи од Јане, трогодишње твоје сестричне

да преброји прсте на руци, да чујеш хоће

ли да говори: „Нулаједан, нуладва, нулатри...“ Ја

сада имам 80 година, а никад нијесам имао „нулаосам“.

„Осми март“ као „Дан жена“ увијек је

„осмог“ (8-ог) а не „нулаосмог“. Тај дан се слави

за веће уважавање жена, које je негдје недовољно,

a нигдје није „нулто“.

15.1.2021.

СТУДЕНТСКИ ПРЕДВОДНИК

СИТО

Из времена кад сам радио на Универзитету,

тада званог „Вељко Влаховић“ у Подгорици,

сјећам се Сита кад је био на челу црногорског студентског

бунта, у политички тешкој ситуацији у којој

су се власти прибојавале студената, те су се трудиле

да им у свему удовоље. Повећавале су им кредите

и број испитних рокова, а кредите нико није ни

155

враћао. Били су толико обезбијеђени да никад не

морају ни да заврше школовање, само власт да не

угрозе. Мајка студирања – „репетиција“ замијењена

је другом мајком, да су студентски домови почели

да личе (од оних који су давно напустили студије,

а ту ухљебљени) на старачке домове солидарности.

У таквој ситуацији, осјећајући моћ, Сито –

студентски предводник ми рече: „Велика је разлика

између плата професора и кредита што примају студенти,

мора се извршити изједначавање.“ Пуцао је у

неправду по његовој процјени! Испричао сам му

случај народног хероја и професора овог универзитета

Чајa Шћепановићa, за које је неко говорио да се

радило о народном хероју Саву Бурићу. Кад је тај

народни херој одмах по завршетку рата примио прву

плату, он је, под утиском пропагиране једнакости,

којa му тим чином није тако изгледалa (да неко прими

плату, а неко не), рекао: „Збогом комунизму.“ Ти

ћеш, Бели ( Сито плаве косе), рекох, овом студенту,

кад завршиш студије, заборавити много крупнију

неправду, и то послије првих кадровских постављења

– кад замиришу печена јагњад о државном трошку.

Нећеш се сјетити ни студената, ни Чаја.

Завршио је студије и запослио се, а потом

брзо стигао до јагњади, на којима се није зауставио.

Јагњешце студентско. Ни столицу није био загријао

на послу, а постављен је за директора великог предузећа

у Београду, гдје се током братоубилачког рата

продавао као велики Србин, да би са тим наставио и

156

кад се вратио – све док Србима нијесу кренула кола

низбрдо, кад jе почео да се казује великим Црногорцем,

којему Срби сметају, као да то није исти народ.

Како је у себи видио два своја ја, тако је и

у једном народу видио два – да би интересно трчао

од једног до другог, од чега је политички, а уз то и

материјално, и не само он, профитирао.

Обезбјеђујући завидан материјални статус,

он је по неком послу паркирао веома скупоцјена

кола испред високе државне институције на паркингу

који обезбјеђује полиција. Том приликом, од најближег

полицајца затражио је додатну сигурност за

кола: „Добро ми их чувај!“, „Шта кажете?“, запита

полицајац, као да није чуо. „Добро ми их чувај!“,

рече и оде у поменуту институцију. Далеко иза њега

били су давно потрошени – Чајо, Срби а сада и Црногорци,

о студентима и да не говоримо. А, требало

је и мало више потрошити чувара паркираног возила.

Полицајац није могао да сачува ни себе, а

камоли кола. У чуду се нашао размишљајући о овом

некадашњем студентском предводнику, чији је „развојни

пут“ познавао, кад себи рече: „Од своје мале

плате једва прехрањујем фамилију, а он, види се, од

чијег новца купује кола, и још да му их добро припазим,

више но чиним.“ Сопствене руке, које се дохватише

револвера, нијесу га слушале. Дршком револвера

разбио му је сва стакла на ауту, а рафалом

до посљедњег метка изрешетао ауто. Имао је утисак

157

да је неко други на његово задовољство гуменим

метком пуцао у неправду, и да је погодио. Осјетио је

то као крупан залогај у гладним устима, за које му је

једино било жао што га није могао подијели са својом

дјецом.

Кажу, да су га послали на посматрање.

Извјештај са посматрања стићи ће на вријеме, али

извјештај са посматрања свега овог што се врши народу,

касниће.

МИТРОПОЛИТ БРАНИ КОСОВО

Мало им је

петсто година ропства за нас

да траже да поново уђемо у ред

небеским путевима

Лазаревом главом испред.

Тринаестог октобра двије хиљаде осме,

разур-причом, човјек, ако је то,

каза (за ту сорту ништа ново):

да је аутогол Митрополита Амфилохија

што је пред Скупштином

бранио Косово.

158

Бранио је Пећку патријаршију

– храмове да нијесу отети,

рушени, унижени, да спријечи голготу,

да се у Скупштини не молимо

да се не молимо –

него почистимо попљувано,

за понос, а не срамоту.

Како да тај говори о головима

а није учествовао у утакмици

макар полувријеме?... Шта иште,

остајући у свлачионици,

након чега се

преселио у гледалиште?

У првом полувремену,

сватови његови у Скупштини на Цетињу,

свечано се намазаше,

брже-боље да скоче,

издајничким бојама да грдоче

(као нико прије),

мјесто љепојку да изведу

путевима историје.

Аутогол-стручњак био је у свлачионици

у постави чудног збора,

без потреса од издаје Косова,

без помјерања столице до сљедећих избора.

Не дираjући мрак освјетљавао је образ

159

у сјенци бестид-хода,

којим се бранио пред Скупштином,

уз гвоздену ограду

која га је дијелила од народа.

Имао је станку лаку

док су му дјеца са Косова

пружала руке за помоћ,

умјесто да се хватају за сламку.

Митрополит је невиђене муке

почео у ријечи да кује

препричавајући историју страдања

да Бог чује –

да нам се смилује.

До Бога је дошло прије но је кренуло,

а не и до аутогол-стручњака

у свлачионици гдје се не свлачи

него камелеонски облачи –

камуфлиран за велика дјела

да шмугне –

кидавела.

160

ЧАСНЕ СЕСТРЕ И ЧАСНИ БОСАНЦИ

– Погледај на овом видео-снимку како доминиканске

часне сестре пјевају севдалинке.

– Уз часне сестре видим и часне Босанце.

Ово је лијеп примјер како се може часно са

љубављу ући у туђу вјеру, а своју не промијенити.

14.1.2021.

161

ПОЕТЕСА МИЛИЦА КРАЉ

И ДРУГИ КРАЉЕВИ

– Милице, за тебе је, а и за мене, данас изненадно

сазнање да и ми Маркуши имамо Милицу

Краљ. Она је студенткиња прве године архитектуре.

