Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

АРХИТЕКТУРА 

СКУЛПТУРА 

ПОЕЗИЈА 

Промоције, разговори, 

предавања 

1

Библиотека НАУКА И УМЈЕТНОСТ 






Андрија Маркуш 

Издавач 

АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица 

За издавача 

Андрија МАРКУШ, извршни директор 

Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ 

На корици Манастир Острог 

Штампа 

„АП ПРИНТ“, Подгорица 

Тираж 200 

ISBN 978-9940-695-31-6 

2

Андрија Маркуш 






Новембар 2021. 

3

4

УВОД 

Простор који нас окружује, облик и начин његовог коришћења 

упућује нас, као активне судионике, на двојако поступање. Кад је све у 

најбољем, човјек се само препусти лијепом осјећају, некад дивљењу, које 

кад завриједи запише, некад и публикује да утисак корисно подијели са 

другима. 

Кад је супротан случај, кад, рецимо, надвлада нерегуларни интерес, 

кад настану опште штете, које су код нас најчешће на насљеђу културе 

и на амбијенталним вриједностима, тада људи устају да то спријече. А 

кад затаје институције у преузимању иницијативе, те појаве се јавно жигошу, 

да се извуку поуке. 

Сви случајеви – и добри и ружни, снажно дотичу емоције, које људе 

воде до изабраног одредишта, зависно од инволвиралости и могућности... 

Емоција, значај, струка и вокација, усмјериле су ме на есеј као жанр, 

да искажем шта мислим, поготово што се есеј (у њему или посебно) лако 

преспаја са поезијом, као петом и шестом брзином у вожњи – да се опјева 

вриједно, а скамени безвриједно, да се притисне педала за гас – да се успије. 

Једино за чим се истовремено и жали и не жали је оживотворено 

старо вријеме старог начина грађења – старим средствима за рад, жуљавим 

рукама градитеља, које сам добро упамтио, који су сада само нијеми 

свједоци – жал за старим овдје упјесмљеним временима, кад се чинило 

колико ко може, наспрам данас: колико нико не може да поднесе рушење 

насљеђа културе зарад вриједних локација на којима се налази... Само љубав 

према својим коријенима, колико год стара, не застаријева – опстаје и 

у ауторитарно прокламованој еутаназији. 

Хумана сврсисходност у расположивим оквирима заједнички је 

именитељ свих времена. 

* 

Ова књига садржи обрађене транскрипте са приложених линкова 

видео и аудио записа, гдје се за мање шта прецизно и недоречено користи 

упоређење. 

Аутор 

5

6

Александар Ћуковић: 

УПЈЕСМЉЕНОМ АРХИТЕКТУРОМ 

ПРОТИВ КРЕМИРАНОГ СЈЕЋАЊА 

(Андрија Маркуш, „Лирика архитектоника“, 

Архитектонски форум, Подгорица, 2019) 

20.5.2020. 

Цјелокупно стваралаштво Андрије Маркуша укотвљено је у 

дубини двојаке потраге: искањем поетске магије у архитектури и архитектонске 

монументалности и законитости у поезији. На том више 

него захтјевном трагу настала је и јединствена збирка пјесама „Лирика 

архитектоника“. 

Ова упјесмљена архитектура, како је и сам аутор одређује, суочава 

нас са нама самима, нашом суштином, са сопственим достигнућима, 

дјелима и недјелима, рачунима које, као човјечанство, као колектив, 

тек требамо да положимо. Аутор нас води на чаробно путешествије 

испред борама избразданог лица црногорске куће, одгонетајући 

одакле камен Црногорцима, настављајући преко наших највећих 

светиња, какве су Манастир Острог, Храм Светог Саве, Хиландар, затим 

монументалних здања Катедрале у Роншампу, Аја Софије, Цркве 

Василија Блаженог, кичмом Кинеског зида, дубином Алтамире, до у 

врх Кеопсове пирамиде. Андрија Маркуш не заборавља крст: дочекује 

Цркву на Румији и прати пут Светог Јована Владимира, настављајући 

рад на пројекту „зидара језика нашег”, на који су се, данас, непоменици 

очајнички обрушили. 

Маркуш у овој необичној књизи читалачкој публици предочава 

домаћу, али и свјетску анатомију неимарства и духа које је цивилизацију 

повео напријед. То неимарство као врхунско стваралаштво 

аутор не одваја од стварања пјесме. У свему примјећује и тражи дух, 

искон, зов вјекова, предачку мудрост и наук. Глас архитекте и пјесника 

у овој књизи подигнут је у одбрану тих свједока наше прошлости, 

а све зарад наше будућности. Маркуш овим дјелом, поред оста- 

7

лог, покушава разумјети дуго понирање у камен, необичне симбиозе 

мотивски карактеристичне... и за „каменице спаситељице”, „људе 

гладне воде и жељне слободе“, куће „бечалице”... „воденичке точкове“ 

од камена, који су, поред пшенице, (са)мљели и вријеме... Ту су и 

мотиви о зидовима од неналеглог камена (сувомеђама) – мјесту за 

нама блиске „змије кућнице“. 

Линк књиге поезије о архитектури 

„ЛИРИКА АРХИТЕКТОНИКА“, 2019, од 304 стране 

https://www.yumpu.com/s/Vy4kDCUz6b9YmL7G 

8

„Ако човјек не личи на кућу, он је ништа човјек”, биљежи он. 

И, заиста, нигдје се човјек не упозна са анатомијом црногорске куће 

(нарочито ми млађи) као у овим стиховима Маркуша. Аутор нам на 

занимљив, дубок и необичан начин открива тајне куће кроз вјекове. 

Писац је доказао како се кроз кућу и те како може путовати, како је 

кућа временска машина, путоказ, слика, а каткад и мјесто у ком се 

можемо бесповратно изгубити. Неопростив гријех био би разлучити 

архитектуру од поезије у овом случају. 

Поред осврта на импозантне и мање импозантне, али пријеко 

потребне грађевине које су више градиле нас, него ми њих, аутор се 

бави и личностима које су задужиле архитектуру: Ле Корбизјеом, Рајтом, 

Гаудијем, Нимајером, али и великаном Петром Другим Петровићем 

Његошем. Он води борбу да се Владика ослободи из Мештровићевог 

казамата у чијем подруму је неправедно утамничен. С правом 

сматра да је ,,Ловћен Мештровићу отац, а Његошу очух“. 

Шекспировски посматра сваку лобању „Ћеле куле“ и, као да 

се свакој посебно обраћа, закључујући: „Назидали је/ главама нашим/ 

људи без главе.” 

Језик и стил овог, али и осталих Маркушевих дјела су специфични. 

Префињена сатирична жаока захтијева активног читаоца. Такав, 

будан читалац, осјетиће бол на коју је добровољно пристао како 

би се отријезнио и широм отворио своје очи. 

Посљедња пјесма у овој збирци, „Лајка“, у чијем поднаслову стоји 

„Прва кућица у космосу“, настала је у јуну 2019. године. 

„Кућица у космосу/ за пса,/ а намијењена за људе. По обичају пас је/ 

истрчао испред човјека/ утркивањем/ ко је бољи...“ Аутор сугерише 

да се у историју улази преко „космичке штенаре“, насилно и без питања. 

Док су главе на добошу, мир се пропагира. Тако је, чини се и са 

књижевношћу и са архитектуром данас. 

Славећи архитектуру, Маркуш слави поезију и обрнуто. У том 

слављу живота жртву приклања вјечности, постојаности и непролазности. 

Таква слава нам је у овом инстант времену потребнија него 

икада! Поводом невјероватног рушења главног симбола Подгорице 

Хотела „Црна Гора“, поводом прашине која се тужно дизала од њега, 

аутор у пјесми „Прах сјећања“ каже: „Прозоре су затварали/ бранећи 

се од праха кремираног сјећања”. Оживљава оно што су многи насавјесни 

претходно убили. 

9

САГРАДА ФАМИЛИА 

Пројектант Антони Гауди 

Страна 50. књиге „Лирика архитектоника“ 

Видео – српски језик Саграда Фамилиа 

https://youtu.be/70alTQIPHLg 

Пјесму на српском говори Невенка Рогановић 

Видео – шпански језик La Sagrada Familia 

https://youtu.be/1qJLMpNMutw 

Аутор пјесме Андрија Маркуш 

Јун 2019. 

10

САГРАДА ФАМИЛИА 

За тек започету 

Саграда Фамилиу, 

знало се да је ремек-дјело. 

Видјели су је 

кад је нијесу видјели, 

а тек како ћемо ми кад је видимо 

на стогодишњицу 

Гаудијеве смрти 2026. – 

завршену 

Чекаћемо 

кад смо већ чекали 143 године 

једну по једну 18 кула 

по 100 метара и више. 

До Неба је најтеже ићи 

првих 100 метара. 

Надовезане куле 

скоро су два километра, 

што је за 143 године као за 143 храма 

са пирговима по 

дванаест и по метара. 

На почетку било је довољно 

да Саграда Фамилиа 

само провири да се види 

шта је очима 

остављено да виде. 

Остало ће 

душа да сагледа – 

да невидљиво види 

невидљиво 

Гауди је 

од својих 31 годину, 

сљедећих 43 – до смрти, 

подмлађивао Храм, 

а он старио, 

нас веселио 

да чекамо 2026. 

11

Споменик Вуку Караџићу, 

Петњица, Шавник, 1985–2005, 

скулптор Миодраг Живковић 

Пјесници на „Вуковим коријенима“, Петњица, 

Шавник, 28.7.2017. 

Страна 30. књиге „Лирика архитектоника“ 

Видео – Вук Караџић и Исланд 

https://youtu.be/UfG2m9Eosq8 

Пјесма Андрија Маркуш 

12

Аудио: https://youtu.be/RjKPACH5cq4 

13

КАД СЕ МЈЕРА ПОМЈЕРА 

Прилог уз чланак, „Дана“, 16.3.2013. 

Први пут објављен „Титоградска трибина“, 1990, потом 

„ŽUČ“, 2000, кад је награђен 

14

Видео: https://photos.app.goo.gl/KYt3c6dfaqei5KcX9 

Пројектант Андрија Маркуш, 2010. 

15

16

Видео:. Спомен-обиљежје палим борцима Момишића, Подгорица, 1978, 

пројектант Андрија Маркуш, рецензент проф. арх. Богдан Богдановић 

https://www.youtube.com/watch?v=lPBoWQkazAk#action=share 

17

18

Књига „КУЋЕ У БРДИМА“ 

Са помоција књиге есеја „КУЋЕ У БРДИМА“ Андрије Маркуша. 

Сала Ресторана „Рибница“ Подгорица, 5.12.2007. 

Видео: https://youtu.be/dNfEu1gTFR4 

З а п и с: 

Учесници: 

Академик Жарко Ђуровић, 

Арх. Милета Бојовић, 

Пјесник Перивоје Поповић, 

Глумица Лала Новаковић, 

Модератор Милорад Рашовић и 

Аутор Андрија Маркуш 

Арх. Милета Бојовић, академик Жарко Ђуровић, пјесник Перивоје Поповић 

19

Пјесник Перивоје Поповић, модератор Миодраг Рашовић, глумица Лала Новаковић 

Модератор Милорад Рашовић: 

Љубитељи књиге, поштоваоци лијепих ријечи, добро вече. 

Вечерас говоримо о књизи „Куће у брдима“ Андрије Маркуша, 

коју је издао Архитектонски форум наша истакнута невладина 

организација, која се много бави заштитом насљеђа културе. Архитектонски 

форум је са Клубом архитеката у Београду суиздавач листа 

„Архитектура“. 

Глумица Лала Новаковић (говори дио из књиге): 

Често се у ранијем периоду кућа називала кулом, иако није 

имала облик куле, тј. није доминирала висина. Статус се остваривао 

20

кроз чојство и јунаштво, што нијесу увијек пратиле и материјалне 

могућности за бољу градњу, као за случајеве положаја у служби... 

Црногорци су обожавали висине, због чега је кула, као и орао над 

другим птицама, имала предност и над раскошнијим кућама. Ако је 

неко био човјек и јунак, онда му је у разговорима међу људима и кућа 

била кула, и кад није, као уважавање, јер се и он често називао 

„кућом“. Прво кажу „кућић“, по властитој породици која ту живи, да 

се кућа по њој препознаје, потом: „Он је кућа!“, што се мисли на њега 

и све његове који су „кућу“ озидали и надзидали врлинама. У току 

војних најезда непријатеља – даноноћних опсада кућа, подвизи 

градитеља кућу су чинили – кулом, и с тим именом редовно je у 

пјесму улазила. Узалуд би неко уистину имао кулу ако то врлинама 

не заслужује, не би му је признали, говорили би само „кућерина“. 

Модератор Милорад Рашовић (говори дио из књиге): 

Како су Црногорци зидали куће од љутог камена? Са каменом 

си морао да се дружиш да би га упознао: самониклог кад га куцнеш – 

да ти јави да се станац и заиште: и тебе и мирис барута, и опет да над 

њим задрхти ћускија. За камен се говорило да је „љут“, а не „чврст“, 

јер је сваки чврст. Љут је, јер није давао да се са њим било како 

поступа. Могао си га сломити и много слабијим ударцем од оног за 

који некад није хтио ни да чује – али си му познавао душу – жицу 

(пукотину). Уз жицу кад се ломи, он се не ломи, већ раздваја и 

открива лице – за лице куће. Ко овако изнутра камен није видио, 

камен му је испод мајзла очи вадио – бразготине по лицу цртао. 

Камен се обилазио, загледао, подизао, пробао да се у зид 

намјести, да легне гдје му одговара. Дужој плочи тражило се мјесто 

као за удају – да превеже лице и наличје, да се кућа, не дај Боже, не 

обурда. Камен за ћошак је највећи, од њега се некад кила у повезу 

читавог живота носила. Звали су га „ћошник“ или „опучкамен“. Ни за 

један камен новац нијесу давали, али су за поједини зборили: „Скупо 

ме је коштао“, а да никоме нијесу казивали колико. 

21

У дубине камен станац 

Не да маљу да га начне, 

Прастарим се јеком јавља... 

Страно му је шклоботање 

Пукотине пржељавка. 

На кршу голом, 

Ако кишу рукама не ухватиш – 

Не склопиш грсти, 

Не тражи од камена 

Кад је попије да је пусти... 

Нигдје је не тражи. 

Прије тога 

ухвати је 

Као у гвожђа гладног вука зими. 

Направи хвâт: 

Камен до камена у малтер 

Постави 

На падини, 

Бистијерну као са длана да напуни 

Људима гладних воде, 

А жедних слободе. 


Кише су дубиле крш правећи кеменице за литар-два воде, маленим 

хвâтом хватале су је (сл. 18)... Природа је понегдје упрла прст – грешку 

своју да поправи само колико испод њега може да стане. 

Сатима се ишло по ужеглици, по печи, без капи воде: ни одоздо 

ни одозго. Ни трага од извора, бистијерне, поготову бунара. Само гдјегдје 

бијаху Богом дате каменице спаситељице, кроз које пливаху мајушни 

жедници, што трунке хљеба са потопљених бркова хватаху, са којима 

смо, пробирујући воду, дијелили наше и њихово. 

Вода има гвоздену душу – жицу, 

кад је прекинеш копајући бунар, 

Нема је ни за путијер, 

Камоли ноге квасит. 

Зборило се: „Пепељај ноге, па лијегај.“ 

22

На суши нигдје убленице, ками-бистијерне, 

Из каменице уцрвљале 

Кроз марамицу сам је пио; 

Из кљуна ’тице на жаропек бих је узео, 

С длана бих је само брком отро… 

У уба се вазда гре’ота било удавит. 


Слама или плоче камена на крову 

Сувомеђих поземљуша – студенуша 

Пропуштаху дим јади-ватре пелима 

Испод верига. 

У шупљим зидовима неналеглог камена, 

Сапатничко – змијско легло, 

Кућна светиња. 

Унутар и напољу – оштрица у ребра... 

Сламарица крупних шужбина, 

Камене хриди – постопица. 

Далеко уклесан пут. 

Тужна шкрипа волујских кола, 

Подмазаних – свињском машћу 

Дрвених осовина. 

Послије ових уводних напомена, о књизи говориће књижевник 

Жарко Ђуровић. 

Академик Жарко Ђуровић: 

Како је Црна Гора сва од брда, разумљиво је што су људи 

градили куће у њима. Градећи тамо у висју и на камену, постали су 

неодвојиви дио тог амбијента, чврсти и отпорни на све недаће, на 

њима оштрили природу карактера и умности, по патњи и напору 

23

посједовали вриједност примјера. Андрија Маркуш, писац и 

архитекта, латио се захвалног посла да на прави начин именује куће у 

брдима. Рекао је да су то куће приземљуше, у складу са каменим 

окружењем простора, са интимом која је просто пословична. У таквој 

кући нема туђости у опходњи и страха од егзистентне недовољности. 

Блискост је њихов главни атрибут, замјена за оно што се нема, а тога 

је напретек. 

У овој књизи писац и архитекта говоре једним језиком. Тај 

бих језик назвао језиком финог духовног промишљања, јер се казује 

како и колико утицаја има камен на јачање човјекове жилавости. Уз 

њу иду и друге особености, јер ако се куће граде у брдима, на камену 

станцу и у сувости, а тамо су искључиво грађене, онда морамо рећи 

да су брда нашла станишта у срцима наших каменштака. Њихова 

негостољубивост учи их зближавању и многим другим врлинама, у 

које треба убројати и моћ свикавања на трпеност и одрицање. Камен, 

за Маркуша, није само градитељска форма којој се нуде једноставна 

рјешења грађења. Он је нешто више од тога: рекао бих сублимат духа 

који зна да се вине изнад узвисја на којима се живи. Они који рукују 

њиме при градњи кућа, знају гдје му је мјесто. На гласу је онај за 

зидна премошћења, јер од њега зависи стабилност куће, посебно ако 

је сувомеђаста, без кречног повеза. 

Овдје не бих одређивао да ли Маркушеви текстови својом 

структуром припадају есеју или причи. Припадају и једном и другом 

облику. У томе се састоји њихова вриједност. Причом се постиже 

убједљиви нарацијски поступак, а есејистички приступ материји 

помаже аутору да све казано ферментира промишљањем. Маркуш је 

срећно допунио текстове властитом поезијом и тиме их учинио 

драгоцјеним у вредносном смислу. Јер ако се каменом остварује пуна 

градитељска интима и трајност, поезија у ауторовој књизи 

навијестила је сличне предности визији, дала првенство у обликовању 

грађе. 

Овом књигом необичног садржаја, гдје су главни јунаци 

човјек и камен, Маркуш заговара потребу враћања традицији, чије 

насљеђе затрпава наша општа небрига и равнодушност. Куће у 

брдима постале су кућишта, и то све у име урбанизације живота чији 

24

данак скупо плаћамо, највише цијеном отуђења, за које ћу рећи да је 

канцерозно, и за појединца и за друштво. Маркуш с разлогом 

отуђењу супротставља традицијска преимућства живота у слободи у 

кућама, у брдима – тим оазама душе коју је задесио ропац. 

Ова књига поред естетичког има и антрополошки значај. У 

њој се збирно укрштају брдски видови нашег менталитета, узвишени 

у много чему: у часној ријечи и гесту, посебно жена која је одувијек 

била стуб дома – за њу је аутор везао многе узбудљиве детаље, у 

много чему подударне са ликом Антигоне. И сребро може бити злато 

ако злата нема. Иако куће у брдима немају градску удобност, имају 

топлину и несамоћу. Оку је ближе небо ако му је на дохвату. Куће у 

брдима у вјечном су дијалогу са пространством – што је оно веће, 

душа је стаменија и блискостима податнија. Није важно колико је 

кућа стопа дуга – сложна чељад о томе не мисле – важно је да су 

укинуте подвојености. Најбитније је, каже аутор, да се кућа сложи са 

собом, да представља насушну реченицу живота. Томе је много 

допринио камен којим се кућа зидала. Он је велика антологија 

интиме, ако нијесмо заборавили на њу. Заборав има најскупљу 

цијену. Маркуш нам је у овој изузетној књизи рекао због чега. 


Раскривене куће, огољели зидови 

увис увршени с листра ластавицама, што небо боду у очи... 

Дивље контуре, прибјежишта духова и заборављених снова. 

Кућишта – бечалице што у нас бече да виде у невиђено, 

сријетање људи мјесечевом сјенком однијето. 

Воденички точкови нијесу мљели само пшеницу и жито 

него и вријеме, које се, толико њега, није дало смјестити у џакове, те 

је као поплава донијело неке људе, не да самељу пшеницу, 

него воденице. 

Говорећи о људима, доста смо казали о њиховим објектима. 

. 

25


Опкољене стијенама, куће су дјеловале 

као затечени пролазници у својеврсном музеју старина 

које завређују и да се стан испуни камењем, као 

највреднијим експонатима, само кад се не бисмо 

осјећали да смо покрали природу. 

На црногорском селу мале куће биле су велике, 

а данас у граду велики станови су мали. 

Често им дужина није – дужина, ни висина – висина, 

нити кућа – кућа; и као нигдје у свијету – димензије куће 

замјењивала је врлина домаћина. 

Не говори се „праг врата“, но „праг куће“, 

или – праг тог и тог човјека, јер је човјек кућа, ако је. 

Столовач је да јунак руке одмакне од џамадана, 

Гусле уз себе привије, 

Брк усуче, 

Прстима по струнама – и запоје... 


Зидајући куће од камена на црногорском кршу, 

људи су изграђивали осјећај на који су се понекад 

претјерано ослањали – да каткад висак нијесу користили. 

Споро су зидали, те „нијесу имали кад“ да искриве зид, 

а увијек је неко пролазио поред да каже: „Врати се мало.“ 

Добре зидове од камена правили су зидари, 

који су се и тада звали по зиду, а не по кући – „кућићи“, 

јер је ово друго теже заслужити. Да би неко био „кућић“, 

прије свега, то је морао да му буде и отац, и дјед, и прадјед, 

сви док се памти – врсног карактера и јунаштва, 

да сви буду велика кућа – кућа од људи озидана. 

26

Честити Драговољићи, три километра удаљени од Никшића, некад 

око свог храма још један озидаше. Озидаше да га сачувају од Омерпаше, 

а потом из њега, окренути Богу, да сачувају себе. 

Камен је, као основни материјал, својим карактером лимитирао 

и усмјерио градњу ка препознатљивим структурама града. 

Длијета при његовој обради, са видљивим траговима, 

а не лабораторијска испитивања, казивала су 

колико је камен „љут“, а људи благи. 

Они крупније ствари не држе у рукама, 

Него у срцу. 

Ако их тамо не нађеш, под ногама су, 

Јер им се чини да су на њима виши. 

Једино они: час брдо носе, час брдо њих, 

Гдје се брдо прије умори. 

Низашто брда не би мијењали, 

Било колико да су крупна, 

Јер би путоказ до куће изгубили. 

По њима иду, 

А газе их. 

Понекад камен одавде 

за сјећање завазда у џепу у Америку носе – 

Псујући га кад им поставу пробије. 

Манастир Острог 

Молитва болна, очврсла – уждена 

К’о плам у шкрапи окомите ст’јене – 

Нада вјерника, слутња мијене. 

Уснуо слуша, Слава Му и Милост, 

Што Храму сунцем једно лице грије – 

Сплетено гнијездо, Свети Василије. 

27

Открита њедра да изл’јече рану, 

Крилā при кршу прионуо лептир – 

Срасли у једно – планина и Манастир. 

Арх. Милета Бојовић: 

О књизи можемо говорити кроз питања која нам поставља 

забринутост над самим собом, јер прича о кућама у брдима је прича о 

нама. Нажалост, све то уз неизбјежну дозу сјете и жаљења на које нас 

упућује судбина предмета и истраживања, судбина градитељског насљеђа, 

а самим тим и судбина његових незнаних градитеља, 

стваралаца и корисника с искуством, осјећајем простора, окружења, 

неформулисане али исконске потребе за лијепим. Сјете и жаљења за 

изгубљеним градитељима који су генерацијама дограђивали и себе и 

куће, судбинским јединством стваралаца и корисника, за 

континуитетом знања и умијећа, за изгубљеном душом. 

Ако смо изгубили умјетност грађења и умјетност живљења, у 

сагласју са окружењем људским и природним, никакве нам данашње 

декларације о одрживом развоју и екологији неће помоћи. 

Поклањањем „Златног руна“ свевишњем Зевсу, којег данас зовемо 

профит, спасили смо живот, али не и душу. Да ли су закони о 

заштити насљеђа и његово проглашавање за наше највеће богатство 

само још једна магла времена садашњег, да не би видјели шта се са 

њим догађа? Да ли нас на крају тунела чека свјетлост или мрак, 

зависиће од нас, а не од декларација. Колико ће нам требати оваквих 

књига да бисмо схватили вриједност наслијеђеног и били реалнији у 

односу на садашњост? Андријину молбу да разликује добро од 

лошег, Бог је услишио. Хоће ли и нашу? Изгледа да је све почело кад 

нам се учинило да свијет почиње и завршава се са нама. Док су мудри 

вјеровали у еволуцију, они без дилема су се бавили „револуцијама“. 

Први су сачували и насљеђе и душу, док о другима пишемо фељтоне. 

Ако смо заборавили како се праве куће, научили смо како се руше, 

уништавају, како се од кућа праве кућишта, а од домаћина сиромаси. 

28

Јесмо ли морали колективно умријети да бисмо појединачно живјели, 

једно је од безброј питања које нам књига поставља. 

Бјежањем у испразну и неутемељену причу о урбаном нећемо 

се оправдати ни ући у урбано друштво. До њега се стиже кроз 

поштовање људи и природе, искуства и традиције, живе и уграђене 

меморије. Враћање и усаглашавање са „матрицама родног краја“ 

помаже нам у усаглашавању са нама самима, а то је тек први корак у 

упознавању и усаглашавању са другима на путу за удбано. 

Пажљивог читаоца књига учи како да тражи изгубљену 

способност да природи и материјалу уђе у душу, да им иде уз жицу, 

подвезујући се, надовезујући се, надграђујући их без јуначења и надгорњавања. 

Учи нас како су преци успијевали да од мањег направе 

веће, за разлику од нас који од већег правимо мање. 

Потрага за изгубљеним „Златним руном“ сама по себи је 

квалитет, макар га никад не повратили. Можда је у томе тајна 

умјетности и грађења и живљења и, на крају, и ове књиге. Читајмо је 

и спасимо душу, као што је Андрија спасио пишући је. 


О овој књизи казао је Растко Закић, књижевник и архитекта: 

„Маркуш је покренуо енергије песничке душе и градитељског нерва и 

спојио их у поезију камена и искони. Као архитекта, дакле тумач 

простора, и као песник, тумач људског лутања и неспокоја у времену, 

осећајући душу камена, он је направио моћни мозаик који сведочи о 

заједничкој судбини човека и његове околине. Отуда душа зидова и 

душа камена живе и обликују душу куће и душу укућана као стамено, 

неразрушиво језгро и јемство јединства кроз обичаје и легенде, кроз 

свест да све што је добро у прошлости – и данас, за сутра ваља 

сачувати. 

Маркуш је маестрално показао да кућа и човек расту заједно, 

градећи нераскидиву вертикалу. Они се не надгорњавају, не 

противрече једно другом, него се сложно подупиру и у животним 

невољама и у радостима. Јер камен, као божански материјал, сарађује 

29

само са онима који му знају жицу, особине и карактер, подаје се само 

мајсторима.“ 

Модератор Миодраг Рашовић: Ево шта је о књизи казала др арх. 

Мирјана Лукић: 

„Изванредно осећајући спону између људи и архитектуре, 

камена и неба, потпуно је обухватио архитектонску баштину 

црногорског поднебља., од стеновитих брда и кућа „зевалица“, до 

уређених и углачаних драгуља Приморја, старих градова Котора, 

Светог Стефана, Будве. Ту су много аутентични начини грађења у 

камену, понашање камена у односу са човјеком („камену се ишло уз 

жицу“), анализа карактера и обичаја везаних за кућу и њену 

изградњу, „кућне змије“ које је насељавају, нераскидив однос са 

људима – укућанима, и односи укућана, њихова светиња, веровања и 

народни обичаји. „Бечалице“, куће без крова, „огњиште“ или „пепељак“, 

„гувно“, старе воденице, архитектура у камену која нестаје, 

песничка су инспирација овог аутора.“ 


Кад су Аустријанци у Првом свјетском рату спустили Његоша 

са Ловћена, његова гробна црква, Црква Светог Петра Цетињског, чекала 

је да се Његош врати, а сада, кад су њу спустили на Иванова корита, 

гдје су је оставили у разрушеном стању, Његош чека да се она 

врати. Наизмјенично су се спуштали и чекали. Као нигдје у свијету: 

покојник и његов гроб, гробна црква, у путу су се мимоилазили. 

Срушили су Цркву, а Ловћен скратили, бацајући му врх низ падину. 

Његош и врх имали су исту судбину, јер је Његош врх на врху. 

Мештровић није подешавао објекат према Ловћену, 

него, апсурда, Ловћен према објекту, из којег разлога је порушио врх 

да добије ширу платформу! 

30

Од свега, најгоре је што је Мештровић обимним минирањима 

срушио и врх Ловћена, смањујући висину црногорске понос-планине 

за неколико метара, тако да Црногорци, навикнути да гледају горе, 

погледом промашују врх Ловћена, јер на навикнутој висини нема на 

чему да се зауставе. 

Судбине су среле два бесмртника. Један је морао да умре, а други 

споменик да му гради. 

Модератор Милорад Рашовић Др арх. Зоран Маневић је о овој 

књизи казао: 

„Андрија Маркуш је архитекта по образовању, књижевник по 

вокацији. Овакав спој редак је у српском културном простору. За 

последњих стотину година аутори овог профила могу се избројати на 

прстима једне руке. Љути полемичар Димитрије Т. Леко пре Првог 

светског рата, теоретичар архитектуре др Милутин Борисављевић 

између два рата, Ранко Радовић, Михајло Митровић, Богдан 

Богдановић од Другог светског рата до данас. 

Помињемо Богдановића зато што је он највећи књижевник 

међу архитектима и по томе најближи Маркушу. Уз то, Маркушева 

књига есеја „Куће у брдима“ јесте у неку руку књига о 

„архитектонским митологемама, и тако се та књига може схватити 

као својеврсна допуна Богдановићевим ’урбанистичким 

митологемама. Писана топло, на махове поетским језиком (једна 

четвртина страница садржи Маркушеве стихове и поезију у прози), 

ова је књига обојена духом горштака у чијем се сећању преплићу 

снажне архетипске представе (чуда природе, чуда људске вере у 

митове) и црногорска садашњост, најчешће опхрвана неспретним 

покушајима да се чудима стане на пут’.“ 

О есејима ове књиге говориће есејистичар Перивоје Поповић, 

пјесник и књижевни критичар. 

31

Пјесник Перивоје Поповић: 

Удар нађе душу у камену 

Прве реченице у чувеном Милер-Фогеловом „Атласу 

архитектуре 1“ (Загреб, 1999, стр. 4), чини се обавезне су, нужне чак, 

ако не изричито, а оно јесу у примисли, код било које приче о 

архитектури, и посебно када је ријеч о књигама које се баве том 

значајном облашћу умјетничког изражавања и домишљања љепоте 

свијета. Те једноставне, али упечатљиве и неприкосновене истине, да 

подсјетимо, гласе дословце овако: „Прастара је потреба човјекова да 

своје пребивалиште учини чврсти, трајним (ми додајемо и угодним – 

лијепим, што и јесте смисао архитектуре као умјетности) и 

неовисним о случају. У ту сврху открио је грађевине, материјале и 

механичке, односно статичке законе, а у природи је нашао украсне 

узорке“. Дио обавезујуће премисе која се односи на „грађевне 

материјале и механичке односно статичке законе“ и који. прије свега, 

јесу суштина грађевинарства као заната, у конкретном случају, остају 

изван нашег интересовања – оно што нас у овом тренутку посебно 

интригира и обавезује, јесте необично инспиративни сегмент природе 

и љепоте украсних узорака који се у њој дају спознати, спознати и 

посредно или непосредно примијенити у реализацији стваралачких 

намјера према животу, живљењу, љепоти и узвишености. Ту жестоку 

љепоту живљења, ту надмоћ живота, то такмичење, ту потребу да се 

и у најтежем, најнеживотнијем, у камену пронађе душа која значи 

тежњу ка узвишеном – ту надреалну снагу и љепоту казује и пјева 

архитекта Андрија Маркуш у својој књизи „Куће у брдима“. То је 

архитектонска, то је архитекте поема, лирско-знанствени (сасвим 

намјерно употребљен словенски архаизам) запис, лирски роман о 

природној љепоти народне архитектуре и њене умјетничке 

транспозиције као оживотворене, очовјекотворене непролазности. 

„Лијепо – уз љупко, дражесно или узвишено, величанствено и 

сличне изразе – придјев је који често користимо да бисмо означили 

нешто што нам се допада. Изгледа да је у том смислу оно што је 

лијепо истовјетно са оним што је добро, и, заиста, у многим је 

32

раздобљима историје чврста веза успостављана између Лијепог и 

Доброг!? Иако, у принципу нијесмо претјерано склони цитирању, 

овај нешто шири навод из „Историје љепоте“ приређивача 

знаменитог Умберта Ека (Београд, 2007, стр. 8) – будући свјесни 

изостанка компетенције изван књижевне сфере, нужно потенцирамо 

концепт овако нијансиране димензије Љепоте и Доброте коју у 

Маркушевој имагинативној транскрипцији добијају нов и аутентичан 

замах и слојевитост. 

Љепота је недокучива тајна. И Бог је тајна. И Господ је 

љепота. А тајна је тајанство. Постоје тајне које сви виде, чују и знају, 

али не умију да их одгонетну. Могу и умију само ријетко надарени 

појединци. Тим свима знаним, а ријеткима сазнаним појмом Љепоте 

бави се, успјешно се бави, архитекта и пјесник Андрија Маркуш у 

књизи „Куће у брдима“. „Мистичка алузија“ о којој, у већ поменутој 

„Историји лепоте“ (стр. 69) говори Умберто Еко, посебно је 

дефинисана и сљедствено нашки сагледана у нашим просторима, 

наше љепоте, нашег поете и архитекте Маркуша. 

„...Зидари одоше кућама, на зимовање, а неимар (подвукао П. 

Поповић) је зимовао у својој брвнари (...) То је било једног вечера кад 

се враћао из планине, и, уморан, сео поред камене ограде на мосту. 

Били су врели летни дани, али прохладне ноћи. Кад се наслонио 

леђима на камен, осети да је још топал од дневне жеге (...) пријатан и 

чудан је био додир тог клесаног камена. Одмах се споразумеше. Тада 

је одлучио да му напише историју.“ То је осјетио, тако је одлучио и 

само тако писао нобеловац. Андрија Маркуш није Андрић. Али јесте 

пјесник. И има душу. И јесте неимар. И људски је и стваралачки 

препознао топлину црногорског и брдског, брђанског камена и 

објавио је људима и свијету у књизи „Куће у брдима“ – сачинио 

велику пјесму неимарску, архитекте поему о неимарима и 

неимарству. 

Лако је архитекти Андрији Маркушу. Лако му је кад је поета. 

Лако је пјеснику Андрији Маркушу. Лако му је кад је неимар. Онај 

који непосредно говори је само скромни пјесник. Није неимар. И није 

пун страха. Страха над књигом „Куће у брдима“. Има ли више брда? 

Има ли кућа у брдима више? Има ли, опет вапимо, брда? Има ли 

33

више Брда (са великим Б)? Има ли Црне Горе? Има ли брда у Црној 

Гори или је све равно? Има ли више камена зиданика, или је све само 

земља – мека неупотребљива, безоблична, безлична земља? Или су 

домови разрушени? Или су куће као на бројним фотографијама у 

Маркушевој књизи, без крова? Ловћен без капе, без капеле планина. 

Домови раскућени. Само змије – отровнице кућанске легу уз страву. 

Камене куће црногорске и брдске, брђанске, рекао би Душан Ђуровић. 

Само су кућишта, само давна боравишта давних, старих 

Црногораца и Брђана. Страх ме је, страшно ме је страх док гледам 

куће у брдима, док читам велики неимарски меморијал „Куће у 

брдима“. 

Имамо Црну Гору. Но има ли она кога? Ко је храни, ко је чува, 

ко ли је одржава, коме ли ће остати у наслеђе? Страх ме је нових 

Страхотића, мештара, Мештровића, Злорадовића – да опет не почну 

да руше, да руже, да се ругају нашем камену–станцу, да нам и остатке 

остатака кућа у брдима не поравнају, да нас с пустом земљом не 

сравнају. 

Црну Гору, најмању од народа, а велику Црну Гору стварали 

су свеци и пјесници, Свети Јован Владимир, Свети Симеон 

Мироточиви, Свети Сава, Свети Петар Цетињски, Свети Василије 

Острошки, слава им и милост – нека на мањем простору игдје буде 

таквих и толико светих... Свеци и пјесници стварали су и врхунили 

Црну Гору – овјенчали Вијенцем и освијетлили Лучом – Њу и брда 

Њена. И њене домове у брдима. 

„У ћутању је сигурност“. Али у ријечи је напредак. Зато су 

речене ријечи нужне. Због тога је казивање гласно. Зато су писане и 

гледане слике у Маркушевој књизи свијетле и јасне. 

Могу да ексхумирају и да поново сахране незнаног умјесто 

Највећега, али Највећи је бесмртан јер је близак Господу. Он је 

безгрешан и поново се рађа, и траје још већи и још трајнији јер тако 

хоће пјесма, јер тако хоће куће, људске куће, куле, цркве у брдима. 

Тако хоће пјесник, тако хоће неимар, тако хоће Његошев род. 

