Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

словенској поезији заправо, јесте врста слободног стиха која се
базира на тадашњим руским билинама.
Поред овог сломиврата који је од наслова и, као што смо
видјели, у овим мјестима која сам цитирао, једна врста лајтмотива
кроз ову поему, ту има и врло необичних неологизама. Пјесник има,
наравно, право, ако има и талента и духа, да ствара нове ријечи, јер за
нову стварност коју нам намеће ова историја, коју покушавамо да
вратимо у колосијек традиције и културе, захтијева те нове ријечи, па
имате, на примјер, нови глаголски прилог туцмуцајући који као да се
већ враћа својим изворима: „Силовани су, затворени у туц-муц
језику“.
У сатири ироније има свега. Најзанимљивија ствар би била то
што пјесник уопште није ни схватио да његова поема има тридесет
два пјевања, колико има и тзв. нова српска азбука тридесет два слова,
па би се могло у неком новом издању промијенити да умјесто бројева
стоје та слова, да би иронија била потпуна. То није ништа ни ново ни
непримјерено. Наш Вук Стефановић Караџић написао је један текст
екавски, показавши да је поред ијекавског и екавски књижевни језик
српски. То је био његов чувени предговор књизи Луке Милованова
Георгијевића, и наново, пошто је он објавио чувено дјело свога
претходника, он је свој опширни предговор, са једном врло значајном
напоменом, параграфирао словима своје азбуке, све до „Т“, јер ту има
прилично текста.
Андрија Маркуш (из књиге):
Правописом „црногорског“
његов загребачки
аутор
Силић
силује им матерњи,
по којем ће и он да научи „нашки“,
спремајући се за то
врашки.
87