Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

А зар је Мештровићев маузолеј са већом сличношћу са првим
рјешењем које је дао Његош? Из тога се види да је код узурпаната
чиста трговина нудећи сљепило супротној страни, трговина са
историјом и сада трговина у интересу нерегуларног грађевинског
бизниса. Његошу не праве штету само сезонски непријатељи, него и
неки декларисани пријатељи. Ови посљедњи хоће чудним
предлозима да још више уздигну Његоша као да он није већ тамо,
рачунајући да ће их он руком повући ка тим висинама.
Модератор Милорад Рашовић:
Поповић.
Ријеч има архитекта Павле
Арх. Павле Поповић: Рад и напор нашег колеге Маркуша је запажен
у струковном смислу. Он је један од ријетких који је смогао снаге да
дâ један критички приступ уопште стваралаштва и архитектонске
дјелатности на територији Црне Горе, а и шире, правећи неке
метафоре за мене изненађујуће повезујући великане на разним
крајевима свијета као што је Његош.
Његошево име изазива страхопоштовање и посебне емоције,
што би један пјевач рекао ,,Тко сам ја да му судим?“. Јако ме је
емотивно такла ова тема, знајући и проучавајући Рајта кроз
школовање. Чувени професор Никола Добровић, један од највећих
архитеката са ових простора, толико је нама као студентима описивао
Рајта и његову органску архитектуру, која кореспондира са
простором, што је и код великих грчких филозофа, као што је Аристотел
(наравно у том његовом времену), изазивало то да је најбоља
она архитектура која је органска, која је у складу са простором, која
не штрчи. А ми у Црној Гори имали смо архитектуру природе, један
велелепни простор који је кроз вријеме и вјекове полако почео бити
нападан од разних нових власти и нових услова. Они се дрзну да
један велелепни објекат, који је исто тако органска веза са масивом
Ловћена са том Црквом Светог Петра Цетињског – да се усуде да је
уклоне и направе споменик једном свакако великом вајару, али у
несразмјери са великим генијем.
Имао сам прилику да се у једном добром друштву врсних
архитеката изјасним као почетник, а они већ као афирмисани,
59