Божанска пропорција Луке Пачолија (дијелом преузета из 

Виртувијевог дјела О архитектури... и виртуелно репродукована у 

Паладијеве Четири књиге о архитектури) у дјелу нашег савременика 

34

архитекте Андрије Маркуша одговорно је примијењена на сушту 

нужност и историјског Битка и домаћег, најчешће злопатног 

огњишта. Ту архитекта Маркуш зналачки, мудро и контролисано 

води дијалог са пјесником Маркушем и често смо у прилици да тешко 

разумијемо ово принципијелно двојство. Али може да се разумије, 

све може да се схвати: и „Црква Светог Илије“, и „Ограда Влашке 

цркве“, и наднаравна клетва Светог Петра Цетињског, и Његош, и 

Мештровић, и Рајт, и животни сапутник насљеднице славе војводе 

Марка. И прича, и савремени електронски дијалог о „Тре сореле“, и 

ореолска прича, легенда народна змија кућница са златним ланцем у 

пјесничкој реконструкцији архитекте Андрије Маркуша. Може, све 

може, ако се људски и стваралачки потрудимо. Књига, поезија и 

архитектура у књизи Андрије Маркуша „Куће у брдима“ трајан је и 

поуздан ослонац, вриједна и несебична помоћ за останак и опстанак, 

чак и кад нам се чини да нема наде. 

Хвала! 


Доктор Крсто Пижурица је о овој књизи казао: 

Маркушева књига је на граници етнографије и умјетничког 

текста, обликованог пјесничким језиком. У њеној структури, поред 

есеја као форме компоновања, су и пјесме које је Маркуш раније 

публиковао, а мотивски одговарају природи грађе уз коју се додају. 

Таква мозаичносст књиге чини је ближом читалачком укусу и 

привлачнијом у смислу њене рецептивности. Осамдесетак 

фотографија које прате текст ове књиге имају и документарну 

вриједност и пјесничку функционалност, па су хармонично 

укомпоноване у цјелину и у ауторову замисао да представи живот 

који одумире, а симболизира вријеме и историјско трајање. 

Професионално усмјерен да кроз функционалност линије 

тумачи простор, Маркуш у релацији линија–објекат–простор 

посматра црногорско рурално градитељство и човјека у њему, 

тражећи и изналазећи психу и човјека, и камена, и простора, 

обједињене оним што називамо животом човјека на камену и у 

камену. 

35


Змија кућница 

са златним ланцем 

Не дирај кућну змију, 

али убиј која те уједе – да те замијени. 

.... 

Човјек није убијао змију кућницу кад из зида куће унутар међу 

људе дође, плашећи се да ће га за то Бог казнити, јер је у кући са 

статусом светиње. Толико је и змија обзира према човјеку имала, или 

из навике, или се и она плашила свога Бога. 

Другачије је било кад су вани, далеко од куће. Змија је тада 

била – змија, а човјек – човјек (ако је), обострано опасни. Можда је 

змија била и више но обично опасна, ако се каквог поступка у кући, 

чак и погрешно протумаченог, сјећала. 

У ораовском засеоку Лазорцима, у Кучима, у кући опазише 

дјетету у колијевци како му на врату лежи змија. Пажљиво су јој пришли 

и ухватили је, а за награду (тако су уистину мислили), не жалећи 

вриједност, око врата су јој ставили свезани златни ланац. 

У том тренутку нијесу размишљали да можда ни змије, као ни 

Његошеви Црногорци, не љубе ланце, па били и златни. Нијесу рачунали 

да с њим више неће моћи да пролази кроз зидове – да више неће 

бити кућница, но препуштена брдима. 

Змију су однијели чак два километра даље на своју имовину у 

Лијескама. 

Кад је ово дијете напунило шест година, кад је тог љета у Лијескама 

почела косидба, поред косача на ливати било је и то дијете. 

Одједном дијете је вриснуло, те сви дотрчаше. Били су изненађени да 

га је ујела баш она змија са златним ланцем, која му је раније мирно 

лежала на врату. Узалуд су је убили да би, по вјеровању, замјеном 

живота дијете спасили... 

36

Аутор књиге Андрија Маркуш: 

Да бих уштедио у времену, ништа нећу говорити о овој теми. 

Захваљујем вам се што сте овом насљеђу црногорске култуте 

посветили пажњу кроз књигу која је промовисана. Захваљујем се 

промотерима цијењеним стручњацима из ове области, како из области 

архитектуре, тако и есејистике, иако се Перивоје ограђује као 

пјесник, јер је ово педесет посто поезија. 

Захваљујем се академику Жарку Ђуровићу, колеги Милети 

Бојовићу, пјеснику Перивоју Поповићу, глумцима и рецитаторима 

Лали Новаковић и и Милораду Рашовићу. 

--------- 

Knjiga – есејi o arhitekturi ,,KUĆE U BRDIMA,, ,2007 , 

A. Markuša https://sites.google.com/site/andrijamarkus/Home/-a-r-h-i-t-e-k-tu-r-a--objekti---knjige-eseja-i-dr/--knjiga---kuce-u-brdima----2007 

37

38

ПРЕМИЈЕР ИГОР ЛУКШИЋ 

И ПЕРФОРМАНС АНДРИЈЕ МАРКУША 

Одржан 24.4.2012. испод балкона 

стана на петом спрату премијера Игора Лукшића 

на неплаћеној имовини Андрије Маркуша 

Виедео: Премијер Игор Лукшић и перформанс Андрије Маркуша. 

https://www.youtube.com/watch?v=Uz_1tNWKjcQ 


Андрија Маркуш, 

Премијер Игор Лукшић, 

Војин Вулетић, 

Василије Миличковић, 

Блажо Прелевић, 

Бранко Стојановић. 


Уводни дио: 

Обраћање грађанима, за који је изабран перформанс, било је 

све шта је преостало у веома ургентној ситуацији – у насилном уласку 

у наш посјед, које је од градоначелника Миомира Мугоше постала 

пракса према породици Маркуша. 

Управни суд Црне Горе констатовао је да Управа за некретнине 

није прописно завршила поступак изузимања земље Андрије 

Маркуша, његове сестре и брата за потребе пута, то јест дијела тог 

пута до улаза зграде гдје је на петом спрату стан премијера Игора 

Лукшића. Ријеч је о Радничкој улици, којој се један крак ту завршава, 

одмах до Баку улице уз јужну страну Толошке шуме. Да би тај поступак 

био у складу са Законом о експропријацији, недостајало је још да 

се, прије почетка радова, плати власницима то земљиште. Али градоначелник 

Миомир Мугоша (како је и раније поступао према породи- 

39

ци Маркуш), одбио је да исплати, након чега је позвао полицију да 

насилно уђе у посјед. 

Овакав став и смјелост (примјењивано и код других) нијесу 

давали наду да се у догледно вријеме може ишта више институцијално 

урадити. На примјер, градоначелник се толико осмјелио, за случај 

нашег комшије – такође старосједиоца, не прихватајући пресуду 

Уставног суда, да ју је назвао волшебном; да је слободни умјетник а 

не хирург па и да му „стилско изражавање“ толеришемо. Све је то 

чинио подржан од партнера уско повезаних, због чега му се за много 

случајева данас суди. 

Тако за љуту рану, љуту траву потражио сам на јавној сцени 

перформанс-протестом са легитимитетом а) да не тражим ниша више 

од оног што ми је од оца остало б) да је перформанс на мојем земљишту 

и б) да је истовремено и испод балкона премијера Игора Лукшића, 

са којег будним оком гледа шта се дешава у овој држави. 

На представљеном простору постављен је повећи блок стиропора 

са великом шумском шегом преко њега да се исти пререже, у 

позицији да тај стиропор спаја на једној страну „Владу“ (тако исписано) 

а на другој „Народ“. Одмах ту уз блок стиропора, са друге стране 

улице, видљиво са наспрамног Лукшићевог балкона, отворили смо 

фото-изложбу „чуда невиђених“ која су се десила у организацији појединих 

подгоричких властодржаца, акцентом на појединачна профитирања. 

(Премијер Игор Лукшић са два тјелохранитеља излази из 

оближњег улаза зграде гдје му је стан до којег му прилаз иде преко 

неплаћене имовине Андрије Маркуша. Он, идући негдје, успут придружује 

се окупљенима поред којих је морао проћи, ваљда и посебно 

заинтересован што је перформанс-протест везан и за његово име, тако 

најављен у средствима информисања. Прима га Андрија Маркуш) 

40

НА ЧАРШАВУ ИСПОД ПРЕМИЈЕРОВОГ БАЛКОНА 

ПИСАЛО ЈЕ: „ПАДАЈ, ПРЕМИЈЕРУ, НЕЋЕ ТИ БИТИ 

НИШТА, УХВАТИЋЕМО ТЕ У ЧАРШАВ“ И „КОД ОВЕ 

ВЛАСТИ НИЈЕДАН КРИМИНАЛАЦ НИЈЕ НА СЛОБОДИ, 

ДИЈЕЛИ СУДБИНУ НАРОДА.“ 

41

ПРЕМИЈЕР ИГОР ЛУКШИЋ УПУЋЕН ИЗ ОБЛИЖЊЕГ 

СВОГ СТАНА НА СЈЕДНИЦУ ВЛАДЕ, СВРАЋЕ НА 

ПЕРФОРМАНС АНДРИЈЕ МАРКУША, КОЈИ ГА ПРИМА 

СКОРО ИСПОД ЊЕГОВОГ БАЛКОНА, ГДЈЕ СЕ 

ЗАДРЖАВА ОКО 20 МИНУТА. 

42

БЛОК СТИРОПОРА КОЈИ ПОВЕЗУЈЕ НА ЈЕДНОЈ СТРАНИ 

(ИСПИСАНО) 

„НАРОД“, А НА ДРУГОЈ „ВЛАДA“, СА ШЕГОМ 

КОЈОМ ЋЕ ДА СЕ ПРЕРЕЖЕ ТА ВЕЗА 

43

ПРЕМИЈЕР ЛУКШИЋ: „А ШТА ВАМ ОВО ЗНАЧИ?“ 

АНДРИЈА МАРКУШ: „ТО ЈЕ ШЕГА. ОВДЈЕ ЈЕ ’ВЛАСТ’, А 

ОДВЈЕ. 

’НАРОД’. СМАТРАМО ДА ИХ САМО ОВАЈ СТИРОПОР 

ПОВЕЗУЈЕ.“ 

ЛУКШИЋ: „ЗНАЧИ ДА СЕ ПРЕШЕГА ОДНОС 

ИЗМЕЂУ ВЛАДЕ И НАРОДА?“ 

МАРКУШ: „ЈЕР САМО ИХ СТИРОПОР ВЕЖЕ… НИШТА 

ВИШЕ.“ 

ВОЈО ВУЛЕТИЋ: „НЕМА ТВРДОЋЕ.“ 

44

45

: ПАЛА ЈЕ ВЛАДА 

АПЛАУЗ 

46

Андрија Маркуш: „Да овамо пођете, има једна изложба?“ 

Премијер Игор Лукшић: „Хајдемо...“ 

Андрија Маркуш: „Пођите сами, да Вам ови тамо не праве 

гужву... Наслов Ваше прве књиге сатиричан је “ (Андрија, идући ка 

просторији гдје је изложба, као пјесник узгред говори са Лукшићеем 

о њговој првој књизи поезије) „Књига није...“ 

Игор Лукшић: „Читали сте књигу, наравно..?“ 

Андрија Маркуш: „То је посвећено некој имагинарној власти, 

некој власти. Не посвећено, то је неки бојазан, неки отклон, у 

односу на ту власт.“ 

Игор Лукшић: „А шта Вам ово значи?“ (Показује на блок 

стиропора са шегом преко њега, а са страна натписима „Народ“ и 

Влада“). 

Андрија Маркуш: „То је шега, и овдје ћемо да ставимо власт 

(Андрија казује мјесто поред стиропора), јер сматрамо да народ и 

власт повезује само стиропор. Најозбиљније примједбе имао сам од 

опозиционих партија. Ја сам свог колегу Јова Пејовића, јер је пјесник, 

и мој бивши ученик исто страдалник(*1), замолио да буде почасни. 

Међутим, сви су се бунили да ту прилику добију.“ 

Игор Лукшић: „Овдје треба да се прешега однос између владе 

и народа?“ 

Андрија Маркуш: „Јесте. Још их само стиропор веже.“ 

Војин Вулетић: „Нема тврдоће.“ 

Василије Миличковић: „Било је овдје порука народа, да би 

народ желио да има своју власт, да полиција буде његова, да влада 

буде његова, да скупштина буде његова. Сјећате ли се да сам ја прошле 

године Вама из марице слао мејлове док су ме хапсили? Судска 

власт је рекла да ме није требало хапсити, да сам ја свој на своме... 

Ево, видите ових дана шта се дешава, доносе ослобађајуће пресуде. 

Није ми плаћена имовина. Исти случај као и са уваженим професором(*2).“ 

Игор Лукшић: „Е, сад Ви мени објасните зашто овдје протестујете. 

Да ли бисте овдје протестовали да ја ту не живим?“ 

(*1) Јово Пејовић је по политичком основу остао без посла у градској управи. 

Послије неколико година на суду, правилном пресудом враћен је на посао. 

(*2) Василије Миличковић, који је био предсједнички кандидат на изборима 

2018. под „уваженим професором“ мислио је на Андрију Маркуша, некад својег наставника 

у Грађевинском школском центру „Инж. Марко Радевић“ у Подгорици. 

47

Андрија Маркуш: „Не, не, исто би!“ 

Игор Лукшић: „Због чега сметате људима који ту живе? Дјеца 

се плаше, не смију да изађу.“ 

Андрија Маркуш: „Дозволите да објасним...“ 

Блажо Прелевић: „Је ли грехота да ти као премијер ове државе 

долазиш овако? Грота је то у овој држави!“ 

Андрија Маркуш: „Право питање је постављено. Ових 21 

паркинг, то је моје земљиште и моји су паркинзи. Моје је све ово, гдје 

је ова земља и гдје је Ваша кућа још увијек. Моја је и у емотивном 

погледу. И сада слушајте, зар толико немам право још да се опростим 

од своје имовине, на коју ми улазите неплаћено, а будите сигурни, ја 

сам овдје и написао, ја са Вама говорим, а волио бих да је уз чашицу, 

невезано.“ 

Игор Лукшић: „Чекајте, како су то ове зграде направљене 

овдје ако Ви нијесте дали дозволу?“ 

Андрија Маркуш: „Е, слушајте, оне су направљене овдје с 

тим да користе овај пут и они су то платили, а Миомир Мугоша, то ја 

знам сто посто, не би вас држао у толиком смећу да није имао нешто 

против Вас у том тренутку. Касније се ствар измијенила, ја нијесам 

могао да гледам ради вас...“ 

Игор Лукшић: „Чекајте, јесте ли Ви пристали да Ви имате 

такође стан у овој згради?“ 

Андрија Маркуш: „Јесте!“ 

Игор Лукшић: „И то је договор био са ,,Бемаксом“, јел тако? 

Андрија Маркуш: „Пазите, тај пут истовремено користи и 

мени.“ 

Игор Лукшић: „Ви имате стан у овој згради?“ 

Андрија Маркуш: „Јесте, ово крило!“ 

Игор Лукшић: „И то је био договор са ’Бемаксом’?“ 


Игор Лукшић: „Ја живим ту, а Ви имате стан у овој згради?“ 

Андрија Маркуш: „Јесте! Али Ви хоћете комодитет, да Вам 

људи не долазе, али на мојој имовини! Ово је мој паркинг и моја се земља 

узима без динара и ја хоћу од ње да се опростим. Ја сам јуче позвао 

свештеника да освешта тај пут Вама за срећу, и зар ја не могу да се 

опростим од своје имовине? Ја сам архитекта. Има само једна ствар. Ви 

сте прије два дана отварали споменик Даду Ђурићу. Ви када бисте познавали 

архитектуру колико и сликарство, знали бисте да ја у архитектури 

значим, за простор Црне Горе, ма можда приближно као Дадо Ђу- 

48

рић. И њему отварате ово, а мени овдје копате рупу. Немојте тако. Па ја 

немам снаге више без гандијевски да одговорим. Значи, на мом земљишту 

и ја се опраштам од моје земље.“ 

Игор Лукшић: „Могу ли само нешто да Вас питам?“ 

Андрија Маркуш: „Дозволите! Права срећа за ове станаре је 

што сте Ви ту, иначе никад не би..! Они су платили тај пут, платили 

сте га и Ви, али је Миомир Мугоша те паре потрошио. Умјесто да сви 

ви борите против њих. Он је направио двије окретнице на Марези од 

њих. И Вас потпуно исправне држи овдје!“ 

Игор Лукшић: „Ја сам грађанин као и свако други, волио бих 

да ту могу да се паркирам и да ови људи добију пут ту испред и да 

сви...“ 


Игор Лукшић: „Зашто онда не организујете перформанс пред 

катастром, пред Главним градом, а не овдје? Ви само користите прилику 

гдје моја породица живи и да не може искористити нека своја 

права, како бисте скренули пажњу јавности!“ 

Василије Миличковић: „Човјеку није плаћено... Немојте 

то..! Нека то буде правило!“ 

Игор Лукшић: „Треба да постоји процедура!“ 

Андрија Маркуш: „Како ја да чувам Вас више од себе? Како? 

Па не могу ја то, бре, човјече!“ 

Игор Лукшић: „Због чега данас нема радова који су најављени? 

Због тога што сте се Ви жалили, направљен је пропуст у катастру 

и поступак је поновљен!“ 

Василије Миличковић: „Игоре, мене је пут прошао преко 

моје имовине, која је у катастру данас моја, и Ви то преферирате да ја 

на суду треба да рјешавам свој проблем!“ 

Андрија Маркуш: „Дезинформисали су Вас! Није по закону! 

Само је прихваћено да се исправи један шверцовани документ! Само за 

њега пише да се исправи. А слушајте, има само једна невјероватна 

ствар! Ви сте економиста, а некада су, у моје вријеме, економисти имали 

звање инжењера! Можете да разумијете: са том пендрек-демократијом 

треба да се покаже и један разломак, ево видјећете га овдје, гдје се бројилац 

и именилац разликују, а као резултат добија се јединица. Они у катастру 

нијесу урадили, власништво се изражава путем разломка, гдје је 

именилац укупна површина земље, а бројилац садржи сувласнике и земља 

која припада сувласницима треба да се сложи са укупном земљом 

коју они дијеле и као резултат добија се број један. Међутим, ту је број 

49

четрнаест. Онда сам ја добио од Управног суда пресуду да се уважава 

моја жалба овдје и прије те жалбе, међутим, нико на то није својио. Свугдје 

раде корумпирани људи. Душко Војиновић, који је начелник катастра, 

истовремено ради за Миомира Мугошу, хонорарно, као члан комисије 

за процјену земљишта.“ 

Игор Лукшић: „Немојте да говорите о људима који нијесу 

ту!“ 

Андрија Маркуш: „Не, не, не...“ 

Игор Лукшић: „Немојте да разговарате са мном као са предсједником 

Владе. Разговарајте са мном као са неким ко живи ту, и ко 

жели да има приступ згради пристојан.“ 

Андрија Маркуш: „Преко моје земље?“ 

Игор Лукшић: „Ви када сте правили договор са ,,Бемаксом“ 

о земљишту, и са Израелцима, правили сте договор који подразумијева 

да сви ови људи могу прићи својим зградама, и да ови грађани који 

живе у овим кућама имају пут...“ 

Андрија Маркуш: „Тачно! Само да ми платите бре!“ 

Игор Лукшић: „Јесам ја платио то?“ 

Андрија Маркуш: „Ви јесте, али сте платили и човјека којега 

подржавате да остане на власти! Ви имате само командну одговорност, 

знате што, Ви немате директну, нијесам ја Вас овдје директно 

оптужио!“ 

Игор Лукшић: „Рећи ћу Вам само сљедећу ствар, а то је да 

поштујете људска права моја, моје породице и људи који живе овдје. 

Ово што Ви радите по мени је угрожавање људских права. Ваше 

људско право је заштита Ваше својине. Постоји низ институција које 

се тиме баве. Пошто ово још није ријешено, то значи да институције...“ 

Василије Миличковић: „Не функционишу! 

Игор Лукшић: „Или!“ 

Василије Миличковић: „... Тешко је вас раздвојити од грађанина 

и предсједника Владе. Врло тешко!“ 

Андрија Маркуш: „Предсједниче, Ви само гријешите у редоследу 

права! Знате оно јагње и вук! Вук на овцу своје право има, али 

и овца има неко право! Код нас у грађевинарству постоји замор материјала. 

Кад неки материјал падне, сруши се зграда, не због оптерећења, 

него због замора материјала. У овом случају, кад се народ замори, 

не пада народ, него Влада.“ 

50

Игор Лукшић: „Немојте Ви сада мени овдје политику да просипате.“ 

Андрија Маркуш: „Ја сам књижевник!“ 

Игор Лукшић: „Ја сада Вас питам, као грађанин овога улаза, 

чији је предсједник кућног савјета брат госпођице Вање Ћаловић, који 

би требало овдје са Вама да стоји и преговара око тих питања. Па 

поподне сађите и нађите се и разговарајте. Извините, молим Вас.“ 

Василије Миличковић: „Морате признати да Ви са оволико 

тјелохранитеља и оволиком полицијом нијесте само грађанин. Дозволите, 

ипак сте предсједник Владе!“ 

Игор Лукшић: „Извините, они раде свој посао.“ 

Василије Миличковић: „Ипак сте предсједник Владе! Да сте 

грађанин као мој професор, Ви бисте имали са собом сестру или жену“. 

Игор Лукшић: „Ја Вас нијесам прекидао кад сте говорили! Ја 

када изађем из кола и уђем у овај улаз ја сам грађанин ове зграде. 

Исто тако, када изађем из зграде и уђем у кола и идем на посао, онда 

сам премијер. Само Вас молим да поштујете моја права. Ја имам 

предсједника кућног савјета, он заступа интересе наших станара и он 

треба са вама око тога да се договара. То је једна ствар и друга ствар: 

постоји катастар, Главни град и мора се ријешити то са њима. Ако 

треба заједно ћу са Вама потписати или управну тужбу или нешто 

слично јер су и моја права и права ових грађана овдје угрожена.“ 

Василије Миличковић: „Ви сјајно причате као грађанин! И 

Вама капа доље, али, на жалост, Ви сте предсједник Владе и ми говоримо 

овдје о институцијама система! Ми протестујемо зато што су 

заробљене институције система. Ви сте најодговорнији у држави Црној 

Гори. Без икаквог антагонизма према Вама... Ја се са овим што сте 

рекли све слажем!“ 

Игор Лукшић: „Да би институције система функционисале 

то значи да свако треба да ради свој посао. Постоји начин како ово да 

се ријеши!“ 

Василије Миличковић: „Ово је притисак на Вас да кажете: 

„Људи, не можете то више радити! Не можете тамо сједјети партијски 

него стручно! Морате имати квалификације знање и способност. То 

морате казати.“ 

(Игор Лукшић прилази Василију Миличковићу пружајући му руку 

за претходно) 

(АПЛАУЗ) 

51

Василије Миличковић: „Од непотизма и партијског запошљавања 

нама се повраћа, господине Лукшићу.“ 

Андрија Маркуш: „Замислите овдје сада наручено...“ (мисли 

на полицију) „а ја сам скинуо те ланчеве, само да Вам кажем: да Вам 

је ’Бемакс’ давао кључеве, ја сам све то гледао, да можете да пролазите 

мирно. Нијесам хтио да држим то блокирано, то је моје право и 

ја рачунам да знате. Све што сам радио, радио сам за корист јер знате 

да Вам Миомир Мугоша никада не би направио тај пут. Он је Вас 

условљавао тим путем и знате кога је још условљавао – израелског 

амбасадора*, па је условљавајући Вас, предложен за градоначелника 

и ја сада очекујем да буде предложен за градоначелника Тел Авива, 

јер он тражи да му поново дође амбасадор да би му дао овај пут. Ово 

ће бити електронски уприличено и електронски достављено вашим 

преговарачима за приступање у Европу. Ако може да се уђе у нечију 

имовину, а да се претходно не плати!“ 

Василије Миличковић: „То је уставна категорија!“ 

Игор Лукшић: „Добро, а ко је то урадио? Је ли овдје неко 

ушао а да није платио? Добили сте гаранцију банке?“ 

Андрија Маркуш: „Не, не, гаранцију никада добио нијесам!“ 

Василије Миличковић: „Лажу Вас, господине Лукшићу, Ви 

сте млад човјек! Ево, имате мој случај, нијесу ми платили! Судим се 

још са Весном и са Ранком Чарапић. Мислио сам никад с њима нећу 

старати, а изгледа да хоћу! И Вама сам се обраћао! Зашто нијесте дошли 

да видите зашто дјевојчицу од 24 године, студента, хапсе? Моја 

полиција! Не Ваша! Народна! Ја је плаћам! Било би културно да сте 

као премијер дошли! Један полицајац ми је рекао кад су ме привели: 

’Кунем Вам се чашћу да смо данас колеге полицајци требали да хапсимо 

ове.., а не овога поштенога грађанина!“ Вјерујте, и полиција то 

зна! Ни данас ми то није плаћено!“ 

*Амбасадор је долазио због израелске фирме Sea Colony инвеститора зграде 

гдје је Лукшићев стан, која не може без овог пута да прода остали дио зграде. 

Игор Лукшић: „Зашто није плаћено?“ 

Василије Миличковић: „Господин Мугоша воли да продаје 

туђу имовину, господине Лукшићу...!“ 

Андрија Маркуш: „Ја сам предавао са његовим оцем, он је 

дијете био док сам ја предавао! Само да резимирам ово што сте Ви 

казали! Ваш комодитет. То би исто значило – послали сте полицију, 

52

убије ме полиција као што су ме хапсили... ево имате слике крвавог и 

хапшеног на првим странама (новина)! Ја сам тестаментом оставио 

десет одсто имовине општини, а он који је покрао општину... Само да 

резимирам!“ 

Игор Лукшић: „Вјерујте да ме не интересује! Мене само интересује 

сљедећа ствар: да ли има ту радова? Нема! Зашто нема? Зато 

што поступак није завршен.“ 

Андрија Маркуш: „Данас је Спасовдан!“ 

Василије Миличковић: „Заложите Ви тај напор господине 

Лукшићу, са ауторитетом!“ 

Игор Лукшић: „Нећу! Зашто бих ја то радио? Зашто да користим 

своју позицију?“ 

Василије Миличковић: „Да институције раде свој посао!“ 

Андрија Маркуш: „Зашто сте према народу другачији него 

према вашој власти?.. Само да резимирам!“ 

Игор Лукшић: „Ја резимирам и идем јер ме чекају на радном 

састанку! Игор Лукшић неће никада искористити своју позицију да 

неки поступак убрза или злоупотријеби!“ 

Андрија Маркуш: „Е, па, онда трпите!“ 

Игор Лукшић: „Трпјећу!“ (ЖАГОР) 

Брано Стојановић подсјећа премијера Лукшића на и даље 

неправду према радницима „Радоја Дакића“, од којих је један и он. 

Игор Лукшић: „Зашто сте одбили понуду?“ 

Брано Стојановић: „Та је понуда била само десет одсто!“ 

Игор Лукшић: „А зашто одбијате нову понуду Министарства 

финансија?“ 

Андрија Маркуш: „Не, не, не немојте...“ (Андрија покушава 

да се врате на основну тему, без преласка на проблематику „Радоја 

Дакића“. Али Лукшић наставља са „Радојем Дакићем). 

Игор Лукшић: „Значи имате понуду Министарства финансија 

да се договоримо, да усвоји се план и да се продаје парцела по 

парцела, пошто нема нико ко ће да је купи у цјелини и да свако 

наплаћује своје потраживање.“ 

Андрија Маркуш: „Предсједниче, предсједниче...“ 

Игор Лукшић: „Не могу мјесто Вас да доносим одлуку!“ 

Андрија Маркуш: „Предсједниче... Немојте о „Радоју Дакићу“. 

(Андрија успијева да се Лукшић врати на проблематику земље 

за пут која није Андрији плаћена). 

Игор Лукшић: Ја Вас само молим да у овој држави ако же- 

53

лимо да институције раде свој посао, то значи да је катастар адреса и 

главни град је адреса.“ 

Андрија Маркуш: „Али не раде! Па плаћени су, бре, да раде! 

Кривотворе документацију! Ви не знате! Вас су дезинформисали да 

су они прихватили моју жалбу! Они су само одложили. Данас је Спасовдан, 

а то је атеистички атак на вјерујући народ, на Спасовдан заказати 

овдје извршење принудно! А које принудно кад сам ја донио ракију!.. 

Само да резимирам! Ви који се позивате на Ваш комодитет, то 

значи овако: Ви сте послали полицију по могућности да ме убије, то 

је претпоставка, и да се овдје стави умрлица, и да се ви буните да је 

непристојно да са Вашег прозора гледате умрлицу на вратима улаза!“ 

Игор Лукшић: „Какве везе то има сад?“ 

Андрија Маркуш: „Како нема, Ви се овдје питате зашто сам 

ја дошао на мој паркинг да се опростим од своје земље! Како нема!.. 

Како можете Ви ради Вашег комодитета горе?“ 

Игор Лукшић: „Како да се опростите од земље кад је Ваша 

земља?“ 

Андрија Маркуш: „Улазите без новца, без и једног динара 

улазите у мој посјед!“ 

Игор Лукшић: „Зар није Ваш договор са ,,Бемаксом“ био да у 

замјену за земљу добијете неколико станова у овој згради?“ 

Андрија Маркуш: „Не, не, ја сам ту инвеститор исто као он! Ви 

сте из моје руке директно трошили новац уплаћен овдје! Ваша тазбина је 

извођач ових радова овдје, и ви сте понекад отишли на гозбу код тазбине, 

значи, јели сте новац који сам ја тој тазбини платио као равноправни 

инвеститор.“ 

Игор Лукшић: „Хоћете да кажете да нијесте имали профит 

зато што сте инвеститор?“ 

Андрија Маркуш: „Молим? Не, не, не! Ништа више – колико 

и ,,Бемакс“!“ 

Василије Миличковић: „Да ли је имао профит или није, заиста 

није питање.“ 

Игор Лукшић: „А значи; имали сте профит?“ 

Блажо Прелевић: „Премијеру, ово је питање ријешено само 

да се плати и ја не знам о чему Ви причате!“ 

Игор Лукшић: „Ја ћу са Вама да потпишем тужбу, али немојте 

од мене очекивати да користим своју позицију!“ 

Грађани: „Што си предсједник онда?“... „А не пита се он ту 

ништа!“ (ЛУКШИЋ ОДЛАЗИ) 

54

ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА 

Предавање „ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА“ Андрије Маркуша 

(гост Павле Поповић) Матица српска – Друштво чланова 

у Црној Гори, 10.1.2014. 

Видео: https://www.youtube.com/watch?v=KEA6uTurqx4 


Гост арх. Павле Поповић; арх. Андрија Маркуш, који држи предавање; 

модератор Милорад Рашовић 

Арх. Андрија Маркуш 

Арх. Павле Поповић, 

Модератор Милорад Рашовић. 

Учествовали у дискусији: 

Академик Зоран Лакић, 

Пјесник Перивоје Поповић, 

Пјесник Веселин Ракчевић, 

Пјесник Чедо Ковачевић, 

Дипл. инж. Радован Аћимић, 

Василије Миличковић. 

55

56


Модератор Милорад Рашовић: Добро вече, даме и господо, у 

организацији Матице српске Друштва чланова у Црној Гори, у 

склопу прославе 200 година од Његошевог рођења, одржан је низ 

предавања, расправа, округлих столова, поводом Његошевог дјела. 

Сада имамо интересантну тему ,,Његош као архитект“. Предавање 

држи архитекта Андрија Маркуш. Не бих волио да то личи на сцену, 

али бих заиста волио један аплауз да му дате. Гост је, архитекта 

такође, Павле Поповић, а ја ћу говорити одломке из есеја Андрије 

Маркуша. Изволите господине Маркуш. 

Андрија Маркуш: Даме и господо, пријатељи, представници медија, 

добро дошли. Говоримо о Његошу као архитекти под оптерећењем да 

је сада врх Ловћена капелом Мештровићу отац, а Његошу очух. У 

горњем дијелу капеле смјештен је Мештровић, тј. његове скулптуре, а 

у доњем дијелу, подруму, Његош, без литургијског поја и без крста на 

цркви које нема. Без крста над Ловћеном, сва се зла доље скупила. 

Његош је као архитект, дизајнер и зачетник урбанистичког развоја 

Цетиња заступљен у Лексикону неимара у издању „Грађевинске књиге“, 

Београд и у књизи ,,50 неимара Црне Горе“ у издању Удружења 

архитеката Архитектонски форум у Подгорици. 

Свугдје у свијету постојало је и сада постоји велики број 

књижевних и ликовних стваралаца са скоро истим талентом и за неку 

другу област којом се толико не баве. Један од најбољих архитеката 

свих времена, Ле Корбизје, није завршио студије на којем 

архитектонском факултету. Ле Корбизје и Френк Лојд Рајт 

непоновљиви су. Поимање љепоте код великих стваралаца као што је 

Његош, нема граница, нема подјела у простору или дјелатности, гдје 

њихова промишљања допиру у свеопштем доживљају. Без такве 

ширине од земље до краја свемира, од реалног до нереалног, не би ни 

могли да се остваре велики домети. Неки ту своју ширину користе 

само у изабраној области, а неко је паралелно реализује као овдје 

Његош. Он је просто повучен за руку да то уради – прво муком 

својом па тек тада даром. Кад се Његош преко мора враћао из Италије 

са лијечења он је осјећајући скори крај, кад је био на домаку Ловћена, 

57

казао да га сахране на његовом врху. 

Стиче се утисак да нема тог генија у архитектури који би 

боље од њега замислио такав облик гробне цркве изведене 1845. 

године, нити љепше име дао од имена свога стрица Светог Петра 

Цетињског. Довољно је навести ријечи похвале архитектонске 

вриједности цркве на Ловћену дате од руског академика Николаја 

Краснова по чијем је нацрту 1925. године обновљена, пошто је 

1916.године порушила Аустроугарска. 

Рајт, зет Марка Миљанова, управо је са сличном основом, од 

два круга, мањим и већим, реализовао једну од најбољих својих дјела 

Гугенхајмов музеј у Њујорку, што је додатна потврда вриједности 

Његошевог дјела. У новосадском часопису ,,DaNS“, бр. 45, марта 

2004. године, ја сам представио Његоша као архитекту чланком 

„Његош, Мештровић и Рајт“, аналитички доказујући као да су Његош 

и Мештровић учествовали на неком конкурсу за архитектуру гдје је 

Његошево дјело неупоредиво боље. 

Његош је изнад Цетињског манастира пројектовао и извео 

одбрамбени објекат звани Табља 1834. године. Затим, Његош је 

успјешно креирао црногорску капу, а са Биљардом започео је 

урбанистички развој Цетиња, ког до тада у равничарском дијелу није 

било. 

Циљ овог излагања није само учествовање у обиљежавању 

200 година од Његошевог рођења, него и акција очувања Његошевог 

дјела. За народ који има снаге рјешење је руски примјер поновне 

изградње Храма Христа Спаситеља у Москви на мјесту гдје је раније 

био. Многе наше институције и појединци, који никад из интересних 

или политичких разлога макар једном нијесу стали у сада актуелну 

заштиту најврједнијих архитектонских дјела 20. вијека, одавно бране 

Мештровића, а не Његоша, апсолутно нетачно наводећи да црква на 

Ловћену 1925. године није обновљена на истим темељима и са истим 

каменом. Мој колега, овдје присутни, који ће добити ријеч, архитекта 

Павле Поповић, има писану изјаву његовог оца, чувеног црногорског 

градитеља Велише Поповића, који је био надзорни орган на извођењу 

гробне цркве 1925. године, којим доказује потпуно супротно, тј. да је 

све рађено по правилима струке, како је једино и могао академик 

Никола Краснов, дивећи се Његошевом рјешењу. 

58

А зар је Мештровићев маузолеј са већом сличношћу са првим 

рјешењем које је дао Његош? Из тога се види да је код узурпаната 

чиста трговина нудећи сљепило супротној страни, трговина са 

историјом и сада трговина у интересу нерегуларног грађевинског 

бизниса. Његошу не праве штету само сезонски непријатељи, него и 

неки декларисани пријатељи. Ови посљедњи хоће чудним 

предлозима да још више уздигну Његоша као да он није већ тамо, 

рачунајући да ће их он руком повући ка тим висинама. 


Поповић. 

Ријеч има архитекта Павле 

Арх. Павле Поповић: Рад и напор нашег колеге Маркуша је запажен 

у струковном смислу. Он је један од ријетких који је смогао снаге да 

дâ један критички приступ уопште стваралаштва и архитектонске 

дјелатности на територији Црне Горе, а и шире, правећи неке 

метафоре за мене изненађујуће повезујући великане на разним 

крајевима свијета као што је Његош. 

Његошево име изазива страхопоштовање и посебне емоције, 

што би један пјевач рекао ,,Тко сам ја да му судим?“. Јако ме је 

емотивно такла ова тема, знајући и проучавајући Рајта кроз 

школовање. Чувени професор Никола Добровић, један од највећих 

архитеката са ових простора, толико је нама као студентима описивао 

Рајта и његову органску архитектуру, која кореспондира са 

простором, што је и код великих грчких филозофа, као што је Аристотел 

(наравно у том његовом времену), изазивало то да је најбоља 

она архитектура која је органска, која је у складу са простором, која 

не штрчи. А ми у Црној Гори имали смо архитектуру природе, један 

велелепни простор који је кроз вријеме и вјекове полако почео бити 

нападан од разних нових власти и нових услова. Они се дрзну да 

један велелепни објекат, који је исто тако органска веза са масивом 

Ловћена са том Црквом Светог Петра Цетињског – да се усуде да је 

уклоне и направе споменик једном свакако великом вајару, али у 

несразмјери са великим генијем. 

Имао сам прилику да се у једном добром друштву врсних 

архитеката изјасним као почетник, а они већ као афирмисани, 

59

покојни Тупа Вукотић, Мишо (Вукотић), Ђоко Миљанић (напунио 90 

година, умро прије мјесец дана), и тако – да се изјаснимо шта 

мислимо о маузолеју на Ловћену. Тада је опште мишљење људи који 

се баве просторним планирањем, као што је „Јужни Јадран“ под вођством 

Уједињених нација, Владе Југославије и Извршног вијећа Црне 

Горе на захтјев да се изјаснимо о тако ризичном подухвату – да мислимо 

да на том простору не треба да се уклони светиња, што смо 

потписали. То је била и потоња жеља Његошева. 