Њен дјед је Јакша Маркуш. Мој прадјед и Јакшин

прадјед браћа су рођена. Немам ближег Маркуша

од Јакше (нажалост, преминуо). Куће су нам

у Момишићима на 50 метара удаљености.

Ти си као Српкиња из Србије, удата овдје,

помијешала (преко дјеце) своју српску крв са црногорском

породицом Краљ – са „црногорским

краљевима“.

А у нашем случају „српски краљеви“ породица

Краљ, блиског сродства су са глумцем Петром

Краљем у Београду, помијешана је крв са

Маркушима који су потомци призренског епископа

Георгија Маркуша.

На овом простору чудна су повезивања:

Ако Маркуши у имену немају коријен „краљ“, оно

су давно у вези са „цар“ – са царем Душаном, који

је, природно, епископу Георгију Маркушу у литургијском

обреду љубио руку да се приближи

Богу.

А 150. године нове ере, постојао је хришћански

теолог – гностик Маркуш, преко чијег

162

прадједа дотицало се вријеме Земаљског, а Небеског

Христа. То је сродство са Христовим временом.

Тренутно радим родослов – и по мушкој и

по женској линији – свих Маркуша у Црној Гори и

шире, колико је доступних података. Велик је период

40 година, колико сам за овај родослов биљежио

имена Маркуша, за које вријеме су многи

рођени, да сам тек сада (у завршном раду на овом

родослову) открио нашу Милицу Краљ, студенткињу

архитектуре у Подгорици.

Можда ћу у даљем својем истраживању

послије „краљева“ открити и „цареве“. Не вјерујем

да ће ту бити Царевића, попут градоначелника

Будве.

– Андрија, збиља занимљиво. Радиш изузетно

важан посао за потомство да знају и ко су и

од којих. Преци Мила Краља, свекра мојег, из

Црмнице су, из села Сотонићи. Његов дјед био је

свјетионичар за вријеме краља Николе.

– Кад су твоји „краљеви“ (по дјеци) из Сотонића,

а из Сотонића је и Анђа Стојановић, баба

моје супруге, могуће је да су крвно повезани, да су

мени и теби дјеца у крвном сродству. Иначе, ми

смо неслучајно у јаком пјесничком сродству.

– Могуће је. Али ово пјесничко, по ријечи,

право је сродство.

30.1.2021.

163

ВАКЦИНА

164

2021.

– Куме, Слобо. Питао сам пријавницу за

covid-вакцину зашто ме, већ пријављеног, не позивају

на вакцинисање, као прву најкритичнију

групу од 80 година и 125 килограма тежине. Казали

су да су од мене добили само матични број,

што није тачно, о чему сам потом са њима два дана

расправљао.

На моје поновљене позиве, јављали су се

неки други оператери истом причом без краја и

без могућности да се вакцинишем. Упућивали су

ме на Министарство здравља, на чекања без наде,

сталним одлагањем. Забринут, а упоран, дошао

сам до њиховог техничара за електронику, који

провјери постоје ли о мени сви подаци, кад стекох

утисак да имају више података о мени него што

сам им дао, а не мање. Али до тада намучих се.

Претходно у њиховој координацији нешто

је стало да је служба за вакцинацију добила само

мој матични број. Тој служби, тим оператерима,

говорио сам да се из мојег матичног броја види да

сам старији од 80 година (а из моје приче – да сам

тежак) – да тиме улазим у прву групу за вакцинисање.

А за мој број телефона, који траже ( а достављен

је) говорио сам им да га сада док разговарамо

имају на својем телефону. Они на то кажу да

је важно и мјесто становања, као да ће да ме вак-

цинишу у кућној посјети. Они упорни – истичу да

је неважно шта они сад знају, у односу на оно што

је у електроници. Рекли су ми да ништа не могу

против електронике – да сада не могу да ме поново

упишу, кад сам непотпун у електроници.

Како то, питао сам – како да сам вам инфицирао

електронику неком новом сортом електрон-covida,

за коју ћу, истакох, тражити вакцину

у којем дневном гласилу. ,,Ја сам за вас мртав“,

рекох им, „још тражите да сам себе сахраним, док

другима дозвољавате у кругу породице.“

Мојом срећом, након два дана расправе,

овај добар човјек – њихово службено лице – техничар

електронике, пронађе ме изгубљеног, са

свим подацима, говорећи да за сјутра 10.3.2021. у

14 часова и 30 минута спремим раме за вакцинисање.

– Нека ти је са срећом то вакцинисање, куме

Андрија. Мира и ја јуче смо вакцинисани кинеском

вакцином. Шест месеци чекаћемо да нам се очи искосе.

У Београду је јуче била кинеска.

– Браво. Тако, кад дођете овамо, ми ћемо

се, без страха од вируса, раширених руку загрлити

као кумови – ја као Рус, а ви као Кинези. Код нас

је руска поклон-вакцина иако смо у НАТО-у, којег

није брига за то... Мој син је на наведене сметње

око пријаве за вакцинисање, рекао: „Сумњам да

сте се на крају јасно договорили, те чувај се да ти

мјесто вакцине не ставе гипс.“

165

КУЋА МАСЛИНА

– Ово је Кућа маслина у Бару. Завршена

ових дана.

– Рифате, ти си је пројектовао?

– Јесам. То је официјелно мјесто црногорских

маслинара, гдје се слави Дан маслине као

„Маслинада“. Ту се након пјесничког скупа додјељују

награде за поезију са темом маслине, уз

продаје и дегустације.

– Маслине живе стотинама година. Окупљају

се ту, поред далеко познате хиљадугодишње

маслине... Колико ће испод те маслине да

живи твоја или чија друго архитектура, то не зна-

166

мо. Важно је да живи аутор послије прележане короне

као ти.

– Па нијесам имао тешку варијанту... Имунитет

је важан...

– Ти си имунитет стекао радом на Факултету

гдје радиш, комбинујући слатко и горко са

нечим што твој стомак није могао да свари, стичући

отпорност... Да те не знам као скромног човјека,

помислио бих да си ту зграду поставио поред

хиљадугодишње маслине да јој понудиш да у њу

пређе и ту пусти коријене, да по основу зграде

дуже живи.

12.3.2021.

167

КОЕФИЦИЈЕНТ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

– Ово су званично утврђени коефицијенти

интелигенције!!! Ово је веома озбиљно истраживање...

И није случајно све што нам се дешава...

– Да је је тако, Василије, иселио бих се из

Црне Горе. Али убијеђен сам да се неко тиме ша-

168

лио. Јер откуд да су Британци паметни са 99, а

Црногорци са 86, кад су они 77 година чекали да

им Мареј донесе прву гренд слем титулу, а Црногорац

Новак Ђоковић освојио је 18 у току 10 година,

као никад нико у свијету. У вријеме кад се

њемачки цар потписивао палцем, ми смо имали

Његоша, једног од највећих у свијету пјесника.

