Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

У дубине камен станац
Не да маљу да га начне,
Прастарим се јеком јавља...
Страно му је шклоботање
Пукотине пржељавка.
На кршу голом,
Ако кишу рукама не ухватиш –
Не склопиш грсти,
Не тражи од камена
Кад је попије да је пусти...
Нигдје је не тражи.
Прије тога
ухвати је
Као у гвожђа гладног вука зими.
Направи хвâт:
Камен до камена у малтер
Постави
На падини,
Бистијерну као са длана да напуни
Људима гладних воде,
А жедних слободе.
Глумица Лала Новаковић (говори дио из књиге):
Кише су дубиле крш правећи кеменице за литар-два воде, маленим
хвâтом хватале су је (сл. 18)... Природа је понегдје упрла прст – грешку
своју да поправи само колико испод њега може да стане.
Сатима се ишло по ужеглици, по печи, без капи воде: ни одоздо
ни одозго. Ни трага од извора, бистијерне, поготову бунара. Само гдјегдје
бијаху Богом дате каменице спаситељице, кроз које пливаху мајушни
жедници, што трунке хљеба са потопљених бркова хватаху, са којима
смо, пробирујући воду, дијелили наше и њихово.
Вода има гвоздену душу – жицу,
кад је прекинеш копајући бунар,
Нема је ни за путијер,
Камоли ноге квасит.
Зборило се: „Пепељај ноге, па лијегај.“
22