Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

ауторског часописа ,,Пишчев дневник“. Тај број часописа завршава се
сљедећим ријечима: ,,Пушкин је умро у пуном размаху своје снаге и
неоспорно је понио са собом у гроб неку велику тајну и ево сада у
његовом одсуству ту тајну одгонетамо“. Три године раније у истом
часопису Фјодор Михајлович се у истом часопису пита: ,,Знате ли ви,
господо, да су Пјесме Западних Словена ремек-дјело над ремек-
-дјелима Пушкиновим, међу ремек-дјелима његових ремек-дјела?“
Мало даље каже: ,,Пушкин је, прочитавши књижицу Меримеову,
саставио по њој своје пјесме, тј. од Французā које је Мериме приказао
васпоставио је Словене и већ, наравно, сад су то пјесме Западних
Словена, правих Словена, чак Словена који су постали већ и сродни с
Русима. Наравно, тих пјесама нема у Србији, код њих се пјевају друге,
али то је свеједно. Пушкинове пјесме то су пјесме свесловенске
народне, које су се излиле из словенског срца у духу, у пјесничкој
слици Словена, у смислу њиховом, у обичају, и у историји њиховој.
Ја бих тим високообразованим Србима од којих су многи тако
неповјерљиво гледали љетос на Русе, показао Пушкинову пјесму о
Црном Ђорђију или ону пјесму о Бици код Зенице Велике. То су два
ремек-дјела међу тим пјесмама, брилијанти првог реда у Пушкиновој
поезији“, пише Достојевски фебруара 1877. године. Ви знате шта се
дешавало тих година у српским земљама. Треба обратити пажњу на
ову идеју Достојевског.
Својим „Пјесмама Западних Словена“, препјевима српских
народних пјесама (укупно четири, од којих су најпознатије „Сестра и
браћа“ и фрагмент „Жалостне пјесанце племените Асанагинице“),
варијацијама на Меримеове мистификације, својим оригиналним
пјесмама ― Пушкин је укрстио руску и српску пјесничку традицију,
стих билина и епски десетерац, и створио нови стих у руској поезији
који се с правом назива „стих Пјесама Западних Словена“. Тиме је,
како је оцијенио Вјечеслав Иванов, предухитрио филологе, прије
свега Романа Јакобсона, који су на основу српског и руског стиха
реконструисали прасловенски десетерац. Иванов је ту имао на уму да
је он приближио стих билина и српски десетерац и на тај начин
рекоструисао нешто што би било заједничко, бар у некој оси развоја.
Претходник Пушкинов у препјевима (и врсни версолог) био је
Александар Востоков, коме сам посветио своју књигу ,,Српске пјесме
Александра Востокова“. Наставак те серије је књига ,,Пјесме
155