– Ипак, за неке ствари, ја нијесам сријетао,

то јест упознао глупе као код нас.

– Ти мислиш на случај крађе у електропривреди

гдје имаш дионице, за које јавност не

реагује како мислиш да би требало. Овај народ не

разумије се у струју – не може да схвати како

струја пролази кроз жицу, те пушта ове лопове да

са њом раде шта желе.

2021.

169

ПОЛА КИЛОГРАМА КРМЕТИНЕ

– Добро се неко сјети да се позабави пороцима,

и да им да право мјесто и мјеру. На видеоснимаку

што си ми послао, др Есмир Халиловић

говори против коцкања, јер је ње у Босни, каже,

више него игдје у свијету. Хоће ли му људи више

вјеровати што је хоџа, кад каже да је већи гријех

једна уплата у спортској кладионици него појести

пола килограма крметине. Ја сматрам да је мањи

гријех да ко поједе и читавог крмка, чак и украденог,

него лагати да би коцкањем могао шта стећи.

Хоџа не куне него казује, за разлику од

другог начина на другој страни за муку велику –

клетве Петра Првог за истребљење крвне освете.

А данас и у Републичкој скупштини често слободно

лажу, а да им вјера за то не смета.

– Поента... Хоџа је увео мјеру: један одлазак

у кладионицу – пола кила крметине...

– Интересантан би био случај да је хоџа

срачунао колико пута уплата у кладионици помножено

са пола килограма крметине, чини да се

коме забрани улазак у џамију, а исто да ураде и

православци за улазак у цркву. И на крају да законодавац

тако постави норму без које нико не би

могао да уђе у Републичку скупштину, коцкајући

се са судбином народа.

19.3.2021.

170

СПОМЕНИК КРАЉИЦИ

ЈЕЛЕНИ ПЕТРОВИЋ-САВОЈА

Подгорица, аутор Адин Растодер

Отац краљице Јеленине Петровић-Савоја

краљ Никола за живота остао је без краљевског

обиљежја, а Јелена је без истог остала након смрти

на споменику који ће јој се открити у Подгорици

21. маја 2021, дјело Адина Растодера.

171

Италијани нијесу ни покушали да Јелени

скину црногорску ношњу, а ови јесу и да је поспу

љиљанима. Млађи скулптори кад вајају, као

ово, краљицу италијанску а нашу Јелену, мисле

да је важније да она има стајлинг Јелене Карлеуше,

која је краљица причаније у жирију „Звезде

Гранда“. Ако је овако одјевена за промоцију звијезде

маломоргена, успјело је.

Наша Јелена је molto grande звијезда Италије

и дио наше историје, која је овдје представљена

без руку, које је ширила преко бројних

удружења за заштиту угрожених у рату, земљотресу

и сиромаштву. Зашто је Јелени на овом

споменику (у мр ежици спаковане косе) предњи

дио као поклопац мртачког ковчега иза којег провирује?

Зашто да је као шаховска фигура – лауфер,

а не краљица? Зашто да је и без обриса руку

испод огртача са којим излази из купатила?

Обрада драперије на контакту са вратом

не разликује се и не раздваја од врата, те се стиче

утисак да је Јелена на том дијелу врата обољела

од које кожне болести. Зашто да се не прикажу и

руке и ноге? Сада ако би јој се, као руке и глава

скинула, остатак би изгледао као стуб – добош за

лијепљење умрлица.

Ово је можда једини случај да је коса обрађена

карактеристичним – типским детаљима

идентично као и драперија, као некад у фабрици

тјестенина: кич-детаљи и на фигуративном дијелу

172

– на глави и на апстрактном – на стилизованом

тијелу краљице Јелене, које је карактер графита

насталог из протеста – „све равно до Косова“.

Данас је веома мало успјелих обликовања

комплетне људске фигуре у сложеним односима

пропорција, анатомије, мускулатуре, драперије,

психолошког поимања, уз подржавање лика оног

што се ваја, уз захтјев да аутор буде заступљен

сопственим изразом и оригиналном композицијом.

У таквој проблематици, не по први пут код

многих аутора, и овдје је јасно избјегавање аутора

да се бави својим послом – богомданим приликама

и могућностима израза да се покаже сигурност,

традиција – струка, а не досјетљивост проналажења

начина да се то избјегне, чак жртвујући

адекватно представљање лика који се ваја, нудећи

да се свечано открије класична векна хљеба из

времена Јелениних донација.*

„Дан“, 24.3.2021.

* Претходно изложено је са претпоставком да је аутору дато да

заступи све карактере везане за краљицу Јелену са визуелно артикулисаним

препознавањима у детаљима и пропорцијама, уз

лични израз, које је, као сложеније, у многим случајевима у

пракси неуспјело... Други прилаз је – само за обиљежавање имена

Јелене Савоја, гдје ово рјешење задовољава, без ризика од

упуштања у друге проблеме.

173

СПОМЕНИК ФРИЗУРИ

ДРИТАНА АБАЗОВИЋА

Колико ми је драго за Дритана Абазовића

(којег подржавам у многим ставовима) да му се

изгради споменик његовој фризури, вишеструко

жао ми је због краљице Јелене Петровић-Савоја.

Није ред, док Дритан стиче име, да се користи Јеленино

име – да јој се поставља Дританова фризура

као њена на споменику, који је откривен у Подгорици

21. маја 2021. године.

Веома карактеристична фризура Дритана

Абазовића, коју досад нијесам видио на мушкарцу

(косо засјечен предњи истурени дио), која му добро

пристоји, просто је проговорила да је његова

на глави краљице Јелене.

Сваког аутора, па и Адина Растодера, снажно

инспиришу карактеристичне форме из окружења

– овдје усмјерене на фризуру. Све то догађа

се тражећи најбоље, поготову кад није приоритет

да се дочара стварни лик краљице Јелене, кад и

подсвјесно, без намјере, настају ови случајеви.

174

Читаво пријеподне, гледајући ТВ-пренос одговора

на посланичка питања потпредсједника Владе

Дритана Абазовићу, снажно ми се урезао закључак да

је на Споменику заступљена идентична Дританова

фризура. Убијеђен сам у поштену намјеру аутора, али

није било умјесно краљици скидати круну и стављати

било коју фризуру.

Очи у очи

Краљица Јелена и Дритан Абазовић

5.4.2021.

175

ВУК РАШОВИЋ ЈОШ ЈЕДНОМ

Тешко је бити Вук Рашовић још једном.

Тешко поновљив. Роди се негдје па има. Али немогуће

да у таквом Вуку чучи други – тек какав Вук,

чекајући да се поред њега и он роди.

То је тако кад Вук – елита југословенског

џудоа – не пристане да остари прије него још једном

младост одживи – да му старост не буде сама.