Мој отац је 1924. године кад је дошао митрополит Дожић био 

ангажован преко секције цетињске да заврши капелу. Он је скоро 

једну трећину, а двије трећине је скоро завршио инжењер који је био 

из Сплита, а из дубровачке секције која је имала патронат над тим 

радовима. Он се прихватио тог посла и никада то није глорификовао 

и потенцирао, неку његову заслугу, чак је претјерано био скроман. 

Сјећам се како га је погодила нека пропаганда у штампи како је та 

капела президана у неким другим основама и да не одговара оној 

првобитној форми која је била замишљена од Његоша. Он је у једном 

писму Дедијеру објаснио свој став. 

Прочитао бих то врло искрено писмо: ,,Ко и зашто спроводи у 

свијету неистине? На писмено питање његовог преосвештенства 

митрополита црногорско-приморског Данила, датираног 26.8.1970. 

године, а на основу личног сазнања као руководиоца и инжењера на 

обнови Цркве Светог Петра на Језерском врху Ловћена у 1925. 

години, а у вези публикованог написа под горњим насловом др 

Владимира Дедијера у „Побједи“ од 20. августа ове године и у 

београдској штампи ,,Политици“ и ,,Борби“, дајем ову изјаву: Зовем 

се инжињер Велиша Поповић, настањен у Титограду, Станка 

Драгојевића 20, раније службеник Министарства грађевина и 

овлашћени грађевински инжењер за пројектовање и спровођење свих 

врста грађевинских радова на територији Југославије. Као такав био 

сам у 25. години запсолен у грађевинској секцији Подгорица па сам 

по службеној дужности био премјештен на привремени рад у 

грађевинској секцији Цетиње, гдје су у то вријеме реновирани и 

изграђени многи грађевински објекти: Зетски дом, Биљарда, Табља, 

Митрополија“ – (у свим тим радовима учествује – П. П.) „а у то 

вријеме започета је и обнова Цркве Светог Петра на Ловћену, у којој 

60

је био сахрањен владика Раде Његош, а коју су били порушили 

Аустријанци као окупатори 1916. године. Прве основне радове у 

режији грађевинске секције Цетиња чији је шеф био инжињер Војта 

Баучек, родом Чех, отпочео је инжињер Луцијан Стела из Сплита, 

који је по мом доласку, чини ми се, био премјештен за Дубровник. По 

мом доласку на Цетиње грађевинска секција ме је одредила да 

наставим посао на обнови цркве и неких других радова на Ивановим 

коритима, као и пут Цетиње – Иванова корита, а што сам ја и обавио. 

На основу цркве постојао је пројекат са предрачуном коштања радова 

израђен у Министарству грађевине у Београду, од стране архитекте 

Пере Поповића. Пројекат је био прегледан, одобрен и усвојен од 

стране Министарства грађевина, као надлежне грађевинске власти за 

то и у то доба и достављен грађевинској секцији Цетиње на 

извршење. За узимање података за израду пројекта архитетекта 

Поповић је долазио на Цетиње и на Ловћену је узео податке с 

димензијама основе цркве, а за изглед имао је слику рађену од 

сликара покојног Мила Врбице која се налази у Двору краља Николе, 

у музеју на Цетињу јер је био добио задатак да обновљена црква буде 

што више идентичнија са порушеном. По завршетку радова на обнови 

цркве, радови су били обрачунати, прегледани и клаудовани, 

примљени од стране територијалне грађевинске власти за Црну Гору, 

грађевинске дирекције из Дубровника, са колаудационим елаборатом, 

са свим битним прилозима за предметну обнову цркве на Ловћену, 

враћене грађевинској секцији Цетиње на чување. Можда би било од 

интереса и пронаћи овај елаборат. Приликом преузимања дужности 

за довршење обнове предметне цркве, пало ми је у очи, да је основа, 

површина предвиђена за олтар била исувише мала. На ову моју 

примједбу инж. Стела ми је изричито рекао да ту површину није 

могао повећати јер му је било наређено да цркву обнови на 

порушеним темељима првобитне цркве а да обновљена црква буде 

што идентичнија како по облику тако и по изгледу са порушеном, 

чега сам се и ја придржавао у настављању радова. На градилишту сам 

нашао доста припремљеног материјала клесаног камена, пијеска и 

разне дрвене грађе. Дебљина зидова износила је 50–60 цм, при чему 

је за зидање вањског лица употријебљен тесан и штокован здрави 

мајдански камен, за коју је сврху био отворен каменолом у званом 

61

мјесту Златарица на Ивановим коритима, а одатле је преношен 

товарним војничким колима на Језерски врх. На Ловћену су тада 

логоровале двије чете војника пионира, као припомоћ за грубе радове 

који су били под командом бригадног генерала Ђукића. Просјечна 

дебљина тесаног камена с лица била је око 20 цм док је остала 

дебљина зидова равнана од старог камена у продужном цементном 

малтеру као обичан зид. Од овог камена рађена је и обзида темеља 

цркве ради његове заштите од мраза и ради појачања. Стари камен је 

употријебљен за разне испуне испод патоса у цркви, тако да се са 

сигурношћу може рећи да је сав овај прикупљени и сачувани камен 

од старе цркве утрошен и узидан у обновљеној цркви. Кровни 

покривач цркве рађен је од тесаног камена специјално обрађеног из 

споменутог каменолома, а унутрашњи зидови обновљене цркве били 

су малтерисани продуженим малтером. Сва остала унутрашња обрада 

и уређење извршена су од стране других стручњака и умјетника као 

што су фреске, Урош Предић, чувени сликар, саркофаг у ком леже 

кости бесмртног Његоша, што је био одвојени посао од обнове цркве 

као грађевинског објекта. Све ове наведене основне чињенице о 

обнови Цркве Светог Петра на Језерском врху Ловћена, мени су 

лично познате као руководиоцу радова и обнове у 1925. години, а 

противне тврдње, ма са које стране, па и са стране др Владимира 

Дедијера не одговарају истини. На крају помињем да сам 1945. 

године био такође задужен за оправку оштећеног крова, и олтара на 

истој цркви што је био проузроковао овај други окупатор – Италијани 

за вријеме Другог свјетског рата. Ову изјаву лично сам тачно и 

савјесно саставио наводећи оно што по мом предмету знам и исти 

предајем његовом преосвештенству митрополиту црногорскоприморском 

са овлашћењем да је може употријебити гдје је год то 

потребно. Титоград, 1970. Својеручно инж. Велиша Поповић.“ 

Хоћу да кажем да се ових година појављују неки 

квазиисторичари који кривотворе, да не кажем једну тежу ријеч. И ми 

смо, ја и мој буразер, који је свакако писменији, хтјели да 

демантујемо те тврдње и те врло лоше квалификације, да не кажем 

приземне, а онда смо сматрали да том човјеку не треба давати неки 

велики публицитет да се то не би претворило у неку расправу која би 

можда довела до супротног ефекта. 

62

Андрија Маркуш: О Његошу као архитекти: Потребно је да видимо 

на које се то градитељско искуство Његош наставио почев од доласка 

Османлија 1478. године. Како су се Срби дијелом, после Косовског 

боја, иселили у ова брда, тако је и Иван Црнојевић 1478. године, по 

паду престонице на Жабљаку, на Скадарском језеру, иселио на 

простор данашњег Цетиња и прије тога на Обод, Ријека Црнојевића. 

На Цетињу је прво изградио дворац Црнојевића, 1482. 

године, изузетно лијеп објекат, изузетно захвалан да се обнови, што 

нико о томе не размишља. Двије године касније 1484, гради 

Манастир Црнојевића. Три и по вијека потом, ништа се на Цетињу не 

гради. У новосадском часопису ,,DaNS“, број 47, септембра 2004. 

године, ја сам написао чланак који сам насловио ,,Цетиње је 

постојало и кад га није било“. Манастир Црнојевића руши се 1652. 

године у току Морејског рата, потом се обнавља. Он прати читаву 

историју Црне Горе, и поново се руши још три пута 1712, 1714. и 

1785. године. Владика Данило обнавља манастир у периоду од 1701. 

до 1704. 

Он не обнавља манастир на истом мјесту, него на мјесту 

гдје је био дворац Црнојевића, а кнез Никола је 1890. на Ћипуру, на 

темељима Манастира Црнојевића градио Дворску капелу. 

Све до 1832. године, ништа се није градило на простору 

Цетиња, тада је изграђена једна приватна кућа, покривена сламом, а 

брзо је претворена у кафану, јасно, да наздрављамо за успјехе, што 

нас тјера до данас. 

Његош 1834. године гради одбрамбени објекат звани Табља, 

1845. године на Ловћену капелу, а 1838. Биљарду од новца, од 

поклона, који је добио од Русије. Сада ће Милорад Рашовић говорити 

пјесму ,,Његош у Венецији“ Милоша Црњанског. 

63


Његош у Венецији 

Насмешио се последњи пут. 

У прозору се сјаше као запети лук, 

као Месец у води, млад и жут, 

Риалто. 

Мирисаше болан своје беле руже 

и гледаше како галебови круже, 

тужни и бели, ко мисли на Ловћен, 

и смрт. 

Док ноћ пљушташе, читаше Омира, 

црн и тежак, ко Ахилов, 

што само крај мора нађе мира, 

гроб. 

Богови, на плећима са облацима тамним, 

болови и мора са валима помамним, 

пређоше по његовом белом лицу без трага. 

Али, кад читаше о Бризеји, што се буди, 

и отвара очи, пуне таме, у зори, 

бол неизмеран паде му на груди. 

Јер свему на свету беше утехе. 

Свим мислима, за све јунаке, и грехе. 

Али држећи му главу рукама обема, 

сузно, умирући, помисли, болно, 

да за очи невесте утехе нема. 

Тада заплака у води звоно 

Светог Марка. 

64

Андрија Маркуш: Кад је први пут видио ову цркву Краснов је казао: 

„Његош је велики човјек кад је могао да има овако оригиналну идеју 

за овакав облик и овакву основу цркве на Ловћену, тј. два круга у 

основи разних пречника, а који продиру један у други“. Могао је 

Никола Краснов да каже: ,,Красна је црква – Никола Краснов“. Сада 

настављамо са текстом из овог лексикона. 

Модератор Милорад Рашовић (из књиге А. Маркуша): Најбољи 

начин да утврдимо ту вриједност је упоређење Његошеве цркве и 

Мештровићеве капеле изграђене 1974. године. на њеном мјесту, 

пошто је опет порушена. За све то добићемо потврду у искуству Рајта. 

Пројекти који програмски не задовољавају жељу онога за кога се 

објекат гради, унапријед се искључују. Пођимо од тога да је Његош, 

као и за друге ствари, знао и показао шта је желио на врху Ловћена. 

Желио је да вјекује у цркви, а не у нечему другом на њеним 

рушевинама. Осјећајући да му је пријевремени крај близу, Његош је 

смртно грудоболан казао своју посљедњу жељу коју је у једном 

дијелу имао прилике да види отјеловљену у изграђеној цркви на врху 

Ловћена. Накнадно, 1974. године, Његошева посљедња жеља 

замијењена је Мештровићевом жељом. Исто тако Његошево мјесто у 

новоизграђеном објекту замијењено је. Његош је пресељен у подрум, 

а горе је Мештровић постављен, за његову изложбу скулптура. 

Андрија Маркуш: Коментар претходног у смислу представљеног 

конкурса, дакле, овај текст је писан под претпоставком и под неким 

умишљеним условима, као да Мештровић и Његош конкуришу 

независно за кога се гради та црква. Мештровић из области просторне 

умјетности у исто тако просторну умјетност – архитектуру, али није 

скулптуру, а Његош из временске умјетности – у просторну умјетност 

– у архитектуру. Та анализа се спроводи – овдје Павле Поповић као 

архитекта зна шта се на конкурсима вреднује, који су то параметри и 

овдје је као први, а видјећете касније који су то сљедећи параметри. 

Овдје је било ријечи о програму инвеститора. Дакле, онај који гради 

има своју жељу, и према тој жељи се гради за намјену, и жеља а и 

намјена то је била црква. Мештровић је требало да препозна 

65

пројектни програм, да је наслиједио цркву и треба нешто да гради 

такве намјене. Ту Мештровић није одговорио свом задатку. Даље 

настављамо са текстом из лексикона. 

Модератор Милорад Рашовић (из књиге А. Маркуша): На 

порушеној цркви не може се изградити ништа љепше, поготово да 

надвиси гријех њеног рушења. Од свега најгоре је што је Мештровић 

измијенио амбијент тако што је обимним минирањем срушио и врх 

Ловћена, смањујући висину црногорске понос-планине за неколико 

метара. Сада људи гледају горе, промашују врх Ловћена, нерадо се 

спуштајући ниже. Није Ловћен само под притиском оног што му је 

скинуто, него и притиском увозног камена, мермера постављеног на 

маузолеј отуђене форме. Мештровић није подешавао објекат према 

Ловћену, него, гле апсурда, Ловћен према објекту, из ког разлога је 

порушио врх да добије ширу платформу. Маузолеј не прати разуђену 

конфигурацију терена која је у свођењу, тако долазимо и до оцјене 

Мештровићевог поразног односа према амбијенту. Сви људи, па и 

генији какав је Мештровић, гријеше, али на ту грешку није смјела и 

наша да се надовеже. 

Андрија Маркуш: Задатак сваког архитекте је да у себи потисне 

неку себичност, да је сам себи довољан, него да се са својим дјелом 

настави на амбијент, на околину, да се схвати да је објекат наставак 

тог амбијента. Очигледно да је Његош овдје правилније поступио те 

је поштовао конфигурацију терена, поступно свођење планине у врх, 

да врхуни са објектом, а објекат са крстом. 

Модератор Милорад Рашовић (из књиге А. Маркуша): Узалуд је 

велики скулптор имао и архитекте као своје сараднике и узалуд је 

могао да користи претходно Његошево искуство. Његош му је из свог 

времена за сва времена одржао лекцију. Његош је овим храмом 

феноменално завршио Ловћен, сводећи га, као у акумпунктури у 

бездимензионално – у тачку која потом разбуктава у крст којим 

врхуни и црква и Ловћен. Свођење је извршено преко двије у доњем 

дијелу утопљене облице које чине спољни зидови, и купом – кровом, 

66

у горњем дијелу, за разлику од призматичног облика Мештровићеве 

капеле. Посебна вриједност Његошевог рјешења је што је обличаста 

форма обезбјеђивала приближно исти изглед са свих страна као 

природни захтјев врха планине у смислу лапидарног изједначења 

односа за које не треба да идемо даље од далеких египатских 

пирамида. Поред тога, Црква је изграђена од домаћег с Ловћена 

узетог, а не увезеног камена, преко којег су длијетима проговориле 

душе људи за камен вјенчаних, који су Његоша уским стазама и 

богазама уз Ловћен на леђима на вјечни починак изнијели. Изнијели 

су га на врх свих црногорских врхова, који су нови градитељи 

срушили, и мјесто крстом, који је Његош цјеливао, паганским 

знацима обиљежили. 

Андрија Маркуш: Један од основних градитељских услова је да се 

гради материјалом који се налази у околини. Самим тим се 

прилагођава терен. Не може се у Подгорици градити опеком као да 

смо у Војводини, нити у Војводини каменом гдје га нема. Овдје је 

Мештровић промашио на тај начин што је имао камена напретек а 

увезао је камен. И то мермер. Камен кога нема на овим просторима. 

Модератор Милорад Рашовић (из књиге А. Маркуша): Његош је у 

својим књижевним дјелима, како је срачунато, употријебио 263264 

ријечи, од којих 653 пута ријеч Бог, а и много више би да је знао да ће 

се неки потомци окомити на Цркву на Ловћену, и да им, поред штете 

коју му чине, неће сметати што носи име његовог стрица и свеца. 

Рајт, који је био зет Марка Миљанова, долазио је на Цетиње са 

супругом Олгиваном, Марковом унуком, којом приликом је видио и 

Његошеву капелу са два у основи интегрисана круга. Рајт у 

деведесетој години живота употребљава два оваква круга значајно 

еволуирана. Употребљава их на генијалном дјелу – на Гугенхајмовом 

музеју у Њујорку, формирајући посебан габарит. Ово је једино 

значајно као доказ (уз констатације академика Краснова) 

провјерености и исправности Његошевих поставки на Ловћену, 

нарочито за уклапање објекта у окружење, а никако за неку другу 

релацију везану за Рајтову архитектуру. 

67

Андрија Маркуш: Веома је интересантно – сада смо се приближили 

Рајту, његовом доласку, његовом статусу, у односу на нашу легенду и 

у јунаштву и у књижевности Марка Миљанова. Он је био његов зет. 

Маркова унука Олгивана, је његова трећа супруга, која има 

интересантан пут до познанства са Рајтом. Она се задесила у вријеме 

Октобарске револуције у Русији, јер је њена сестра била удата у 

Москви, у породици значајног Руса, да је морала да емигрира. По 

„Примјерима чојства и јунаштва“, она након несреће кад јој гине 

кћерка, жени свог зета Вест Петерса са Светланом, Стаљиновом 

кћерком, са којом он добија кћерку. Отац Олгиване био је Јован који 

је асистирао Богишићу око његовог Законика, током прикупљања 

података са терена. Јер је Богишић анкетирао грађане и прикупљао 

податке из праксе свих битнијих закључака за свој Законик. 

Модератор Милорад Рашовић (из књиге А. Маркуша): Овакве 

форме у Његошевом случају подржавају амбијент сличношћу, а код 

Рајта разликом, која је осмишљена. Његошеву цркву и Рајтов музеј, 

коришћењем градитељског насљеђа, повезују пет случајних, или, 

опет, Божјом руком подешених карактеристика: два круга у основи, 

неједнаких величина, чврсто повезани које пењући се од истих не 

напуштају обличасти зидови и круговима. Његош и Рајт обиљежили 

су посљедње дане свог живота – обиљежили линијом, да ли случајно, 

која, као затворена, сједињује почетак и крај. Преласком погледа са 

једног на други – са старијег на новији објекат – стиче се утисак 

покрета као на филмској траци – као код диобе ћелија, гдје долази до 

раздвајања и уздизања Рајтових кругова, задржавајући присност. 

Потврда Његошевих исправних поставки је у овој упоредној анализи 

распјеваности Рајта архитекте – пјесника и (обрнуто) Његоша 

пјесника – архитекте, гдје и један и други у својим браншама имају 

више исписаних страна. 

Андрија Маркуш: Како видимо, постоји подударност између 

мишљења и искуства Његоша и Рајта и Краснова. 

68

Модератор Милорад Рашовић (из књиге А. Маркуша): Његош је 

1834. на узвишењу изнад Манастира, за одбрану од Османлија, 

изградио кулу кружне основе, опет слична форма, звану Табља, за 24 

стражара са свим топовима које је имао. Али, одмах се показало да то 

није битан допринос одбрани, те се од завршетка објекта одустало, 

који је можда био прва балканска промашена инвестиција. А убрзо се 

показало да није ни за другу намјену – да није да се на њу по турскоцрногорском 

обичају истичу посјечене главе. Његош је на приговор 

посјетилаца из иностранства забранио даљу примјену тог 

вишевјековног обичаја. 

Андрија Маркуш: Пошто видимо да је Табља била промашена 

крупна инвестиција, она је послије тога кориштена за испаљивање са 

ње почасних салви, код доласка виђених гости, потом, ту се 

монтирало звоно, које је тежило 1600 кг. Иза тога, Табља је сравњена 

са земљом, за потребе ту изградње Саборне цркве, које је урађено 

1938. године. А од тог камена направљен је мали звоник. Ово је са 

забраном истицања глава било 1850. године, нешто је из Европе 

долазило као и сада што се морало схватити. 

Модератор Милорад Рашовић (из књиге А. Маркуша): Попут 

пројектанта каквог генералног или детаљног урбанистичког плана, 

Његош је доведен у ситуацију да планира гдје и како градити Цетиње. 

Осим Цетињског манастира и кућа у околним селима Цетиња, неких 

других зграда у равници није било све до 1832, кад је направљена 

прва приватна кућа, ражаном сламом покривена, која је брзо 

претворена у кафану, јер се негдје морало наздрављати за успјехе. За 

период до 1838. може се казати да је Цетиње постојало и кад га није 

било – Цетиње као град. Његош је 1837. био у Русији, кад је добио 

знатну новчану помоћ, од које је 1838. изградио Биљарду са 25 

просторија, која му је служила као дворац, како су је и наследници до 

1867. користили. Затим, служила је и за Сенат, Његошеву 

штампарију, перјанике и тако даље. 

Андрија Маркуш: Биљарда се у почетку звала Нова кућа, а послије 

69

је због Његошевог билијара (волио је да игра билијар) добила име 

Биљарда. У дворишту је изграђен рељеф Црне Горе, који и данас 

имамо, а сада је ту Његошев музеј. 

Модератор Милорад Рашовић (из књиге А. Маркуша): Ту су до 

1910. била министарства и друге државне институције, као и прва 

средња школа. Градња је обављена по нацрту Јакова Озерецкова, који 

је с Његошем дошао из Русије. Биљарда је једнотрактна грађевина 

П+1 дужине 72,4 метра, ходником по дужини, а просторијама дуж 

једне његове стране, с тим што на крајевима ходника, са друге стране, 

има још по једну просторију, остварујући ширину од 13,15 метара, 

док је на средишном дијелу 7,5 метара. Биљарда је на земљишту 

приближно квадратне основе, ограђеном бедемом, кулама на 

угловима, на чије се супротне стране, на средини, наслања Биљарда 

са оба своја краја, дијелећи простор на предње и задње двориште. 

Истовремено, Његош је изградио малу кућу у близини Биљарде за 

Антида Жома, својег учитеља француског језика. 

Андрија Маркуш: Биљарда је први објекат који је иницирао 

урбанистички развој Цетиња. До тада, на свим просторима Црне 

Горе, гдје је постојала опасност од Турака, за брза бјекства, за брза 

помјерања (у крајевима гдје су Турци били). А и нико није градио у 

равничарском дијелу, кад се сматрало да није домаћин ко захвата 

плодно земљиште. Ми данас тако радимо. На најљепшим просторима 

гдје могу зграде да се граде, на Малом брду, на Какарицкој гори, ми 

ништа не радимо. 

Модератор Милорад Рашовић (из књиге А. Маркуша): Његош се 

показао као изузетан креатор црногорске капе, која је остала у сталној 

употреби као традиционални дио црногорске ношње. До тада су 

Црногорци носили фес као Турци. Капа је цилиндричног облика са 

тек толиком висином да тјеме главе додирује њен горњи равни дио 

попут базиса, остварујући пријатну сразмјерност, а истовремено 

наглашавајући висину стаситих Црногораца. Изнад свега плијени 

заступљена симболика из богате пјесникове ризнице са историјским 

70

мотивима. Усаглашеност колорита и контраста, како на самој капи, 

тако и у комбинацији са црногорском ношњом, потпуна је. 

Андрија Маркуш: Како видите овдје из ових прилога, до усвајања 

ове капе по нацрту Његоша, Црногорци су носили капу слично 

Турцима. Ову капу карактерише пуна симболика, што је Његош у 

принципу пројектовања капеле и примијенио. Руководио се здравим 

разлогом, основом, а у том случају добар резултат неће да изостане. 

Он је овдје пошао од тога да обиљежи Косовски бој, 1389. године, са 

горњим дијелом капе званим тепелак, који је црвен, то је проливена 

крв. Ободни, рубни дио, звани деревија, је црни, жал за Косовом. Пет 

златних нити пет вјекова ропства. У средњем дијелу је из времена у 

вријеме, стално мијењано шта да се нађе. Једно вријеме ту су биле 

ријечи „Никола Први“, потом најчешће – крст са четири слова ,,С“ – 

„Само слога Србина спасава“, што није хералдички. То се тумачи и 

као четири оцила, огњила, кресива. Старији то знају како се кресивом 

на кремен-камен пали огањ. На ту створену варницу ставља се труд 

(врста гљиве, која је као паразит на стаблу). Кад се исуши погодна је 

на варницу да се упали. 

Сада желим да говорим о новим предлозима који се дају за 

трајно рјешење. Људима који своју власт заснивају на несрећама овог 

народа, веома је важно ко је по националности обновио Цркву на 

Ловћену 1924. године и ко би сад желио да је обнови. Противе се да 

се обнови, да је што сличнија оној из Његошевог времена. Да је што 

више његова, апсурда, могли су у чудима својим да сруше цркву коју 

је обновио краљ Александар па да је одмах по истом пројекту изграде 

да су је они обновили – они друге националности. Невјероватна 

острашћеност иде до те мјере да и људи из уже струке то раде. 

Некада су се на свој начин томе придружиле ЦАНУ и УЦГ, које су 

пожуриле да сервисирају политику нудећи Његоша као жртву, 

багателишући и међународне конвенције о заштити културне 

баштине. Ове двије институције су унијеле у печат који је остао до 

данас симбол рушилаштва насљеђа културе: рушење Цркве Светог 

Петра на Ловћену. Унијеле су контуре Мештровићевог маузолеја 

избацујући ранију контуру цркве која је била у црногорском грбу. 

71

Шта Црна Гора значи кад треба неко да се поигра? А шта кад је Тито 

казао за капелу: ,,Нека то однесу тамо“? Прије враћања цркве на врх 

Ловћена потребно је вратити цркву у груди наше из којих ће сама 

поћи горе, што би се видјело њеним враћањем у грб Универзитета и 

ЦАНУ. Ако су давно, у једнопартијском систему, у овим 

институцијама због овог главе могле ићи, сада су у прилици да се 

одупру политичким и лаицистичким диктатима. У Хелсиншкој 

декларацији о политичкој димензији очувања културног насљеђа у 

Европи стоји: ,,Приступ упознавању и уживању културног насљеђа 

треба промовисати као фактор од пресудног значаја за лично и 

колективно испуњење. Веза са културним насљеђем, омогућава 

појединцима да нађу своје мјесто у властитом историјском, 

социјалном и културном окружењу. То важи за културно наслеђе у 

најширем смислу укључујући и културне предјеле и покретно и 

непокретно нематеријално насљеђе, као и архитектонско и 

археолошко насљеђе“. 

И ових дана имамо много жеља у односу на Његоша, и 

жеља на жеље, да се додају на Његошеву посљедњу жељу, 

мијењајући је не само додавањем. А то је само почетак нових трка 

око Ловћена гдје се од званичника власти и љубав према Његошу 

исказује са – нећемо обнављати Његошеву капелу, што значи да 

Његош и даље остане гдје је, у подруму, без крста на крову да 

доминира Ловћеном, те су се сва зла испод скупила. Овај народ смоћи 

ће снаге, што природно долази, да на врх Ловћена врати историју 

уклањајући садашње застиђе историје. Поступиће као и руски народ 

кад је у Москви од 1990. до 2000. године по старим пројектима 

обновио највећи православни храм у свијету, Храм Христа 

Спаситеља, који су комунисти да би ту нешто друго изградили, 

срушили 1931. године. Срушили су храм који је грађен 44 године у 

част побједе над Наполеоном, а завршен 1883. године, али нијесу 

срушили вјеру народа која га је васкрсла. 

Жеља неких да на Ловћену опстану и Мештровићев 

маузолеј и кад се ту обнови Црква Светог Петра Цетињског још 

више је застрањивање јер не могу једно поред другог и атеистички и 

хришћански симболи, од којих је овај први симбол силеџијства над 

72

Његошем, а други над вјерујућим људима. А којег то великана сем 

ђавола да сахранимо на мјесто са којег бисмо из ропства Његоша 

однијели? Мештровићева грађевина остала би без смисла да је затвор 

који је остао без јединог затвореника. 

Одмах по АБ-револуцији 1989.године, када је остварена 

слобода штампе, ја сам искористио прилику да прије других (јер сам 

имао припремљен текст) објавим предлог да се капела врати на врх 

Ловћена. То сам објавио у књизи ,,Црвени се Жута греда“ под насловом 

,,Нема мјеста за тебе Његоше“, из које се сада дају само одломци 

које ћемо да говоримо. Први дио је: „Владико црногорски, пјесниче 

свјетски, народни и божји угодниче, кад у невиђене висине пође, 

пером и крилом божјим, зашто кости на Ловћену остави, да ти их 

премећу, броје, и метром мјере народни изроди? Безгранично великог 

да те неко метром мјери! Тебе метром, а народ пендреком – уздуж и 

попријеко. Не клањају се, већ сагињу, прљавим рукама те дирају... и 

за нос, али хрскавицу не могаху да нађу међу костима. Спустили су 

те са Ловћена на Цетиње, као да тамо нијеси... али, стварно, никад 

нијеси, као сада, у торби пролазио улицама града. Спустили су те да 

не слушаш разарање омиљеног врха Ловћена. Домовину су фино 

уредили, па сада и Ловћен поправљају, дотјерују га као младу 

невјесту и везују најчуднијим вјенчањем за Мештровићев контејнер - 

,,нашим највећим имањем.“ Када је ово грађено, рађени су и 

експерименти, Његошева лобања је пуњена пијеском да би јој се 

одредила запремина, и кости су мјерене, њихове дужине, као и то да 

случајно није умро од полних болести. 

Модератор Милорад Рашовић: То није – ни гроб ни капела, него 

кућа са двије жене од камена, харем, владико, да не оскудијеваш као 

у животу... На вратима стоје, иако су код нас људи дочекивали госте, 

а не жене. Кршне а мермерне, помислићеш да су те узеле под своје... 

И кафану су ти на врху Ловћена, 82 метра ниже, направили да нам 

наздрављаш за успјехе. Обје жене биће ти вјерне, јер су без ћуди и 

смијешне работе. Оне су твоје, а споменик је Мештровићев. Има ли 

веће срамоте? Ипак, нећеш плаћати закупнину – третираће те као 

социјални случај, користићеш споредни улаз за подстанаре. Судбине 

73

су среле два бесмртника, један је морао да умре, а други споменик да 

му гради. Тебе су у подрум смјестили, а горе су другог Његоша од 

мермера направили. Главу је под теретом једноглавог орла сагнуо, 

намјестио му се да чучне... пернати створ доминира, а не крст и перо, 

твоја обиљежја. 

Андрија Маркуш: Капела је, у ствари, божја суза, коју си заслужио. 

Бог даје и узима, па ће капела поново добити прилику да капне на 

мјесто порушеног контејнера. До тада, до даљег, Ловћен ће да буде 

Мештровићу отац, а Његошу очух. 

Хвала свима! Можете постављати питања. 

Пјесник Чедо Ковачевић (из књиге А. Маркуша): Када је рушена 

капела како би се, како сте Ви рекли, поставио контејнер, група 

радника је изведена и добили су задатак да то руше. Међутим, био је 

један међу нашим људима који је био муслиманске вјероисповијести 

и који је одбио то да ради. Невјероватни смо ми, па бих хтио да чујем 

колико је истине о томе која је допрла до мене? 

Андрија Маркуш: Узмимо да ми нијесмо били савременици, већ као 

да је прошло два вијека, као када се расправља да ли је било истраге 

потурица... Ми смо свједоци тог времена и овдје имамо историчара 

академика Зорана Лакића, и он зна како приче настају, како легенде 

настају. Аутентичне приче такве природе не могу да се измисле, 

премного би то било. То се десило. Тај човјек исламске 

вјероисповијести нама је одржао лекцију за сва времена. Има ли већег 

апсурда? Колико смо ми овдје одржали вечери и предавања у част 

200 година Његошевог рођења, колико се још тога ради по Црној 

Гори, сви су као за Његоша, а има ли веће срамоте од те да његова 

обурдана црква на Ивановим коритима чека и моли васкрсење? Ово 

камење на Ивановим коритима је та капела. То је период који није 

толико близак стаљинистичком периоду, кад су они посмртне остатке 

својих непријатеља уклањали да их нико не може наћи. Да су се тако 

однијели према Његошу, па да и те остатке капеле уклоне, можда би 

и био неки проблем, али то камење, та црква... она сама говори и она 

74

ће да ријеши то питање. Немогуће је да она остане обурдана. 

Предложио сам да се поред ње направи један пирг и стави звоно и да 

се огласи као једна црква којој је небо кров. 

Како сам рекао „два бесмртника“, ништа нијесам погрдно говорио 

о Мештровићу као умјетнику. Права би штета била да се ишта 

што је вајао уништи. То би било могуће демонтирати и спустити негдје 

да је прилично. Сматрам да тај маузолеј има фобију од висине. 

Он не може горе да остане, има вртоглавицу. Њему нико не може помоћи, 

он пуца од громова, од свега живог... Што се тиче враћања капеле, 

то је непримјетно адаптирати терен. То је веома лако остварљиво. 

Корисно би било што би се народ за сва времена опаметио да нико 

не руши и да се не нада да ће му то остати. То би изузетно било и за 

цркву и за народ. Стаљин је порушио Цркву Христа Спаситеља и направио 

базен, али никад ту није могла вода да опстане, пукао је тај 

базен. Тако ни вријеме. Тако и овај Мештровићев. 

Академик проф. др Зоран Лакић: Ви сте ово предавање 

конципирали сасвим стручно, изложили сте га са доста емотивности. 

О Његошу и његовој судбини се не може другачије говорити, него 

емотивно, поготово не можемо ми Црногорци, односно житељи Црне 

Горе, ми Срби, нијесмо ми про-Срби, него смо Срби, али смо ми 

Црногорци. Ми који живимо овдје на свој начин осјећамо Његоша. 

Мислим да сте Ви у тим емоцијама унијели и доста патетике. То је 

мени засметало. Пазите, било је и у вријеме подизања Његошевог 

маузолеја, односно рушења капеле, било је отпора. У овом опширном 

излагању не види се тај отпор. Неко је одлично поставио питање о 

оном муслиману, мислим да се зове Суљо. Пазите, то је у оно 

вријеме, вријеме диктатуре, рекао када су му запријетили отказом: 

,,Нећете ви мени дати отказ, ја вама дајем отказ“. Сада ја размишљам 

колико смо ми данас спремни да реагујемо као муслиман Суљо да по 

цијену отказа неће да изврши једно нечасно дјело? Ви сте овдје 

изнијели доста детаља које смо знали, још више оних које нијесмо 

знали и морамо Вам бити захвални. Али, исто тако, не могу да 

прескочим да овдје на стуб срама Ви издвајате ЦАНУ и УЦГ. Пазите, 

онај ко је у сукобу са духовношћу, нема му спаса, па ни Вашој идеји 

75

да их ставите на стуб срама. Ја ћу сада да Вас подсјетим, та ЦАНУ је 

двије године на бијелом хљебу. Ја питам Вас и питам све овдје, да ли 

је неко дигао глас од нас овдје да у одбрану, не Академије, него у 

одбрану Црне Горе, јер ко је у сукобу са науком и просвјетом своје 

државе, он је узео пут пропасти, дакле да подржи ЦАНУ и УЦГ да се 

ова држава врати. Мислим, и Вама хвала што сте ме Вашим 

излагањем, на овакву реакцију на Вашем предавању и признајем и да 

је врло инспиративно. Моје питање је било зашто нијесте 

коментарисали неке партије отпора, који су били, јер је Лубарда, ако 

се добро сјећам, насликао ,,Сумрак Ловћена“. Је ли то био отпор? Је 

ли Драго Вујановић, Ваш колега, а мој пријатељ пјесник, направио 

збирку пјесама исто ,,Сумрак Ловћена“? Да не идемо даље, дакле, 

било је одређеног отпора. Неки чланови тадашње ЦАНУ су 

подносили оставке. Знају се њихова имена. Мислим да би се 

обогатило ово Ваше предавање да сте наводили такве примјере. 

Хвала! 

Андрија Маркуш: Хтио сам само да кажем да полазишта са којих 

Ви полазите као историчар су сасвим другачија него што пјесник и 

есејистичар полази. Претходно предавање било је Драга Перовића о 

умишљају. То су неки путеви имагинација, неке ствари које не 

можете да их приведете неким чисто историјским константама. То је 

разлика у струци. Ако бисте Ви жељели да ово буде историјски 

препричано, онда Ви узмете то па на тај начин кажете. А ово је есеј са 

великим разлогом и великим чуђењем. Природно је, Ви сте академик, 

али нијесте дали аргумент. Ми се не бавимо ко је шта бранио. Има ту 

и других, али да је било дуже онда бисте се бунили што траје толико. 

Ту је и Крлежа и ко зна колико још, ево и колеге ту. Ја сам у тексту 

који нијесам хтио да читам критиковао и САНУ који су једно 

антологијско дјело Михајла Митровића, а он је жив, зграду једну, што 

су они доградили још да би направили станове. САНУ! Ето колико 

они знају када се ради о интересу! Када се ради о интересу сасвим 

другачије размишљају, а када се ради о науци сасвим другачије 

размишљају, али таква шалтовања, моје емоције и принципи у струци 

76

не препознаје ко врши то. Дакле, то је критика Академије у ранијем 

сазиву, а не садашњем. 

Академик Зоран Лакић: Бојим се да ћете ми се наљутити... 

Андрија Маркуш: Не, не љутим се... 

Академик Зоран Лакић: Пазите, Ви сте овдје изрекли једну оштру 

осуду о историчарима на бази историје, али ја ћу Вам као 

професионалац рећи да данашњу историју или данашња историјска 

издања припадају аматерима у преко 90 одсто случајева, а 

професионални историчари можда учествују од 5 до 10 одсто, у 

продукцији. Али, кад се меље историја, онда се све то приписује 

професионалним историчарима. Дакле, и ту треба имати опрез. 

Пазите, у Црној Гори је врло тешко бити историчар јер свако има 

своје виђење историје. Уопште није битно је ли оно стручно или 

лаичко! Па ево видите, и у архитектури смо сви стручни итд., итд! 

Андрија Маркуш: Ви знате да сам ја написао књигу афоризама 

,,Афоризмична историја“ и да ми је рецензент био Владо Стругар и да 

ми је за сваки од тих афоризама рекао да би могао да буде наслов 

неке књиге, тако да историју нијесам учио, ту сам нешто научио. 

