Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

„Ако човјек не личи на кућу, он је ништа човјек”, биљежи он.
И, заиста, нигдје се човјек не упозна са анатомијом црногорске куће
(нарочито ми млађи) као у овим стиховима Маркуша. Аутор нам на
занимљив, дубок и необичан начин открива тајне куће кроз вјекове.
Писац је доказао како се кроз кућу и те како може путовати, како је
кућа временска машина, путоказ, слика, а каткад и мјесто у ком се
можемо бесповратно изгубити. Неопростив гријех био би разлучити
архитектуру од поезије у овом случају.
Поред осврта на импозантне и мање импозантне, али пријеко
потребне грађевине које су више градиле нас, него ми њих, аутор се
бави и личностима које су задужиле архитектуру: Ле Корбизјеом, Рајтом,
Гаудијем, Нимајером, али и великаном Петром Другим Петровићем
Његошем. Он води борбу да се Владика ослободи из Мештровићевог
казамата у чијем подруму је неправедно утамничен. С правом
сматра да је ,,Ловћен Мештровићу отац, а Његошу очух“.
Шекспировски посматра сваку лобању „Ћеле куле“ и, као да
се свакој посебно обраћа, закључујући: „Назидали је/ главама нашим/
људи без главе.”
Језик и стил овог, али и осталих Маркушевих дјела су специфични.
Префињена сатирична жаока захтијева активног читаоца. Такав,
будан читалац, осјетиће бол на коју је добровољно пристао како
би се отријезнио и широм отворио своје очи.
Посљедња пјесма у овој збирци, „Лајка“, у чијем поднаслову стоји
„Прва кућица у космосу“, настала је у јуну 2019. године.
„Кућица у космосу/ за пса,/ а намијењена за људе. По обичају пас је/
истрчао испред човјека/ утркивањем/ ко је бољи...“ Аутор сугерише
да се у историју улази преко „космичке штенаре“, насилно и без питања.
Док су главе на добошу, мир се пропагира. Тако је, чини се и са
књижевношћу и са архитектуром данас.
Славећи архитектуру, Маркуш слави поезију и обрнуто. У том
слављу живота жртву приклања вјечности, постојаности и непролазности.
Таква слава нам је у овом инстант времену потребнија него
икада! Поводом невјероватног рушења главног симбола Подгорице
Хотела „Црна Гора“, поводом прашине која се тужно дизала од њега,
аутор у пјесми „Прах сјећања“ каже: „Прозоре су затварали/ бранећи
се од праха кремираног сјећања”. Оживљава оно што су многи насавјесни
претходно убили.
9