Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

Андрија Маркуш: „Да овамо пођете, има једна изложба?“
Премијер Игор Лукшић: „Хајдемо...“
Андрија Маркуш: „Пођите сами, да Вам ови тамо не праве
гужву... Наслов Ваше прве књиге сатиричан је “ (Андрија, идући ка
просторији гдје је изложба, као пјесник узгред говори са Лукшићеем
о њговој првој књизи поезије) „Књига није...“
Игор Лукшић: „Читали сте књигу, наравно..?“
Андрија Маркуш: „То је посвећено некој имагинарној власти,
некој власти. Не посвећено, то је неки бојазан, неки отклон, у
односу на ту власт.“
Игор Лукшић: „А шта Вам ово значи?“ (Показује на блок
стиропора са шегом преко њега, а са страна натписима „Народ“ и
Влада“).
Андрија Маркуш: „То је шега, и овдје ћемо да ставимо власт
(Андрија казује мјесто поред стиропора), јер сматрамо да народ и
власт повезује само стиропор. Најозбиљније примједбе имао сам од
опозиционих партија. Ја сам свог колегу Јова Пејовића, јер је пјесник,
и мој бивши ученик исто страдалник(*1), замолио да буде почасни.
Међутим, сви су се бунили да ту прилику добију.“
Игор Лукшић: „Овдје треба да се прешега однос између владе
и народа?“
Андрија Маркуш: „Јесте. Још их само стиропор веже.“
Војин Вулетић: „Нема тврдоће.“
Василије Миличковић: „Било је овдје порука народа, да би
народ желио да има своју власт, да полиција буде његова, да влада
буде његова, да скупштина буде његова. Сјећате ли се да сам ја прошле
године Вама из марице слао мејлове док су ме хапсили? Судска
власт је рекла да ме није требало хапсити, да сам ја свој на своме...
Ево, видите ових дана шта се дешава, доносе ослобађајуће пресуде.
Није ми плаћена имовина. Исти случај као и са уваженим професором(*2).“
Игор Лукшић: „Е, сад Ви мени објасните зашто овдје протестујете.
Да ли бисте овдје протестовали да ја ту не живим?“
(*1) Јово Пејовић је по политичком основу остао без посла у градској управи.
Послије неколико година на суду, правилном пресудом враћен је на посао.
(*2) Василије Миличковић, који је био предсједнички кандидат на изборима
2018. под „уваженим професором“ мислио је на Андрију Маркуша, некад својег наставника
у Грађевинском школском центру „Инж. Марко Радевић“ у Подгорици.
47