Академик Зоран Лакић: Мене је одушевила та књига, али ми Ви 

нијесте одговорили на питање... 

Андрија Маркуш: Што да одговорим...? 

НЕКО: За печат... 

Андрија Маркуш: Одговорио сам за печат, да у професионалном 

односу ми не разликујемо да ли гријех прави у погледу културе – 

Академија или ко други. Евидентно је, а ја сам цитирао и Хелсиншку 

декларацију, и нема потребе да понављам, о заштити. Ви (Академија) 

умјесто да се грозите тог поступка дивите се; ви сте објекат 

77

скрнављења ставили у ваш знак. Па има ли шта од тога горе на овом 

свијету? Па не треба ја да Вам причам ни као историчар, ни као 

есејистичар, ни као ништа! Значи, Ви се представљате рушилачким 

елементима. То је одговор. Ја нијесам хтио да будем опширан. 

Академик Зоран Лакић: Добро сам ја рекао, бојим се да ћете се 

наљутити. 

Андрија Маркуш: Ја се никад не љутим када прођем боље у 

полемици. 

Дипл. инж. грађ. Радован Аћимић: Ја бих поставио једно питање из 

струке више. Познато нам је да је Његош желио да буде сахрањен у 

капели на Ловћену, али овај његов креативни, архитектонски, да 

кажем идеја или замисао, или ово што се њему приписује 

архитектоника те капеле, о томе бих волио да нешто нам више 

кажете. 

Андрија Маркуш: Ми имамо овдје, него је отишао, Тодора 

Живаљевића и имамо Марка Рогошића, гдје је Марко сад, не знам... 

Оно је књижевник, а ово је композитор. И један и други су сликари. 

Скоро сам чуо да и Матија лијепо црта. Ђура Јакшић такође! 

Умјетност нема граница како сам казао. Умјетници црпе знања из 

свих области, али се не баве доминантно свим областима. Његошево 

око не треба потцијенити у том дијелу. А осјећао је тај свој крај. 

Лапидарно се изражавао и у књижевном дјелу и у архитектонском 

дјелу. Подијелимо мишљење Николе Краснова који није дао никакву 

примједбу, већ само своје дивљење. 

Перивоје Поповић: Ви сте у вашој полемици подржали један другог 

у смислу у ком је малоприје господин Миличковић коментарисао. И 

заиста, ово вечерашње предавање је предавање једног архитекте који 

је и пјесник. Он је архитекта по основном животном опредјељењу, 

али је по једној духовној димензији и пјесник. Можда је ту једна 

дискрепанца на коју сте Ви указали, којој је крив пјесник Андрија 

78

Маркуш архитекти Андрији Маркушу. Оно што је архитекта Андрија 

Маркуш вечерас рекао је злата вриједно. Сви ми други који смо на 

неки начин присуствовали и учествовали на овој вечери, смо сазнали 

нешто стицајем околности и управо због овог предавања сазнали за 

један ваљан документ који је захваљујући ангажовању Андрије 

Маркуша, чини ми се фундаменталан документ, са којим ће будућа 

времена, када све то сазри и када сви ти мали и ситни полтрончићи 

који насрћу на Његоша, покушавајући да од Његоша очапну нешто за 

себе, кад они буду превазиђени. Заиста се у потпуности слажем са 

овим што је господин Маркуш вечерас потенцирао, и што је 

најбитније у читавој овој причи, вратимо вриједности и духовне 

поруке капеле у себе. Један дио Кипра је отцијепљен и тамо је 

непризната турска држава. Тамо је остала највећа кипарска лука и 

најљепши град. На сваком возилу видјећете срце ,,Ја волим 

Фамагусту“. Е, ја волим Андрију Маркуша и волим Зорана Лакића и 

волим капелу на Ловћену. 

Василије Миличковић: Сваки академик више не би смио да уђе 

више у академију под печатом маузолеја. Академик је свјестан гдје 

улази. Сваки академик је могао да пружи отпор. Врло једноставно. 

НЕПОЗНАТИ: Ја сам Цетињанин и могу да кажем да се у нашем 

граду послије рушења капеле много ружних ствари десило. Погинуло 

је те године много момака. Ја кажем с Божије стране то. Трагично су 

завршили сви младићи који су учествовали у рушењу капеле. То је 

била света капела која се није смјела рушити. Никако се није смјела 

рушити. Ја сам писао поезију о Ловћену и желио бих да ме саслушате 

– само задњи стих једне пјесме: ,,Окови ће тада пући нашег рода 

безбожника, Црну Гору помириће света душа владичина“. Мени се 

чини да смо се ми посвађали у Старој Црној Гори послије рушења те 

капеле. Нека ме схвати ко како хоће, али мени се чини да је то права 

истина. Ако Бог дâ да се капела поново направи, а за маузолеј неко 

рјешење да се нађе с њим. То би била срећа и за Црну Гору и за све 

нас. 

79

Веселин Ракчевић: Ја немам ништа да додам нити ћу да улазим у 

ову конструктивну полемику, сем да се захвалим Андрији Маркушу 

на једном изванредном доприносу да Његоша сагледамо и са ове 

стране, односно да сагледамо своју духовност или обездуховљеност, 

како год хоћете. И кад смо поменули већ оне који су пружали отпор 

само тада, само правде ради, никако да надопуњавам тебе, ја морам 

поменути, а мислим да овдје има још понеко из моје генерације тада 

београдских студената: тамо је постојао један велики протест који је 

предводио професор Лалић са Филолошког факултета. Уз њега је 

стао и професор Бабовић, професор руског језика... Знам да смо се 

данима окупљали у ,,Једанаестици“ Филолошког факултета, и 

потписало је што професора, што студената више од 12 хиљада људи. 

То је ипак једна значајна цифра. Како је то овамо стизало то већ не 

знам. Захваљујем се на једном изванредном доприносу јер је Његоша 

требало сагледати и са ове стране, што је врло значајно. 

Андрија Маркуш: Свима се захваљујем. Ово сам прижељкивао, и 

још више питања да је, јер права истина може да опстане само тако да 

се надживи, да се сама докаже без ичег другог, тако да је расправа 

била корисна и без икаквих замјерки него чак велика захвалност и 

Лакићу и свима. 

Фељтон „Дана“, 17–21.10.2019. 

80

Књига „ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ“ 

Са промоција књиге – поеме „ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ“, 

Андрија Маркуш, 

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, 30.1.2015. 

Видео: https://www.youtube.com/watch?v=C1VsC0GBAQY 

Здесна: проф. др Радмило Маројевић, проф. др Јелица Стојановић, аутор Андрија Маркуш 

и модератор Милорад Рашовић 

Проф. др Радмило Маројевић 

Проф. др Јелица Стојановић 

81


Учествовали: 

Проф. др Радмило Маројевић, 

Проф. др Јелица Стојановић, 

Аутор Андрија Маркуш, 

Модератор Милорад Рашовић 


Добро вече љубитељи слова исписаних. У прелијепом смо простору 

гдје се његује лијепа ријеч, гдје слово држи оно што је најважније: 

нашу традицију и наше коријене. Мој задатак је да најавим ово вече, 

да кажем који стих. Ноћас је промоција књиге поеме „Језик на 

сломиврату“ Андрије Маркуша. Говоре проф. др Радмило Маројевић, 

проф. др Јелица Стојановић и сам аутор. Дајем ријеч аутору, нека он 

каже неки стих. 

Андрија Маркуш: 

Даме и господо, пријатељи, хвала вам што сте дошли на ову 

промоцију. 

(Из књиге): 

У Црној Гори 

све мање практикују се Срби 

– нијесу у моди 

као некад 

кад су 

(записано 

у уџбеницима) 

били „све сами чисти“, 

стопостотни 

барабар – исти. 

82

У Црној Гори 

не разликују се 

по ономе што су, 

но по ономе 

што нијесу: 

сви тврде да су 

Црногорци, 

али једни кажу 

да су поријеклом Срби, 

а други 

да нијесу они 

што кажу 

да су поријеклом Срби. 

Модератор Милорад Рашовић (из књиге): 

Признајмо им да у ципели 

још једна нога стаје 

чудног црногорског језика, 

којег Устав, а ни народ, 

не познаје. 

Удовољимо им братски уз чашу пића, 

под условом да не користе српски, 

но натуцајући, као поп Мића. 

Поп Мићо је натуцао, 

а ови се туцају у памет са рупом, 

да глупи пружи руку 

глупом. 

Стањили до коже, 

мјерећи себи висину 

само до рамена, 

јер им глава 

њу повећати не може. 

83

Марка Миљанова 

избациће из књига, 

враћањем 

да је поново неписмен 

на црногорском, 

а за српски научен по старе дане 

– баш их брига. 

Париски, а наш принц Никола, 

по старе дане учио је српски 

– скоро да га савлада, 

док му одоше низ брдо кола, 

кад рекоше 

да и црногорски мора, 

те се уморан 

врати на француски, 

док ових дана 

(око ауторских права 

на Цетињско бијенале) 

на српски јаукну до бола. 

И даље се говори српски, 

сем гдјегдје што се муца 

на сличан му 

– ником на потреби; 

Срби су већина у Црној Гори, 

али у мањинској употреби. 

Проф. др Радмило Маројевић: 

Велико је задовољство бити у Подгорици са вама и са овом књигом 

која тако дивно спаја пјесништво и нашу судбину. Јер одавно је 

познато да се науком не баве само научници него и пјесници. Врло 

често, у историји, знамо да пјесници раније разоткрију неке истине 

које ће касније научници и теолози да открију. Један од примјера 

таквог пјесничког првенства био је велики Пушкин, који је 

препјевавао српске народне пјесме, на основу укрштања десетерца 

српског и стиха руских билина, па је касније оцијењено да је 

предухитрио све оне касније научнике версологе који су закључили 

да су и српски десетерац, епски или асиметрични, и стих руских 

84

билина заправо настављачи прасловенског, а по свему судећи, 

праиндоевропског епског стиха. Тако да се Пушкин, укрштајући 

српску и руску епску традицију, српски десетерац и стих билина, 

приближио пјесничкој реконструкцији тог заједничког нам стиха. Па 

тако и на исти начин, наравно у другом смислу, и књига Андрије 

Маркуша „Језик на сломиврату“, за коју сам ја у једној краткој рецензији 

која још није ни објављена, написао да је то „пјесничка 

лингвистика Андрије Маркуша“. Може ли пјесник бити лингвиста, не 

у есејима, него у поезији својој? Андрија Маркуш је доказао да може. 

У предговору својој сатиричној поеми у тридесет два пјевања, која 

асоцирају с толико слова нове азбуке, лингвиста пјесник каже: 

– Сви се представљају истим именом које им не значи исто, за 

које се у овој књизи сатиричне поезије за многе казује шта су, а шта 

глуме да су. Овом римом „шта су – да су“ аутор се већ отиснуо у 

предјеле поезије градећи у наставку архитектонику стиха, пјевања, а 

по једној цјелини у темељу свога стваралачког бића Маркуш је и 

архитекта. Кад се језик, овдје српски језик у Црног Гори, нађе на 

сломиврату, онда он постаје, хтио то или не хтио, нећемо рећи архитекта, 

него зидар сломиврат-језика. На крају поеме аутор се са свима 

нама пита како да живимо отете будућности, сломиврат-језиком 

препричане, на нулу сведене, а завршава лирски јунак своје казивање 

новим питањем, на које нема одговора ако питање није реторско: да 

ли ће нас новим језиком разумјети преци, нас усправне, а прилегле по 

дну туђих стопа. Између уводних есеја и његових поетских редова 

тече поезија Андрије Маркуша. Стих се ломи, као што се ломи 

историја пред пјесниковим ушима, извиру нове ријечи за нове мисли, 

творачка снага језика, наравно српског, крчи простор за вријеме, у 

мукама се ствара нови стих у српској поезији. А какав је то стих? 

Необичан и моћан. То је врста слободног стиха, са бојним запјевима 

који из прозе улазе у поезију. Архитектонику стиха гради рима, а та 

рима формира цјелине у којој су и многе слободне строфе. У поеми 

је, а ко ће други, свеприсутни пјесник „Луче микрокозма“, ево га у 

строфи, својеврсној терцини изломљеног стиха, којом ћемо и 

завршити овај запис. Његош, као далеко доспјели глас, није користио 

склепане сломиврат-језике, него српски, наш, за нас. 

Слободна строфа овог слободног стиха врло често има само 

једну, али врло убједљиву риму. Дакле, има, у суштини, три стиха, 

85

иако су они тако изломљени да би се нагласиле њихове компоненте, 

тако да рима повезује те стихове. 

Наставак овог 28. „Пјевања“ гласи: 

Задужени 

политикант-лингвисти 

сковаше га 

чекићем по глави, 

за стид, 

црнo 

да се слави. 

„Не вуци ме за језик, 

да ти не речем“, говорило се 

А данас, као никад нико 

(да се човјек снеби) 

тегле нас 

да чују 

што иначе не би. 

Требало је 

да га туђим језиком назову, 

да се, кад вријеме дође да клекну, 

лако од њега, а не од српског, 

одрекну. 

То је, дакле, та моћ ове поезије у којој сатира добија такву, врло 

необичну пјесничку форму. Заправо, за поезију је јако важно да се 

створе неки нови путеви, неки простори за поезију, тј. да то не буде у 

формалном смислу оно што је већ постојало, него да се у складу са 

новом темом, новим, али и старим пјесништвом, дође до нових и 

врхунских резултата. У суштини, и слободни стих српске поезије, па 

и ова врста слободног стиха, сва се она ипак темељи опет на српском 

десетерцу и на прасловенском једанаестерцу, који су се касније 

умножавали, давали нове врсте силабичких форми, а онда је из ње 

настајала, и настаје, та нова слободна поезија, а њен први прототип, у 

86

словенској поезији заправо, јесте врста слободног стиха која се 

базира на тадашњим руским билинама. 

Поред овог сломиврата који је од наслова и, као што смо 

видјели, у овим мјестима која сам цитирао, једна врста лајтмотива 

кроз ову поему, ту има и врло необичних неологизама. Пјесник има, 

наравно, право, ако има и талента и духа, да ствара нове ријечи, јер за 

нову стварност коју нам намеће ова историја, коју покушавамо да 

вратимо у колосијек традиције и културе, захтијева те нове ријечи, па 

имате, на примјер, нови глаголски прилог туцмуцајући који као да се 

већ враћа својим изворима: „Силовани су, затворени у туц-муц 

језику“. 

У сатири ироније има свега. Најзанимљивија ствар би била то 

што пјесник уопште није ни схватио да његова поема има тридесет 

два пјевања, колико има и тзв. нова српска азбука тридесет два слова, 

па би се могло у неком новом издању промијенити да умјесто бројева 

стоје та слова, да би иронија била потпуна. То није ништа ни ново ни 

непримјерено. Наш Вук Стефановић Караџић написао је један текст 

екавски, показавши да је поред ијекавског и екавски књижевни језик 

српски. То је био његов чувени предговор књизи Луке Милованова 

Георгијевића, и наново, пошто је он објавио чувено дјело свога 

претходника, он је свој опширни предговор, са једном врло значајном 

напоменом, параграфирао словима своје азбуке, све до „Т“, јер ту има 

прилично текста. 

Андрија Маркуш (из књиге): 

Правописом „црногорског“ 

његов загребачки 

аутор 

Силић 

силује им матерњи, 

по којем ће и он да научи „нашки“, 

спремајући се за то 

врашки. 

87

Вајни 

вањски аутор 

учи их не само да латиницу 

пишу латиницом 

но и ћирилицу 

– да је уз ћирилично име 

латинично „dr“ за „доктор“. 

Учи их да у свом лику 

имају Вукову, 

као „црногорску“, граматику. 

.... 

Загребачки аутор 

направио им је рјечник 

црногорско-хрватски 

са хрватским предговором, 

док Црногорци 

не науче црногорски. 

.... 

Кад у овом рјечнику упознају 

хрватску ријеч(!) „пепељара“, 

даје им се смјерница: 

да као своју науче 

– „чикоперница“. 

За све њих 

остаје мора 

како ће им име гласити 

на црногорском 

кад се врати из Загреба 

НАШКИ од овог аутора. 

88


Ово не пристоји нашем соју, 

јер новоуведеним језиком 

нико није говорио писмен, 

а ми ћемо, задихани у зноју, 

имитирати неписмене, 

да смо писменији у укупном броју. 

Нико не зна 

што ко тим језиком прича, 

да многе мука тјера 

да на српски објашњавају 

која им је намјера. 

Црни Горци у великом броју, 

све ће научити за годину коју, 

бунцајући „црни неоесперано“, 

помогнут 

млатарањем ногама и рукама 

преупослених 

нијемо-глувих, 

да не знамо што је с нама. 

Неће се знати 

шта су рекли, 

али знаће се шта су хтјели, 

ријечима што су 

без жвакања – појели. 


Црногорско-хрватским рјечником, 

Црногорце уче да су им мушке гаћице 

(по међуножном детаљу): „муданте“, 

али не и женске: „пи..анте“, 

да би у Загребу то схватио 

неки Анте. 

89

На црногорском: „Каки Црногорац“ 

на хрватском је: „Какав Црногорац“, 

што се и ми питамо, 

послије оваквог какења 

језик-знамења. 

Хрватско(!) „пас“ за Црногорце је „кучак“, 

а „морски пас“ изведен је од „кер“ 

– „керња“, 

те произилази да су „кер“ и „керња“, 

црногорски речено „мурге“, 

на хрватском – „другови“, 

нема друге... 

А све то (није им био задатак лак) 

да у море „њоре обуцак “ 

(хрватски: „роне комадић“). 

Ваља усправно и горе и доље 

– ић’. 


Ако је већ на силу, 

дајте нам неки туђи језик, 

умјесто 

наметнут улог велик; 

у чудној мусаки 

од назови-језика 

и контра-нације 

(српски ни да се шушне) 

код латиничне рације. 

Силоватељи 

обично 

одрађују робију велику, 

а код нас 

– силовани су затворени 

у туц-муц језику. 

90

На српском 

не разумјеше 

братске народе, 

те и даље, да је кобно, 

измислише „бољи језик“ 

за међусобно. 

За почетак 

(да их научи 

језик овај) 

достојно свог националног бића, 

из Загреба 

доведоше доктора Силића. 

А послије ће отуда 

– као важан чинилац, 

за сваког да дође 

по преводилац. 

Проф. др Јелица Стојановић: 

Мотивско језгро збирке Андрије Маркуша изражено је и сублимирано 

самим насловом – „Језик на сломиврату“, у који се сливају сви 

остали мотиви, прича о свему што се нашло на сломиврату заједно са 

језиком. Мјесто дешавања је Црна Гора, вријеме – ово данашње, које 

се по сломиврату (и сломиваратовићима) не може мјерити ни са једним 

другим. А на ломачу сломиврата стављено је оно најсуштинскије, 

најважније, оно без чега Црна Гора није она, њен хљеб насушни и 

вјековни – српски језик. Сама ријеч „сломиврат“ својим значењем 

одсликава и носи сву тежину, муку, чемер и биједу, – али и изазов; и 

звучањем и значењем разоткрива жестину трагике и убитачност 

дешавања. А сломиврат је недефинисана, немогућа појава која сабере 

у себи све најцрње, најдраматичније, појава што задеси као зла коб и 

невријеме у невријеме, које обузима помахниталом силином и 

брзином, сломиврат је пут по којим се не може ићи... Сломиврат је 

91

беспуће на који се хоће бацити језик и истина, беспуће на коме влада 

безакоње, насиље, над оним што истина, љепота, пуноћа, – српски 

језик јесте, и, прије свега, над његовим именом (којег се српски језик 

неће и не може одрећи). А овај сломиврат о коме пјева пјесник јесте 

сломиврат каквог није било, какав се не памти. Као што јој сам 

наслов каже, збирка Језик на сломиврату опјевала је највећу рану 

коју је ово вријеме задало бићу Црне Горе, јер је у срцу њеног 

постојања велики и величанствени српски језик, душа ових предјела 

и широких небеса, – који се нашао на сломиврату. То је поетска 

прича изронила из овог нашег времена – невремена-сломиврата. Да 

би се што снажније ломио врат, у њега је уграђено оно најгоре, 

најцрње – подметање, лаж, превара, неистина, манипулација, да би 

језику разорили биће, односно да би разорили биће Црне Горе у којем 

(као таквом) не може становати ЈЕЗИК, не може говорити истина: 

Нови језик / „зову“ црногорски, / са два слова међу ребра, / као чивије, 

/ да прозборе другачије (стр.47). 

Ово је збирка којом доминира догађај, дешавање, прича, на 

попришту су два принципа: истинито и лажно, постојеће и 

непостојеће, утемељено (али прогоњено) и неутемељено (али 

наметнуто и заштићено), – када „за истину лаж изабраше“; а на 

„сломиврату“ царују (или на сломиврату управљају, – „дизгине 

држе“), како налазимо у Збирци: „лингво-шоумени“, „лингваши“, 

„наручени лингво-мештери“, „политикант-лингвисти / сковаше га / 

чекићем по глави / за стид, / црно / да се слави“ (49); „лингво-ковачи“ 

– (да) направе лом; „чудна мусака од назови језика“ (24). Него: „зло 

сађење, зло рађање“ (48), па продукт ове игре „прекопавања 

мотиком“ (како каже пјесник) је „црни-неоесперанто“ (16), „неојезик“, 

а „сами себи су / „црна рупа“ у коју увиру, / изгубљени / у 

истом оквиру“ (48). 

Дакле, овим лексичким и синтагматским кованицама пјесник је 

исказао дубоки апсурд који је донијела НЕО-Црна Гора, који и њу 

саму ломи; – све чинећи да сломе језик, и све што са тим иде, ломе, у 

ствари, Црну Гору. Поезија је ангажована, јер ћутање у времену 

падова и пораза, полома и погрома, значи пристајање. 

Много је мјеста за погинути, / а мало на гробљу за сахранити / 

92

мало је мјеста за радост / - дјеци за поиграти , / старима ноге 

одморити / – попричати српски (58). 

А „сломиврат“ значи срозавање до нуле, играње на нули, 

почињање од нуле, урањање у нулу (нема ничег прије, па не може 

бити ни послије; ако нема прошлости нема ни будућности), како нам 

казују и стихови: 

Како да живимо / отете будућности, / сломиврат језиком 

препричане, / на нулу сведене? (59). 

Пјесник-приповједач не заборавља да као контраст „сломиврату“ у 

причу уведе симболику свијетлог и истинитог, оног што Црну Гору 

краси откад је ових простора, знајући да је то једино што живи и 

једино што ће Црну Гору моћи да оживи (о чему нам говоре стихови): 

„И даље се говори српски, / сем гдјегдје што се муца / на сличан 

му / - ником на потреби; (11); старе ријечи говора лијепог, / дуго су 

живјеле и живјеће / да се надахнут пјесник / с њима одмори...“ (29). 

Пјесник ововремене сломиврате са језиком (и свим што то прати) 

доживљава и као прекид са традицијом, са континуитетом, када 

умјесто ријечи настаје мук (или муцање, како каже пјесник 

„туцмуцање“), наспрам историјске и вјечите приче и причања – нула 

у које се све утапа, као у црну рупу заборава (Сами себи су / „црна 

рупа“ у коју увиру, / изгубљени / у ситом оквиру, 48); умјесто побједе 

– пораз; умјесто славе – стид: Српски /рођен са нама, / остао је без 

нас, / да му ријечи не вриједе, / сем у запису наших дједова, / са којима 

су опјевали побједе, / не знајући, / да им послије битке, / пред нама 

/тек погибије слиједе (28). 

Након ововремених промашаја и пораза, као контраст садашњим 

временима, пјесник сјећањем и памћењем, незаборавом, призива 

свевремено и спасоносно: Његоша, Вука, Андрића, Марка 

Миљанова... Његош је „стопио земаљско и небеско, / могуће и 

немогуће, / оновремено и ванвремено / - ријеч непоновљиво укућио, / 

микрокосмосом окадио...“ (38); Његош, / као далеко доспјели глас, / 

није користио склепане / сломиврат-језике, / но српски / - наш / за нас 

(49). И Његоша су покушали да баце на „сломиврат“ (Обувени, / 

кренуше у нове радне побједе / свој – Горски вијенац / да израде, / да 

шатровачке ријечи / у шими-језик уграде). На поприште су ставили и 

93

Вука, па на сломиврату на старом Цетињу, које више није оно старо, 

улица не може да се зове Вука Караџића него Исландска (О чему у 

Збирци пише: Вуковим правописом / написали су / образложење / да 

се исправи пропуст према Исланду, / којем дадоше ову цетињску 

улицу, 51). Кроз стваралачку драму „пошљедњих“ времена, израња (и 

у свим се пјесмама осјећа) спасоносна нада и вјера, јер „име је јемац“, 

каже се у поезији, а име језику (који не може сломити ни један 

сломиврат) је – СРПСКИ. 

У складу са временом парадокса, парадоксалном језичком 

(нео)збиљом и процесима, и прича-пјесма у овој збирци је пуна 

ироније, сарказма, парадокса, двосмислености (/ Срби су већина у 

Црној Гори, / али у мањинској употреби..., 11; вањски аутор / учи их 

не само да латиницу / пишу латиницом / но и ћирилицу, 12; направио 

им је рјечник / црногорско-хрватски / са хрватским предгвором, / док 

Црногорци / не науче црногорски, 13; исправно је све што је 

погрешно, 22; Неће се знати / шта су рекли, /али знаће се шта су 

хтјели, ријечима што су / без жвакања – појели, 16). 

Саткана је на игри ријечима, саздана на стварном и пренесеном – 

поремећеном значењу, каламбурима: језик „силован од др Силића“; 

„Каква је сила као лингвиста“ (23); „коотац Силић“ (23); Понекад / 

човјек остане без ријечи, / у каквом шкрипцу, / а сада ће имати и 

вишак / – да мук спријечи (37)... 

Основни мотиви којима је инспирисана и проткана поезија предсказали 

су, одредили и опредијелили, и сами ритам и мелодију збирке. 

У складу са садржином поезије, у складу са насловом, који јој је 

одредио драму, јесте пјесничка форма у којој је испјевана ова поемаприча: 

стихови су ломљени, кидани, саздани од ритмичко-језичких 

вратоломија; реченица и синтагма је искидана на ријечи, 

полуријечи... што ствара утисак крика, вапаја, али и снажног пркоса и 

побуне (кад желудац проговори, / песница се јавља / као преводилац, 

40; Задужени / политикант-лингвисти / сковаше га / чекићем по 

глави, / за стид, / црно / да се слави, 49, – самом формом, ломљењем 

стиха, ако да се чује и дочарава звук и тупи ударац чекића – по глави, 

по језику...). 

И на крају, нека пјесник увијек пјева на српском језику, а ко не 

94

пјева на њему не може бити пјесник; и нека Црна Гора снова 

пропјева, а не може и неће моћи ако се не врати себи, ако немуштост 

не замијени ријечју; ако заборави на ком је језику увијек пјевала и на 

ком је језику опјевана – „мјесто пјесме (у невријеме) пјеваће олуја (и 

невријеме)“... 


Његош, Вук, 

Андрић, Белић 

и други великани, били су 

окрилаћeни најбољим избором 

српског језика, 

којим је Његош 

стопио земаљско и небеско, 

могуће и немогуће, 

оновремено и ванвремено 

– ријеч непоновљиво укућио, 

микрокосмосом окадио. 

Све 

проносећи свијетом, 

цвијетом у коријену, 

небом разгранато 

– да се ријеч 

са десетинама других тумачи, 

ријеч – реченица, 

недодиром кодирана 

– узалуд 

за данашња ништа пера, 

што му око труне 

за крваво 

и глуво вријеме. 

Неки су се тамо усудили и осилили да искриве језик рођени, који је почео 

да пада под теретом туђица и саплиће због неких чудних квачица. 

95


У Црној Гори, у разлици два језика, 

правог и кривог 

желе да нађу себе, 

мјесто 

да их мисао 

у висине поведе, 

гдје се кали док се кује 

даље да допре, 

кад се проговори 

– да се чује. 

Тек тада 

развежи језик 

као мелем, 

а не 

– нахоче, 

које у сумњивом наручју 

чека да га ко 

усвоји са: 

„Јеси ли то ти, чоче?“ 

.... 

Како би изгледао језик наш 

(и ми, један до другог орлов птић), 

да га није 

нормирао 

Вук Карџић? 

Не би данас, без овог језика, 

Цетињани могли 

(да не задрхти рука) 

да напишу 

предлог да се укине назив 

улице Караџић Вука. 

96

Вуковим правописом 

написали су 

образложење 

(уз сјај на свијетлом лицу): 

да се исправи пропуст према Исланду, 

којем дадоше ову цетињску улицу... 

То, да се пропусти, 

није могао да дозволи 

ниједан Цетињанин угледан... 

Како да се заборави Исланд, 

као да имамо пет Исланда, а не један? 

Исланду су дали Вукову улицу, 

једним метком два зеца, 

од којих: један зец је Вук, 

а други – однекуд 

андeрграунд 

Исланд. 

А и требало је заметнути траг, 

као од Голог Отока Јова Капе, 

да не би Вук својом улицом 

дошао до Црвенкапе. 

Дошло је вријеме 

да поравнају рачуне: 

да Вук ослободи улицу 

и оде гдје хоће – штапом уз ногу фасну, 

само не на Исланд, 

да се с њим у Цетиње не врати, 

уз ријеч прекора – ријеч гласну. 

Свима још једном хвала, посебно професорима Радмилу Маројевићу 

и Јелици Стојановић, као и модератору Милораду Рашовићу. 

Knjiga – poema JEZIK NA SLOMIVRATU, 2014, A. Markuša 

https://www.scribd.com/doc/244853693/JEZIK-NA-SLOMIVRATU-2014-A- 

Marku%C5%A1 

97

98

Књига „СВЕТИЊЕ“ 

Са промоција књиге есеја „СВЕТИЊЕ“, Андрија Маркуш, 

Библиотека града Београда, 12.2.2015. 

Видео: https://www.youtube.com/watch?v=BQcB88-oJDM 

Проф. др Радмило Маројевић, др арх. Мирјана Лукић, 

др арх. Зоран Маневић, аутор Андрија Маркуш 

99



Др арх. Зоран Маневић, 

Др арх. Мирјана Лукић, 



Модератор Mарјан Маринковић 

Модератор Mарјан Маринковић: 

Вечерас вам представљамо књигу есеја под називом 

„Светиње“ аутора Андрије Маркуша. Књигу је објавио 

Архитектонски форум у Подгорици 2014. године. Са нама су вечерас 

и о књизи ће говорити архитекта др Зоран Маневић, архитекта др 

Мирјана Лукић и проф. др Радмило Маројевић. Наравно, са нама је 

вечерас и аутор књиге и ја бих управо њега замолио да нам се на 

почетку обрати. 

Аутор Андрија Маркуш: 

Даме и господо, пријатељи, хвала што сте дошли на 

промоцију моје књиге. Хвала мојој генерацији некад студената давне 

1960. године, који су данас овдје међу нама. Књига есеја „Светиње“ у 

једном дијелу садржи дивљење хришћанским храмовима, а у другом 

дијелу одбрану тих вриједности, гдје се у залудном времену на миру 

не остављају ни на примјер вишевјековне легенде о Владимиру и 

Косари на Румији, ни „Три сестре“ у Прчању, ни мирна дјеца на 

мосту малог Мурина убијена европским бомбама, те су и „змије 

кућнице“, некад добротвори, као она у Лијескама, у Кучима, постале 

пакосне. Есеј „Светиње“ у овој књизи, по којем је књига добила 

назив, представља два миленијума дуг пут од Јерусалима до Цетиња, 

три највеће хришћанске светиње. То су: Дјелић Часног Крста 

Господњег, Крста на којем је Христос разапет, затим Десницу Светог 

Јована Крститеља, Десницу која је крстила Христоса и трећа светиња 

100

је Филермска икона Богородице коју је сликао Апостол Лука, као 

савременик. А и Стопало Апостола Луке чува се у Манастиру 

Косијерево, на брду Стражњица, општина Никшић. Овдје имамо 

апостола Луку, Јована Крститеља, затим Стопало Апостола Луке и 

овдје имате један веома чудан и пожељан симбол, у ствари обиљежје, 

надгробни дио, крст гроба на којем је у горњем дијелу уклесан крст, 

испод њега полумјесец, а доље звијезда Давидова (говор прате 

фотографије на презентацији). 

Ове светиње су прошле дуг пут. Посљедњих 500 година биле 

су нерастављене. Заједно су ишле свим тим путевима два миленијума 

дугим. Само, кад су дошле у Црну Гору, кад су их комунистичке 

власти откриле у Манастиру Острог гдје су биле склоњене, оне су 

растављене. Власти су их држале још заједно до 1978, кад су их 

раставили и задржали само Филермску икону Богородице коју су, 

узгред, оштетили, отимајући, скидајући са ње брилијант. Таква 

судбина је неочекивана, да Филермска икона Богородице данас 

дијели судбину осталих слика Музеја умјетности на Цетињу, умјесто 

да има почасно мјесто. А то почасно мјесто може бити само 

недјељиво од поменуте три светиње. Овдје бих још само представио 

челични храм који је допремљен хеликоптером на врх Румије, високе 

1595м. Десет година од допремања трају свађе и напори одређених 

кругова, некад комуниста, а данас капиталиста, да тај храм сруше, а 

он је по величини мањи од једног паркинг-мјеста. 

(Из књиге:) 

„Храмови се с неба спуштају на врхове брда, 

иако их одоздо носимо знајући 

само за Божју помоћ и плећа тврда. 

Привид је да само помогнута жељом 

настаје оваква слика рађања храма. 

Она је у случају Румије давно започета. 

Једино и кад је непозвана, 

судбина долази сама, 

судбина Косаре и Владимира.“ 

101

Др арх. Зоран Маневић: 

Ево шта сам ја запазио из два читања ове књиге. Први пут 

сам је читао као уредник часописа „Архитектура“, скоро сви есеји су 

објављивани код нас у нашем часопису, а други пут, наравно, као 

књигу. И оба пута једна ми се основна мисао вртела у глави. Када 

кажемо светиње, ми обично помишљамо на мошти светаца, на чуда 

везана за свет религије. Међутим, захваљујући нашем пријатељу 

Андрији Маркушу и његовој луцидности, ми смо почели да схватамо 

да су светиње практично свуда око нас, да се светиње стварају и данданас. 

Рецимо ова црквица на Румији је очигледно једна светиња коју 

је наше доба створило. Како се ми односимо према тим светињама? 

Пре свега ми их недовољно запажамо. 

Два су примера карактеристична и ја бих на њима 

инсистирао. Један је пример Немањин град на Рибници у Подгорици. 

Тај град и остаци тога града имају набој светиње, што старином, што 

чињеницом да је ту по легенди рођен Немања, оснивач 

средњовековне цркве, што неким осећањем народа да то јесте 

светиња, па се отуда литија око тога града обавља. Међутим, 

садашњи актуелни градоначелник Подгорице нашао је за сходно да 

управо то место понуди за изградњу Друштвено-културног центра, да 

се уништи та светиња и да се ту сада постави нова грађевина која 

треба да симболизује неки неоосманизам и неки нови, савремени, 

поход Турске на Балкан. То је један пример заиста карактеристичан, 

како се политика и политичари односе према светињама. 

Други је пример општепознат. То је пример Његошевог 

маузолеја на Ловћену. Ми старији и најстарији памтимо јако добро 

велике буне свих тих интелектуалаца, на челу је био покојни Лазар 

Трифуновић, противу идеје да се поруши капела коју је Његош сам 

себи изградио, која је обнављана 1925. године, да се поруши капела 

зарад једнога примера мегаломаније у уметности, примера где један 

велики уметник као што је Иван Мештровић, у једној великој жељи 

да се представи и као архитекта, гради маузолеј који апсолутно не 

приличи ни поднебљу, ни средини, ни култури средине – ама баш 

ничему. Наравно, тај општи протест, пре свега београдских 

интелектуалаца, наравно и црногорских, тај протест није доживео код 

102

политичара било какву пажњу, а камоли да помисле да је то једно 

право скрнављење светиње, која је као светиња схваћена у народу 

Црне Горе. Ето два примера на којима инсистира Андрија Маркуш, 

поред низа других примера и то је, ја бих рекао, основна порука, ове 

књиге. Порука је да прихватимо светиње као део стварне историје, не 

само као симболе, као религијске артефакте, него као део стварне 

историје и понашајмо се према светињама са дужним поштовањем. 


Не поступа се чудно само према храмовима, него и према 

гробљу. Ево, као што видите, имамо вјешање гробова. А овдје видите 

како се плански уништава град. Комплекс „Крушевац“ у Подгорици, 

комплетно испројектован у знаку масона. А како су Црногорци 

градили, не само храмове него и своје куће? 


„У Црној Гори, у великој немаштини, куће су се зидале без 

малтера, голим камењем звано сувомеђе. Људи су се идентификовали 

са кућом, па се говорило за људе: „Та породица је угледна кућа.“ Они 

су градили кућу у кући, по којој су станаре називали кућићима, гдје је 

чест случај да у оронулој кући живе бољи кућићи но у најљепшој, 

што доказује да се кућа у кући прави од другог материјала. Кућом у 

кући не тијесни се кућа но шири, испуњавајући и кућу и људе. Кућу и 

кућиће не чине само који ту живе, но и сви прије њих, да се по 

дједовом имену, поштењу и јунаштву препозна боја куће, свако 

стабло, поготово на камену, у велику дубину коријен мора да пусти.“ 

Др арх. Мирјана Лукић: 

Андрија Маркуш, архитекта по образовању, песник у души, 

бори се речима и пером за очување природе и баштине, за поштовање 

светиња, за неговање традиције и архитектуре Црне Горе и, делом, 

Србије, па чак је доспео и до Русије. Србин-Црногорац или 

црногорски Србин, архитекта Андрија Маркуш уз стручна излагања и 

осећајна запажања, песнички осећајно, а јуначки оштро у његовој 

првој књизи „Куће у брдима“ анализира народну архитектуру, њен 

103

начин грађења, обичаје које прате и најзад ламентира над њеном 

судбином пропасти и пустоши. 

