Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

беспуће на који се хоће бацити језик и истина, беспуће на коме влада
безакоње, насиље, над оним што истина, љепота, пуноћа, – српски
језик јесте, и, прије свега, над његовим именом (којег се српски језик
неће и не може одрећи). А овај сломиврат о коме пјева пјесник јесте
сломиврат каквог није било, какав се не памти. Као што јој сам
наслов каже, збирка Језик на сломиврату опјевала је највећу рану
коју је ово вријеме задало бићу Црне Горе, јер је у срцу њеног
постојања велики и величанствени српски језик, душа ових предјела
и широких небеса, – који се нашао на сломиврату. То је поетска
прича изронила из овог нашег времена – невремена-сломиврата. Да
би се што снажније ломио врат, у њега је уграђено оно најгоре,
најцрње – подметање, лаж, превара, неистина, манипулација, да би
језику разорили биће, односно да би разорили биће Црне Горе у којем
(као таквом) не може становати ЈЕЗИК, не може говорити истина:
Нови језик / „зову“ црногорски, / са два слова међу ребра, / као чивије,
/ да прозборе другачије (стр.47).
Ово је збирка којом доминира догађај, дешавање, прича, на
попришту су два принципа: истинито и лажно, постојеће и
непостојеће, утемељено (али прогоњено) и неутемељено (али
наметнуто и заштићено), – када „за истину лаж изабраше“; а на
„сломиврату“ царују (или на сломиврату управљају, – „дизгине
држе“), како налазимо у Збирци: „лингво-шоумени“, „лингваши“,
„наручени лингво-мештери“, „политикант-лингвисти / сковаше га /
чекићем по глави / за стид, / црно / да се слави“ (49); „лингво-ковачи“
– (да) направе лом; „чудна мусака од назови језика“ (24). Него: „зло
сађење, зло рађање“ (48), па продукт ове игре „прекопавања
мотиком“ (како каже пјесник) је „црни-неоесперанто“ (16), „неојезик“,
а „сами себи су / „црна рупа“ у коју увиру, / изгубљени / у
истом оквиру“ (48).
Дакле, овим лексичким и синтагматским кованицама пјесник је
исказао дубоки апсурд који је донијела НЕО-Црна Гора, који и њу
саму ломи; – све чинећи да сломе језик, и све што са тим иде, ломе, у
ствари, Црну Гору. Поезија је ангажована, јер ћутање у времену
падова и пораза, полома и погрома, значи пристајање.
Много је мјеста за погинути, / а мало на гробљу за сахранити /
92