Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

Др арх. Зоран Маневић:
Ево шта сам ја запазио из два читања ове књиге. Први пут
сам је читао као уредник часописа „Архитектура“, скоро сви есеји су
објављивани код нас у нашем часопису, а други пут, наравно, као
књигу. И оба пута једна ми се основна мисао вртела у глави. Када
кажемо светиње, ми обично помишљамо на мошти светаца, на чуда
везана за свет религије. Међутим, захваљујући нашем пријатељу
Андрији Маркушу и његовој луцидности, ми смо почели да схватамо
да су светиње практично свуда око нас, да се светиње стварају и данданас.
Рецимо ова црквица на Румији је очигледно једна светиња коју
је наше доба створило. Како се ми односимо према тим светињама?
Пре свега ми их недовољно запажамо.
Два су примера карактеристична и ја бих на њима
инсистирао. Један је пример Немањин град на Рибници у Подгорици.
Тај град и остаци тога града имају набој светиње, што старином, што
чињеницом да је ту по легенди рођен Немања, оснивач
средњовековне цркве, што неким осећањем народа да то јесте
светиња, па се отуда литија око тога града обавља. Међутим,
садашњи актуелни градоначелник Подгорице нашао је за сходно да
управо то место понуди за изградњу Друштвено-културног центра, да
се уништи та светиња и да се ту сада постави нова грађевина која
треба да симболизује неки неоосманизам и неки нови, савремени,
поход Турске на Балкан. То је један пример заиста карактеристичан,
како се политика и политичари односе према светињама.
Други је пример општепознат. То је пример Његошевог
маузолеја на Ловћену. Ми старији и најстарији памтимо јако добро
велике буне свих тих интелектуалаца, на челу је био покојни Лазар
Трифуновић, противу идеје да се поруши капела коју је Његош сам
себи изградио, која је обнављана 1925. године, да се поруши капела
зарад једнога примера мегаломаније у уметности, примера где један
велики уметник као што је Иван Мештровић, у једној великој жељи
да се представи и као архитекта, гради маузолеј који апсолутно не
приличи ни поднебљу, ни средини, ни култури средине – ама баш
ничему. Наравно, тај општи протест, пре свега београдских
интелектуалаца, наравно и црногорских, тај протест није доживео код
102