Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

Милица: Јављају ли ти се писци, Жарко? Зову ли те
пријатељи, колеге?
Жарко: Па зову... Раније ме звао Илија Лакушић који је имао
мој телефон... Долазио ми је и Андрија Радуловић.
Затвори врата, молим те, да не узнемиравамо тамо ове
спаваче.
Андрија: А, види, молим те, да ли овдје када си сам, да ли те
вуче сто да нешто запишеш, неко сјећање или нешто слично? Шта је,
интересује ме, са поезијом, колико другујеш са њом, да нешто
преточиш у стих?
Жарко: Ништа, не. Посљедњи стих који сам написао је:
,,Идеал живи у сновима и нигдје више. Црна јава брзо га избрише“.
Ето, то је посљедње што сам написао. Сабрао сам све, мада је моја
поезија, у суштини, песимистична. На друкчијој је матрици од наших.
Није ту сада у питању простор: Србија, Црна Гора, него једноставно
такве сам вокације. Користио сам апстракцију као средство
изражавања. Водио сам рачуна да тај унутрашњи курс буде присутан,
да има своје пјесме, своју ритмику, тако да сам неке пјесме користио
и као ликовна рјешења.
Андрија: Али, код тебе је веома присутан тај дуг времену. Не
само да оно у теби чуваш посредством стиха, него и оно што је око
тебе, то дружење са колегама пјесницима, са савременицима. Ти си то
брижљиво – или записивао, или само памтио, или комбиновано.
Објављивао си то у ,,Дану“ у наставцима дуго и дуго – твој осјећај за
то вријеме, те људе, те ствараоце, вриједности људске.
Жарко: Ја сам завршио гимназију у Београду. Учио сам и у
Даниловграду, гдје ме тај налази са револвером који пријети. Једина
моја улога, и улога Ратка Ђуровића, била је да разоружавамо неке
ђаке који су дошли и ми им говорили: ,,Ово је школа, престао је рат!“.
То су фини људи, али били су они који су плакали и говорили
,,Жарко, али остајемо без оружја“. ,,Али ово је школа и рат је
завршен!“ То су такви апсурди. Никада револвер нијесам носио у
школу. Имао сам га на стану који сам предао једном мом комесару
чете који је био избачен из армије, то је Петар Миловић, и каже:
,,Осјећам се срамотно да ја као првоборац, осјећам се као пас!“ Био је
168