Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

УВОД
Простор који нас окружује, облик и начин његовог коришћења
упућује нас, као активне судионике, на двојако поступање. Кад је све у
најбољем, човјек се само препусти лијепом осјећају, некад дивљењу, које
кад завриједи запише, некад и публикује да утисак корисно подијели са
другима.
Кад је супротан случај, кад, рецимо, надвлада нерегуларни интерес,
кад настану опште штете, које су код нас најчешће на насљеђу културе
и на амбијенталним вриједностима, тада људи устају да то спријече. А
кад затаје институције у преузимању иницијативе, те појаве се јавно жигошу,
да се извуку поуке.
Сви случајеви – и добри и ружни, снажно дотичу емоције, које људе
воде до изабраног одредишта, зависно од инволвиралости и могућности...
Емоција, значај, струка и вокација, усмјериле су ме на есеј као жанр,
да искажем шта мислим, поготово што се есеј (у њему или посебно) лако
преспаја са поезијом, као петом и шестом брзином у вожњи – да се опјева
вриједно, а скамени безвриједно, да се притисне педала за гас – да се успије.
Једино за чим се истовремено и жали и не жали је оживотворено
старо вријеме старог начина грађења – старим средствима за рад, жуљавим
рукама градитеља, које сам добро упамтио, који су сада само нијеми
свједоци – жал за старим овдје упјесмљеним временима, кад се чинило
колико ко може, наспрам данас: колико нико не може да поднесе рушење
насљеђа културе зарад вриједних локација на којима се налази... Само љубав
према својим коријенима, колико год стара, не застаријева – опстаје и
у ауторитарно прокламованој еутаназији.
Хумана сврсисходност у расположивим оквирима заједнички је
именитељ свих времена.
*
Ова књига садржи обрађене транскрипте са приложених линкова
видео и аудио записа, гдје се за мање шта прецизно и недоречено користи
упоређење.
Аутор
5