Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

билина заправо настављачи прасловенског, а по свему судећи,
праиндоевропског епског стиха. Тако да се Пушкин, укрштајући
српску и руску епску традицију, српски десетерац и стих билина,
приближио пјесничкој реконструкцији тог заједничког нам стиха. Па
тако и на исти начин, наравно у другом смислу, и књига Андрије
Маркуша „Језик на сломиврату“, за коју сам ја у једној краткој рецензији
која још није ни објављена, написао да је то „пјесничка
лингвистика Андрије Маркуша“. Може ли пјесник бити лингвиста, не
у есејима, него у поезији својој? Андрија Маркуш је доказао да може.
У предговору својој сатиричној поеми у тридесет два пјевања, која
асоцирају с толико слова нове азбуке, лингвиста пјесник каже:
– Сви се представљају истим именом које им не значи исто, за
које се у овој књизи сатиричне поезије за многе казује шта су, а шта
глуме да су. Овом римом „шта су – да су“ аутор се већ отиснуо у
предјеле поезије градећи у наставку архитектонику стиха, пјевања, а
по једној цјелини у темељу свога стваралачког бића Маркуш је и
архитекта. Кад се језик, овдје српски језик у Црног Гори, нађе на
сломиврату, онда он постаје, хтио то или не хтио, нећемо рећи архитекта,
него зидар сломиврат-језика. На крају поеме аутор се са свима
нама пита како да живимо отете будућности, сломиврат-језиком
препричане, на нулу сведене, а завршава лирски јунак своје казивање
новим питањем, на које нема одговора ако питање није реторско: да
ли ће нас новим језиком разумјети преци, нас усправне, а прилегле по
дну туђих стопа. Између уводних есеја и његових поетских редова
тече поезија Андрије Маркуша. Стих се ломи, као што се ломи
историја пред пјесниковим ушима, извиру нове ријечи за нове мисли,
творачка снага језика, наравно српског, крчи простор за вријеме, у
мукама се ствара нови стих у српској поезији. А какав је то стих?
Необичан и моћан. То је врста слободног стиха, са бојним запјевима
који из прозе улазе у поезију. Архитектонику стиха гради рима, а та
рима формира цјелине у којој су и многе слободне строфе. У поеми
је, а ко ће други, свеприсутни пјесник „Луче микрокозма“, ево га у
строфи, својеврсној терцини изломљеног стиха, којом ћемо и
завршити овај запис. Његош, као далеко доспјели глас, није користио
склепане сломиврат-језике, него српски, наш, за нас.
Слободна строфа овог слободног стиха врло често има само
једну, али врло убједљиву риму. Дакле, има, у суштини, три стиха,
85