Његова друга збирка есеја „Светиње“ на почетку прати 

путешествије трију највећих хришћанских светиња, иконе и моштију, 

које су нашле своје уточиште у Црној Гори. Светиње су за Андрију 

сакрални објекти архитектуре које описује у овом делу. Срушена 

Његошева капела на Ловћену, савршеног облика, у основи два круга 

који се спајају у једној тачки, а схватио је као савршенство форме и 

симболике коју је применио велики песник и владика Петар II 

Петровић Његош, а такође и архитект Френк Лојд Рајт на Гугенхајмовом 

музеју у Њујорку. Андрија ламентира над спушеним врхом 

Ловћена који је био неколико метара виши, а та висина симболизује и 

духовну узвишеност у коју су Црногорци гледали и имали пред собом 

као идеал. Брине Андрија о скрнављењу природе, о изворној лепоти 

пејзажа, као у случају кањона Мораче и угрожавању манастира 

Морача у случају да се реши да се гради акумулација хидроцентрале: 

„Манастир Морача, Црква Св. Богородице, задужбина Немањића из 

1252. године, са гавраном који храни пророка Илију, ремек-дјело 

сликарства, звијезда водиља кроз вјекове, спрема се да угаси зраке 

своје.“ 

Поред стручног архитектонског знања и осећаја за простор, 

еколошка свест и узвишена побожност њеног аутора, красе ову 

збирку есеја као драгоценост коју обавезно треба имати и чувати. 

Андрија се бави и новим светињама, као нпр. црквицом која је донета 

хеликоптером на планину Румију, високу 1595 метара и прича 

легенду о заљубљенима Косари и Владимиру. Ту челичну црквицу 

освештао је владика Амфилохије, који је такође долетео 

хеликоптером. Вековима су људи носили камење на врх Румије, и 

најзад су на Св. Тројицу 2005. дочекали да са неба стигне челични 

мали храм. Андрија повезује онај највећи у Подгорици, дело 

архитекте Пеђе Крстића, и онај најмањи храм на Румији. Дуга на небу 

која се рађа у посебним околностима својим дивним бојама, 

обухватила је истовремено и најмањи храм на Румији и највећи у 

Подгорици. Ово је илустровано и снимком. Колико је храм на Румији 

мален, а храм у Подгорици велик, види се упоређујући 560 цм, 

104

укупну висину храма на Румији, са 400 цм централним крстом на 

Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. 

Незаобилазан је и Андријин ангажман у дневнополитичким 

догађајима и борби против неправде и разних неправилности. У том 

контексту Андрија анализира и скулптуру Св. Петра Цетињског, који 

посматра и са уметничког, и са погрешно постављеног програмског 

аспекта. Подсећа Андрија и на светињу, изградњу Цркве Госпа од 

Шкрпјела у Бококоторском заливу, на острвцету које је настало 

насипањем камења у море, где је дубина око 30 метара. Ова црква је 

толико лепа, као да је прави драгуљ Бококоторског залива. Традиција 

се одржава сваке године и породице Пераста одлазе до тако 

формираног острва. Барку напуне камењем, да прошире острво. Тај 

обичај, назван „фашинада“, прихватили су Бокељи који организовано 

крећу у баркама у колони, повезаним конопцима. Исте борбе o 

лепоти и светињама бори Андрија и у Србији, у Београду, против 

изградње објеката око Храма Светог Саве, који затварају визуре на 

Храм. 

Најдаље у свом дивљењу допро је до Храма Василија 

Блаженог, на Црвеном тргу у Москви, где је као архитект чак 

приказао његову основу, пресек и изглед, покушавајући да преко 

његове конструкције и структуре открије тајну његове јединствене 

лепоте. Андрија указује на лепоту архитектуре као уметности, и 

светиња, као спој физичког и духовног, и њихов утицај на живот 

људи. Најзад, његова дефиниција града: „Кућа до куће, врата до 

врата, капија до капије – чинили су град. Кућу за све. И град је имао 

врата на дебелим зидовима, бедемима, који су га штитили од 

непријатеља. Долазили су ратови и рушења после којих су, зачудо, 

често остајали само врата и капије као симболи интиме, 

добродошлице, људског у људима.“ 



„Бајковите куле, пиргови Храма Василија Блаженог у Москви, 

шетају се при нашем помјерању да нам заварају траг и до краја учине 

немогућим рјешење енигме. Истом пажњом, истим потезима 

105

оформљени су и стопљени у једно унутрашњи и спољњи простори, 

надовезани лелујавим контурама, у изгледу пламена коју смирују 

геометризовани облици. Не зна се да ли су квалитетнији наткрити 

простори са кулама или они са небеским плаветнилом. Разуђене куле 

не доживљавају се озиданим, но рођеним, а потом нараслим 

генетским устројством, чији се ДНК за читав објекат не испитује, 

него се одмах види, гдје се не занемарује ни класичан начин 

идентификације путем отисака, који прелазе са једног пирга на други, 

као да су сијамски повезани.“ 


Изузетно ми је задовољство што могу да поздравим све вас и 

нашег госта из Подгорице, из Момишића, Андрију Маркуша, који није 

само архитекта него и савјест ове епохе, и пјесник, и утемељивач једне 

визионарске концепције науке и умјетности. Видимо да ова књига 

„Светиње“ има широк спектар значења. Црна Гора, свакако из разлога 

које је историја донијела, чува три изузетне светиње које се сада налазе 

у Црног Гори, иако разједињене: то је частица Часног крста, то је 

икона, једна од најстаријих, ако не и најстарија у хришћанству, тада 

још нераздијељеном, и имамо још поред Часног крста свакако и 

крштење Исуса Христа. Али то је само повод да се проговори и о 

другим светињама, како оним које се тичу храмова у Црној Гори и 

Храма Василија Блаженог у Москви тако наравно и светиња народних, 

како би рекао Његош јер је част народа, заправо и светиња народна, 

како пјесник „Горског вијенца“ и „Луче микрокозма“ каже. На овај 

начин Андрија Маркуш, који је примарно архитекта, али у својој 

суштини пјесник, повезује неколико равни умјетности, али повезује са 

умјетношћу и науку. 

Недавно у Подгорици имао сам прилику да говорим и о једној 

изузетној књизи Андрије Маркуша, „Језик на сломиврату“, која је у 

Матици српској у Подгорици била промовисана. Андрија Маркуш 

промишља судбину српства у разним аспектима. Међу њима разматра 

и судбину српског језика у Црној Гори, па тако и тај наслов „Језик на 

сломиврату“. То је једна сатирична поема од 32 пјевања. Проговара 

пјесник, архитекта, умјетник, савјест епохе о ономе што се дешава у 

Црној Гори и са свима нама. 

106

Повезују се овом књигом епохе, наравно, показује се читава 

историја хришћанства, читава два миленијума његовог постојања и 

показује се колико је све то повезано, од Јерусалима до Цетиња, од 

Москве до Цетиња и назад. У самој овој књизи имамо неколико 

духовних каменова, духовног камења, које повезује читаву 

хришћанску историју српства и данашње Црне Горе, некадашње Зете, 

односно Дукље, са историјом и са данашњим свијетом. Једно од врло 

важних мисаоних кругова овог аутора и ове књиге, свакако је и тема о 

Његошу као архитекти. Наш пјесник Андрија Маркуш показао је какав 

је Петар II Петровић Његош као пјесник „Луче микрокозма“, као 

пјесник „Горског вијенца“, какав је он у реализацији те пројекције у 

архитектонској визији оне капеле коју ми ево још никако нисмо успјели 

да обновимо на Ловћену, да вратимо ону висину која је тамо 

била, да вратимо капелу тамо гдје јој је било мјесто. Ја сам имао, као 

ученик осмог разреда основне школе, прилику да будем на Ловћену 

када је тамо још стајала капела. То је било 1964. године. Та капела се 

још није вратила на своје мјесто. Њени камени остаци још су на 

Ивановим коритима, али та капела стално се умножава по Црној Гори 

и Херцеговини. Праве се храмови од тога облика и тога лика. Постоје 

бројне идеје да се та капела још и даље умножава, али она ипак треба 

да се врати тамо гдје јој је било мјесто и свакако и ова књига и овај 

аутор улажу тај нови завјет да се то неминовно мора урадити. То је и 

повезивање тих времена српства и некадашње Дукље, Зете, Црне Горе. 

Као свједок времена, ви знате, црква на Румији, то је као 

откровење божије, као да Господ Бог дарује српском народу у Црној 

Гори послије много, много вјекова када је народ доносио камење на 

врх Румије, припремали темељ за оно што је ипак у врло тешким, ако 

не и најтежим околностима, данашња православна црква, Српска 

православна црква у Црној Гори, на челу са митрополитом 

Амфилохијем урадила. Уз божију помоћ, тај храм се сјединио са планином 

Румија. 

Видјели смо из ових кратких увида у ову књигу нашег аутора да 

смо имали и друге историјске паралеле тога што се урадило на Румији. 

Тако је у Перасту доношено камење и направљено је острво на којем 

се налази Храм Госпе од Шкрпјела, један од два храма у Перасту, 

којим су се Срби, православни Срби из Пераста, одужили Српству, 

107

док су и Срби католици стварали други храм, Храм Светог Ђорђа у 

Перасту. 

А када ћемо ми, пак, вратити оно камење са Иванових корита 

на врх Ловћена? Када ћемо вратити што нам је скраћено? То је свакако 

један од завјета који треба да учинимо, ми и генерације које су с нама 

и које долазе, све дотле док то не буде било могуће да се оствари. Шта 

се дешава са даном Светог Василија Острошког? Дешава се нешто 

што нема нигдје на свијету, добро је што га има код нас. Има га, 

додуше, и у свим другим православним земљама, али не толико и у 

том броју. Када је литија Светог Василија Острошког у Никшићу, то 

се не може описати. Хиљаде и хиљаде младих људи, наравно и оних 

средњих година и старијих, учествује на тој литији. Из ове даљине сви 

мисле да су то ти стари људи који, ето тако, још памте неко хришћанство, 

православље. И да је тако, не би то било лоше, али то је 

нешто сасвим друкчије. Тамо млади, углавном ти од двадесет до 

четрдесет година, то је једна огромна снага која враћа и вјеру у 

православље и у српски идентитет, ту у Црној Гори и то је заиста 

нешто што је изузетно моћно у данашњој Црној Гори. И прослављање 

Светога Саве, ево сад је било у Цркви Светог Василија Острошког, 

говорио је изузетно лијепо наш владика Јоаникије Мићовић, било је 

веома много народа. Послије тога су биле те Светосавске академије на 

разним мјестима. Ја сам одржао једну бесједу у Жупи никшићкој. 

Тамо је народ у потпуности опредијељен да васпоставља своју 

историју, да је чува и наставља, а они као што је Андрија Маркуш, они 

заправо и носе ту лучу да освијетле, али овог пута са свих аспеката, и 

са аспекта архитектуре, историје, културе, поезије, и да на неки начин 

успоставе тај континуитет настављања наше историјске судбине. 


Карактеристика Манастира Острог, чији су прозори 

постављени попут Ле Корбизјеве капеле, у комбинацији 

хоризонтално-вертикално. Манастир има само једну фасаду, једну 

страну, нема три фасаде. 

108


„Молитва болна, очврсла – уждена, 

К’о плам ушкрапи окомите ст’јене – 

Нада вјерника, слутња мијене. 

Уснуо слуша Слава Му и Милост, 

Што Храму сунцем једно лице грије – 

Сплетено гнијездо, Свети Василије. 

Открита њедра да изл’јече рану, 

Крилā при кршу прионуо лептир – 

Срасли у једно планина и Манастир.“ 

Видјели сте и Влашку цркву око које је ограда направљена од 

пушчаних цијеви. Иако су Црногорци оскудијевали у пушкама, 

жељели су баш да прославе тај свој успјех у бици са Турцима. 

„Пушке у строју војске које нема, 

Нишан у небо за јутро грануло, 

Хода пред нама вријеме уснуло.“ 

Ово што видите... са „Тре сореле“ завршићемо. На једној 

видите два зазидана прозора, три сестре које су биле заљубљене у 

истог морнарског официра, којег су читав живот чекале и гледале са 

тих прозора. Касније, како се није вратио, једна по једна су умирале и 

оне које су остајале зазиђивали су оној што је умрла те прозоре. 

Остала је посљедња којој нико није зазидао прозор. Међутим, у 

новије вријеме, сада новопечени богаташи су се осилили и отворили 

један од тих затворених прозора. Наслов овог есеја је „Нестао нестали 

прозор“. Ту су стихови: 

109

„За морнаром да не знаде – чежњом стопе утабане 

С три прозора на три куће – зидом болно наслоњене... 

Живот прош’о, али оста – на прозоре чудно знана, 

Вјековима в’јек вјекујућ, у зид нада зазидана.“ 

Knjiga – eseji o arhitekturi ,,SVETINJE,, , 2014, A. Markuša 

https://drive.google.com/file/d/0B411sd5_0DbNQ1NCVU90OTFPa0E/edit 

110

ОМАЖ СВЕТЛАНИ–КАНИ РАДЕВИЋ 

И ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „КАНА“ 

АНДРИЈЕ МАРКУША 

Културно-информативни центар „Будо Томовић“, Подгорица, 

13.1.2017. 

Видео: Омаж Светлани Кани Радевић и промоција књиге „КАНА“ 

Андрије Маркуша. Културно-информативни центар „Будо Томовић“, 

https://youtu.be/WVK7TJjLrd4 

Видео: ТВ најаве омажа Светлани Кани Радевић и промоције књиге 

„КАНА“ Андрије Маркуша. 

– ТВ Црне Горе – I ,,Јутарњи програм“, 12.1.2017. и 

– TV „Vijesti“ „Боје јутра“, 13.1.2017. 

https://youtu.be/kVoydu1AfWc 

Милица Вујошевић, Милета Бојовић, 

Рифат Алихоџић, Александар Ашанин 

111

Андрија Маркуш, Милица Вујошевић, Милета Бојовић 


– арх. Милета Бојовић, 

– проф. др арх. Рифат Алихоџић, 

– др арх. Милица Вујошевић, 

– арх. Александар Ашанин, 

– арх. Андрија Маркуш 


Др арх. Милица Вујошевић: 

Даме и господо, поклоници правих вриједности у умјетности, 

насљеђа културе и поштоваоци великог дјела Светлане–Кане Радевић, 

хвала што сте дошли да омажом обиљежимо дјело Кане Радевић, 

за коју је већ речено да је поетеса архитектуре балканских простора. 

У склопу омажа, Архитектонски форум и Удружење архитеката 

„КАНА“ промовишу књигу „Кана“ аутора арх. Андрије Маркуша. 

Овим истовремено обиљежавамо 80 година од рођења Светлане–Кане 

Радевић. Уједно ове године је тачно 50 година од настан- 

112

ка Хотела „Подгорица“. 

О Канином дјелу, у склопу књиге коју промовишемо, говориће 

арх. Милета Бојовић, проф. др арх. Рифат Алихоџић, арх. Александара 

Ашанин и сам аутор. О истом дјелу ћу и ја Милица Вујошевић 

рећи коју ријеч. Сада дајем ријеч аутору књиге арх. Андрији 

Маркушу. 


Даме и господо, поздрављам вас са задовољством. Преносим 

вам поздрав Љиљане Радевић, Канине сестре, која није могла да присуствује 

због болести. 

Част ми је да са вама, у склопу омажа и промоције ове књиге, 

обиљежимо и велико дјело Кане Радевић, а истовремено да 

обиљежимо и заједничку борбу на очувању тог дјела и других дјела 

из насљеђа наше културе. Мени је посебно драго што ће то касније 

добити већу вриједност – већи значај. Уз то, овдје промовишемо – 

презентујемо и рад „КАНА“ групе, право чудо данас у архитектури 

које се десило, једноставно незабиљежено у свијету, да се десила нека 

својеврсна АБ револуција, својеврсна културна револуција. Нити је то 

културна револуција она у Кини, нити АБ револуција овдје, то је 

својствена револуција младих људи који се боре за свој простор, боре 

се за своју будућност за своју архитектуру, која је незамислива без 

архитектуре из прошлости, на коју се и надовезује. 

Кана Радевић рођена је 1937, а умрла 2000. године. Ми сада 

биљежимо 80 година од њеног рођења, а 50 година од настанка 

Хотела „Подгорица“. Она је дипломирала 1963. године. Радила је у 

државним предузећима до 1990, а од 1990. до 1994. у свом бироу; а 

потом, као слободни умјетник све до смрти. Била је члан Руске 

академије архитектуре и грађевинских наука од 1994. године. 

Примљена је кад и Кензо Танге. Једина је добитник Савезна „Борбене 

награде за архитектуру“. Добитник је Тринаестојулске награде и 

Награде ослобођења Подгорице. Она је најбоље своје дјело остварила 

на конкурсима. Конкурси су прилика да се слободније пројектује, 

слободније третира простор, у времену које је иначе имало једну 

стегу. То је вријеме рационалне градње, вријеме конструктивизма и 

113

функционализма, гдје све што не користи нечему није било 

замисливо. То ни сами архитекти нијесу себи дозвољавали, а 

једноставно и тај амбијент је био фактор. 

Негдје је то у неким источним земљама било још и ригорозније, 

па је названо социјализам, али ово код нас није било баш тако. 

Ово је био систем рационалне архитектуре, мисвандеројске, „мање је 

више“. Кана је у таквим условима пројектовала много слободније и 

то са великим ризиком да неки пројект инвеститори нијесу хтјели да 

изведу, због тога што има умјетности, а њих умјетност не интересује. 

Не мислим умјетност у минимуму, него у максимуму, што је тражило 

ипак нека средства да се остваре. Међутим, конкурси су такви: жири 

југословенски, са стране, који су слободни те измичу контроли 

инвеститора за много слободније објекте. Она је ту добила свој замах 

на свим објектима. Она је добила на конкурсу Хотел „Подгорица“, 

Хотел „Златибор“, Лексикографски завод и Пословни центар у 

Подгорици. 

Стил њене архитектуре био је смјео, што сам казао, попут 

свјетског имена Захе Хадид, која је преминула прошле године. 

Снажно. Ми обично кажемо за жене да оне осјетљиво и пројектују и 

такав третман имају, међутим, то је код ње била стварнно снажна 

архитектура, невиђена архитектура. Она је тако и живјела; живјела је 

за ту архитектуру. Милета Бојовић и ја смо њени савременици, и 

током студија, а касније смо и пројектовали у истом граду. Ја нијесам 

желио да то остане у забораву. 

Шта рећи о другим објектима? Ево о Хотелу „Подгорица“, за 

њега је карактеристично то што је уклопљен у амбијент, и то 

савршено, као нека композиција, неки воз, нека гусјеница 

оплемењена, која тече. Како сам већ рекао, тај је објекат најљепше 

препричао и Морачу и корито Мораче. То су тако природни елементи, 

који су се наметнули свим грађанима. Тај објекат је преживио 

вријеме. Он и данас плијени једнако како је и тада плијенио. Кана је 

имала велику несрећу. Она је читав живот проживјела у љубави 

према архитектури – пролазило јој вријеме. Нама архитектима 

вријеме брзо пролази. Ми мјеримо дане исцртаним цртежима. То 

прође као трен. Што се тиче животних токова, њу је архитектура 

потпуно окупирала. Она је свој наставак видјела у архитектури. Била 

114

је веома упорна да брани и најмањи детаљ да јој се не измијени. И 

заиста је несхватљиво шта је све урађено од њеног дјела. 

Она је имала и ту несрећу да је у болесничкој постељи 2000. 

године, кад није могла ни да проговори, читала у новинама како јој 

руше Аутобуску станицу. А 2004. и 2005. године то је радикална 

измјена – рушење објекта. Ово сад је – посредно рушење објекта. 

Ништа непосредно, само посредно. Угрожен је идентитет, окружење 

тог амбијента; сродство тог објекта с амбијентом је нарушено; 

нарушен је (овим облакодером) не само за тај објекат него и за корито 

Мораче. Јер то је једна залутала громада, која је неоправдана било 

гдје у граду, не само код корита Мораче. Јер у архитектури не може 

једна вертикала да сама себи чини друштво, ту је потребно – три. 

Много би боље било да су три направљена, него тај један, јер је то 

стварно као харпун забоден у тијело тог организма. 

Њен Хотел „Златибор“ у Ужицу имали сте сви прилике да 

видите из воза, који је као нека ракета. Доље у партеру, са 

проширењем је – као она пераја од ракете. Много снажно, јако, јако. 

Други њен значајан објекат, Лексикографски завод, то је стварно 

умјешност у пројектовању у склопу ту наслијеђене структуре – три 

периода Подгорице: период прије Другог свјетског рата, период 

Миркове вароши и период послије Другог свјетског рата. То је 

детерминисао својим урбанистичким рјешењима и својим објектима 

Вујадин Поповић. Она се идеално уклопила – сабраном 

архитектуром, гдје видите стаклене површине и зидне масе, 

уклопљене као један драгуљ. Ту је извршено уклапање – не 

имитирањем. Постоје два начина уклапања у амбијент: да преузмете 

неке елементе из те средине, а други је да тотално негирате, али не да 

обезвриједите ту средину. Она је нашла средину (баланс) да се 

стварно уклопила и сачувала све то своје окружење. 

За Пословни центар „Крушевац“ карактеристично је што је 

она код тог објекта имала специфичан третман екстеријера и ентеријера. 

Имамо у једном дијелу онај пасаж – то је у ствари и екстеријер и 

ентеријер. Ту су игре маса застакљених зидних маса, застакљених 

простора, препознатљива боја, композиција. Код ње је све ишло без 

грешке у композицији. 

На Стамбеној згради у Мојковцу видјећете облик пропелера. 

115

А на Хотелу у Мојковцу – девет једнакокраких троуглова. То је 

сјеверни дио Црне Горе, гдје су обимне падавине, тако да је тај 

пирамидални облик погодан за то поднебље. А она је то иновирала – 

што је направила комбинацију једнакокраких троуглова. 

Да поменемо и остале њене објекте, због млађих који су ту, 

што би хтјели да знају шта је све пројектовала. Она је пројектовала и 

Аутобуску станицу у Подгорици. Ту је примјетан утицај јапанске 

архитектуре. Што се тиче Хотела „Подгорица“, ту је Рајтов утицај... 

Нема ништа ново код нас, има помак, али она је стварно дала 

савршену интерпретацију – комплетно своје дјело. Терасе асоцирају 

на Рајтову кућу изнад водопада. Облутак који је она употријебила, 

претходно је Тупа Вукотић употријебио на објеклту Лабур-плажа. 

Све су то природни наставци, природна рјешења. Имамо и Споменик 

на Барутани; она је одговорила једном времену тим спомеником. То 

је у глобалу представљање у краћим цртама Каниног дјела. 


Ова књига есеја, као надахнута форма казивања, односи се на 

представљање комплетног дјела Кане Радевић, као што смо видјели и 

у уводу, са посебним освртом на Хотел „Подгорица“, као њеног 

најзначајнијег дјела. Андрија Маркуш у књизи говори као пројектант 

из савремених настајања овог Каниног дјела, а сада и са 

педесетогодишње дистанце потребно је за стабилан суд времена. Ова 

књига даје слику просторног и друштвеног контекста у коме је 

настало Канино дјело, а нарочито Хотел „Подгорица“, истичући 

његов значај у југословенској архитектури. Књига посебно приказује 

атак на интегритет овог Каниног дјела, јер конструкција објекта прије 

више од једне деценије није коришћена за побољшање садржаја, већ 

за непотребну измјену основних архитектонских поставки, тј. за 

класично скрнављење дјела архитектуре. У истом времену ствара и 

наш цијењени колега, архитекта Милета Бојовић, коме сада дајем 

ријеч. 

Арх. Милета Бојовић: 

Хвала Андрији што је уложио велики труд и вријеме да уради 

ову свеобухватну монографију о Кани, да прикупи исцрпну 

116

документацију да је анализира и протумачи, зачини анегдотама и 

поезијом и да нас послије свега тога окупи због Кане и њене 

архитектуре. Посебно радује овако велики број присутних као и 

чињеница да Кана и њена архитектура данас, очигледно, имају више 

пријатеља него за њеног живота. 

Кану сам упознао 1971. године доласком у Титоград. Тада је 

радила на финализацији пројекта Мотела у Мојковцу. Одушевила ме 

њена посвећеност и саживљеност са пројектом. Размјењивали су и 

допуњавали слојевитост и атрактивност и почињали да суштински 

личе као заљубљеници послије дужег заједничког живота. Отуда, 

вјерујем, проистиче и заједничка нит која концептуално повезује све 

њене пројекте, мијењају се намјене, окружења, материјали, детаљи, 

дајући им пожељну препознатљивост. 

Њена посвећеност архитектури подразумијевала је и добро 

познавање савремене архитектонске теорије и праксе. Налазила је 

начине да то упознаје на извору, уз дуже боравке у Јапану и Америци. 

Била је прави архитекта у право вријеме и на правом мјесту. То је 

вријеме које можемо назвати златним периодом црногорске 

архитектуре, вријеме када су се државни циљеви поклапали са 

циљевима архитектуре, стварање свијетле будућности за цијело 

друштво. 

Истине ради, треба рећи да је и тада било покушаја, па и 

угрожавања ауторских права у архитектури. Кана се успијевала 

изборити и заштитити Аутобуску станицу у Титограду и Хотел у 

Ужицу. То је било вријеме када су друштвени заједнички, јавни 

интереси били изнад појединачних и приватних, Закон о ауторским 

правима, који је штитио ауторско дјело као јавно добро. 

Данас живимо у друштву које штити приватно власништво и 

интерес на штету друштвеног и јавног. Закон о ауторским правима је 

усаглашен, власних архитектонског дјела га може мијењати, 

дограђивати, надграђивати или рушити према свом нахођењу и 

потребама. Аутору је остављена могућност да га слика и да се жали. 

Нада је оснивање друштва „КАНА“ – Ко Ако Не Архитекти, коме је 

прва активност била усмјерена на заштиту Каниног дјела, Хотела 

„Подгорица“. Подсјетио бих вас да угрожавање и скрнављење 

архитектонских дјела, кроз пројектовање и просторно планирање, 

117

врше, како ко, ако не архитекти. 

Посебну захвалност дугујем Кани за њену колегијалну 

подршку. Исход конкурса за Блок 5, гдје је мој рад добио прву 

награду и право реализације, није баш благонаклоно дочекан од 

стране стручне, архитектонске јавности. Кана је једина објавила дужи 

афирмативни текст. Такође, када је у завршници реализације фасаде 

Блока 5 дошло до протеста исте те јавности и која је овога пута 

побиједила, формирана је комисија која је поново офарбала, да 

„поправи“ урађено и свој наум довела до краја, једина је Кана јавно 

исказала протест текстом у „Побједи“ питајући се да ли је нормално 

да власници умјетничких дјела слика и скулптура исте досликавају и 

дограђују. Хвала јој још једном. 


Ово што показујем је са насловне стране каталога Венецијанског 

бијенала, гдје је Хотел „Црна Гора“ представљао Црну Гору. 

Шест дана послије тога дат је рушењу... Овако је изгледао Хотел 

„Подгорица“. На слици су и бургијаши како су га срушили великим 

машинама. Кроз њега су пролетјели галебови. О тим галебовима ћу 

вам сада прочитати пјесму. Они су били чувари. То је невјероватно 

било. Назвао сам је „Окрилаћени дух“ Канин. Ево видите шта је 

дошло као замјена за ону архитектуру неки контејнери класични. 

Погледајте како је Хотел изгледао прије, а видјећете како изгледа 

сада. Потпуно нова архитектура. То је исто као да неко измијени 

Леонардову Мона Лизу. 

Ево како су (карикатуру) цртали млади архитекти КАНА групе 

– ову композицију са страшилима изнад (Хотела). И стварно онај 

солитер изнад њега је страшило. 

А овдје на слици су организатори (окупљања), гдје је и Милица 

Вујошевић, доктор архитектонских наука. Погледајте како изгледа 

тај потпуно изгубљени монструм – харпун (солитер) забоден ту. Данас 

у ТВ Јутарњем програму казао сам да је то посредно уништавање, 

а да се на Хотелу ништа не гради. То је ово посљедње „рушење“. 

А сада погледајте (што је важно за Староподгоричане) како 

сада изгледа Сахат кула која је прије доминирала Старом вароши. А 

сада је један „торбак“ над градом. 

118

Ово на слици су млади а 

рхитекти КАНА групе; ево и овдје присутног Ашанина. То је 

шетња стратиштима, кад су обишли све погибије у граду, које је 

остварио градоначелник Миомир Мугоша. Ево их у шетњи доспјели 

на ушће – на саставке (Рибнице и Мораче) како симболично ови млади 

архитекти пуштају лађе (папирне) низ ријеку. 

По пријави за заштиту ових дјела, одговорни су били дужни 

прије пет година да их заштите – у року од три мјесеца. Све је било 

препуштено институцијама – појединцима у институцијама, те не би 

требало генерално оптуживати институције. Али доминантно појединци 

су одрадили своје, као што је Миомир Мугоша. Он је добио 

част на комеморацији Кани да буде и у Одбору за Канину сахрану, 

али он је сахранио Канино дјело, а не Кану. 

(На презентацији је приказано како су млађи чланови „Кана“ 

групе сликовито представили разлику између Хотела некада и сада) 

Комплетна моја књига су есеји, који као књижевни и научни 

жанр, у књизи имају преливе у поезију код јачих осјећаја и јачих 

мотивација... Ту су ми једноставно пропјевали ови галебови: 

Окрилаћени дух 

Прилегао Хотел, прилегао ивицом обале 

испружен ка водотоку, а неће тамо, 

неће ни да се спусти до воде низ корито Мораче, 

нити да одлети крилима која му је мајка Кана дала, 

са потпуно неодговарајућим именом – 

Хотел „Подгорица“. 

Шта ће да је хотел, 

кад је довољно да тако лијеп да се само гледа, 

да се од њега ништа више не тражи? 

И док је мислио доље да оде или полети, 

с леђа за нигдину га спремаху бургијаши 

огромним машинама што му зидове сламају, 

кроз које, кад их уклонише, галебови пролетјеше, 

јер они бијаху окрилаћени Канин Дух. 

119

Као да се човјеку згуле груди до ребара, 

кроз које се Ловћен види, 

што је кроз њих пролетио. 

А галебови тога дана бијаху само ту – 

окрилаћени чувар Канин, 

што лети изнад док стане јека бургија, 

кад се тихо као сијенке спусте на хотел 

да му ране зацијеле. 

Само чула су се крила 

која су остала у ушима, 

након су галебови одлетјели. 


Поред представљања и валоризовања укупног Каниног 

стваралаштва, значајна компонента књиге је и борба за очување, не 

само Каниног дјела, него и многих других значајних објеката из 

периода послијератне модерне, које ће можда задесити иста судбина 

као претходно Хотел „Црна Гора“, Кино „Култура“, Хотел „Авала“ и 

други. Колега Маркуш већ деценијама указује на потребу очувања и 

заштите насљеђа културе уопште на овим просторима, а што се тиче 

Кане Радевић, од момента девастације њеног објекта Аутобуске 

станице 2000. године. У књизи аутор детаљно приказује напор за 

очување Хотела „Подгорица“ и апел надлежним институцијама за 

његову заштиту јер су се у посљедње двије деценије кршили сви 

домаћи закони о грађењу, заштити насљеђа културе и ауторских 

права, као и Међународна берлинска конференција о заштити 

ауторских права. Сада ријеч дајем проф. др арх. Рифату Алихоџићу. 

Рифат Алихоџић: 

У нашој средини књиге из архитектуре су веома ријетке, па се 

надам да је ово празник за све љубитеље струке и културе уопште. 

Желим посебно да поздравим колегу Андрију Маркуша који нас је 

окупио овдје вечерас и да му се захвалим што је мојој маленкости 

120

указао част да говорим о његовом дјелу. Прије свега, желим да 

напоменем да колега Маркуш активно, на више начина, дјелује на 

архитектонској сцени у Црној Гори и шире, преко 50 година, као 

пројектант, архитектонски критичар, аутор књига о архитектури и као 

пјесник. Ради се, дакле, о ангажованом интелектуалцу велике 

енергије. Посебно напомињем да он, готово сеизмографски, 

неустрашиво и јавно, реагује на све неправде када је наша струка у 

питању. То је у нашој средини, признаћемо, права ријеткост. 

Његова књига „Педесет неимара Црне Горе“ представља већ 

антологијско дјело које има изузетно висок индекс цитираности, а да 

он то, претпостављам, и не зна. Напросто, не може се написати 

ниједна књига нити научни рад о црногорској архитектури двадесетог 

вијека, а да се ова књига не помене као један од кључних извора. Ово 

није дјело само фактографски значајно, већ представља штиво 

стручно утемељене и објективне архитектонске критике. Кад је 

сегмент архитектонске критике у питању, ријеткост је да неко у 

ширем простору, као колега Маркуш, има урођену способност да 

прецизно зареже у архитектонско ткиво и непогрешиво саопшти 

његову анатомију. Хоћу да кажем вечерас да нас је та његова особина 

зближила као колеге. 

Колега Маркуш је подносилац иницијативе за заштиту 

најважнијих четрдесет осам дјела архитектуре двадесетог вијека, па је 

Министарство културе већ почело поступати по томе. Мало касно, 

али је почело. Имао сам задовољство да обрадим по тој иницијативи 

Лабуд-плажу Тупе Вукотића, и она је у процедури сигурне заштите 

да се не би десило оно што се десило објектима о којима је данас 

ријеч, а за то је, да кажем, заслужан Андрија Маркуш, који је међу 

нама вечерас. 

И вечерас нам драги колега Андрија Маркуш приређује још 

једно задовољство књигом „Кана“. Посвећено је, већ славној, 

архитектици Светлани–Кани Радевић, њеним дјелима и не само томе. 

Књига је вишеслојна, инспиративна и професионално веома 

комплексна. Ово дјело баца нову свјетлост на стваралаштво Кане 

Радевић, не само у архитектури већ и у црногорској култури уопште. 

Опомиње да не треба да се заборави, чему смо ми јако склони, да 

121

Канини успјеси представљају један од највећих догађаја у 

црногорској култури двадесетог вијека уопште. Притом мислим на 

Републичку и Савезну награду листа „Борба“ коју је она добила за 

Хотел „Подгорица“, са напоменом какву је судбину то дјело послије 

доживјело. 

А када једно врхунско дјело доживи такву судбину, питање је 

шта се све може десити преосталима. То је макар за мене једна од 

најнеугоднијих порука која се добронамјерно и упозоравајуће шаље 

овом књигом. У књизи коју вечерас промовишемо не налази се само 

вапај и протест против захукталог скрнављења значајних 

архитектонских дјела, него и оштра реакција на све појаве које су 

негативне у нашем простору. Ова књига упорно опомиње нашу 

савјест, указујући на недостатак самокритике и присуства 

безобзирног рушилачког нагона и одсуства самопоштовања. 

Не заборавимо да је колега Андрија био увијек на „првој 

линији фронта“, указујући на посљедице рушења Хотела „Црна 

Гора“, Кина „Култура“, Хотела „Подгорица“ итд. Нажалост, у тим 

напорима често је био усамљен, што се у случају Хотела 

„Подгорица“ није поновило. Ова књига представља захвалност и 

подстрек групи младих архитеката „Кана“ који су својим 

активностима показали да је цивилизована, али учинковита, побуна и 

овдје могућа. Овом књигом демонстрирано је као принцип изузетно 

колегијално чојство. Колега Маркуш се ама баш ничим не бори за 

себе већ за опште културно добро, значај колега стваралаца и 

њихових дела. 

Арх. Александар Ашанин: 

Ја бих у име групе „Кана“ захвалио колеги Маркушу на позиву 

да учествујемо у промоцији његове књиге и да будемо дио омажа 

Светлани Кани Радевић. Ове године се навршава 80 година од њеног 

рођења. Нажалост, дјела која нам је оставила, која су у рангу најуспјелијих 

остварења европске архитектуре и за која смо сами криви 

што нису довољно промовисана, у таквом су стању да се тиме као 

друштво, као заједница, не можемо поносити(...) 

Књига је врло јасно структурирана. Имате прву - „свијетлу“ 

122

половину, гдје су Канина дјела описана, датована и са лапидарношћу 

атрибуирана и гдје смо добили научно вриједне податке. Откровење 

ми је дипломски колеге Павла Поповића, који нисам имао прилику да 

видим до ове књиге. Неке релације у црногорској архитектури постају 

много јасније кад се види тај пројекат, па чак и та фантастична инспирација 

Кане Радевић кад је пројектовала на споју три агломерације 

што творе овај град, на ушћу Рибнице у Морачу. Ту има низ интересантних 

података, њених личних фотографија, фотографија њених 

објеката које су, у документаристичком смислу јако важне, јер можда 

ћемо некад, као што данас приљежно разграђујемо, бити у позицији 

да те објекте реконструишемо, па ћемо имати на основу чега да их 

реконструишемо, надам се... Имамо и неких занимљивих детаља, вјероватно 

из студентских дана – Канину столицу, њене фотографије из 

студентских дана итд. У другом дијелу књиге је свако од актера два 

уништавања хотела, једног 2004/05, другог који се још догађа, добио 

заслужено мјесто, врло документовано; и остаће за историју да се зна 

ко су актери, могу слободно рећи, уништавања и пројектантског концепта 

и објекта за себе. 

