Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

Открита њедра да изл’јече рану,
Крилā при кршу прионуо лептир –
Срасли у једно – планина и Манастир.
Арх. Милета Бојовић:
О књизи можемо говорити кроз питања која нам поставља
забринутост над самим собом, јер прича о кућама у брдима је прича о
нама. Нажалост, све то уз неизбјежну дозу сјете и жаљења на које нас
упућује судбина предмета и истраживања, судбина градитељског насљеђа,
а самим тим и судбина његових незнаних градитеља,
стваралаца и корисника с искуством, осјећајем простора, окружења,
неформулисане али исконске потребе за лијепим. Сјете и жаљења за
изгубљеним градитељима који су генерацијама дограђивали и себе и
куће, судбинским јединством стваралаца и корисника, за
континуитетом знања и умијећа, за изгубљеном душом.
Ако смо изгубили умјетност грађења и умјетност живљења, у
сагласју са окружењем људским и природним, никакве нам данашње
декларације о одрживом развоју и екологији неће помоћи.
Поклањањем „Златног руна“ свевишњем Зевсу, којег данас зовемо
профит, спасили смо живот, али не и душу. Да ли су закони о
заштити насљеђа и његово проглашавање за наше највеће богатство
само још једна магла времена садашњег, да не би видјели шта се са
њим догађа? Да ли нас на крају тунела чека свјетлост или мрак,
зависиће од нас, а не од декларација. Колико ће нам требати оваквих
књига да бисмо схватили вриједност наслијеђеног и били реалнији у
односу на садашњост? Андријину молбу да разликује добро од
лошег, Бог је услишио. Хоће ли и нашу? Изгледа да је све почело кад
нам се учинило да свијет почиње и завршава се са нама. Док су мудри
вјеровали у еволуцију, они без дилема су се бавили „револуцијама“.
Први су сачували и насљеђе и душу, док о другима пишемо фељтоне.
Ако смо заборавили како се праве куће, научили смо како се руше,
уништавају, како се од кућа праве кућишта, а од домаћина сиромаси.
28