Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

и он на Голом отоку и плашио сам се да не помене онај револвер који
сам му дао. Рекао сам му: ,,Перо, да те пољубим, да си случајно рекао
да сам ти дао револвер, продужили би ми затвор бар још једну
годину“.
Перивоје: ,,Куд из ове коже? Никуд! Ако гдје и кренемо, то
би драги Перивоје, био скок у ништа. Увијек пријатељски, Жарко
Ђуровић, 2013. године“.
Жарко: Ето тако, стојим иза тога.
Перивоје: „Из ове коже не могу, /из ове коже, из ове коже
/не могу изићи, /из ове коже изићи /не могу и тачка“. Хоћемо ли ову
пјесму сви да прочитамо? Свако по строфу?
Андрија: Приближи оном ко чита (мисли на диктафон, А.
М.).
Веселин: „А гдје изићи из ове коже, /из ове коже гдје изићи,
/не могу изићи из ове коже, /а гдје изићи? /Изићи из ове коже изићи,
/изићи у тишину трава, /у тишину трава изићи,/ у песму изићи, /да
души буде лакше,/ а неће.“
Милица: „Изићи из ове коже, изићи, /напољу је наоблачен
дан, /напољу је хладан дан, /изићи из ове коже, изићи, /зашто изићи?“
Перивоје: Па мора се понекад изићи из сопствене коже.
(Смијех)
Није крива ријеч за то и нијесу криви ,,Поетски видокрузи“
Жарка Ђуровића.
Жарко: Е, ово сам хтио да кажем... Када сам почињао...
Почињао сам нагло. Тада је било личности у клубу писаца... Био је
Миодраг Булатовић. Ми смо основали Клуб младих писаца
Београдског универзитета. И баш се сјећам једног тренутка, да ћу ја,
рецимо, довести Давича да нам говори. Тада је изишла његова
,,Песма“, велики роман. Па онај ће Милана Богдановића, а Миодраг
Булатовић каже, ,,Ја ћу Ива Андрића“. Ми се насмијасмо као
парадоксално, сад ће Миодраг који је објавио једну причу... Пита ме
Пера Кречке који је предсједник Клуба: ,,Жарко, шта је рекао
Давичо?“ А Давичо, к’о Давичо, обрне... Каже, нема времена. Кад
једне вечери у Клуб долази Иво Андрић са Миодрагом Булатовићем и
са врата каже: ,,Ево, другови, улази један живи класик, и један будући
169