Желио бих да направим неколико паралела између стваралаштва 

Кане Радевић и неког југословенског и можда европског и 

свјетског референтног оквира. Она се враћа негдје средином шездесетих 

година у Титоград који је идеална прилика за архитектонске 

ствараоце, јер их нема много, јер је приоритет јавни интерес... Међутим, 

истовремено у једном тренутку кад је модерна уморна, не само у 

Европи него и у бившој Југославији и кад се већ у оквиру тима „Десет 

архитеката“ јављају прве жестоке критике цијамовског града, архитектуре 

високог модернизма... Ту прије свих мислим на Алда ван 

Ајка, Константина Доксијадиса, на брачни пар Алисон и Питера 

Смитсон, који покушавају да објасне да су модерни градови безлични, 

да архитектура једноставних кубуса подигнутих на пилоне и улице 

које пролазе кроз те безличне градове, не могу да створе сусрет, не 

могу да иницирају комуникацију и не могу, генерално, да створе животну 

средину какву човјек заслужује. Негдје у то вријеме постоји 

група на југословенском простору, ту прије свега мислим на Богдана 

Богдановића, на Оливера Минића, на Ранка Радовића, који увиђају 

123

исте те проблеме на југословенском тлу (...). Дакле, Кана почиње да 

дјелује у једном таквом амбијенту, видно упућена у дешавања на 

свјетској сцени. Ако посматрамо њена дјела у односу на почетке, дакле 

говорим о стамбеном објекту у Петровцу, о Аутобуској станици, 

која су настала под евидентним утицајем јапанске модерне парадигме, 

стижемо до једног невјероватног феномена у архитектури ових 

простора, а то је Хотел „Подгорица“. Један пројекат, један објекат који 

је поприште и судар, са најљепшим могућим исходом, модерног 

свијета и императива развоја са нечим што се зове поштовање према 

традицији, поштовање према природи, према амбијенту. У једном 

кратком интервјуу који је дала послије побједе на локалном конкурсу, 

на основу којег је добила право реализације, она врло децидно каже 

да жели да одустане од мондријановског узора (...). 

Увијек је оригинална, увијек је нова, међутим не на вулгаран, 

не на баналан начин, не пошто-пото и не по сваку цијену... 

Фасцинантни су и објекти које је градила у Мојковцу; да не 

помињем једну од најуспјелијих интерполација у 20. вијеку код нас, 

зграду Лексикографског завода, гдје се врло лако чита друштвена ангажованост 

архитекте, гдје просто видите један порив да се у нијеми 

низ булеварских зграда, административних зграда Извршног вијећа, 

Скупштине, Централне банке и Поште, које дјелују благо тоталитаристички 

и одбојно, унесе комуникација... преко те велике стаклене фасаде 

која открива јавни садржај, која вас, кад сте на булевару увлачи 

унутра, кад сте унутра не престајете да учествујете у животу булевара, 

не престајете да видите и тај исти стари град који гледа Хотел 

„Подгорица“; да не помињем зграду Пословног центра „Крушевац“, 

коју је пројектовала по једном фантастичном плану аутора Милоша 

Бобића и Станка Гаковића и која је у контексту тог плана имала своје 

пуно оправдање, са дијагоналом која хвата аксу Цетињског пута (дакле 

увијек дубоко контекстуална) и са првим парчетом града, градским 

мотивом, у једној згради. Прва зграда на овим просторима која 

је, заправо, омогућавала да у њој проводите вријеме и да имате искуство 

града - отуд та наткривена улица... дакле, једна проблематика којом 

су се само неколико година раније бавили архитекте из групе 

„Тенденца“ и Французи Сиријани, Де Порцампарк и др. (...) 

124

Док смо тражили документацију о Кани, док смо читали њене 

пројекте, док смо читали њене интервјуе, из којих можете извући врло 

дубоке, врло ерудитне ставове, то што ми је представљало највећи 

утисак јесте чињеница да је свако њено дјело изњедрено из једног дубоког 

мисаоног процеса. Драж, љепота и значај свих Каниних дјела 

јесте баш у томе што су она дубоко градотворна, што нису егоцентрична, 

што нису загледана сама у себе, него су у сваком смислу подстицајна 

да се град развија као тоталитет. 

Желио бих још једном да се захвалим колеги Андрији Маркушу 

и да повучем једну паралелу између Кане и њега - онако како се 

она прецизно и, што би Ранко Радовић рекао, витешки изражавала 

кроз пројекте, толико је он витешки бранио, не само њену, него и архитектуру 

многих својих колега и желим да му искажем поштовање и 

захвалност за то. 


Сматрао сам да је довољна ова презентација Каниног дјела. 

Остаје ми да се захвалим свима вама – и мојим колегама 

докторици архитектуре Милици Вујошевић, колеги Милети Бојовић, 

професору Рифату Алихоџићу и арх. Александру Ашанину, 

који су сматрали за важно да овдје узаједно расвијетлимо неке 

ствари (о скрнављењу насљеђа културе, А. М.) и освијетлимо 

Канино дјело. 

Хвала вам! 

Knjiga – eseji o arhitekturi „КАНА“ (2016-2017), A. Markuša 

https://sites.google.com/site/andrijamarkus/Home/-a-r-h-i-t-e-k-t-u-r-a--objekti--- 

knjige-eseja-i-dr/knjiga-kana-2016-eseji-o-arhitekturi-andrija-markus 

125

126

„ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА. РЕКОРДИ И АНАТЕМЕ“ И 

„САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА СЛОБОДАНА ДРАГОВИЋА 

– КАПЕЛА У СТАРОЈ ПАЗОВИ 

И МАНАСТИР СТАЊЕВИЋИ“ 

Промоција књига Андрије Маркуша „ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА. 

РЕКОРДИ И АНАТЕМЕ“ и „САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА 

СЛОБОДАНА ДРАГОВИЋА – Капела у Старој Пазови и Манастир 

Стањевићи“, одржане 15.5.2019. у Крипти Храма Светог Саве у 

Београду. 

Видео: https://sites.google.com/site/andrijamarkus/Home/-a-r-h-i-t-e-k-tu-r-a--objekti---knjige-eseja-i-dr/knjiga-njegos-kao-arhitekt-i-sakralnaarhitektura-s-dragovica 

Са промоције у Крипти Храма Светог Саве, Београд. 

У средини Митрополит Амфилохије, лијево проф. скулптор Миодраг Живковић 

и Андрија Маркуш, а десно проф. арх. Александар Радојевић 

и арх. Слободан Малдини 

127

Слијева: проф. арх. Александар Радојевић, арх. Слободан Малдини и 

арх. Слободан Драговић 

Запис: 


– Проф. скулптор Миодраг Живковић, 

– Проф. арх. Александар Радојевић, 

– Арх. Слободан Малдини, 

– Митрополит Амфилохије, 

– Арх. Слободан Драговић, 

– Арх. Андрија Маркуш 

– Модератори, глумци Данијел Ковачевић и 

Јевгенија Јешкина Ковачевић 

(ХОР) 

Модератор Данијел Ковачевић (из књиге „Његош као архитекта...“): 

/Његоше, владико црногорски, /пјесниче свјетски, /народни 

и Божји угодниче, /кад у невиђене висине пође, /пером и крилом 

Божјим, /зашто кости на Ловћену остави, /да ти их премећу, броје и 

128

метром мјере, /народни изроди?... /Порушена Капела на Ловћену 

/Божија је суза коју си заслужио. /Бог даје и узима, /па ће Капела 

поново добити прилику /да капне на мјесто порушеног Маузолеја. 

Ваше Високопреосвештенство, Ваша преосвештенства, часни 

оци, часне мати, браћо и сестре, средства информисања, хвала на 

присуству овој промоцији и учешћу. Промовишемо две књиге 

Андрије Маркуша: ,,Његош као архитекта. Рекорди и анатеме“ и 

,,Сакрална архитектура Слободана Драговића – Капела у Старој 

Пазови и Манастир Стањевићи“. О овим књигама и овим темама 

говориће Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, 

скулптор проф. Миодраг Живковић, проф. арх. Александар Радојевић 

и архитекта, теоретичар архитектуре, публициста арх. Слободан 

Малдини. Програм водимо, читајући одломке из књига – из есеја 

Јевгенија Јешкина Ковачевић и ја, Данијел Ковачевић. Реч има 

скулптор, проф. Миодраг Живковић. 

Скулптор проф. Миодраг Живковић: Ево, и ја стигох овде, 

у младим годинама. Шта да кажем о Слоби? Нас двојица смо к’о два 

брата. Он се бавио архитектуром, ја скулптуром. Онда је дошло до 

тога да се бавимо исто, и једним и другим, на различите начине. Дуго 

смо заједно, а надам се да ћемо још остати, па ћемо се можда, некада, 

у некаквој прилици срести. То је мени довољно, то је мени поздрав, и 

желим Слобо да живи што дуже и да што више ради. 


Кад је први пут видео ову Цркву, Краснов је казао: ,,Његош 

је велики човјек кад је могао овакву оригиналну идеју да има, за 

овакав облик и овакву основу Цркве на Ловћену, тј. два круга у 

основи различитих пречника, а који продиру један у други.“ Могло је 

то да се, спајајући двије лијепе речи, каже и: „Црква је красна, 

Никола Краснов.“ 

Модераторка Јевгенија Јешкина Ковачевић (из књиге 

„Његош као архитекта...“): „Најбољи начин да утврдимо ту вредност 

је упоређење Његошеве Цркве и Мештровићеве Капеле изграђене 

129

1974. године на њеном мјесту пошто је опет порушена. За све то 

добићемо потврду и у искуству Рајта. Од свега најгоре је што је 

Мештровић измијенио амбијент, тако што је обимним минирањима 

срушио и врх Ловћена, смањујући висину црногорске понос-планине 

за неколико метара. Није Ловћен само под притиском оног што му је 

скинуто него и притиском увозног камена – мермера, постављеног на 

Маузолеј отуђене форме.“ Реч има проф. арх. Александар Радојевић. 

Проф. арх. Александар Радојевић Добро вече. Ево да крене 

мој разговор са књигом ,,Његош као архитекта“, ,,очи зборе, оно што 

им види срце“. На Његошевом делу свих дела ,,Горски вијенац“, због 

чега је Његош остао и непримећен у архитектури, мој професор 

српског језика и књижевности у Првој мушкој гимназији у Београду, 

чувени професор, историчар, писац и есејиста, Трифун Ђукић, целу 

школску годину у петом разреду предавао нам је и говорио o 

филозофији живота и јунаштва, о свему ономе што се, читајући 

,,Горски вијенац“ може научити и чути. Он је осветлио ту књигу и са 

социолошког и са правног, затим војног, филозофског, религијског, 

књижевног и многих других наука и дисциплина. Међутим, мени је у 

сећању остало пар речи, које ме уводе у књигу ,,Његош као 

архитекта“. Стално је помињао речи: маштар, градитељ, обликовање 

склопа речи... То ми је остало и до данашњег дана у памћењу. И, ето, 

вечерас у овом светом простору, овој од Бога прелепој крипти и 

дароване Храму Светог Саве, указала ми се част да се на неки начин 

подсетим на свог професора и одужим свом професору 

представљањем књиге ,,Његош као архитекта“, а додајем као 

,,песник, архитекта и градитељ и пројектант“, аутора Андрије 

Маркуша, архитекте, дизајнера, есејисте и пјесника, чија многобројна 

дјела прелазе најчешће у поезију, прозу римовано, а врло често у 

поезију као поема. И заиста у књизи ,,Његош као архитекта“ реч је о 

правој архитектури, о Цркви Светог Петра Цетињског, коју је 

пројектовао лично Његош, на врх Ловћена, остављајући аманет да га 

у њој сахране. Црква је изграђена 1845. године, порушена је 1916. 

године од аустријских трупа, у Првом свјетском рату, да би у 

потпуности, на истим темељима и са истим ловћенским каменом, 

130

била обновљена 1925. године на иницијативу краља Александра 

Карађорђевића, по документацији познатог и славног архитекте 

Николаја Краснова. Али, и под сталним оком, изведена од надзорног 

органа чувеног архитекте старе Подгорице, Перише Поповића. 

Коначно, 1974. године руши се Црква Светог Петра Цетињског, 

уклања се са Ловћена, како пише аутор књиге, ,,присилом над 

Митрополијом, од диктаторског и атеистичког режима и подиже 

Мештровићев објекат сандучастог облика, кога граде од увозног 

камена да неприродно узјаше наш камен на врх Ловћена“. Његош је 

Ловћен гледао као живи организам, уз који се пео као песник, а све 

што се више приближавао врху, све је више ишао као градитељ, као 

архитекта пјесник, истински маштар. Ето, подсећања на реч маштар. 

У бити, Његош Цркву гради прво од крова, а не од темеља, носећи је, 

пре градње, изгледа у мислима. Стварно у мислима како кров не би 

нарушио врх Ловћена, а остали основни дио објекта, поштовао кров 

горе, и врх Ловћена доле. Сходно кружној основи крова, образоване 

су две срасле, међусобно спојене облице у јединствен корпус. У 

основи су то два круга, различитих пречника, који продирући један у 

други, делују као потпун, са амбијентом срођен, језгровит израз. 

Аутор књиге зато са правом и каже да је Његош формирањем једне 

тачке, као главе на крову, као и Бога, који једино може стајати изнад 

Ловћена, испунио оно што је и Ловћен тражио, и његови громови, 

чист мисаони пјеснички израз. Његош је овим својим ремек-делом 

зналачки и надарено завршио врх Ловћена. Објекат је непогрешиво 

подешаван према Ловћену, нарочито његово уклапање у окружење. 

Аутор књиге посебно то истиче, и врши интересантно упоређење 

Његошеве капеле са познатим архитектонским делом Френк Лојд 

Рајта, зетом Марка Миљанова, Гугенхајмовим музејом у Њујорку, да 

интегрисане форме у Његошевом случају подржавају амбијент 

сличношћу, а да Рајт у 90. години живота употребљава два оваква 

круга, значајно еволуирана, формирајући посебан габарит, разликом 

која је осмишљена. Анализом склопа капеле у основи кружних 

зидних маса изграђених од аутохтоног ловћенског камена, када 

кружни облик грађевине обезбеђује највећу унутрашњу површину уз 

најмању дужину спољних зидова, са једноставношћу постигнутим у 

131

обликовању, усмерава нашу пажњу на суштину ствари, пре свега, на 

естетску вредност целине. Његош је и пре пионира савремене 

архитектуре применио, много година раније прихваћену синтагму 

,,мање је више“. Како рече аутор књиге „са нигдје у својој 

архитектури трица и кучина, нигдје јефтине љепоте, кича“. Зато нам 

још увек лепо звуче и много значе изречене речи академика Николаја 

Краснова приликом првог сусрета са капелом: ,,Његош је велики 

човек кад је могао овакву оригиналну идеју да има за овакав облик и 

овакву основу цркве на Ловћену”. Пред нама на Ловћену данас нема 

Његошеве капела, капеле велике и непроцјењиве вредности. Стоји 

нам, од 1974. године Мештровићев објекат на заравњеном врху 

Ловћена. То је разлог што аутор у књизи са правом и остави 

написано: ,,Ловћен је Мештровићу отац, а Његошу очух“. Своје 

казивање завршићу опет Његошевом речју: ,,Покољења дјела суде“. 


„Посебна вриједност Његошевих решења је што је 

обличаста форма обезбјеђивала приближно исти изглед са свих 

страна, као природан захтев врха планине за које не треба да идемо 

даље од далеких египатских пирамида.“ 

Модераторка Јевгенија Јешкина Ковачевић (из књиге 

„Његош као архитекта...“): „Поред тога, црква је изграђена од 

домаћег, с Ловћена узетог камена, а не увезеног, преко којег су 

длијетима проговориле душе људи за камен венчане, који су Његоша 

уским стазама и богазама уз Ловћен на леђима на вјечни починак 

изнијели. Изнијели су га на врх свих црногорских врхова, који су 

нови градитељи срушили, и мјесто крстом, којег је Његош цјеливао, 

паганским знацима обиљежили. Сад, послије Мештровића, нема ни 

врха Ловћена, ни крста, ни цркве, а ни Његоша са обзиром да је у 

подруму.“ Реч има архитекта Слободан Малдини. 

Арх. Слободан Малдини: Добро вече. Пре свега желим да 

Вас поздравим и да се захвалим што сте дошли у овом броју, да се 

захвалим Његовом Високопреосвештенству Митрополиту 

132

Амфилохију, проф. арх. Александру Стјепановићу, арх. Андрији 

Маркушу, вајару Живковићу, нашем доајену, који је поред својих 92 

године смогао снаге, жеље и воље да дође и присуствује овом нашем 

скупу и, наравно, Слободану Драговићу, аутору дела у књизи 

„Сакрална архитектура...“. Укратко ћу рећи две речи. Пред собом 

имамо две књиге. Обе књиге су изузетно напредне, авангардне, 

изузетно оштре у закључивању, у размишљању. Андрија Маркуш, 

човек који већ деценијама, оштрим пером указује на одређена 

догађања у нашој историји и нашој архитектури. У својој књизи 

,,Његош као архитекта“ он се залаже и бори за идеју нашег оца Петра 

Петровића Његоша. 

О чему говори Андрија Маркуш? Од 1845. до 1851. године 

када је идеја Његоша да подигне капелу на врху Ловћена стасала и 

када је та црква подигнута на врху Ловћена, то је постао симбол 

једног народа, симбол једне вере, симбол који је направљен од камена 

који је крвљу натопљен. Наравно, тај симбол је у својој дугој 

историји често био под ударом. Највећи удар је био 1916. године кад 

га је Хабзбуршка монархија тешко оштетила, да не кажем, срушила, 

припремајући терен да на врх Ловћена постави цара своје империје – 

Јозефа. Наравно, то није било могуће. Капела је остала тамо, 

сломљена, разрушена, у камењу, да би 1925. године унук црногорски, 

краљ Александар, решио да је обнови. Уз помоћ Николе Краснова он 

је успео камен по камен да врати у првобитни изглед. Као таква, 

Црква је обновљена врло квалитетно и трајно. Међутим, после 

Другог светског рата, ми имамо други напад на ову цркву. Црква 

Светог Петра Цетињског која је рађена по замисли Његоша, доживела 

је ново урушавање 1974. године. Ловћен губи свој знак, Црна Гора 

губи свој знак, чак и врх Ловћена се смањује, уступајући место 

сандучастом објекту Ивана Мештровића. Мештровић, који је 

двадесетих и тридесетих година по Београду градио и због чијег 

споменика Незнаном јунаку је краљ Александар дигао у ваздух 

средњовековни град Жрнов да би на њему направио кутијасту 

грађевину Споменика Незнаном јунаку, седамдесетих година 

Његошева замисао једноставно нестаје. Оно што нису успели да 

докрајче у Првом светском рату, 1974.године коначно Ловћен губи 

133

своју висину, Његоша премештају са врха у крипту, односно подрум 

где нема директну везу са околином. 

Крст на врху Цркве нестаје и бива замењен скулптурама 

Ивана Мештровића. Црква Светог Петра Цетињског је годинама, па 

чак и после Другог светског рата, била симбол на грбу Црен Горе, 

исто као што је годинама била симбол Црне Горе. Данас, на пример, у 

грбу Универзитета у Подгорици, на грбу Црногорске академије наука 

и умјетности, имамо нови симбол, а то је Мештровићева кутијаста 

грађевина. Шта се догодило са камењем Цркве? Камен је скинут, као 

што су и привремено биле скинуте кости Његошеве у Цетиње. Дакле, 

више нису на врху, али и даље тај скуп камења је свето. Зашто? Зато 

што представљају делове симбола Цркве, симбола трајања, симбола 

настављања народа, на терену, пределима Црне Горе. Ловћен, без 

обзира што је његова висина смањена, што више није онако висок, 

без обзира што Његош није уздигнут као у Капели, Ловћен и даље 

представља одређени симбол, нажалост, нарушен, али и даље то 

камење, које је спуштено, има своју светост. Управо Маркуш 

покушава већ неколико деценија да укаже на ову несразмерну 

антицивилизацијску меру и покушава да се бори сам против друштва 

да врати симболе на Ловћен. Ова књига је један мали допринос, то је 

скуп Андријиних текстова које је скупљао током деценија, скуп 

његових замисли, у којима он говори о значају тог симбола. 

Тај значај је видио и највећи светски архитекта Френк Лојд 

Рајт, кад је заједно са својом супругом, унуком Марка Миљанова, 

боравио ту и када је Његош као архитекта утицао на тада највећег 

светског архитекту, да он пројектује слободну кружну форму музеја 

Гугенхајм у Њујорку. С друге стране имамо књигу ,,Сакрална 

архитектура...“ коју је Маркуш посветио једном изуезетно 

талентованом великом архитекти Слободану Драговићу. Драговић је 

свој живот посветио сакралној архитектури, али његова архитектура 

можда није монументална, у смислу широких великих квадратура, 

она је примерена људима. Он од Капеле, на гробљу у Старој Пазови, 

прави изванредан архитектонски објекат који је достојан српске 

архитектуре као што је био достојан Храм у Барселони. Драговић се 

бави црквеном архитектуром на месту. Његова архитектура је чиста, 

134

јасна и једноставна, било у реконструкцији, градњи, надградњи или 

ентеријеру, гдје његово архитектонско умеће долази до изражаја. 

Одавно Србија није имала тако плодног архитекту, не по броју 

квадрата, него по броју и квалитету идеја које је изнедрио Слободан 

Драговић. У ове две књиге Маркуш је представио само један мали 

део изузетно богатог опуса који се мери десетинама књига у којима је 

он практично изградио једну парадигму оштрог, бритког, јасног, ума 

који је бескомпромисан, који не прихвата да се калупи, који има идеју 

која бежи, идеју која се не намеће зато што он то жели, него се 

намеће тиме што је јединствена. Честитам господину Маркушу на 

читавом опусу и желим му срећан рад и много година које ће му 

донети срећу у дугом раду. 

Модератор Данијел Ковачевић: Реч има аутор Андрија 

Маркуш. 

Арх. Андрија Маркуш: Ваше Високопреосвештенство, часни 

оци, часне мати, даме и господо, хвала вам што сте дошли овдје да 

говоримо о нашим храмовима често униженим. Кад је ријеч о 

Његошу, овај народ се према њему однио незахвално у толикој мјери 

да се усудио да исправља његова дјела, у овом случају архитектонска, 

а у сљедећем, биће и пјесничка дјела, преведена на црногорски језик. 

Није само Његош уређен, него су и Ловћен уредили, скратили су му 

врх за неколико метара, те Црногорци који су научили прецизно да 

гледају у врхове брда, поготово у Ловћен, сада како нема врха, они 

промашују тај врх јер немају гдје да задрже поглед. Не само да је 

скинут врх, него је скинут и Његош са врха, на тај начин што су га 

смјестили у подрум изложбеног павиљона Мештровићевих 

скулптура. Скинули су и Цркву, скинули су са Црквом и врх. Кад је 

скинут крст са врха Ловћена доље су се сва зла скупила. А која зла? 

„/Цетињани су Вукову улицу дали Исланду. /Једним метком два зеца, 

/од којих је један зец Вук, /а други однекуд /андерграунд Исланд. /То 

није могао да не уради /ни један Цетињанин угледан. /Немамо ми пет 

Исланда /него само један, /а и хтјели су да заметну траг /као код 

135

Голог отока Јова Капе /да не би Вук својом улицом /дошао до 

Црвенкапе. /На крају, поравнали су рачуне /да Вук оде гдје год хоће, 

/штапом уз ногу фасну, /само не на Исланд, /да се с њим на Цетиње 

врати /уз ријеч прекора, /ријеч гласну.“ Хвала. 

Модератор Данијел Ковачевић: Сада говоримо о књизи 

,,Сакрална архитектура Слободана Драговића – Капела у Старој 

Пазови и Манастир Стањевићи“. (Из књиге): „Капела на гробљу у 

Старој Пазови, 1978, попут је морског вала који се разбија о обалу, 

где се распршен зауставио и скаменио. Силином удара дио вала 

млазевима одскаче горе, да би одмах очврснуо у форми хриди са 

сталагмитским завршецима, а дио прескаче обалу попут праве навале 

у течном стању што је чини компактном, јер се валом одупире 

судбини нестајања. Али и њему је крај ту. Само обала остаје да 

разбије и друге валове који редом долазе.“ Ријеч има архитекта 

Александар Радојевић. 

Проф. арх. Александар Радојевић: Аутор књиге, у књизи 

износи своје виђење на сабрана дела архитекте Слободана Драговића, 

личности широког ликовног образовања, још увјек активног 

архитекте и ствараоца колико и промотера архитектонске мисли, пре 

свега уметничке, али исто толико и инжењерске дисциплине. 

Драговић, наводи аутор књиге, ишао је не само на исток и на запад 

него и небесима, када је у француској катедрали у Шартру на дан 

молитве за инвалиде у усхићењу осетио да лебди, после чега је 

отишао у Москву да то на православни начин осјети 

самоиницијативно прихватајући се да својим пројектом осмисли Трг 

Светог Филипа, оснивача и заштитника града Москве који садржи и 

истоимену цркву. Ипак, речи аутора књиге фокусиране су на његова 

два најзначајнија дела, на детаљним анализама дела Капеле у Старој 

Пазови подигнуте 1978. године и на Манастир Свете Тројице у 

Стањевићима који је завршен и освећен 2018. године и наравно с 

разлогом зашто то чини. Овакви објекти, манастир и капела, у 

принципу, по категорији, максималних су симбола које је потребно 

представити, а друге докучити, реалним и имагинарним, са великим 

могућностима аутора. Капела у Старој Пазови архитектонскоскулпторално 

Драговићево остварење, надживело је протекло време, 

136

издржало је и многе промене, и смене у архитектури, и данас је 

актуелна архитектура. Особена је и језгровита. Посведочила је својим 

квалитетом и мноштво асоцијација да се у архитектури могу срести и 

објекти мале величине са оствареним високим дометима. Особеност 

Манастира у Стањевићима има своју посебност која је од архитекте 

Драговића захтевала и посебан приступ. Потребно је било да 

Манастир настави и после интервенција да живи, у свом идентитету, 

помирљиво са наступајућим временом. Хроника пројектовања, 

грађења, и обнављања Манастира говори да се водило рачуна како би 

се он обновио, а да се Манастир задржи, како аутор написа, у нашој 

меморији. Манастир је подигнут 1338. године, Митрополије 

црногорско-приморске Српске православне цркве. Налази се поред 

села Побори, у рејону општине Будва, на 600 м надморске висине. 

Поред своје велелепне архитектуре, он се издваја и својим ликовним 

и уметничким карактеристикама. Обнова Манастира започета је 1994. 

године благословом митрополита Амфилохија, а обнову је започео 

монах, отац Димитрије, уз консултације и присуство архитекте Петра 

Тодоровића. Пројекат обнове манастира урадио је Завод за изградњу 

Будве. Аутор архитекта Вања Кузњецов допројектује га пошто је 

затечено стање делом сачувано. Извођење радова трајало је до 1998. 

године, а реализовали су га архитекта Иво Јовановић и грађевински 

инжењер Радован Радовић. Делимичним допунама, по пројекту 

архитекте Душана Станојевића, изведена је купола са капелом Светог 

Петра Цетињског и видиковац 2018. године. За завршетак осталих, 

веома обимних и захтевних радова, на манастирском комплексу, и за 

пројектовање нових садржаја од 1998. до 2018. године до чина 

освећења, ангажован је архитекта Слободан Драговић који и 

руководи комплетним извођењем радова. Поштујући све урађено, са 

учињеним одређеним корекцијама и интервенцијама, у односу на 

затечено, али и због нових функционалних захтева Драговић својим 

пројектом знатно побољшава функционалност целина, а линијом 

кретања и по хоризонтали и по вертикали, омогућава у склопу 

повољније и самосталније њихово функционисање. Аутор већ у 

пројекту показује изузетну храброст, рекао бих, пре свега смелост, 

када се одлучује, ради проширења манастирског комплекса, да 

великим усеком у стеновити Ловћен омогући додатно проширење. 

Показало се да је та замисао била најлогичнија и најисправнија. 

137

Сигуран сам да је Свети Василије Острошки Чудотворац знао за ту 

тешку одлуку и помогао. У Манастир стижу јаке машине које су 

једино и могле да изведу то усијецање од 17 м тако ефикасно и 

квалитетно. Ископани делови од стена коришћени су за поравнање 

терена и израду паркинг простора, а много тога је на одговарајући 

начин обрађено и уграђено и у самом објекту. Нови објекат са новим 

функцијама, управно постављен на Ловћен није угрозио општу 

вредност Манастира нити је нарушио његов изузетан и изванредан 

склоп. И даље је задржана карактеристична лонгитудиналност 

манастирског комплекса у правцу изохипси исток–запад, одмах уз 

Ловћен, и са два реда простора који каскадно прате падови, задржано 

је ритмично истицање маса и просторних зидних површина са 

груписаним отворима и са три волта, свода, на фасади доњег реда. 

Правило налаже, када се интервенише на постојећем објекту и богати 

новим садржајем, новим објектима, посебно на овако осетљивим 

комплексима, манастирском комплексу, да додата архитектура 

сједињена са постојећом, треба и мора да опише време и место и да 

при томе тежи ка непролазности. Свјетски архитекта, Френк Лојд 

Рајт, изрекао је истину: „Све фине архитектонске вредности су и 

људске вредности, или у противном нису лепе“. У томе је Манастир 

Свете Тројице у Стањевићима био и остао категорија архитектонског 

дела ван категорије. 

Модераторка Јевгенија Јешкина Ковачевић (из књиге „Сакрална 

архитектура...“): „На Капели скоро природно настали су 

процепи међу млазовима кроз које пролази сабласна свјетлост као 

чинилац и свједок распршеног дизања објекта у простор. Контура 

објекта својеврсни је електрокардиографски графикон, линија 

живота, а не равна линија смрти. Са мноштвом асоцијација Капела је, 

рекли бисмо, у форми неког непознатог организма за који очекујемо, 

у случају да не знамо да је то грађевински објекат, да ће се покренути 

да негде оде.“ Реч има архитекта Слободан Малдини. 

Арх. Слободан Малдини: Архитекта Слободан Драговић је 

несвакидашњи архитекта. Он спада у ону групу малобројних који су 

спремни да се суоче са свеколиким проблемима, несвакидашњим, а 

да из њих изађу као победници. Драговић је радо прихватио да 

138

пројектује Капелу на гробљу у Пазови. Зашто? Пројектовање капеле 

некоме се чини рутински, мали једноставан, а за неке познате 

архитекте посао ниподаштавајућег карактера. Међутим, Драговић је 

нешто више од обичног архитекте. Он је овом архитектонским 

задатку пришао на несвакидашњи, дубок начин. Капела за архитекту 

Драговића представља врата између живота и смрти, између 

ововременог и оновременог, између садашњости и свесадашњости. 

Основни симбол који је архитекта Драговић унио у своју 

Капелу јесте управо тај симбол вечног. Форма Капеле је дата у 

облику океана, у облику мора. Море је узбуркано, има таласе, плиму, 

осеку, изласке и заласке сунца, али оно што је битно је да је море у 

покрету. Оно никада не стоји. Слободанова капела је у покрету, она је 

у таласима, она је жива, једноставно показује живот, са ове и смрт са 

оне стране који опет јесте живот. Ми када посмарамо архитектонску 

форму саме Капеле видећемо да су то обично квадратичне 

просторије, правоугаоне... Али за Драговића Капела је нешто много 

више, она у себи садржи поруку, снажну и јаку поруку, својом 

формом прије свега. Ви када је посматрате ви сте пред капијом која 

дели живот и смрт. Када уђете унутра ви сте прошли кроз ту капију. 

Та архитектура делује на вас не само својом грандиозношћу идеје већ 

и на вашу психу. Ви када прођете кроз ту капију ви сте ушли у неки 

други свет. Ја не знам за сличан пример у српској архитектури. 

Постоје примери у светској архитектури, могу да поменем још 

десетак архитеката, али у српској архитектури ово је јединствен 

пример симболизма, не у спољашњости архитектуре, него 

симболизма у самој форми. 

Пројекат који је Драговић урадио за Манастир Стањевићи 

представља још један његов покушај да уђе у суштину црквене 

архитектуре. Драговић овом послу није приступио као сваки други 

архитекта, да би се бавио само конструкцијом, да би унео 

функционалне елементе. Не, он се борио са нечим много тежим, 

комплексинијим, а то је, како да један простор који је ограничен, који 

се налази ограничен природним баријерама, брдом, које има 

ограничене визуре, како да од њега начини свети простор. Некоме је 

довољно да начини само крст, а некоме није довољно ни да подигне 

велелепан храм, да би начинио свети простор. Али, за архитекту 

Драговића свети простор је нешто много комплексније, нешто много 

139

значајније. Зашто? То је комплекс разних просторних система, 

просторних интервенција, тактилних звучних тишина, игра светлости 

и сенке... Све је то архитекта Драговић успео да оствари канонским 

архитектонским елементима. То је његова највећа вредност. 

Данас простор Манастира Стањевићи представља мјесто 

тиховања, побожности, тишине, мјесто у ком је и молитва коју 

изговарамо у нама довољно гласна да одјекују брда око нас, мјесто 

гдје се ми осјећамо ближи Богу, где смо дигнути на те висине да 

осећамо непосредну везу са нашим Богом. Да ли је то могуће 

урадити? Па ево могуће је. Шта је потребно? Па потребно је само 

размишљати, боравити у том простору, сродити се с њим и онда ћемо 

знати како да делујемо у том простору и како од њега да начинимо 

простор који има своју духовну вредност. Таквим просторима сви ми 

се радо враћамо, зато и није чудо што многи од нас редовно посећују 

манастире, желећи да осете духовни карактер тога простора. Када се 

уђе у манастирски простор, наше тело постаје свесно онога што се 

око нас дешава. Тај простор више није обичан простор, то је врховни 

духовни простор, у ком ми имамо директну везу са Богом. Улога 

маленкости архитекте, али и величине архитекте Слободана 

Драговића је неизмерна управо што је успео да осети да схвати ту 

духовност простора, да је сачува, и да је пренесе, не само на монахе, 

већ и на све оне који долазе да посете овај манастир. Од срца му 

честитам и мислим да је макар са тим једним пројектом учинио 

велики корак у српској архитектури. Хвала! 

Модератор Данијел Ковачевић: Реч има Његово 

Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије. 

(Напомена: Тихи Митрополитов говор негдје није са потпуним успјехом 

пренијет, те упоредо користити представљени видео-запис) 

Митрополит Амфилохије: Аутор ове двије драгоцјене књиге 

наш архитекта и пјесник Андрија Маркуш је поријеклом из Момуше. 

Његови преци су доселили из околине Призрена. Мјесто гдје су се 

настанили зову се Момишићи, по Момуши. То мјесто је мјесто 

некрополе хришћанске из петог до шестог вијека и има једну дугу 

историју. Нарочито се прославило у вријеме Немањића почевши од 

140

Стефана Првовјенчаног. Ти Момишићи су, благодарећи Немањићима, 

Стефану Првовјенчаном, Урошу Првом, Стефану Дечанском, Цару 

Душану, били метох Манастира Хиландара, тако да је то мјесто 

везано и за древни Призрен. Догодине у Призрену, како сад дјеца 

пјевају. Дај Боже да их Бог услиши. Исто тако везано је за Манастир 

Хиландар, зато није чудо што се Андрија Маркуш као архитекта, 

позабавио баш овим питањем – Ловћенске Цркве Светога Петра 

Цетињског, Његошеве Цркве, а у исто вријеме што се позабавио 

дјелом архитектонским нашега Слободана Драговића. 

Црква на Ловћену, Његошева црква, прва црква посвећена 

Светом Петру Цетињском, је црква која, што сам чуо малоприје, чак у 

комунистичко вријеме била у грбу Црне Горе. То је опет знак колико 

је она била урасла у биће народа у Црној Гори, без обзира све оно 

што се са њом догађало. Већ је 1879. године та црква поправљана је 

за вријеме књаза Николе, и онда је остало записано да је ту давнашњи 

митрополит Иларион Рогановић. А кад већ њега помињемо, његов 

потомак Рогановић гради цркву у Резистенцији, у Аргентини. Наш 

владика Кирило је сада тамо епископ... Баш та црква треба да буде 

копија древне Цркве са Златице... па смо ту цркву, ево сад, у 

Резистенцији, у Аргентини, да васкрсава и гради се, као што је он из 

Момишића, враћа му се памћење на Цркву на Ловћену. 

То што су урадили несрећни наши безбожници седамдесетих 

година то је, нема никакве сумње, и сад смо тога свјесни, то је један 

од највећих злочина који су урађени у нашој држави и у Црној Гори. 

То је злочин који је несхватљив. Ту има нечег сатанског, ту нема 

ничега људског ни човјечног. И овом књигом о Цркви на Ловћену 

наш Маркуш враћа нас њој, а преко ње враћа нас Светом Петру 

Цетињском, враћа нас Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу. 

Кад поменух како су Иларион Рогановић и у његово вријеме књаз 

Никола обнављали Цркву јер су Ловћен биле муње и громови и она је 

била нешто мало оштећена. Рогановић је ту клечао пред моштима 

Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца. Већ је тада било 

записано да ће Свети Петар Ловћенски Тајновидац бити прибројен 

лику светих као и његов стриц кога је он канонизовао 1834. године 

као млад. Као митрополит је 1933. године рукоположен у Петрограду, 

141

а већ идуће године је ту позвао Црногорце да дођу, неколико хиљада 

их се окупило, пошто су откривене мошти Светога Петра, да дођу и 

цјеливају. Љутили су се неки од тадашњих митрополита, рецимо 

Стефан Стратимировић – ко си ти да сада ти канонизујеш, јер је то 

протумачено као неки политички чин. Међутим, ипак је Свети Петар 

ево до данашњега дана међу најзначајнијим светитељима наше цркве, 

српских, уписан у календар. 

Петар Други Петровић Његош је подигао ту Цркву на Ловћену 

и он је сада утамничен. Он је побјегао из низине, из блата, побјегао 

небу под облаке, на врх Ловћена, гдје се још као дијете пео на Ловћен, 

а касније дошао са својим главарима на Језерски врх, гдје је и раније 

била нека црквица, прије Његошеве. Попео се и рекао својим 

главарима са штапом – овдје да ме сахраните. А онда ће неки од њих да 

каже: „Ма господару, доће Турци главе да посијеку.“ А он каже: 

„Проклети били ако ме овдје не сахранили.“ Тако да је оставио 

проклетство које се одразило на Аустроугаре кад су срушили 1916. 

године. И пропала им је аустроугарска империја. И већ се одразило на 

ову цркву која се зове Монтенегро. Одразило се што се рушењем 

Цркве на Ловћену обурдала Црна Гора и све дубље и дубље се 

обурдава, у провалију. То је стање у коме се сада налази Црна Гора, 

однос оних који су сада на власти у Црној Гори према Цркви на 

Ловћену. Поводом 200 година од рођења Његоша, 2013. године ја сам 

први пут послије 1961. године попео се на Ловћен. Тај Ловћен у 

цјелости ми је остао у памћењу. А онда сам се попео 2013. године да 

видим има ли могућности и гдје да се врати Црква. И кад се изађе уз 

оне степенице то што су урадили са Капелом, они су расјекли утробу 

Ловћена. 