Код њега је младост била тренинг за старост,

тако условно названа. А тек каква је то младо-старост

да је свако пожели на рођењу. Године

које су се настављале, он није имао времена да

броји, помажући нову младост да почне.

Не може се рећи да је посљедњи пут био

млад у 57-ој години кад је у финалу Отвореног

првенства Београда побиједио двадесетједногодишњака.

Као да му је досадила та младост. Одмарао

се од ње шест година, послије чега је започео нову

младост. Поново је обукао кимоно и наставио

да се младалачки бори од својих 63 до сада 82 године,

кад не престаје, кад је 14 пута био првак

свијета, 10 пута други а 4 трећи – за ветеране. Он

је као нико прије у финалу свјетског првенства

176

једном побиједио лијевом, а други пут десном

учиматом. То је као да врхунски у извођењу слободних

удараца Синиша Михаиловић са 30 метара

једнако прецизно и јако пуца и лијевом и десном

ногом.

Вук Рашовић са двије златне медаље

са свјетског првенства, Торонто, 2005.

Вук Рашовић наставио је да побјеђује на

свјетским првенствима и кад је остао на једном

куку (кад му је други оболио) кад више није могао

ону другу учимату да направи.

177

Гледајући га како се отежано креће, питао

сам га како такав побјеђује. „Противника навучем

на здрави кук“, одговори.

Добити двије златне медаље са једним куком,

то је као четири са два кука. Тешко ће још ко

на једном таквом такмичењу да добије двије

„једнокукне медаље“.

Вук Рашовић шампион свијета 2008, Брисел

178

Укупно 62 златне, 27 сребрних и 8 бронзаних

медаља, много је и само да се примају толико

дана, а не и да се за њих спрема, па да се рачуна

радним Црногорцем. За Федерера се чудe како се

у 39-ој није уморио.

За овај спорт у рангу је четири гренд слем

титуле у једној години, кад је 2005. године на

свјетском првенству у Торонту добио двије златне

медаље, и то: у супертешкој и апсолутној категорији,

а исте године у Лондону на првенству Европе,

добио је исто – за исте те двије категорије.

Налик на некад популарна ТВ-предавања о

архитектури Ранка Радовића, Вук Рашовић је на

Спортској телевизији SOS KANAL зa 21 годину

одржао око 1100 предавања о џудоу. То је доказ

да је џудо у њему „легао“ на право мјестo, здравим

духом и тијелом.

Вук је нашао себе и у другима као тренер,

изводећи на пут успјеха многе генерације џудиста.

Сем бројних пехара, које је задржао за себе,

остало је давао људима, клањајући се само ка татамију.

У Паризу 2011. пред 20 хиљада гледалаца,

предсједник Међународне џудо федерације Маријус

Визер уручио му је Плакету „Легенда џудоа“.

Са 82 године наступиће на сљедећем шампионату

свијета у Кракову. Са свим досад спреман

је да живи дуже од смрти.

179

Предсједник Међународне џудо федерације

Маријус Визер предаје Вуку Рашовићу

Плакету „Легенда џудоа“, 2011, Париз

6.4.2021.

180

Е САД, ЧЕКАЈ ЕСАДА

ДА СЕ ВРАТИ

27.3.2021.

– Данас сам преко ТV „Vijesti“ дознао да

је нападнут новинар – уредник „Monitora“ Есад,

који се успјешно одбранио.

– Баш тако. Кад је Есада напао неки снагатор

испред солитера у којем је становао, Есад је

(прије прилике да га тај додирне) рекао: „Е сад

чекај Есада да се врати“ и упутио се ка стану.

Знатижељан снагатор сачека га, да докаже

да није кукавица, вјерујући у Есадову одлучност

да му неће за срамоту побјећи. А Есад је знао да

досад власти нијесу довољно штитиле новинаре,

те ријеши да ствар узме у своје руке, те из стана

узе дренови штап, на који се ослањао идући улицом.

Носио га је само да је налик на старије људе

у својем крају који штапом чувају овце од пашчади

и вукова. А у граду, опаснији су вукови који

иду пјешице.

Есад често има осмијех стиснутих зуба.

Враћајући се са тим осмијехом, упути се снагатору

лежерно, ослањајући се на штап, кад се ствар

брзо промијени.

Снагатор примијети да га је Есад прогутао

погледом, а можда Есад влада штапом као самурај

мачем, па тај изговори још ријеч-двије и оде.

181

РОЂАЦИ

Рођачки сусрети више нијесу као некад,

само да се сретну и сјете давних времена – да се

зближе, већ и који посао да се обави. Мислећи на

посао, отвореношћу у сусрету, кажу и: „Ђе си,

брате, нема те?“

Окупили смо се за родослов да се убиљежимо

за незаборав. Јер, рече ми сестра: „Крајње је

вријеме у нашим позним годинама да упишемо у

родослов ко је уз когa рођен да се не изгубимо

слабосјећањима с кољена на кољено доспјелим, а

с ноге на ногу баченим, без сљедећег кољена да

се, у овој еуфорији, на њега ослонимо.“

Давно смо престали да сједимо на дједовом

кољену, а своје кољено нијесмо нашој дјеци дали.

Без родослова све би се заборавило, јер

ријетко ко се сјећа даље од прадједа, а многи ни

толико.

Тешко се долазило до неких рођака да се

упишу, а до неких лако, да ти се и на леђа попну.

Тешко се себе сјећамо за родослов на додирним

тачкама некад црногорске и турске стране, гдје

нам се село налази, без сачуваних историјских и

других извора.

На том послу имао сам блиски сусрет са

рођаком тек дошлим, за којег дознадох да је по

182

крви оно што је, а по циљу нешто друго. Говорио

ми је да се његов отац није сјећао ни до мајке своје

– у смислу: да није од ње дознао у којем је селу

прије доласка у град живио. А отац му је рано

умро.

Не само да он није знао него није за њих

знало ни читаво наше село које је најближе граду.

Били су, али не ту.

Упита ме да ако његов отац није знао, знам

ли ја. А ја без икога да ми помогне – ни мој отац

ни ко прије њега сјећањем на сјећање, ријеших с

њим да на основу оног што не знамо – знамо. Да

нагађамо – која би то могла бити веза нас на селу

са њима у граду.

Без ваљаног доказа, рекох да можда надимак

његовог дједа нешто значи, јер тај назив носи

ливада једног рођака.

Тај разговор заборавих, али не и он, који

недуго запита: „Могу ли ја узети који динар за ту

ливаду? “

Видјело се да би могао да узме ако би имао

ко да му да. И то не само за ливаду, за коју се не

зна чије име носи, али се зна чија је и од кога наслијеђена.

