Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

функционализма, гдје све што не користи нечему није било
замисливо. То ни сами архитекти нијесу себи дозвољавали, а
једноставно и тај амбијент је био фактор.
Негдје је то у неким источним земљама било још и ригорозније,
па је названо социјализам, али ово код нас није било баш тако.
Ово је био систем рационалне архитектуре, мисвандеројске, „мање је
више“. Кана је у таквим условима пројектовала много слободније и
то са великим ризиком да неки пројект инвеститори нијесу хтјели да
изведу, због тога што има умјетности, а њих умјетност не интересује.
Не мислим умјетност у минимуму, него у максимуму, што је тражило
ипак нека средства да се остваре. Међутим, конкурси су такви: жири
југословенски, са стране, који су слободни те измичу контроли
инвеститора за много слободније објекте. Она је ту добила свој замах
на свим објектима. Она је добила на конкурсу Хотел „Подгорица“,
Хотел „Златибор“, Лексикографски завод и Пословни центар у
Подгорици.
Стил њене архитектуре био је смјео, што сам казао, попут
свјетског имена Захе Хадид, која је преминула прошле године.
Снажно. Ми обично кажемо за жене да оне осјетљиво и пројектују и
такав третман имају, међутим, то је код ње била стварнно снажна
архитектура, невиђена архитектура. Она је тако и живјела; живјела је
за ту архитектуру. Милета Бојовић и ја смо њени савременици, и
током студија, а касније смо и пројектовали у истом граду. Ја нијесам
желио да то остане у забораву.
Шта рећи о другим објектима? Ево о Хотелу „Подгорица“, за
њега је карактеристично то што је уклопљен у амбијент, и то
савршено, као нека композиција, неки воз, нека гусјеница
оплемењена, која тече. Како сам већ рекао, тај је објекат најљепше
препричао и Морачу и корито Мораче. То су тако природни елементи,
који су се наметнули свим грађанима. Тај објекат је преживио
вријеме. Он и данас плијени једнако како је и тада плијенио. Кана је
имала велику несрећу. Она је читав живот проживјела у љубави
према архитектури – пролазило јој вријеме. Нама архитектима
вријеме брзо пролази. Ми мјеримо дане исцртаним цртежима. То
прође као трен. Што се тиче животних токова, њу је архитектура
потпуно окупирала. Она је свој наставак видјела у архитектури. Била
114