Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

класик.“ И ми ту ударисмо аплауз. Он је довео Андрића.
Перивоје: А, реци ми само, ти си знао Тина Ујевића...
Жарко: Знао сам...
Перивоје: Ти си, вјероватно данас, један од ријетких
Црногораца који памте Тина Ујевића. Он је, иначе, имао доста веза са
Црном Гором...
Жарко: Па имао је доста веза...
Перивоје: Јеси ли некада имао прилике да чујеш шта он
мисли о Црној Гори?
Жарко: Ми смо више разговарали о поезији и односима међу
људима. Тада, када сам га ја знао, био је врло сиротињског стања. Ја,
Слободан Марковић и Мак Диздар били смо у Масариковој улици, у
једном далматинском подруму гдје смо пили вино и јели рибу. Он је
био сав запуштен, али је из њега врцао дух. Изузетан дух! Посебно је
волио Слободана Марковића, и вјеровао је његовом изразу, ваљда
зато што је Маркони био човјек који је желио блискост, не само са
познатима, али и са њима, већ и са другима. Помагао је њихово
сиротињство. Рецимо, нико се од нас не сјети да Ристу Ратковићу
донесе нешто, рецимо кобасице, чварака, џигерњаче... Он је пуне
торбе доносио. Није имао од чега да живи. Живио је у Улици 14.
децембра. Преко пута су биле три кафане. То је значило улазак у
нирвану.
Перивоје: А је ли он постао посљедњи боем у смислу боемије
као филозофије живота? Да ли је Тин Ујевић посљедњи боем?
Жарко: Не, Слободан Марковић је посљедњи боем, а највећи
је Тин! Он је био и у Паризу.
Перивоје: У оно доба је био и Јаков Гробаров? Да ли је
можда он наследник тога?
Жарко: Јесте.
Веселин: Брана је био на свој начин.
Жарко: Добро, Брана је био...
Перивоје: Брана је био више побуњеник!
Жарко: Побуњеник! Да! Боем не живи сређеним животом.
Нема услова да живи сређеним животом.
Перивоје: Или га одбацује.
Жарко: Знаш како је, Ристо Ратковић није могао друго
170