Можда би могао не да узме него да преда

какву информацију рецимо од уназад 220 година

до кад досежу сјећања до Битке на Крусима – да

му је ту ко живио, па да је некоме ту продао земљу

– да сада виде да ли је свима трговина срећу

183

донијела. Одлазак у град након продаје земље,

напредак је.

Послије неколико година, поново ми рече:

„Могао сам ја ту нешто да ишчачкам“, на што му

одговорих: „Требало би да ишчачкаш да ли је неки

твој предак (не дјед са тим надимком) можда

продао ту земљу, а да је заборавио да узме новац и

да новац још чека да га узмеш. Поступак је овај –

наставих – да прво докажеш да је твој отац истовремено

заборавио да је ту живио, а да ти имаш

доказ – овај надимак. Послије тога мораш да докажеш

да та ливада не носи исто име једног нашег

одивичића, важнијег за ово од твојег дједа, јер је

име, а не надимак. А овај одивичић био је велики

женскарош, који женске (по тадашњим назорима)

није кући доводио него на ливаду изводио, да је

можда та ливада по њему названа. А можда је твој

дјед ту пуцањем испробавао пушке његовог рођака

(са метком у цијеви, а не у гаћама), те је можда

по томе добила његов надимак.

А могуће да надимак твојег дједа има надимак

(надимак надимка) – Мирко, па да је ваша и

Миркова варош у Подгорици, а не војводе Мирка,

оца краља Николе.“

13.4.2021.

184

НЕПОЖЕЉНИ ПРЕЦИ

За Пјесничке сусрете

„Трг од ћирилице“ 2021.

Ако смо поприличан број

(у толико мало нас)

поткинутог светосавског

и ћириличног коријена,

тада смо далеко од некад –

људи стијена.

Не можемо пред потомцима крити,

што је налик Његош казао

(да се народ не разбрати),

да смо народ „најнесрећни“,

опраштајући превјеру али не

„те се звати Србином не хоће“.

Теже је данас – и без превјере

у себи невјере,

одувијек једног православног народа

правити два,

кажу „осјећајем“ –

разур рода.

185

Ако ће наши потомци,

са нама оваквим, да добију претке,

да се угледају на нас нагрд-дана

те им наши узорни преци

више нијесу потребни,

што срце слама,

тада пензионишимо претке

замјењујићи са нама.

Потомцима рецимо:

,,Ево вам нас стављене у торбу,

распали вам

више него у гробу.

Ми нијесмо ни нама од користи,

а камо ли вама. Живите без предака,

као и многи данас

што тренирају да су без њих

срца лака.

И кажемо им:

„Ако ћете за углед глас,

никоме не говорите

да сте имали претке

помињући нас.

Јер они ће нас пронаћи преко Google-а

са два слова преко тридесет,

без једне здраве ријечи

а трабуњања сијасет.

186

У српском свијету не говорите

о усправним прецима,

да вас не наведу на приче њине,

да смо и у гробу прилегли,

дебеле се ухватили

хладовине.

Потребно је да се

сабирате на својем јаду

у малој држави,

колико у просјечном европском граду.

.

И још исјецкани на комаде

да је један – реп, а други – глава:

за два додата слова „ С́ “ и „ З́ “,

онај да је за њих,

а oвaj ни за једно,

умјесто да сјашу обадва.“

187

СКУПЉАЧ РАДОСТИ

Професор и пјесник са 130 књига и 44 године

на Бироу рада

Бећо Дошљак је завршио студије на ДИФу,

члан је Удружења књижевника Црне Горе са

130 књига и 44 године на Бироу рада – никако да

добије који посао.

Ако су синови моћника и њихови пословни

и политички партнери, који су рођени послије

Бећове пријаве за посао, добили посао, ако су га

тако искључили из живота, како су могли да му

искључе струју због неплаћања. Искључили – све

док је измирена од добровољних прилога грађана

упознатих са тим преко средстава информисања.

Бећо Дошљак уз свијећу. Електрику ако Бог да.

188

Бећо је био убијеђен да су то платили људи

који су некад као дјеца читали његове књиге –

које су све за дјецу.

Пишући само поезију за дјецу, Бећо је желио

да бар дјецу учини сретном, ако не може себе,

уливајући им вјеру у будућност, не наводећи свој

примјер, да их не обесхрабри.

У „Српској кући“ 16. јуна 2021. одржана је

промоција књиге избора из поезије Бећа Дошљака

„Цинцили минцили“, у издању Удружења књижевника

Црне Горе. Тада су се присутни чланови

Удружења сложили да потпишу предлог Главном

граду Подгорица да се Бећу, као посебно заслужном,

додијели која пензија да може да живи, коју иначе

на Западу добијају сви грађани са 67 година, а не и

још да им се струја искључи.

На тој промоцији присуствовао је Бећир

Вуковић, предсједник за ову годину жирија за додјелу

Тринаестојулске награде. Бећо је са Бећиром

на „Бећ“, а можда је Бећо и надимак за Бећира – свакако

они су међу најуреднијим члановима Удружења

да се одазову на сваки његов позив. Тада сам казао

да можда Бећир проматра Бећа да му додијели

Тринаестојулску награду на основу које би добио и

посебну пензију, те да тако избјегнемо да просимо

код надлежне власти, али Бећо је био сит 44 године

узалудних конкурисања, те није желио да конкурише.

Кад су, послије тога, објављени резултати

конкурса за Тринаестојулску награду, видјело се да

је Бећово дјело вриједно најмање колико и награђе-

189

них. А и да је конкурисао и да није имао конкуренцију

међу књижевницима, не би добио ту награду.

Жири квалификован за књижевност, али без којег

члана за сликарство, фаворизовао је сликарство, гдје

је додијелио награду. А Бећо није имао слику да

пошаље да као сликар конкурише.

Постојала је нада да ће Бећо Дошљак добити

што је његово, кад други добијају што није њихово.

У једном случају примљен је у Црногорску академију

наука и умјетности човјек – кажу пјесник, којег

као пјесника није знало 90% црногорских пјесника, а

јесте као министра. Бећо није могао да је познат по

једноме, а да конкурише по другоме.

Бећо је деценијама био добро прихваћен

као писац за дјецу, те му данас име зна и велико и

мало. Обилазио је школе, говорећи своју поезију, те

је постао дио сјећања за све. Али тиме развила се

сујета код неких му колега као код предсједника

Удружења писаца за дјецу да до данас Бећо није

примљен у то удружење, а јесте у значајније –

Удружење књижевника Црне Горе. Нијесу га уврстили

ни у књигу 105 писаца за дјецу Црне Горе. А у

Србији је уврштен у антологију компоноване дјечје

поезије са пет његових пјесама.

Наведени предсједник Удружења писаца за

дјецу Црне Горе, једном је на улици срео школског

друга са унуком. Тај друг је рекао унуку: „Ово је мој

некадашњи школски друг, а сада највећи у Црној

Гори писац пјесама за дјецу.“ Тада га унук прекиде:

„Знам ко је. То је Бећо Дошљак“.

