Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

Честити Драговољићи, три километра удаљени од Никшића, некад
око свог храма још један озидаше. Озидаше да га сачувају од Омерпаше,
а потом из њега, окренути Богу, да сачувају себе.
Камен је, као основни материјал, својим карактером лимитирао
и усмјерио градњу ка препознатљивим структурама града.
Длијета при његовој обради, са видљивим траговима,
а не лабораторијска испитивања, казивала су
колико је камен „љут“, а људи благи.
Они крупније ствари не држе у рукама,
Него у срцу.
Ако их тамо не нађеш, под ногама су,
Јер им се чини да су на њима виши.
Једино они: час брдо носе, час брдо њих,
Гдје се брдо прије умори.
Низашто брда не би мијењали,
Било колико да су крупна,
Јер би путоказ до куће изгубили.
По њима иду,
А газе их.
Понекад камен одавде
за сјећање завазда у џепу у Америку носе –
Псујући га кад им поставу пробије.
Манастир Острог
Молитва болна, очврсла – уждена
К’о плам у шкрапи окомите ст’јене –
Нада вјерника, слутња мијене.
Уснуо слуша, Слава Му и Милост,
Што Храму сунцем једно лице грије –
Сплетено гнијездо, Свети Василије.
27