Нема ни једне планине на свијету која је тако унакажена, са 

оним тунелом од бетона, утроба јој је расјечена. А онда горе, како 

чусмо овдје, глава Ловћена је сасјечена, он је сасјечен неколико 

метара да би онај вјештачки маузолеј могао да се ту постави и да се 

утамничи Његош, ено га тамо негдје иза каријатида. Утамничен је, а 

од тога је бјежао читавог живота, тај духовник и пјесник. И то га је 

сад снашло, послије смрти. Из тог разлога много је значајно да и 

преко ове књиге драгоцјене враћамо се и Ловћену и враћамо се Цркви 

142

на Ловћену, а тиме се и враћамо сами себи у нади да ће и ово бити 

један камен уграђен у цркву на Ловћену. 

Писао сам и писмо садашњем предсједнику Црне Горе и свим 

другим; тражио сам још 2013. године и послије тога да се врати 

Црква. Нико неће да руши Маузолеј, то је свједочанство једнога 

времена, али има мјесто испред, када се изађе из оног несрећног 

тунела, има једно мјесто гдје би Капела била и наравно да се Његош 

врати у своју Цркву. Она би сачувала ту планину и дошла као капа тој 

планини. Хвала ти Андрија, за овај камен. Ја сам рекао да ћу први 

камен са Иванових корита понијети да се обиљежи. Онај који је 

наредио да се руши Црква је Јосип Броз, а ондашњи његови сеизи у 

Црној Гори и онај предсједник општине цетињске, а ко је тад смио да 

не слуша Јосипа Броза. Дакле, он је наредио. Али, да буде још 

занимљивија прича, и сад ови наши Монтенегрини они нападају 

посебно краља Александра, наводно он је то подигао у славу свога 

сина Петра Другога, а зна се да је и скинуо своје одликовање 

албанске голготе и пружио га на ћивот свога претка. Једини краљ 

који се родио на Цетињу био је краљ Александар. Петровићи су се 

рађали у Његушима, а он на Цетињу. И он је био први онај који је 

хтио да подигне Мештровићев маузолеј, међутим митрополит 

Гаврило Дожић га је одговарао од те замисли: „Ваше краљевско 

височанство, ја као митрополит апсолутно не могу дозволити било 

шта да се диже, а то не смијем због Његоша.“ Тако је послије 

Краснова дошао и сав камен који је нашао, он је уграђен и нови камен 

је одатле, као што смо овдје чули, тако да је капела била потпуно 

враћена. 

Много је значајна прича о Цркви на Ловћену, а и ово што је 

написано о нашем архитекти Слободану Драговићу, и хвала му и на 

томе што је то урадио. Драговић је оставио трагове и по Русији, 

Москви. Када се вратио из Русије прво се позабавио обновом 

Манастира Дуљево. Сестре су тамо бескрајно благодарне за оно што 

је он урадио без паре и динара. Манастирски конак је била рушевина 

нарочито послије земљотреса, а он га је урадио беспрекорно и споља 

и изнутра, укомпоновавши са оним што је било остало од тога 

земљотреса. Кад њега већ помињемо не треба да изгубимо из вида и 

143

ову љепоту ове крипте овдје. И те како је он допринио да ова крипта 

Храма Светога Саве буде оваква. Поред Манастира Дуљево, поред 

ове крипте овдје, овдје је поменут и Манастир Стањевићи, који је био 

заиста рушевина, потпуно заборављена. Тамо је 1830. године владика 

Раде био приморан од Аустроугарске да и Манастир Подмаине у 

Будви и Манастир Стањевићи уступи њима. То је била њихова војна 

команда. Они су чак и дограђивали читав један спрат на 

Стањевићима. Онда су за вријеме књаза Николе Црногорци, са 

Ловћена, одозго, се спустили и ту аустроугарску постају су уклонили, 

и Манастир је остао рушевина. Од тада је све до деведесет и неке 

године, кад сам први пут ишао чувши за Стањевиће, то је била само 

козја стаза, до горе нисам могао ни прићи тим остацима. 

Да буде љепша прича, кад смо деведесетих година ишли тамо у 

вези Стањевића, онда смо оставили запис, да нема никакве могућности 

да буде обновљен, то је огромна грађевина, и да ће то бити 

најмонументалнија рушевина у Црној Гори. Један руски дипломата је 

долазио у Стањевиће за вријеме Саве Петровића, послије њега је 

боравио митрополит Василије. Свети Петар је ту боравио од 1807. 

године, пошто је манастир такође у то вријеме био рушен. Дакле, тај 

Рус је примијетио да је то најмонументалнија грађевина Црне Горе, а 

зато смо ми рекли да је то најмонументалнија рушевина Црне Горе. 

Благодарећи нашем Раковићу, а нарочито нашем оцу Димитрију 

Благојевићу, који је започео обнову и урадио и пут захваљујући 

ондашњој Војсци Србије и Црне Горе. Сада је тај пут, хвала Богу, уз 

помоћ општине и асфалтиран, и сада су Стањевићи најмонументалнија 

грађевина Црне Горе, благодарећи Димитрију и оцу Јефрему који је 

такође уградио себе са својим калуђерима, а благодарећи и ономе што 

је учинио наш Слободан Драговић са том рушевином. 

Тај дио аустроугарски био је уклоњен и све је враћено у 

првобитно стање. Ми смо обиљежили 680. годишњицу Стањевића. 

Никола Стањевић је био сахрањен у времеме цара Душана 1338. 

године. Он је ту започео. Ту су владали Стефан Лазаревић, 

Црнојевићи, Ђурађ Бранковић… Стањевићи су сада постали заиста 

најмонументалнија грађевина Црне Горе. Стањевићи, с једне стране у 

темељима Ловћена, а Ловћен оскрнављен, понижен, згажен. Једина 

144

планина на свијету која је тако... само су наши безбожници могли да 

направе такав злочин, не само против архитектуре, него злочин 

против себе самих, против Ловћена, против природе, против Светог 

Петра Цетињског, затим Петра Ловћенског Тајновидца. Надамо се у 

Бога, и убудуће, да ће и ова књига помоћи да се поново врати Његош 

у своју цркву и да се поново врати Часни крст на Ловћен. Ја сам 

склапао савез са Богом, па сам рекао да ме не дира са ове земље докле 

не обновимо Цркву на Ловћену и Михољску Превлаку. Хвала нашем 

Андрији што се потрудио, хвала и нашем Слободану што је уградио 

себе у Храм Светог Саве, и ево обновио Манастир Стањевићи, поред 

овога другога што је радио. Хвала. 

Модератор Данијел Ковачевић: 

архитекта Андрија Маркуш. 

Реч има аутор књига 

Арх. Андрија Маркуш: Мени предстоји да вам се захвалим, а 

прије свега овом Храму, и то једном реченицом: Молитва у Храму једина 

је изговорена тишина којом се бира Божија ријеч. 

Захваљујем се Његовом Високопреосвештенству Митрополиту 

Амфилохију, мојим колегама, скулптору Миодрагу Живковићу, професору 

Радојевићу, колеги Малдинију, и глумцима, брачном пару Данијелу 

и Евгенији Ковачевић. Желим само да кажем двије-три ријечи. Ја 

сам о Капели већ говорио, казао кратко и о овој Капели у Старој Пазови. 

Ми овдје имамо праве свједоке архитектуре до краја седамдесетих 

година и то два професора, имамо и друге моје колеге рачунајући колеге 

из генерације студената шездесете године. Погледајте ову Капелу, 

ако не би уз њу постајао човјек који би дао мјеру њој, и потребну идентификацију, 

ми не бисмо знали да ли је то скулптура или архитектура, 

а то је пројектовано 1978. године, кад није било Френк Герија и његовог 

Музеја у Билбау – Гугенхајмовог музеја. А, даље овдје са лијеве 

стране, видите те млазике чемпреса и млазике архитектуре. То је јединствен 

случај у архитектури да се измијеша хортикултура и архитектура 

у таквој невјероватној симболици. То нигдје у свијету не можете 

да нађете. 

Да не би било неког чуђења у диспропорцији архитектонских 

145

поступака, код Манастира Стањевићи ништа мањи његов успјех није 

на том дјелу, иако се то визуелно не би могло препознати непосредно, 

као код ове капеле. Слободан Драговић је као велики вјерник, себе ставио 

у други план. Не да рашири руке, да се раскомоти, полети, као код 

ове капеле, него да скромно, молитвено уђе у овај посао, да настави 

причу тих зидина, тог камена порушеног, да оплемени, и ту боју времена 

сачува, и настави. Ту се он показао и као човјек и као архитекта 

што је данас веома, веома тешко. Хвала Вам. 

Модератор Данијел Ковачевић: Реч има архитекта 

Слободан Драговић, аутор Капеле у Старој Пазови и аутор обнове 

Манастира Стањевићи у највећем његовом делу. 

Арх. Слободан Драговић: Ваше Високопреосвештенство, хвала 

Вам што сте одвојили време, знам колико сте заузети. Захваљујем колегама 

које су дошле на ову промоцију. Захваљујем брачном пару који је 

водио овај програм. Захваљујем хору. И вама велико хвала што сте увеличали 

ову нашу промоцију. Сада сам хтео само да вам кажем да се игуман 

Манастира Стањевићи Јефрем извинио што стварно није могао да 

дође, болестан је. Али, ето, зато је нама стигла мати Ангелина из Манастира 

Дуљево. Ја вас сада све позивам да пређемо у Парохијски дом. А 

тамо ћемо се послужити ракијом из Манастира Дуљево и вином из Манастира 

Стањевићи. 

Књига – есеји о архитектури „ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА. 

РЕКОРДИ И АНАТЕМЕ“, 2018, А. Маркуша 

https://www.yumpu.com/s/x6SjobCg4f1Np3zM 

Књига – есеји о архитектури „САКРАЛНА АРХИТЕРКТУРА 

СЛОБОДАНА ДРАГОВИЋА. КАПЕЛА У СТАРОЈ ПАЗОВИ, 

МАНАСТИР СТАЊЕВИЋИ“, 2018, А. Маркуша 

https://www.yumpu.com/xx/document/view/62298052/sakralna-arhitekturaslobodana-dragovica-2018-a-markus 

146

Књига ,,ПУШКИН“ 

Промоција књиге – поеме „ПУШКИН“, 2016, Андрије Маркуша. 

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори. 

Видео: https://www.youtube.com/watch?v=niEG867oh6o 

Здесна: проф. др Драган Копривица, проф. др Радмило Маројевић, 

модератор Миодраг Рашовић, аутор Андрија Маркуш, 



Проф. др Драган Копривица, 


Модератор Милорад Рашовић 


147


Пушкин је погинуо у двобоју за част своје супруге 

(одломак из књиге): 

Русија је плакала за Пушкином 

чекајући да се над њим поклони, 

не знајући да већ цичи лед испод санки 

триста километара тајног превоза 

Пушкиновог ковчега до Михајловског – 

до гроба Манастира Свјатогорског, 

гдје бијаше надомак, зачудо, 

погледа 

највећег пјесника Јужних Словена – Његоша, 

митрополита црногорског. 

Полицијском пратњом, 

Пушкин је спроведен од Петрограда, 

а другом пратњом Његош 

ка Петрограду 

да су се нашли на судњем мјесту 

судњег дана, 

тајновите ноћи клете: 

Пушкин испред цркве пред сахраном, 

а Његош, полицијски склоњен 

у ћелији цркве те. 

Да ли је Његош, 

кроз прозор гледајући, 

знао ко се сахрањује, 

нико не зна, записано је у дневнику 

присутног Тургењева, 

како му тада објасни калуђер Генадије? 

148

По перу сабраћа му 

Његош и Тургењев 

били су му анђели пратиоци, 

а пјесмама: и Његош, 

и тада непознати Љермонтов. 

Љермонтов: 

„Пао је пјесник, витез части 

Оцрнила га хорда, 

Рањен и жедан освете сласти 

Клону му глава горда...“ 

Његош: 

„...Сретњи п’јевче великог народа, 

твоме праху земном свештеноме 

собраће ти витешки подвизи 

пред дивнијем ступају олтаром.“ 

Даме и господо, гости из Руске амбасаде, представници 

средстава информисања, хвала на присуству на промоцији књиге 

поеме ,,Пушкин“, аутора Андрије Маркуша, која се обавља у 

организацији Матице српске – Друштва чланова из Црне Горе. О 

књизи ће говорити: проф. др Радмило Маројевић, проф. др Драган 

Копривица, и требало је да говори пјесник Милан Кнежевић, који је 

из оправданих разлога вечерас одсутан, али је зато написао пјесму 

поводом ове промоције коју ћу вам касније прочитати. Ја сам 

Милорад Рашовић, модератор ове промоције. Има ријеч аутор 

Андрија Маркуш. 


Даме и господо, гости из Руске амбасаде, колеге пјесници, 

средства информисања, хвала вам на присуству промоцији ове књиге. 

Почећу са обраћањем Пушкину испред његовог споменика у 

Подгорици, 2005. године, на његовом 206. рођендану. 

149

(Из књиге): 

Пушкинов рођендан, 

а Русија у Подгорици дозвољава 

киши да пада, 

иако се испред Александровог споменика 

спремила прослава и 

пјесничка парада 

На Црвеном тргу Буш се чудио 

што киша не пљушти испод отворених облака. 

А ми се питамо: откуд пада, 

кад је Русија изнад 

да је спријечи 

чешљањем неба 

крилима „мига“, 

као некад „јака“? 

Неколико дана раније, 

двадесетак пјесника Пушкину у славу, 

спремало се 

да га одмијени у рецитовању 

– гдје раширених рука говори бронзаној дами, 

нудећи 

да поново због ње 

изгуби главу 

Плашио сам се 

да ће мало људи доћи 

по невремену. 

Прижељкујући свијет виши, 

чекао сам да видим 

колико Црногораца воли Русију и на киши 

.... 

150

Испод раширених кишобрана 

и никад ишчезлих 

трагова авиона, 

што нам посла дезертер Бил, 

са припремљених 

микрофона, 

немушто чуо се Пушкин: 

„Черногорци? что такое? 

Бонапартe вопросил.“ 

Почињем овом књигом. Ана Ахматова жељела је да напише 

књигу Пушкинова погибија. Ова књига могла би да носи тај назив. 

Пушкинов живот и стваралаштво налазили су се на 

дијаметралним позицијама. На једној страни достиже врх свјетске 

поезије, а на другој, у животу, он је у проблемима наметнутим од 

других и од себе, фронтално прилазећи личним питањима – колико 

кошта да кошта, а коштало је. 

Двије стране у њему, као крајности, до којих је брзо једним 

кораком стизао, прва је као дјечаку примијетила баба му Марија. 

Рекло би се да је велики књижевни дар наслиједио по руској линији 

од оца, а брзо и осјетљиво реаговање на увреде, идући на двобоје, да 

је наслиједио по другој линији, од мајке афричког поријекла. 

Како због великих успјеха, и у томе зависти других, тако и због изузетно 

згодне супруге Наталије, био је изложен великим сплеткама и намјештаљкама, 

које није могао да издржи, те се прихватио двобоја, кад гине. Толико 

је то чудније што је Пушкин све добро знао, описујући у свом дјелу, чак 

(на примјеру Ленског) сличан случај гдје је двобој у расплету. Као да је желио 

да ми двобој читамо, а он да га одживи – смрћу, да и смрт, као и он, постане 

вјечита. Он се тиме може наћи у склопу великих руских пјесника који 

су самоубиством живот окончали, само што је код Пушкина самоубиство туђом 

руком, код такође његовог великог незадовољства животом, гдје каже: 

„Свака радост за мене ће бити неочекивана“. 

У првом дијелу живота карактерисали су га разни 

младалачки несташлуци, а то је период док је био на југу у Кишињеву 

и Одеси. Мало је времена да се на овој промоцији потпуно изложи 

став који је заузет према свему везано за Пушкина, али генерално, 

151

Пушкин је подржан, сем у дијелу гдје је себи нанио штету посебно 

двобојем, када је и живот изгубио. Савременици о Наталији говоре 

све најљепше. Међутим, Пушкин је тумачио поступак цара Николаја 

Првог, да њему додијели дворски чин камерјункера да с тим стиче 

право да на дворским баловима долази његова супруга. И уистину, 

кад није дошла Наталија, цар је питао зашто није дошао Пушкин. 

Тајно писмо, без потписа, које је достављено Пушкину, које је било и 

разлог за позивање на двобој Дантеса, јер је он мислио да је то Дантес 

писао, садржало је асоцијације на цара. Касније је научно утврђено да 

је то писмо писао један завидљиви, веома ружни, и злонамјерни, кнез 

Долгоруков. Пушкинова супруга Наталија била је посебне љепоте 

којом је пркосила на баловима за које је Пушкин због трошкова, 

узимао позајмице. Изливом доброте, упадала је у очи мушкарцима, из 

којих је Пушкин подижући им капке покушавао да извуче а себе 

увуче јашући скривени метак ћуди женске смијешне работе. Код њих 

је све било у реду, али није им се дало у мјери колико им се узимало. 


По оцу Пушкин је био Рус. 

А прадјед по мајци 

био је Етоиопљанин – црнац, 

који је као дјечак купљен од Турака. 

Роб је постао генерал 

и добио праунука – „цара поезије“, 

који је постао роб, 

без шансе да се ослободи 

бесциљних двобоја – 

уочи смрти 

којој се пркосно смије. 

152

Заслугом Србина 

грофа Сава Владиславића Рагузинског 

од свега прије. 

ослобођен је турског ропства дјечак 

Етиопљанин Ханибал, који постаде 

Пушкинов по мајци прадјед 

и кум са Петром Првим, царем Русије, 

и генерал артиљерије. 

Недостојно је било, 

а било је – да Пушкин пушка 

пиштољ држи 

у варљиву мету, 

ни налик на ону 

Ханибалом започету. 

Као прадјед му Ханибал, 

и Пушкин је имао цара свог – 

друг-цара 

Николаја – као да му је свој, 

који наслиједи брат-цара Александра Првог. 

Иако је њега имао, 

Пушкин није наслиједио 

ни царску наклоност дату Ханибалу, 

јер је на балу, 

Николај Први наклоност пружао 

супрузи Пушкиновој, 

од свих у Москви најљепшој. 

Малу је помоћ тражио, 

да се залуд на њега крвник љути: 

колико: да му несуђени друг-цар у клупи 

дотури оловку, умјесто гумицу 

да добро обрише, а остало замути. 

153

Више од тога било би 

да му стави на раме руку 

и пусти народ да приђе, 

и да му владика Његош, кад је ту 

(кад није било патријарха) 

заупокојеном литургијом 

од Бога сиђе, 

да му пренесе јеку тужних звона 

Јужних Словена, 

да му брат-пјесник руку стави на ковчег 

да не гледа а ћути, 

што нигдје не бива 

зором што залуд свањива. 

Тридесет година након смрти 

(као да од њега муња сијева), 

држали су га 

на тајном списку за присмотру, 

до доласка 

жандармеријског генерала 

Мезенцева. 

Сад ће да говори проф. др Радмило Маројевић. 


Браћо и сестре, Пушкин је не само руски, него и српски 

пјесник, словенски, а Марина Цветајева је написала прозну књигу 

,,Мој Пушкин“. Од тада је крилатема мој Пушкин постала својеврсни 

жанр. Данас у Русији ученици добијају тему за писмене задатке на ту 

исту тему. Ана Ахматова своју књигу, на ту тему, није стигла да 

напише. Наш аутор, архитекта, историчар умјетности и пјесник 

Андрија Маркуш, своју књигу у пјесничкој форми написао је и представљамо 

је овдје и данас. Своју Пушкинијану Достојевски је 

завршио бесједом о Пушкину 8. јуна по старом, а 20. јуна 1880. по 

новом календару на засиједању Друштва љубитеља руске 

словесности и посветивши јој цијелу августовску свеску свог 

154

ауторског часописа ,,Пишчев дневник“. Тај број часописа завршава се 

сљедећим ријечима: ,,Пушкин је умро у пуном размаху своје снаге и 

неоспорно је понио са собом у гроб неку велику тајну и ево сада у 

његовом одсуству ту тајну одгонетамо“. Три године раније у истом 

часопису Фјодор Михајлович се у истом часопису пита: ,,Знате ли ви, 

господо, да су Пјесме Западних Словена ремек-дјело над ремек- 

-дјелима Пушкиновим, међу ремек-дјелима његових ремек-дјела?“ 

Мало даље каже: ,,Пушкин је, прочитавши књижицу Меримеову, 

саставио по њој своје пјесме, тј. од Французā које је Мериме приказао 

васпоставио је Словене и већ, наравно, сад су то пјесме Западних 

Словена, правих Словена, чак Словена који су постали већ и сродни с 

Русима. Наравно, тих пјесама нема у Србији, код њих се пјевају друге, 

али то је свеједно. Пушкинове пјесме то су пјесме свесловенске 

народне, које су се излиле из словенског срца у духу, у пјесничкој 

слици Словена, у смислу њиховом, у обичају, и у историји њиховој. 

Ја бих тим високообразованим Србима од којих су многи тако 

неповјерљиво гледали љетос на Русе, показао Пушкинову пјесму о 

Црном Ђорђију или ону пјесму о Бици код Зенице Велике. То су два 

ремек-дјела међу тим пјесмама, брилијанти првог реда у Пушкиновој 

поезији“, пише Достојевски фебруара 1877. године. Ви знате шта се 

дешавало тих година у српским земљама. Треба обратити пажњу на 

ову идеју Достојевског. 

Својим „Пјесмама Западних Словена“, препјевима српских 

народних пјесама (укупно четири, од којих су најпознатије „Сестра и 

браћа“ и фрагмент „Жалостне пјесанце племените Асанагинице“), 

варијацијама на Меримеове мистификације, својим оригиналним 

пјесмама ― Пушкин је укрстио руску и српску пјесничку традицију, 

стих билина и епски десетерац, и створио нови стих у руској поезији 

који се с правом назива „стих Пјесама Западних Словена“. Тиме је, 

како је оцијенио Вјечеслав Иванов, предухитрио филологе, прије 

свега Романа Јакобсона, који су на основу српског и руског стиха 

реконструисали прасловенски десетерац. Иванов је ту имао на уму да 

је он приближио стих билина и српски десетерац и на тај начин 

рекоструисао нешто што би било заједничко, бар у некој оси развоја. 

Претходник Пушкинов у препјевима (и врсни версолог) био је 

Александар Востоков, коме сам посветио своју књигу ,,Српске пјесме 

Александра Востокова“. Наставак те серије је књига ,,Пјесме 

155

Западник Словена Александра Пушкина“. Прикупљена је и грађа о 

пјесничкој полемици Востокова и Пушкина. 


Дане које је Пушкин провео на југу карактеришу неки 

особени младалачки несташлуци на које се он осврће овим 

стиховима: 

„Срећан је ко је од младости био млад 

Срећан, ко је стасао у прави час 

Ко је лагано живота хлад 

Трпјети знао за свој спас.“ 

Из тог периода, тих несташлука младалачких, ево неких 

стихова из ове књиге: 

Каже ли се „Пушкин“ 

као да се казало „пјесма“, 

a данас то је и случај за YouTubе, 

кад Пушкин на коњу уђе у туђу кућу, 

јер је на прозору дјевојка фина, 

након чега настаје двобој 

да се послије плаше од Пушкина 

Неког ађутанта назва „млекопијом“, 

а овај њега „винопијом“ 

у кући генерала Инзова, 

који спријечи двобој након брзог изазова. 

Генерал се нађе пред новом муком 

да му спријечи двобој 

са Инглезијем спахијом, 

кад тај ухвати жену у шуми са пјесником. 

Инзов посла спахију у иностранство 

гдје му жена Људмила 

умрије од туге за Пушкином. 

156

Кад срце заигра а нагон никог не пита, 

задовољни чиме знају и не знају, 

наздрављају пијући: млијеко, вино, 

или ракију, 

алтернативно: и метак у гутљају. 

.... 

Генерал Инзов, задужен од цара да Пушкина 

прими као изгнаника и на њега мотри, 

показа се као пријатељ највише, 

те умјесто да га казни 

за младалачке несташлуке, 

узимао му је чизме да не иде на двобој, 

а остављао му је перо и папир да пише. 

Било је неприлика 

кад је Пушкин за свађе посебно био крив, 

али истовремено и заслужан 

више но одговоран. 

Крив што је током игре карата 

скинуо ципелу 

и ударио по глави противника. 

За све то, генерал Инзов 

(од помоћи му сваком приликом), 

казни га да службено оде у Измаил, 

а он се успут удружи са Циганима, 

те с њима више дана проведе 

у степи у животу номадском. 

Цигани су га увели под шатор, 

а он њих у „Цигани“ поему, 

што не би било без ципела, 

и других грехова 

у грлу кост, 

све значајно 

за књижевност. 

157

Иако није за ову прилику, 

потпуно је за њу: 

од свега што је Хрушчов читао од Пушкина, 

најбоље је о ципели упамтио ово 

да њом у Уједињеним нацијама 

протестно удари о сто, 

што није смјело, 

али је то СССР-у прихваћено 

као свако 

увијек 

цијењено Пушкиново дјело. 


Пушкин није дозволио 

(показујући вољу смјелу) 

да му макар једну, поготову више година, 

поједу скакавци, као код Борислава Пекића 

у европском дијелу. 

Тактику је имао нову – 

мирољубиво са скакавцима, 

само реферишући шта чине 

новом генерал-губернатору новоросијском 

на простору Кишињева и Одесе Воронцову 

Гроф Воронцов увредљиво га задужи, 

као његов шеф, надгледник ту прогнаном, 

да умјесто што пише поезију, 

види шта скакавци у најезди 

раде са земљом 

А Пушкин: 

„Скакавци летјели, летјели 

и сјели, 

Сједјели, сједјели, све појели 

и опет одлетјели“ 

158

Послије тога, Воронцов моли Петроград 

да му с врата скину Пушкина, а било је: 

да га скину са супруге му Јелисавете, 

јер се Пушкин понашао 

као Дон Жуан скакавац, 

али који лети без крила 

Најупорнији данас истраживачи 

не могу пребројати 

све жене у Одеси, за које говоре 

да им је Пушкин умио 

показати „еластичност ума“ 

и „богатство своје природе“. 

А Пушкин никако није могао 

да поднесе, иако толико њих, 

да им се смањи број, 

те је у мукама од љубоморе, говорило се, 

јурио по пет километара гологлав 

по врућини од тридесет пет степени 

.... 

Љубомора прије но потроши љубав, 

потроши човјека, који потом потроши 

што му прије руку дође, 

да се што је до срца дошло 

тјера да и кроз иглене уши прође. 

Пушкин у Одеси љубомору има: 

колико је његова љубавница – његова 

(осим и њеног супруга): 

припада ли и другима? 

Стиховима Амалију дизао је у небо, 

а још више сумњом љубави њене, 

не питајући јој супруга Ризнића 

из нашег краја (Херцег Новог) 

дијели ли то мишљење? 

159

Поново изгнан, 

сада на сјевер – у Михајловско, 

Пушкину су љубавнице 

из породице Прасковје 

Александровне Осипове, 

од четири, најмање сестре двије 

Госпођа Кери, гошћа међу њима, 

говорила је – да није био као свак: 

„Пушкин је био прилично расположен. 

Али чим се неко од непознатих појави, 

повлачио се и припадао само себи“, 

„Час весео, час тужан, час питом, час дрзак.“ 

Не би било добро 

да је Пушкин био другачији, 

јер и поезија, која је пратила његове љубави, не би била таква, 

а од бољег не може боље, 

те је добро што је Пушкин остао Пушкин 

у животу слободне воље. 

А сада ћу вам прочитати најављену пјесму Милана Кнежевића: 

Предсмртна Пушкинова забиљешка 

Прије него умрем, ваљало би сравнити 

Рачуне... Написати цару још које писмо 

И ову собу дефинитивно затамнити 

Кад већ у њој никад ни били нисмо 

Осим као сјенке што пијано плешу 

На зидовима боје загасите мемле 

Мијењаш облоге будућем лешу 

Који ће сјутра два метра испод земље 

Размјењивати сонете с бубама 

И кртицом. А материја ради несебично 

Док изнад, уз најаву трубама, 

Подижу ми споменик... Ништа лично... 

160

Проф. др Драган Копривица: 

Част ми је из више разлога да говорим на овој вечери, посебно 

након стручне ријечи проф. Радмила Маројевића. Част и задовољство 

је да можемо вечерас поздравити и представнике Руске амбасаде у 

Црној Гори, бројне пјеснике које овдје видим. Дозволите да 

поздравим и Милицу Краљ. Такође ми је велико задовољство и 

потврда вриједности овога скупа и ове теме што је на причи о 

Пушкину са нама и највећи савремени пјесник Црне Горе Ранко 

Јововић. Када говоримо о Пушкину дозволите ми да на почетку 

направим једну истиниту дигресију. Прије 10-15 година сам се 

задесио у Њујорку и као Балканац жељан сваке информације отрчао 

сам у Њујоршку филхармонију да видим шта се тамо игра. Истину 

вам говорим и вјерујем да ми вјерујете. На афиши на улазу у оперу 

пише: Опера Евгеније Оњегин. Дакле, усред Њујорка, у 20. вијеку 

играју по либрету романа у стиху Пушкина. Увјерен сам да су водећи 

балетски умјетници били Руси. За Пушкина се може рећи да је 

пјесник прекретнице у руској поезији, да је до њега сваки пјесник 

морао да чита стране узоре да би нешто научио а од Пушкина сви 

руски пјесници су могли по први пут да се угледају на свог 

аутохтоног руског пјесника. 

Опет једна дигресија какав је Пушкин био као човјек: Ми сви 

пјесници чувамо као зјеницу ока свога неке посебне идеје у којима 

можемо да дамо највише. Пушкин је као млађега брата чувао Гогоља. 

Пратио је његове искораке, и Гогољу дао двије теме за два највећа 

дјела Гогоља за ,,Мртве душе“ и ,,Ревизора“ и малтене му наредио да 

мора да обради те тренутке. 

Касније се руска реалистичка школа зове Гогољевим правцем 

али сам сигуран да не би било таквога Гогоља да није било Пушкина. 

Маркуш овом поемом прави диван обол, један пјеснички 

данак од свега срца Пушкину, желећи да приближи свакодневном 

времену и обичном читаоцу Пушкина, његову биографију и дјела. 

Овдје није у питању романсирана већ опоетизована биографија, јер је 

Маркуш као приљежан и озбиљан пјесник пажљиво проучио сваки 

податак, и онда је направио поетску причу о Пушкиновој личности, 

161

на лијеп умјетнички начин. Створио је књигу коју ће данашњи 

читалац много лакше узети у руке и ишчитавати, него што ће узети 

биографију Пушкина. 

Андрија је дао свој печат читавој тој непоновљивој причи. 

Пушкин је био поета доктус или информисани пјесник какав је, на 

примјер, био наш Његош. Он је познавао сву западну књижевност 

тога доба, говорио је француски у дјетињству боље него руски, 

захваљујући својој дадиљи Францускињи, а онда је приликом напада 

Наполеона на Русију демонстративно одбацио писање на француском 

језику. 

Пушкин је, иако то звучи можда профано, заиста био чудо од 

дјетета, када је са 15 година у Вјеснику Европе објавио Пјесму 

пријатељу пјеснику. То је најчувенији часопис за књижевност! Ту су 

објављивали и Толстој и Достојевски. 

Када је био у Царском селу у Лицеју писао је стихов 

завитлавајући се на рачун професора које није волио а онда када је на 

испиту требало да сва та дјеца прочитају неко своје сочињеније, он је 

прочитао своју пјесму ,,Успомене у Царском селу“ а у жирију је 

сједио највећи пјесник тога доба Державин. 

Он је био шокиран стиховима тог дечкића, и звао га је одмах 

послије тога да разговарају. Пушкин није дошао, побјегао је. Није 

могао да издржи терет славе да га тада највећи пјесник зове. 

О Пушкину се може много говорити и на сву срећу никада 

неће бити краја одгонетању његове поетике, дјела... Прославио се 

темом о сувишном човјеку, имао је бајронистичке теме у својој 

поезији, био је контроверзни пјесник који је себи нанио немјерљиву 

штету и штету руској историји. Он је годину прије своје смрти 

оформио часопис ,,Савременик“ који је послије проносио славу руске 

књижевности. За ово вече мислим да треба поновити да је писање о 

великим пјесницима историјски дуг сваког пјесника. Имамо ми овдје 

и друге пјеснике који су писали о великанима, али мислим да овај 

књижевни потез Андрије Маркуша треба поздравити и од срца му 

честитати што вечерас захваљујући њему васпостављамо причу о 

Пушкину. Хвала. 

162

Аутор Андрија Маркуш (из књиге): 

Пушкиново дјело и живот 

спаја као мост 

једна, и то његова ријеч: 

„Истинитост“ 

овог за жене лисца: 

„Истинитост многих страсти, 

природност осјећаја у датом моменту – 

ето шта хоће наш разум 

од драмског писца“ 

Шта су жене од Пушкина хтјеле 

(не посебно згодног), 

а шта је Пушкин од њих себи дао? 

Слушале су његову поезију, која се грли, 

а њему је пољубац припадао 

као ауторско право 

На сједељци дугих хладних 

зимским ноћи Михајловског, 

уз фуруну загријане крви, 

кад никог другог ту сем тебе нема, 

присутној дами 

ти си први 

Жене које су га једнако разумјеле, 

једнако су поступале 

у згодној прилици, 

па биле и четири сестре 

у истој породици 

Пушкин је себе имао 

само у једном примјерку, 

за толико озбиљно схваћену 

дегустацију поезије, 

додато 

свом кратком вијеку 

163

Нижи су данас нивои 

од оног из времена Пушкиновог. 

Усмјерени аплаузи у циљано се уво сливају, 

гдје пјесници, 

умјесто од метка, страдају од погледа 

неузвраћеног 


Пушкин је знао, 

а могао је и да не зна као брзац, 

да буде обазрив да блиста: 

да се врати са кривог пута 

од Михајловског до Петрограда 

идући ка побуни декабриста 

Лош знак да побуна неће успјети: 

на путу је срео попа, 

и зец му је три пута прешао улицу, 

те се врати, 

сачуван од чистке – од потопа 

Какав је то став 

да више вјерује зецу, поготово попу, 

но касније 

пријатељу за двобоје, 

главу да губи за разлог никакав? 

Како да се 

у озбиљним приликама 

понаша као дјеца, 

ако није најављено 

од зеца? 

164

Аутор Андрија Маркуш (из књиге): 

Двобој са Д’Антесом 

био је заказан у пет часова послије подне 

27. јануара 1837-е, 

на који Пушкин креће са секундантом; 

успут срећу познанике, 

који не слуте трагедију, 

кад сретоше и Пушкинову Наталију. 

Крадом да га не види, чудног односа, 

Пушкин дио ње однесе са собом 

чувајући је од бола на путу 

без повратка, 

поносно због поноса. 

Она бијаше кратковида 

те га не примијети, а Пушкин 

намјерно окрену главу 

(хитајући Д’Антес лукавцу) 

да баш тада остану једно без другог 

„непрепознати“ као у животу 

глава окренутих 

у погрешном правцу. 

Ја ћу сада завршити Пушкиновим ријечима, то су практично 

његове посљедње реченице. Пушкин је оставио савјет за четворогодишњег 

сина Александра: 

„Не дај Боже да иде мојим стопама, да пише стихове и да се 

свађа са царевима! У поезији, оца неће надмашити, а зид се главом не 

пробија“; „Добро ће бити ако ја будем живио 25 година, а ако ме не буде 

за десет, онда не знам шта ћеш ти радити и шта ће рећи Машка, а посебно 

Сашка. За њих ће бити мала утјеха, што су њиховог оца сахранили 

као лакрдијаша и што је њихова мамица предивно изгледала на Аничковим 

баловима.“ 

165

И, ево његов епитаф: 

„Овдје Пушкин лежи; он је с музом младом, 

У љубави лијено провео драг вијек; 

Није био добар, ал је срцем, душом, 

Хвала Богу, био добар човјек.“ 

Хвала Вам. Настављамо дружење уз чашицу пића. 

Хвала професорима Радмилу Маројевићу и Драгану Копривици. 

Хвала модератору Милораду Рашовићу. 

Knjiga – poema „PUŠKIN“ , 2016, A. Markuša, 

https://sites.google.com/site/andrijamarkus/Home/-k-n-j-i-z-e-v-n-o-s-t--- 

izbor/knjiga-poema-puskin 

Страна 19. књиге „Пушкинов рођендан“ 

Видео: Пушкинов 207. рођендан 

https://sites.google.com/site/arhitekturaobjektiknjigeeseja/-r-u-s-i-j-a--u-djelu-a-- 

markusa--sa-video-zapisom/207---p--u--s--k--i--n-o-v---rodjendan 

166

РАЗГОВОРИ СА ЖАРКОМ ЂУРОВИЋЕМ 

Милица Краљ, Андрија Маркуш, 

Веселин Ракчевић и Перивоје Поповић, 

Рисан, Старачки дом, 21.2.2016. године 

Здесна: Жарко Ђуровић, Милица Краљ, Андрија Маркуш, Веселин Ракчевић 

Здесна: Жарко Ђуровић, Милица Краљ, Перивоје Поповић, Веселин Ракчевић 

167

Милица: Јављају ли ти се писци, Жарко? Зову ли те 

пријатељи, колеге? 

Жарко: Па зову... Раније ме звао Илија Лакушић који је имао 

мој телефон... Долазио ми је и Андрија Радуловић. 

Затвори врата, молим те, да не узнемиравамо тамо ове 

спаваче. 

Андрија: А, види, молим те, да ли овдје када си сам, да ли те 

вуче сто да нешто запишеш, неко сјећање или нешто слично? Шта је, 

интересује ме, са поезијом, колико другујеш са њом, да нешто 

преточиш у стих? 