190

Нећеш срести

дјечјег пјесника таквог

у дјечјем друштву

још да је ДОШЉАК ,

сем Бећа

презимена тог.

Дјеца су расла

а он је, како му се суди,

остајао дијете

не да дјетињи

у кућици искључене струје –

неплаћених рачуна

студи.

Из пјесме

у пјесму –

стихови чисти.

Дјеца су га примала

са: „Ево га – Бећо

онај исти“.

А колико исти,

или више од тога

кад умије

сабрати радости

за сто тридесет

књига поезије.

„Дан“ 18.8.2021.

191

Крађа за Гинис рекорд

ПЈЕСНИКУ СА 130 ОБЈАВЉЕНИХ КЊИГА

УКРАДЕНО 44 РУКОПИСА КЊИГА,

ДОК 200 ЧЕКА ОБЈАВЉИВАЊЕ

У дневном листу „Дан“, у недјељном додатку

„Ћирилица“, 18.8.2021, објављено је да је

пјесник за дјецу Бећо Дошљак, члан Удружења

књижевника Црне Горе, са 130 објављених књига,

са завршеним студијама на ДИФ-у 44 године на

Бироу рада. А ево дознајемо и да му је из трошног

стана од 27 метара квадратних 2017. украдено 44

рукописа књига, док му сада 200 припремљених

рукописа чека објављивање.

Значи да је написао укупно 374 рукописа

књига. Он каже да му нико не може непримијећено

објавити нарочито карактеристичну украдену

књигу – збирку пјесама „Шашаво море“. Као да је

знао да ће мјесто мора наићи шашаво вријеме.

Случај је био да је прије крађе поменутих

књига Бећов друг пјесник Миодраг Дармановић

пребројао све његове рукописе књига, те се након

крађе тачно знало колико му је њих украдено.

Док га памте многе генерације некад ученика,

док је у школама позван редовно говорио

своју поезију, он памти осам обијања и крађе у

његовом стану – те сиротиње, док на поклон није

добио солидна врата.

192

За чуђење је не само врста крађе и у толиком

броју рукописа књига – 44 него и селективна

грађа њему додијељене помоћи – хране. Предузеће

„Идеа“ поклонило му је храну у вриједности

250 евра, колико и „Дневница“. Лопови су му од

те хране украли све што је слано, а слатко нијесу

узимали.

Зашто им је било слађе слано, тешко је рећи,

а лако – да ће им то као горко од Бога на нос

изаћи.

Бећо Дошљак

193

Бећо Дошљак горко је почео да осјећа од

своје прве књиге „Ласта без пасоша“ објављене

1985. године у 4.000 примјерака, чиме је изазвао

завист колеге – дугогодишњег предсједника Удружења

писаца за дјецу Црне Горе.

Кад је Бећо 1987. био ријешио да штампа

друго издање те књиге, тада је њему ненаклоњени

колега – предсједник Удружења писаца за дјецу

надгледао рад комисије по питању ослобађања

књиге од пореза на промет – те је одбијена. Све то

иако је књига изузетно прихваћена, те је у другом

издању са рецензијом Веселина Ракчевића штампана

у још 2.500 примјерака, прихваћена од Друштва

„Његош“ из Сиднеја. Бећо, као рану неизлијечену

чува допис од 12.12.1987. о одбијању те

књиге, у потпису Миодрага Лекића, данас политичара.

Бећо о Миодрагу, по својој процјени, говори

све најљепше, закључком да му је то подметнуто.

Чуђењу нема краја и у томе што се дописом

од 12.12.1987, којим се одбија његов захтјев,

доказује да та комисија није ни читала рукопис,

чак ни наслов књиге, сем овлаш. Стварни наслов

„Ласта без пасоша“, а у њиховом допису гласи

„Ласта без возног реда“. Као да се знало да ће „ласта“

да буде Бећо, који ће без возног реда 44 године

узалуд да посјећује биро за запошљавање, а

Миодраг да напредује, што заслужује, до предсједничког

кандидата, предсједника партије коа-

194

лиције власти и посланика Републичке скупштине.

Бећо чува Миодрагов потпис и сјећање на

44 године на Бироу рада. А шта би друго чувао?

Чувао је и рукописе књига, али су му покрадени.

Сада чува 200 рукописа да му их не покраду они

што воле слано, заштићени овим што народу додјељују

горко... Ми се питамо, а не Бећо: како то

да неко дијете из тог давног времена, одушевљено

његовом поезијом, не одрасте до нивоа да данас

примијети Бећа?

23.8.2021.

КО ЈЕ ИЗГРАДИО ЦРКВУ

– Како си у пјесми могао да напишеш да је

ту цркву изградио Свети Јован Владимир, кад није?

– У вријеме митрополита Амфилохија, Бог

је у Црној Гори изградио близу 700 цркава, а да

нико Бога није видио док их је градио.

Тако Свети Јован Владимир изградиће још

храмова, као миленијум уназад.

22.8.2021.

195

ГДЈЕ СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ

– Андрија, зашто су сва питања код вас у

Црној Гори стављена под НАТО-кишобран? То

није била воља грађана Црне Горе. Зашто није био

референдум? Која сте ви држава?! Све јер је то

ранија власт хтјела, која сада новом премијеру

каже: „Чуј, чоче, ја бих ти најозбиљније савјетовао

да ти прво одеш у Америчку амбасаду, иначе сви

одосмо под лед.”

– Добривоје. За случај са НАТО-ом, може

да се примијени што народ каже: ,,Кад се дијете

роди потребно га је љуљати.“ А ја додајем: Љуља

се и дијете рођено и након силовања“. А знаш да

је, нажалост, далеко Русија, и опет: „Ко ближи јабуци

томе јабука, која се у чијим устима не може

отимати.“

Тако, више сви путеви не воде за Париз

него до Америчке амбасаде у Подгорици.

28.8.2021.

196

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у

Подгорици, гдје и сада живи.

До августа 2021. године објавио је сљедеће књиге

које су на сајту: www.andrijamarkus.com

ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;

ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ

ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични коментари;

ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;

ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;

ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема;

ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу нама/,

1997 – збирка пјесама;

МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 –

хумористичко-сатирични коментари;

ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;

ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;

ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001– есеји

о архитектури;

АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;

ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;

КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;

АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008;

50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји о архитектури;

ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I, 2010,

у електронској форми на линку

https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGV

mYXVsdGRvbWFpbnxsZW5qaW5rYW9ocmlzY2FuaW58

Z3g6MzhjNzZkMDVlZTE5YjgyYg&pli=1.Штампано

2019.

ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама;

197

ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША

ЕНГЛЕСКИЊА, 2013-14 – поема;

СВЕТИЊЕ, 2014 – есеји

https://drive.google.com/file/d/0B411sd5_0DbNQ1NCVU90OTFPa0

E/edit . Друго издање 2019.

;БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама;

ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема;

ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема;

НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми;

О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2013–2014. електронски,

а 2015. штампано;

ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016 – пјесме,

есеји, архитектура, перформанс;

ВЛАДИМИРОВ МИЛЕНИЈУМСКИ ВИЈЕК, 2016 – пјесме,

есеји;

НА ГОЛГОТИ ИСПОД ГОЛГОТЕ, 2016, пјесме и есеј;

ПУШКИН, 2016 – поема;

КАНА (Светлана Радевић), 2016. и 2017 – есеји;

ВУЈАДИН. Прах симбола, 2017 – есеји о архитектури;

ПОДГОРИЦА. Немојте ми више бити пријатељи, не могу

издржати, 2017 – есеји

ПУШКИНОВ РОЂЕНДАН, 2017 – поема;

СВЈЕДОЧЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ, 2017 – есеји;

ОБИЉЕЖЈА, 2017 – есеји;

48 АРХИТЕКТОНСКИХ ДЈЕЛА ЗА ПОСЕБНУ ЗА-

ШТИТУ, 2017– есеји;

ОТОМАНСКО ГРАЂЕЊЕ И УТИЦАЈИ, 2017 – есеји;

СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ НОВОМУЧЕНИКА

МОМИШИЋКИХ (књига – сијамкиња од књига „Камен к

небу заплакао“ Андрије Маркуша и „Душе Христовидне“

Слободана М. Чуровића Аписа), 2017 – поеме;

МЕЂАШИ, 2017 – пјесме;

ГРАД И ГРАДИТЕЉИ, 2018 – есеји;

198

АРХИТЕКТИ И АРХИТЕКТУРА МОНТЕНЕГРИНА NO

COMMENT, 2018 – фототипски есеји;

САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА СЛОБОДАНА ДРАГО-

ВИЋА. Капела у Старој Пазови и Манастир Стањевићи,

2018 – есеји и поезија;

ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА. Рекорди и анатеме, 2018;

ЛИРИКА АРХИТЕКТОНИКА, 2019 – поезија о

архитектури;

ЋЕЛАВА УЛИЦА ДОБИЛА ПРЕСУДУ, 2020 – есеји и

право;

ОБИЉЕЖЈА II, 2020 – есеји;

ОБАЛЕ УЗ ЉУДЕ, МОРЕ И РИЈЕКЕ, 2020 – есеји;

КОРОНА, ВЛАСТ И МИ, 2020 – афоризми;

СЈЕНКЕ, 2020 – пјесме;

РОДОСЛОВНИ ЗАПИСИ МАРКУША И РОДБИНЕ

МУШКОМ И ЖЕНСКОМ ЛИНИЈОМ, 2021.

АРХИТЕКТИ ГОЛИ РОЂЕНИ. ПОВЕЋИХ

ПОТРЕБА ДА СЕ ОБУКУ, 2021 – поема;

ЗВОНА, 2021 – поема;

Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ

ЗНАТЕ ШТО ЧИНИТЕ, 2011, зборник пјесама и РА-

ДЕНКОВ ХАЈДУК МИЛУНКА САВИЋ (2013 -14, електронски)

