Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

Јесмо ли морали колективно умријети да бисмо појединачно живјели,
једно је од безброј питања које нам књига поставља.
Бјежањем у испразну и неутемељену причу о урбаном нећемо
се оправдати ни ући у урбано друштво. До њега се стиже кроз
поштовање људи и природе, искуства и традиције, живе и уграђене
меморије. Враћање и усаглашавање са „матрицама родног краја“
помаже нам у усаглашавању са нама самима, а то је тек први корак у
упознавању и усаглашавању са другима на путу за удбано.
Пажљивог читаоца књига учи како да тражи изгубљену
способност да природи и материјалу уђе у душу, да им иде уз жицу,
подвезујући се, надовезујући се, надграђујући их без јуначења и надгорњавања.
Учи нас како су преци успијевали да од мањег направе
веће, за разлику од нас који од већег правимо мање.
Потрага за изгубљеним „Златним руном“ сама по себи је
квалитет, макар га никад не повратили. Можда је у томе тајна
умјетности и грађења и живљења и, на крају, и ове књиге. Читајмо је
и спасимо душу, као што је Андрија спасио пишући је.
Глумица Лала Новаковић (говори дио из књиге):
О овој књизи казао је Растко Закић, књижевник и архитекта:
„Маркуш је покренуо енергије песничке душе и градитељског нерва и
спојио их у поезију камена и искони. Као архитекта, дакле тумач
простора, и као песник, тумач људског лутања и неспокоја у времену,
осећајући душу камена, он је направио моћни мозаик који сведочи о
заједничкој судбини човека и његове околине. Отуда душа зидова и
душа камена живе и обликују душу куће и душу укућана као стамено,
неразрушиво језгро и јемство јединства кроз обичаје и легенде, кроз
свест да све што је добро у прошлости – и данас, за сутра ваља
сачувати.
Маркуш је маестрално показао да кућа и човек расту заједно,
градећи нераскидиву вертикалу. Они се не надгорњавају, не
противрече једно другом, него се сложно подупиру и у животним
невољама и у радостима. Јер камен, као божански материјал, сарађује
29