Жарко: Ништа, не. Посљедњи стих који сам написао је: 

,,Идеал живи у сновима и нигдје више. Црна јава брзо га избрише“. 

Ето, то је посљедње што сам написао. Сабрао сам све, мада је моја 

поезија, у суштини, песимистична. На друкчијој је матрици од наших. 

Није ту сада у питању простор: Србија, Црна Гора, него једноставно 

такве сам вокације. Користио сам апстракцију као средство 

изражавања. Водио сам рачуна да тај унутрашњи курс буде присутан, 

да има своје пјесме, своју ритмику, тако да сам неке пјесме користио 

и као ликовна рјешења. 

Андрија: Али, код тебе је веома присутан тај дуг времену. Не 

само да оно у теби чуваш посредством стиха, него и оно што је око 

тебе, то дружење са колегама пјесницима, са савременицима. Ти си то 

брижљиво – или записивао, или само памтио, или комбиновано. 

Објављивао си то у ,,Дану“ у наставцима дуго и дуго – твој осјећај за 

то вријеме, те људе, те ствараоце, вриједности људске. 

Жарко: Ја сам завршио гимназију у Београду. Учио сам и у 

Даниловграду, гдје ме тај налази са револвером који пријети. Једина 

моја улога, и улога Ратка Ђуровића, била је да разоружавамо неке 

ђаке који су дошли и ми им говорили: ,,Ово је школа, престао је рат!“. 

То су фини људи, али били су они који су плакали и говорили 

,,Жарко, али остајемо без оружја“. ,,Али ово је школа и рат је 

завршен!“ То су такви апсурди. Никада револвер нијесам носио у 

школу. Имао сам га на стану који сам предао једном мом комесару 

чете који је био избачен из армије, то је Петар Миловић, и каже: 

,,Осјећам се срамотно да ја као првоборац, осјећам се као пас!“ Био је 

168

и он на Голом отоку и плашио сам се да не помене онај револвер који 

сам му дао. Рекао сам му: ,,Перо, да те пољубим, да си случајно рекао 

да сам ти дао револвер, продужили би ми затвор бар још једну 

годину“. 

Перивоје: ,,Куд из ове коже? Никуд! Ако гдје и кренемо, то 

би драги Перивоје, био скок у ништа. Увијек пријатељски, Жарко 

Ђуровић, 2013. године“. 

Жарко: Ето тако, стојим иза тога. 

Перивоје: „Из ове коже не могу, /из ове коже, из ове коже 

/не могу изићи, /из ове коже изићи /не могу и тачка“. Хоћемо ли ову 

пјесму сви да прочитамо? Свако по строфу? 

Андрија: Приближи оном ко чита (мисли на диктафон, А. 

М.). 

Веселин: „А гдје изићи из ове коже, /из ове коже гдје изићи, 

/не могу изићи из ове коже, /а гдје изићи? /Изићи из ове коже изићи, 

/изићи у тишину трава, /у тишину трава изићи,/ у песму изићи, /да 

души буде лакше,/ а неће.“ 

Милица: „Изићи из ове коже, изићи, /напољу је наоблачен 

дан, /напољу је хладан дан, /изићи из ове коже, изићи, /зашто изићи?“ 

Перивоје: Па мора се понекад изићи из сопствене коже. 

(Смијех) 

Није крива ријеч за то и нијесу криви ,,Поетски видокрузи“ 

Жарка Ђуровића. 

Жарко: Е, ово сам хтио да кажем... Када сам почињао... 

Почињао сам нагло. Тада је било личности у клубу писаца... Био је 

Миодраг Булатовић. Ми смо основали Клуб младих писаца 

Београдског универзитета. И баш се сјећам једног тренутка, да ћу ја, 

рецимо, довести Давича да нам говори. Тада је изишла његова 

,,Песма“, велики роман. Па онај ће Милана Богдановића, а Миодраг 

Булатовић каже, ,,Ја ћу Ива Андрића“. Ми се насмијасмо као 

парадоксално, сад ће Миодраг који је објавио једну причу... Пита ме 

Пера Кречке који је предсједник Клуба: ,,Жарко, шта је рекао 

Давичо?“ А Давичо, к’о Давичо, обрне... Каже, нема времена. Кад 

једне вечери у Клуб долази Иво Андрић са Миодрагом Булатовићем и 

са врата каже: ,,Ево, другови, улази један живи класик, и један будући 

169

класик.“ И ми ту ударисмо аплауз. Он је довео Андрића. 

Перивоје: А, реци ми само, ти си знао Тина Ујевића... 

Жарко: Знао сам... 

Перивоје: Ти си, вјероватно данас, један од ријетких 

Црногораца који памте Тина Ујевића. Он је, иначе, имао доста веза са 

Црном Гором... 

Жарко: Па имао је доста веза... 

Перивоје: Јеси ли некада имао прилике да чујеш шта он 

мисли о Црној Гори? 

Жарко: Ми смо више разговарали о поезији и односима међу 

људима. Тада, када сам га ја знао, био је врло сиротињског стања. Ја, 

Слободан Марковић и Мак Диздар били смо у Масариковој улици, у 

једном далматинском подруму гдје смо пили вино и јели рибу. Он је 

био сав запуштен, али је из њега врцао дух. Изузетан дух! Посебно је 

волио Слободана Марковића, и вјеровао је његовом изразу, ваљда 

зато што је Маркони био човјек који је желио блискост, не само са 

познатима, али и са њима, већ и са другима. Помагао је њихово 

сиротињство. Рецимо, нико се од нас не сјети да Ристу Ратковићу 

донесе нешто, рецимо кобасице, чварака, џигерњаче... Он је пуне 

торбе доносио. Није имао од чега да живи. Живио је у Улици 14. 

децембра. Преко пута су биле три кафане. То је значило улазак у 

нирвану. 

Перивоје: А је ли он постао посљедњи боем у смислу боемије 

као филозофије живота? Да ли је Тин Ујевић посљедњи боем? 

Жарко: Не, Слободан Марковић је посљедњи боем, а највећи 

је Тин! Он је био и у Паризу. 

Перивоје: У оно доба је био и Јаков Гробаров? Да ли је 

можда он наследник тога? 

Жарко: Јесте. 

Веселин: Брана је био на свој начин. 

Жарко: Добро, Брана је био... 

Перивоје: Брана је био више побуњеник! 

Жарко: Побуњеник! Да! Боем не живи сређеним животом. 

Нема услова да живи сређеним животом. 

Перивоје: Или га одбацује. 

Жарко: Знаш како је, Ристо Ратковић није могао друго 

170

занимање ни да нађе, него да буде боем. Јер, ако имаш дара и 

сиротињство, друго ти не преостаје него да се дружиш са чашом 

вина, посебно ако је неко други доноси. Долазили су код њега, а он је 

обилазио Црну Гору. У Црној Гори је био 1953. године, у Бијелом 

Пољу. То је био његов последњи долазак. 

Перивоје: Мислиш на Риста? 

Жарко: Да, на Риста. Ја сам се са њим дружио четири године. 

Од 1950. до 1954. године. 18. јуна је умро. Блиски другови и рођаци, 

два шурака, један пекар и месар, а не раде. Његова свастика, њом је 

требало да се ожени да би добила пензију. Она је завршила у Ковину. 

Сахранили смо Риста, један круг: Игор Ђорђевић, Лалић Бошко, ја... 

У тренутку кад смо га спуштали у раку Слободан Марковић је рекао 

и онако пијан: ,,Алал ти вјера Ристо!“ Тиме је хтио да укаже на његов 

частан живот. Онда је Милан Богдановић у ,,Борби“ напао испад 

Слободана Марковића на Новом гробљу. А овај му не остане дужан, 

пошто је Милан Богдановић био предсједник Удружења, хранио се у 

Удружењу, вечере... Власт га... Више је коштао Милан Богдановић 

него читаво Удружење. И рекао му је пред свима: ,,Предсједниче, 

бићу мањи но Ивањи“. То му је саопштио онако поспрдно. Он је 

остао при своме ставу. Тај гест је официјелна власт осудила. И то не 

један пут, за разлику од Бранка Радичевића, који је једно мислио, а 

друго радио. Вулгаран је био Бранко В. Радичевић. Ратковић је 

физички личио Давичу, био је округао некако. Код њега су навраћали 

писци из Црне Горе. Сретена Перовића сам довео, тако да се он њему 

фактички књигом одужио ,,Санџачки Хамлет“. Те критике 

Ратковићеве то су мале белешке, он је живио од данас до сјутра... То 

је он склопио... Он није велики пјесник... 

Перивоје: А роман ,,Невидбог“ да ли је добро дјело? 

Жарко: Не, не, не. 

Милица: Њега сматрају првим модерним романом у Црној 

Гори... 

Жарко: Ма, није то модерни роман. Модерни романи имају 

друкчију структуру. Оно је социјални роман, писан реалистички. С 

обзиром на то да је први роман и да је о Црној Гори, само зато је 

модеран... Морало се од нечега почети. Он је био модеран пјесник, јер 

се једним дијелом наслањао на надреализам. 

171

Перивоје: ,,Икона“ је тога типа... 

Жарко: Надреалисти су трпјели само личности које су биле 

имућне, какав је био Љубиша Јоцић... Марко Ристић је био на челу... 

Пренио је тај надреализам... Марко Ристић је био амбасадор у 

Паризу. Риста Ратковића је у дипломатију повукао Иво Андрић, али 

да га извуче из сиротиње. Али је он био у Каиру у кафани... Њега су 

једног дана избацили на аеродрому у Земуну, тад је тамо био 

аеродром, и тада је почео да пише соцреалистичке пјесме... 

препорођен одмах... Ја сам волио ове старе писце, рецимо Сима 

Пандуровића. Имао сам неколико сусрета са њим и то ми је остало у 

дубоком сјећању. Његов песимизам је мене дубоко дирнуо, тако да 

сам га прихватио као једно мјерило живота. Других извора нема сем 

резигнације... 

Перивоје: А животни став Рада Драинца не спомињеш? 

Жарко: Он је умро 1943. године. Он је утицао на београдску 

модерну. Он је мало био и љевичарски настројен. Био је одличан 

виолиниста. Имао је часопис ,,Хипнос“. Раде је волио Бодријанову и 

сахрањен је на 1. мај 1943. године. Ђорђе Јовановић Јарац је 

неправедно запостављен... Мало прије смрти је био у Београду код 

мајке и пошто је окарактерисан као опасна личност за Недићеву 

Србију, дошли су једног дана да претресу њен стан. Она је отворила 

врата шпајза и рекла: „Ево видите овај шпајз“, а он је унутра био са 

револвером. И само у шпајз нијесу улазили, а све друго су детаљно 

претресли. Сви су ти надреалисти били наклоњени идеји љевице, 

идеји комунизма. То је била једина снага која се могла супротставити 

фашизму. 

Перивоје: Па и овом фашизму се мора супротставити. 

Жарко: Знао сам и Исидору Секулић. 

Милица: Каква је била она? 

Жарко: Имала је један дугачак браон капут и вјештачко крзно 

око врата, као она лисица или шта већ, и дошла је код Финција у 

Књижевност. Тамо сам направио пјесму ,,Пејзаж сна“ која се допала 

Финцију. И тада је дошла Исидора. Они су се ословљавали са 

господине и госпођо, ја сам схватио да је то један њихов манир и није 

ми ништа сметало. Она је умрла јер је то убиство извршио Ђилас. ,,И 

172

писање више нема сврхе, господине Финци!“ ,,Знате, госпођо 

Исидора, вријеме ће дати за право прије писцу, него политичару“. А 

она му је рекла: ,,Не, не, ја сам мртва!“. 

Милица: Она је волела да шета Ташмајданским парком. И 

тамо јој прилази један господин и каже: ,,Госпођо, ево овде је ађутант 

краља Александра и желио би да му се придружите у шетњи и у 

разговору.“ А она му дрско каже: ,,Пренесите Вашем величанству, 

сада размишљам!“ 

Жарко: Била је таква и Савић Ребац... Она је сахрањена на 

Топчидерком гробљу. У свакој сцени драме појављује се и Миодраг 

Булатовић. Крст су носили они који су помагали њену сахрану. Носио 

га је Михиз. Он се придружио Ђиласовом мишљењу о Исидори. 

Ђилас је користећи њену књигу послије покушао да исправи своју 

грешку према Исидори. 

Перивоје: Мислим да је Ђилас увијек упадао из грешке у 

грешку. Сваки потез, без обзира како га посматрали, био му је из 

грешке у грешку. Није се успио исправити до краја. 

Жарко: Вјероватно, али он је човјек који није био статичан. 

Он није могао да живи са једном идејом. Обично једна идеја припада 

једној генерацији, а он је припадао трима генерацијама. Тако је и 

направио те три фазе. 

Перивоје: Али те његове идеје су искључивале једна другу, 

негирале, поништавале. 

Жарко: Да, али он је то сматрао отрежњењем. Он је и убиства 

направио. Једно поподне сам био код Таса Младеновића и дође 

Родољуб Чолаковић. Говорио је, сјећам се, да Веселин Маслеша, који 

је био германиста, остао је на Сутјесци без наочара и пао је у руке 

Њемаца. Каже, ја мислим да је он промијенио опис. Послије су дошли 

они незгодни тренуци у Дрвару и тако... Чудан је тај нестанак... Он је 

на Сутјесци нестао, а он је једини који је са Њемцима могао да говори 

њемачким језиком. То су претпоставке. Можда је био од користи, а 

можда није... Рат је увијек био варљива ствар... Не можеш да 

пронађеш истину. Можеш да наслућујеш само ово или оно. 

Милица: Знаш ли, Андрија, да у оној великој Југославији, 

није постојао књижевни лист а да Жарко у њему није био 

173

објављиван? Мислим да је он заиста једини књижевник који је у баш 

сваком књижевном листу имао прилоге. 

Андрија: Ти си сада покренула лијепо питање. Када људи не 

би знали колико он има година, према ономе што Жарко пише и 

колико пише, и колико се пише о њему, према ономе што се 

појављује у ,,Дану“ и свугдје, рекли би људи да Жарко Ђуровић нема 

више од педесет година, а не да је у старачком дому. То мене је 

инспирисало да напишем неколико редака везаних за тај утисак да се 

ти као млад третираш као стар: /За Жарка Ђуровића /само је једна 

ријеч /од више ријечи, /скраћено Жарко, /за којег је било жарко / и 

кад му је било хладно. /Студом голооточке мемле, /када су људи, 

/речено за срећу њима, /били изједначени у материјалном, /одјевени у 

вуненом, /сем они у кожном, /да се препознају /кад ти закуцају на 

врата, /који другосвјетски рат за црвено /препјеваше лако /да и 

пјесник пропјева /као свако, /запету међу ријечима да не скрива, /да 

му небо одузму ако и Русију покрива. /Пјесник је стар колико је 

млада његова поезија, /те не промиче оку, /откуд Жарко у Старачком 

дому, /којем из очи /упјесмљен живот сија. /Досадило му да је увијек 

млад, /да га дјеца престаре, /а он напунио стотку, /те јави да је почео 

да стари/ пјесницима Сусрета „Четвртком у 19“, /да му четвртак донесу 

у недјељу, /лакше него бријег пророку./ Тако сам забиљежио 

твоје повезане младост и старост. Билошка је датост да до 50–60 

година човјеку се природно лучи течност за подмазивање кољена, 

што би се рекло као уље за мотор, након чега он почне да клеца кад је 

јак, да старачки изгледа само због тога. Сада постоје неке инјекције 

да се кољено подмаже да се човјек креће. Нећемо се тиме бавити, 

видимо да си у добром стању, ментално. 

Жарко: Можда сам нешто сачувао, али не, не, не, ја сам имао 

мождани удар, и ја сам парализован. Нијесам сасвим, али... 

Веселин: Али и поред тога, Андрија, сада, кад сам излазио да 

испушим цигарету, прилази ми једна госпођа, и представи ми се као 

симпатија Жарка Ђуровића из Хотела ,,Оногошт“. Тако ми је рекла... 


Перивоје: „Скупо ли ме љубав кошта крај Хотела 

’Оногошта’“. 

174

Жарко: Има луђих жена и од оних које сачувају невиност... Е 

она је сачувала невиност... 

Перивоје: Како забога? 

Жарко: Ја не знам то. 

Перивоје: Мора да се није познавала са Весом Ракчевићем. 

Жарко: Не, не, не, она је таква по природи... 

Андрија: Она се није бавила поезијом, Жарко... 

Жарко: Има жена неприродних. Ја знам још једну, која о 

мушкарцу не мисли. Замисли ти то. Или обрнуто о жени. То је за 

мене луда жена. Чему онда живот? Једино што је лијепо јесте та веза 

жене и човјека. Ако је зло, нема већег зла... 


Перивоје: Па добро, ми смо имали срећу у животу... 

Андрија: И та жена није смогла снаге њему да то рече, него је 

баш теби рекла? 

Жарко: Не не, она је била сервирка и ја сам јој говорио лијепе 

ријечи, са Витом Николићем... 

Андрија: Видиш да се те ријечи боље памте него пјесничке. 

Веселин: Али ми је она прво нагласила: „Онај пјесник!“ Рекох: 

„Јесте, јесте“...Примијетила је да је са нама дошла и једна лијепа 

госпођа са шеширом... „Како се она зове?“, пита. Рекох јој: „Зове се 

Милица Краљ“, „Е баш је краљ.“ 

Андрија: Жена са искуством све до сексуалне револуције, 

није се могла удати. Овакве симпатије су се криле... А она хоће сада 

да свако зна за то. 

Жарко: Ја сам имао ту несрећу да сам 1942, годину провео у 

италијанском логору, тако да сам направаио књигу о Италијанима као 

веома хуманим људима. Оно што нијесам могао да запажам код 

својих завичајаца, ширих завичајаца, изненадили су ме својом 

добротом... У Браниловици је то било... пролазили смо кроз 

Даниловград и врло смо велику непријатност доживјели од грађана 

када смо пролазили за логор. И ту ми је тек било јасно како 

поздрављају побједнике, а пљују поражене. 

Андрија: Подсјетио си ме на мој фељтон у ,,Дану“ 

„Непријатељи као пријатељи, а пријатељи као непријатељи“. У 

Подгорици Њемци су нас чували од пријатеља савезника који су нас 

175

бомбардовали. Наређивали су да људи копају канале да се крију, а 

касније су наши то представили као терор. Сада, кад нам то говориш, 

можеш да упоредиш и Италијане и наше на Голом Отоку – ко је био 

хуманији? То би упоређење било интересантно. 

Жарко: Ако не припадаш једној партији, ако сматрају да си 

издајник, а нијесам, ја сам због мишљења издржавао казну... Па ако 

сам радио у Удби могао сам рећи да је Перивоје то и то и могао сам 

да га скинем са дневног реда. 

Андрија: Да ли је за Голи Оток била довољна ова моја пјесма 

у којој помињем да једно небо покрива нас и Русију? 

Жарко: Ма и мање! 

Андрија: Отац ми је говорио да је било дошло до тога и да се 

слово „р“ због Русије избаци из азбуке. 

Жарко: Био је Миливоје Јовановић Мачак, предавао је руски 

језик и књижевност, моја генерација и био је Миодраг Шијаковић, да 

организујемо вече о Јесењину. Ја сам имао пјесму о Јесењину: /,,Соба 

слуша ромор кише, /облак један провирује у сјећања /немам жеља, 

/врући дамар постао је болом ледан, /па сам ноћас оставио сва 

весеља...“/у том смислу...И када смо изашли са Филозофског 

факултета у Улицу кнеза Михаила, тада није било пендрека, али је 

било насиља. При Калемегдану је била милицијска испостава. Довели 

су нас тамо и пребили послије те вечери. Ја нијесам само рекао да је 

Сергеј Јесењин велики пјесник, него да је велика и Русија. То је неко 

запазио и дао сигнал. Мене су посебно пребили јер су вјероватно 

знали да сам био на Голом Отоку. То су прве велике послијератне 

батине. 

Перивоје: Да га нијесмо уморили? 

Жарко: Не, не, него да не идете по ноћи... 

Забиљежио Андрија Маркуш 

176

(НЕ)ДОДИРНЕ ТАЧКЕ 

МИОДРАГА ЖИВКОВИЋА И 

БОГДАНА БОГДАНОВИЋА 

3.8.2019. 

Арх. Слободан Драговић дуго је сарађивао са скулптором Миодрагом 

Живковићем, најчешће на конкурсима за спомен-обиљежја, те добро 

познаје шта је и како радио, посебно о карактеристичном односу Богдана 

Богдановића према њему. Ту је интересантно упоређење њихових резултата 

на истим конкурсима, гдје је Миодраг боље пролазио, који му се успјеси 

касније нијесу праштали за (не)пријем у САНУ, гдје је Богдан одлучивао. 

Све мање познато а изнијето у овом разговору, који сам имао са 

Слободаном Драговићем ни најмање не утиче, ни дотиче њихов изузетан 

допринос култури овог народа, који је прошао дугу провјеру времена. 

Ријеч је о неким догађањима – чињеницама, а не личним ставовима. 

Узгред да кажем да сам и Богдановића и Живковића једнако заступио 

(једнако их цијенећи) у неколико мојих књига. Поготово заступио сам их у 

жанровски карактеристичнијој књизи „Лирика архитектоника“, најужег избора 

у мотивацијама, која је упјесмљена архитектура наша и инострана. 

Миодрагова дјела су на корицама двије моје књиге о споменицима („Обиљежја 

– I“, 2017. и „Обиљежја – II“, 2020). такође и Богдановићеви споменици, 

али унутар тих корица, као врх, као слављеник Унеска. 

Природно је да се, као свако, и Миодраг и Богдан, разликују, што у 

стручном дијелу, на њиховим додирним тачкама – не би требало да је толико, 

као – злато уз злато. Али ни то нема посебног значаја, једино као специфично 

исказани рефлекси из њихових дјела који носе аутора кроз успјех 

или неуспјех. Немогуће је да су њихови (нити чији друго) максимуми увијек 

подударни у сваком пресјеку и сваком доспијећу, те је некад само један 

на врху пирамиде. 

Из овога може се закључити – потврдити, да Божји дар за велика 

дјела у умјетности није управо сразмјеран са таквим даром у карактеру 

личности. У овом случају, у овој категорији, чак је у обрнутој сразмјери до 

невиђене мјере – да је један од ова два наша генијалца (тешко замислити за 

ову област икад већих) по одлуци једног – да је не само 40 година дуже у 

САНУ од другог него и да ономе другоме никад не дозволи пријем, као реванш(?) 

што му он никад није дозволио да га побиједи на конкурсима. А на 

другој страни примани су неки вајари – класични маргиналци. 

177

Андрија: Слободане, много пута били смо заједно са Миодрагом 

Живковићем. Били смо са њим и у његовом атељеу, и у Манастиру Стањевићи. 

Били смо и код промоције моје књиге „Светиње“ 2014. у Библиотеци 

града Београда. А у Крипти Храма Светог Саве у Београду, 15. маја 2019. 

он био промотер за двије моје књиге „Његош као архитекта. Рекорди и анатеме“ 

и за књигу о твојем дјелу „Сакрална архитектура Слободана Драговића 

– Капела у Старој Пазови и Манастир Стањевићи“. Тада поред њега 

промотери су били и Митрополит Амфилохије, проф. арх. Александар Радојевић 

и арх. Слободан Малдини. 

Увијек су били незаобилазни разговори о његовом Споменику на 

Сутјесци. Тада ми је помињао Богдана Богдановића, чудно у све укљученог. 

Недостају ми неки детаљи о томе и другоме, гдје рачунам да ћеш их 

допунити, као Живковићев дугогодишњи сарадник... Знам, Богдан је учествовао 

на конкурсу за тај споменик, гдје је Миодраг побиједио. 

Слободан: Него шта је – учествовао је. И после је хтио да му отме 

тај посао, јер је Богдан био режимски вајар – архитекта. И направио је потпуно 

супротну варијанту од њега, и хвала Богу да је то дошло до Ранковића, 

који је преломио – да Жиле (Миодраг) заврши Споменик. 

Андрија: Да ли си гледао то Богдановићево рјешење? 

Слободан: Миодраг ми је то показивао. Имао је то веома добро 

графички представљено. Није то мени оставио. За то требало би да неко 

седне и истражује. То је огромна документација. Ко ће то сада наћи? 

Андрија: Само да то не баци Миодрагова кћерка. Које је она струке? 

Слободан: Не, не, неће бацити, али она није у том смислу да истражује... 

За мене је изузетно драгоцен његов Споменик Патријарху Павлу. 

Он је направио Патријарха Павла у две-три варијанте са Белим анђелом, 

што је било веома примјерено за Патријарха Павла. Прихватио је то наш 

тим који је радио на Крипти Храма Светог Саве и Митрополит Амфилохије, 

који тада рече: „Сад ћемо да зовемо Патријарха“. 

Андрија: Интересује ме овај дио конкурса гдје је поред Миодрага 

Живковића и Богдан Богдановић учествовао. Причао ми је Живковић да је 

послије конкурса Богдан био у комисији за привођење крају изградње Споменика 

по Миодраговом рјешењу. 

Слободан: Богдановић као да направи оцену и процену, а узме и 

направи своје решење, а одбаци Миодрагово. 

Андрија: Богдан је то урадио и поред тога што није успио на конкурсу? 

178

Слободан: Да, да..., то су биле двије различите концепције. Миодраг 

је имао „продор“, а Богдан „пресек“ – пресек комплекса на два дела. 

Миодраг је имао кроз тај продор пролаз. То је кањон Сутјеске. 

Андрија: Ко је Миодрагу радио архитектуру – стазе и друго? 

Слободан: Ранко Радовић. Али су се на крају посвађали. Статику је 

радио проф. Ђорђе Злоковић. 

Андрија: Гдје је још Богдановић учествовао на конкурсу, гдје је 

учествовао и Живковић? 

Слободан: Не могу сада свега да се сетим без документације. Али 

знам за Споменик у Гонарсу, Италија, да је Живковић победио Богдановића. 

Потом Трг револуције у Љубљани; Живковић и ја добили смо трећу награду, 

а Богдановић откуп. Потом, Живковић је за Каменско добио другу 

награду, а Богдановић откуп. 

Богдановић је био човјек од партијске линије. Он је одмах од Моше 

Пијаде добио да направи Споменик на Јеврејском гробљу, и чим је то направио, 

дали су му да направи за српско гробље на Новом гробљу. 

Андрија: Шта је направио на Новом гробљу? 

Слободан: Споменик стрељаним родољубима. 

Андрија: Ту Богдановић има. 

Слободан: Има, има, и то није лоше... Е сада, за све његове меморијале 

– и у Прилепу, и у Крагујевцу, и у Мостару... није ишао на конкурс. 

Све је добијао на: „Ајде, Богдане направи меморијал.“ И Богдан седне и 

направи меморијал. Богдан је имао смисао, не можемо да кажемо да није. 

И онда, ја знам, два пута су Живковића предлагали за Српску академију 

наука и уметности као кандидата. А пошто је Богдан био у Академији од 

прије 40 година, он је био тај који ће одређивати ко да уђе. Исто као што Лојаница 

не би ушао да га није Иво Антић предложио, нити Бранислав Митровић 

да га Лојаница није предложио. А Иво Антић није могао да поднесе да уђе 

Михајло Митровић. А Михајло је и старији од њега и за мене свестранији архитекта. 

Тај се анимозитет наставља – да ни Бранислав Митровић није могао 

да поднесе да је игдје уз њега Петар Арсић. Уз то у САНУ су примљени неки 

вајари маргиналних успеха. 

Андрија: Миодраг Живковић је изузетно заслужио да је у САНУ, 

али су они били против. 

Слободан: Само је Богдановић одлучивао о томе. Сто посто. 

179

180

Дјела Миодрага Живковића 

на корицама књига Андрије Маркуша 

Књиге о скулптури, споменичкој архитектури 

и карактеристичној архитектури. 

181

ЛИНКОВИ ПРЕДСТАВЉЕНИХ КЊИГА 

Есеји o arhitekturi ,,IDENTITET ARHITEKTURE I LJUDI“, 2001 . 

https://sites.google.com/site/identitetarhitektureiljudi/ 

Есеји o arhitekturi ,,KUĆE U BRDIMA“ ,2007 , 

https://sites.google.com/site/andrijamarkus/Home/-a-r-h-i-t-e-k-t-u-r-a--objekti---knjige-eseja-idr/--knjiga---kuce-u-brdima----2007 

Есеји o arhitekturi ,,50 NEIMARA CRNE GORE“, 2008. 

https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGVmYXVsdGRvbWFpbnw1MG5laW1 

hcmFjcm5lZ29yZXxneDozZGU1OTZmNGNjNWRhOTFk 

Есеји o arhitekturi ,,SVETINJE“, 2014. 

https://drive.google.com/file/d/0B411sd5_0DbNQ1NCVU90OTFPa0E/edit 

Есеји o arhitekturi „OTOMANSKO GRAĐENJE I UTICAJI U CRNOJ GORI“, 2017. 

https://www.yumpu.com/document/view/59553177/knjniga-otomansko-gradjenje-i-uticaji-2017- 

andrija-markus 

Eseji o arhitekturi ,,GRAD I GRADITELJI“, 2018. 

https://www.yumpu.com/xx/document/view/61360985/knjiga-grad-i-graditelji-2018-andrija-markus 

Eseji o arhitekturi „ARHITEKTI I ARHITEKTURA MONTENEGRINA. 

NO COMMENT“, 2018, https://www.yumpu.com/xx/document/view/62311770/arhitekti-iarhitektura-m-ontenegrina-no-comment-2018 

Eseji o arhitekturi „SAKRALNA ARHITEKTURA SLOBODANA DRAGOVIĆA. 

KAPELA U STAROJ PAZOVI, MANASTIR STANJEVIĆI“, 

2018.https://www.yumpu.com/xx/document/view/62298052/sakralna-arhitektura-slobodanadragovica-2018-a-markus 

Еseji o arhitekturi „NJEGOŠ KAO ARHITEKTA. REKORDI I ANATEME“, 2018. 

https://www.yumpu.com/s/x6SjobCg4f1Np3zM 

Poema „ARHITEKTI GOLI ROĐENI. POVEĆIH POTREBA DA SE OBUKU“, 2021. 

https://www.yumpu.com/xx/document/read/65664042/knjiga-arhitekti-goli-roeni-povecihpotreba-da-se-obuku-2021-andrija-markus 

Есеји o arhitekturi, spomen-obilježjima, spomenicima i dizajnu „OBILJEŽJA“, 2017. 

https://www.yumpu.com/document/view/59450901/knjiga-obiljezja-2017-eseji-andrije-markusa 

Еsејi o arhitekturi, spomen-obilježjima, spomenicima i dizajnu „OBILJEŽJA – II“, 2020. 

https://www.yumpu.com/s/wbQ50eBlS8kUaVqs 

182

Књиге о традиционалној архитектури 

183

О исламској архитектури, 2017. О хришћанским храмовима 2014. 

Архитектура XX вијека Црне Горе 

Отуђење у струци 

184

185

Knjiga - poema ,,ČOJAK, KOLIKO JE TO“, 1998, A. Markusa 

https://sites.google.com/site/andrijamarkus/Home/-k-n-j-i-z-e-v-n-o-s-t---izbor/5----knjiga- 

--poema---cojak--koliko-je-to---1998--a--markusa 

186

Knjiga aforizama ,,AFORIZMICNA ISTORIJA,, 2003, A. Markuša 

https://sites.google.com/site/andrijamarkus/Home/-k-n-j-i-z-e-v-n-o-s-t---izbor/7---knjigaaforizama-aforizmicna-istorija-2003-a-markusa 

187

188

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у 

Подгорици, гдје и сада живи. 

До новембра 2021. године објавио је сљедеће књиге 

које су на сајту: www.andrijamarkus.com 

ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми; 

ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ 

ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични коментари; 

ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема; 

ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема; 

ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема; 

ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу нама/, 1997 – збирка пјесама; 

МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 – 

хумористичко-сатирични коментари; 

ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема; 

ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема; 

ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001– есеји о архитектури; 

АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми; 

ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема; 

КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури; 

АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008; 

50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји о архитектури; 

ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I, 2010, 

у електронској форми на линку 

https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGVmYXVsdGRvbWFpbnx 

sZW5qaW5rYW9ocmlzY2FuaW58Z3g6MzhjNzZkMDVlZTE5YjgyYg&pli=1. 

Штампано 2019. 

ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама; 

ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША 

ЕНГЛЕСКИЊА, 2013-14 – поема; 

СВЕТИЊЕ, 2014 – есеји 

https://drive.google.com/file/d/0B411sd5_0DbNQ1NCVU90OTFPa0E/edit . 

Друго издање 2019. 

;БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама; 

ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема; 

ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема; 

НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми; 

О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2013–2014. електронски, а 2015. штампано; 

ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016 – пјесме, есеји, архитектура, 

перформанс; 

189

ВЛАДИМИРОВ МИЛЕНИЈУМСКИ ВИЈЕК, 2016 – пјесме, есеји; 

НА ГОЛГОТИ ИСПОД ГОЛГОТЕ, 2016, пјесме и есеј; 

ПУШКИН, 2016 – поема; 

КАНА (Светлана Радевић), 2016. и 2017 – есеји; 

ВУЈАДИН. Прах симбола, 2017 – есеји о архитектури; 

ПОДГОРИЦА. Немојте ми више бити пријатељи, не могу издржати, 2017 – есеји 

ПУШКИНОВ РОЂЕНДАН, 2017 – поема; 

СВЈЕДОЧЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ, 2017 – есеји; 

ОБИЉЕЖЈА, 2017 – есеји; 

48 АРХИТЕКТОНСКИХ ДЈЕЛА ЗА ПОСЕБНУ ЗАШТИТУ, 2017– есеји; 

ОТОМАНСКО ГРАЂЕЊЕ И УТИЦАЈИ, 2017 – есеји; 

СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ НОВОМУЧЕНИКА 

МОМИШИЋКИХ (књига – сијамкиња од књига „Камен к небу заплакао“ Андрије 

Маркуша и „Душе Христовидне“ Слободана М. Чуровића Аписа), 2017 – поеме; 

МЕЂАШИ, 2017 – пјесме; 

ГРАД И ГРАДИТЕЉИ, 2018 – есеји; 

АРХИТЕКТИ И АРХИТЕКТУРА МОНТЕНЕГРИНА NO COMMENT, 2018 – 

фототипски есеји; 

САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА СЛОБОДАНА ДРАГОВИЋА. Капела у Старој 

Пазови и Манастир Стањевићи, 2018 – есеји и поезија; 

ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА. Рекорди и анатеме, 2018; 

ЛИРИКА АРХИТЕКТОНИКА, 2019 – поезија о архитектури; 

ЋЕЛАВА УЛИЦА ДОБИЛА ПРЕСУДУ, 2020 – есеји и право; 

ОБИЉЕЖЈА II, 2020 – есеји; 

ОБАЛЕ УЗ ЉУДЕ, МОРЕ И РИЈЕКЕ, 2020 – есеји; 

КОРОНА, ВЛАСТ И МИ, 2020 – афоризми; 

СЈЕНКЕ, 2020 – пјесме; 

РОДОСЛОВНИ ЗАПИСИ МАРКУША И РОДБИНЕ 

МУШКОМ И ЖЕНСКОМ ЛИНИЈОМ, 2021. 

АРХИТЕКТИ ГОЛИ РОЂЕНИ. ПОВЕЋИХ 

ПОТРЕБА ДА СЕ ОБУКУ, 2021 – поема; 

ЗВОНА, 2021 – поема; 

ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – II, 2021; 

Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ ЗНАТЕ ШТО ЧИНИТЕ, 

2011, зборник пјесама и РАДЕНКОВ ХАЈДУК МИЛУНКА САВИЋ (2013-14, 

електронски) 2016. штампано – зборник пјесама. 

190

САДРЖАЈ 

УВОД...........................................................................................................5 

УПЈЕСМЉЕНОМ АРХИТЕКТУРОМ 

ПРОТИВ КРЕМИРАНОГ СЈЕЋАЊА......................................................7 

Видео САГРАДА ФАМИЛИА................................................................10 

Видео ВУК КАРАЏИЋ И ИСЛАНД......................................................12 

Аудио пјесме ЈЕСЕЊИН.........................................................................13 

КАД СЕ МЈЕРА ПОМЈЕРА....................................................................14 

ЦРКВА „ПОКАЈНИЦА“..........................................................................15 

СПОМЕН-ОБИЉЕЖЈЕ ПАЛИМ БОРЦИМА МОМИШИЋА............17 

Књига „КУЋЕ У БРДИМА“....................................................................19 

ПРЕМИЈЕР ИГОР ЛУКШИЋ И ПЕРФОРМАНС 

АНДРИЈЕ МАРКУША............................................................................39 

Предавање ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА...............................................55 

Књига „ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ“.....................................................81 

Књига „СВЕТИЊЕ“................................................................................99 

ОМАЖ СВЕТЛАНИ–КАНИ РАДЕВИЋ 

И ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „КАНА“ АНДРИЈЕ МАРКУША..............111 

Књиге „ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА. РЕКОРДИ И 

АНАТЕМЕ“ И „САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА 

СЛОБОДАНА СДРАГОВИЋА – КАПЕЛА У СТАРОЈ 

ПАЗОВИ И МАНАСТИР СТАЊЕВИЋИ“..........................................127 

Књига ,,ПУШКИН“................................................................................147 

Видео ПУШКИНОВ 207. РОЂЕНДАН................................................166 

РАЗГОВОРИ СА ЖАРКОМ ЂУРОВИЋЕМ.......................................167 

(НЕ)ДОДИРНЕ ТАЧКЕ МИОДРАГА ЖИВКОВИЋА И 

БОГДАНА БОГДАНОВИЋА................................................................177 

ЛИНКОВИ ПРЕДСТАВЉЕНИХ КЊИГА..........................................182 

КЊИГЕ....................................................................................................183 

Биљешка о аутору..................................................................................188 

191

CIP - Kaталогизација у 

публикацији 

НационалнабиблиотекаЦрнеГоре, 

Цетиње 

ISBN 978-9940-695-31-6 

COBISS.CG-ID 19675908 

192

Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?