2016. штампано – зборник пјесама

199

200

САДРЖАЈ

УВОД..........................................................................5

ШКОЛСКИ ДРУГОВИ.............................................7

ПРОФЕСОР И ЊЕГОВ УЧЕНИК.........................10

ЖИВИ У НАГНУТОЈ ЗГРАДИ.............................12

JЕДАН ДРУГ ОСЈЕТЉИВ, ДРУГИ

ХЛАДНОКРВАН....................................................13

ПАРОВИ..................................................................17

ПОДИЗАЊЕ АРМИРАНОБЕТОНСКИХ

ГРЕДА СПОМЕНИКА...........................................21

УПОРЕЂЕЊЕ..........................................................23

ГЛЕДА ГА ПРЕКО КУ… .....................................23

ДАКО........................................................................26

ПРЕД НАМА УСРЕД ДАНА ЛОПОВ

НА КРОВУ ХРАМА...............................................28

САХРАНА...............................................................29

РАЗНОСАЧИЦА ПЈЕСМИЦА.............................29

ОВУ ВЛАСТ

НИКАД НЕ БИХ МИЈЕЊАЛА..............................32

ВРАТА......................................................................32

ТРИБИНА О РУСКО-ЦРНОГОРСКИМ

ОДНОСИМА...........................................................33

ГАВРАН ХРАНИ ПРОРОКА ИЛИЈУ......................34

НЕ ПОМИЊИ БОГА

БЕЗ ВЕЛИКЕ ПОТРЕБЕ............................................35

ВЕЛИКИ ПЕТАК....................................................35

201

КАКО РУСИ РЕАГУЈУ..........................................36

ОЗВУЧЕЊЕ.............................................................36

ИСПРЕД АКАДЕМИЈЕ..........................................37

ШЕШИР...................................................................37

АКАДЕМИЈА..........................................................38

УНОВЧЕНЕ ЉЕПОТЕ...........................................38

МОРАЧА ЋЕ ДА ТЕЧЕ УЗВОДНО......................40

КРИТИКА................................................................41

ЗАР И ТИ, СИНЕ, БРУТЕ?!...................................41

ИВЕЗА......................................................................45

ПЈЕСНИЧКА СЛОБОДА.......................................46

ПРОДЕКАН ФИЗИЧКИ РАДНИК........................46

НА ОРЉЕВУ...........................................................48

СВАКИ ПЕТИ ДЈЕЧАК.........................................48

АНТОЛОГИЈА........................................................49

ЋИРИЛИЦА ИСПИСАНА

ЛАТИНИЦОМ.........................................................49

ФРАЊО ...................................................................50

ПЛАКАЛЕ СМО ....................................................50

ПРИЈАТЕЉ

Viber-ом: Андрија Маркуш – Рифат Арихоџић...51

О ВИРУСУ НА МЕЈЛ АДРЕСИ

Андрија Маркуш, Зоран Маневић,

Добривоје Влајчић...................................................52

Андрија Маркуш, Добривоје Влајчић,

Зоран Маневић, Зорица Јовичић Петровић и

Војислав-Војкан Кујунџић......................................55

ЗОРАНУ, ВОЈКАНУ, ДОБРИВОЈУ......................57

РАДНО ВРИЈЕМЕ .................................................58

ПРЕТПЛАТА...........................................................59

КИЛИМАНЏАРО ..................................................59

202

КАД ГРАДОНАЧЕЛНИК

ИЗГУБИ ПОВЈЕРЕЊЕ У ДРЖАВУ......................60

НИЈЕ ДОШАО НА ПРОМОЦИЈУ........................61

ПЕТРУ ХАЏИ-ВИДАНОВИЋУ............................61

МАКЕТА..................................................................63

НЕ ЈАВЉА СЕ НА ПОЗИВ ...................................65

КУПОВАО ЈЕ МЛИЈЕКО.......................................65

БОРБИНА НАГРАДА ........................................... 66

КОРЕКТУРА ...........................................................66

ОДРЖАЈ У ОДНОСУ НА ИЛИРЕ ........................68

СМЕЋЕ ....................................................................69

ХОЋЕ ЛИ ДА ПАДНЕ ОВА ВЛАСТ?..................70

ДА ЛИ ЋЕ ДЕМОНСТРАНТИ

КАО У БЕОГРАДУ ЗАУЗЕТИ

РЕПУБЛИЧКУ СКУПШТИНУ?............................70

УГОВОР О ПОКЛОНУ...........................................71

ТВОЈ КОЛЕГА ПРОРЕКТОР.................................72

ПИСМО Управи за заштиту културних добара....74

СКРОМНОСТ..........................................................74

БУВЉАК БЕЗ БУВА..............................................75

УЖИ ИЗБОР............................................................78

ДАВНА КРАЂА ПЕТКОВИХ ШИПКОВА

ОД ДАНАС УГЛЕДНИКА.....................................79

„Т-ЛЕЊИР“ И ПРОФЕСОР

АРХ. АЛЕКСАНДАР РАДОЈЕВИЋ....................81

СОЦРЕАЛИЗАМ.....................................................82

ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ........................................85

НЕ ДРЖИ ОДСТОЈАЊЕ........................................87

ИЗЛОЖБА КРИСТАЛА.........................................88

ТАЛЕНТОВАН........................................................89

ОДГОВОР ОЦУ ЈОВАНУ......................................90

203

НЕРАЗЈАШЊЕНО..................................................90

НЕПОЗНАТО МУ

ШТА ЈЕ ЛИЧНО РАДИО.......................................92

ПИСМО НОВИЦИ И АЛЕКСАНДРУ.................93

СЈЕДЕЊЕ НА ДВИЈЕ СТОЛИЦЕ.........................94

ДОГОВАРАЊЕ ......................................................95

ВИРУС И ЗАКОН

О (НЕ)СЛОБОДИ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ..........97

ПРИЧЕШЋЕЊЕ ДОК

КОРОНАВИРУС ХАРА.........................................98

ПРИЧА ЗА ДУЖЕ ОД ДУЖИНЕ

ВОЖЊЕ ЛИФТОМ.................................................98

КО ЈЕ ПРОЈЕКТОВАО ШКОЛУ..........................99

ПОТРОШИО ЖИВОТ,

НА КРАЈУ И КРЕДИТ............................................99

МАСКИРАНИ УШЛИ У БАНКУ........................103

ВИРУС И ЛИЈЕК .................................................106

БИЈЕ ЛИ ТЕ МУЖ?..............................................107

ПУШКИНОВ 221. РОЂЕНДАН.........................107

НЕ МОГУ ДА ДИШЕМ........................................109

СПОРАЗУМИЈЕВАЊЕ

НА ФРАНЦУСКОМ ЈЕЗИКУ..............................110

ПУТОКАЗ..............................................................111

РАЗЛИКУЈУ СЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ..........................111

НАГРАДА У ПРАВИМ РУКАМА......................114

ТРИПЛ-ДАБЛ........................................................115

РЕКРЕАЦИЈА СЈЕЋАЊА....................................116

ТЕСЛИН КЛАВИР................................................117

ИЛИ ЈЕ ШКОЛА ИЗВРНУТА

204

(КАО СЛИКА У ОГЛЕДАЛУ)

ИЛИ ЈЕ ЊЕН АУТОР УВРНУТ..........................118

ХИЧКОКОВА ПТИЦА ДОЛЕТЈЕЛА

НА ПОДГОРИЧКИ ТРГ.......................................121

ЗБОРНИК...............................................................123

САН........................................................................127

КАФА.....................................................................127

НАРОДНИ ХЕРОЈ И АРХИТЕКТА....................127

ДИОБА...................................................................128

РОЂЕН ВИШЕ ПУТА..........................................129

МУДРОСТ ЧОБАНИНА......................................136

СПОМЕНИК..........................................................138

ИНСЕКТИ..............................................................139

ФОРЕНЗИКА, А ВИДИ СЕ

ГОЛИМ ОКОМ.....................................................141

ПИШЕМ О ТЕБИ..................................................142

НАГРАЂИВАЊЕ..................................................145

ПРЕДСМРТНИ ПОСМРТНИ ГОВОР...............145

БОЖИЋНА ЧЕСТИТКА

ЗА 2021. ГОДИНУ................................................147

ДРУГИ ЉУДИ, А НЕ ТРЕЋА ТРАКА.............148

СА НЕОСВИЈЕТЉЕНЕ СТРАНЕ.......................151

АСУАНСКА БРАНА............................................153

ДАН ЖЕНА НУЛАОСМОГ МАРТА..................155

СТУДЕНТСКИ ПРЕДВОДНИК СИТО..............155

МИТРОПОЛИТ БРАНИ КОСОВО.....................158

ЧАСНЕ СЕСТРЕ И ЧАСНИ БОСАНЦИ............161

ПОЕТЕСА МИЛИЦА КРАЉ

И ДРУГИ КРАЉЕВИ............................................162

ВАКЦИНА.............................................................164

205

КУЋА МАСЛИНА................................................166

КОЕФИЦИЈЕНТ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ.................168

ПОЛА КИЛОГРАМА КРМЕТИНЕ.....................170

СПОМЕНИК КРАЉИЦИ

ЈЕЛЕНИ ПЕТРОВИЋ-САВОЈА .........................171

СПОМЕНИК ФРИЗУРИ

ДРИТАНА АБАЗОВИЋА....................................174

ВУК РАШОВИЋ ЈОШ ЈЕДНОМ........................176

Е САД, ЧЕКАЈ ЕСАДА

ДА СЕ ВРАТИ.......................................................181

РОЂАЦИ................................................................182

НЕПОЖЕЉНИ ПРЕЦИ........................................185

СКУПЉАЧ РАДОСТИ.........................................188

ПЈЕСНИКУ СА 130 ОБЈАВЉЕНИХ КЊИГА

УКРАДЕНО 44 РУКОПИСА КЊИГА................192

КО ЈЕ ИЗГРАДИО ЦРКВУ..................................195

ГДЈЕ СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ.................................196

БИЉЕШКА О АУТОРУ.......................................197

206

207

CIP - Kaталогизација у публикацији

Национална библиотека Црне Горе,

Цетиње

ISBN

COBISS.CG-

208

Knjiga DNEVNIK ARHITEKTE U ANEGDOTAMA - II, 2021 A.Markus

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?