Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

Модератор Милорад Рашовић:
Опкољене стијенама, куће су дјеловале
као затечени пролазници у својеврсном музеју старина
које завређују и да се стан испуни камењем, као
највреднијим експонатима, само кад се не бисмо
осјећали да смо покрали природу.
На црногорском селу мале куће биле су велике,
а данас у граду велики станови су мали.
Често им дужина није – дужина, ни висина – висина,
нити кућа – кућа; и као нигдје у свијету – димензије куће
замјењивала је врлина домаћина.
Не говори се „праг врата“, но „праг куће“,
или – праг тог и тог човјека, јер је човјек кућа, ако је.
Столовач је да јунак руке одмакне од џамадана,
Гусле уз себе привије,
Брк усуче,
Прстима по струнама – и запоје...
Глумица Лала Новаковић (говори дио из књиге):
Зидајући куће од камена на црногорском кршу,
људи су изграђивали осјећај на који су се понекад
претјерано ослањали – да каткад висак нијесу користили.
Споро су зидали, те „нијесу имали кад“ да искриве зид,
а увијек је неко пролазио поред да каже: „Врати се мало.“
Добре зидове од камена правили су зидари,
који су се и тада звали по зиду, а не по кући – „кућићи“,
јер је ово друго теже заслужити. Да би неко био „кућић“,
прије свега, то је морао да му буде и отац, и дјед, и прадјед,
сви док се памти – врсног карактера и јунаштва,
да сви буду велика кућа – кућа од људи озидана.
26