Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

бомбардовали. Наређивали су да људи копају канале да се крију, а
касније су наши то представили као терор. Сада, кад нам то говориш,
можеш да упоредиш и Италијане и наше на Голом Отоку – ко је био
хуманији? То би упоређење било интересантно.
Жарко: Ако не припадаш једној партији, ако сматрају да си
издајник, а нијесам, ја сам због мишљења издржавао казну... Па ако
сам радио у Удби могао сам рећи да је Перивоје то и то и могао сам
да га скинем са дневног реда.
Андрија: Да ли је за Голи Оток била довољна ова моја пјесма
у којој помињем да једно небо покрива нас и Русију?
Жарко: Ма и мање!
Андрија: Отац ми је говорио да је било дошло до тога и да се
слово „р“ због Русије избаци из азбуке.
Жарко: Био је Миливоје Јовановић Мачак, предавао је руски
језик и књижевност, моја генерација и био је Миодраг Шијаковић, да
организујемо вече о Јесењину. Ја сам имао пјесму о Јесењину: /,,Соба
слуша ромор кише, /облак један провирује у сјећања /немам жеља,
/врући дамар постао је болом ледан, /па сам ноћас оставио сва
весеља...“/у том смислу...И када смо изашли са Филозофског
факултета у Улицу кнеза Михаила, тада није било пендрека, али је
било насиља. При Калемегдану је била милицијска испостава. Довели
су нас тамо и пребили послије те вечери. Ја нијесам само рекао да је
Сергеј Јесењин велики пјесник, него да је велика и Русија. То је неко
запазио и дао сигнал. Мене су посебно пребили јер су вјероватно
знали да сам био на Голом Отоку. То су прве велике послијератне
батине.
Перивоје: Да га нијесмо уморили?
Жарко: Не, не, него да не идете по ноћи...
Забиљежио Андрија Маркуш
176