Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

указао част да говорим о његовом дјелу. Прије свега, желим да
напоменем да колега Маркуш активно, на више начина, дјелује на
архитектонској сцени у Црној Гори и шире, преко 50 година, као
пројектант, архитектонски критичар, аутор књига о архитектури и као
пјесник. Ради се, дакле, о ангажованом интелектуалцу велике
енергије. Посебно напомињем да он, готово сеизмографски,
неустрашиво и јавно, реагује на све неправде када је наша струка у
питању. То је у нашој средини, признаћемо, права ријеткост.
Његова књига „Педесет неимара Црне Горе“ представља већ
антологијско дјело које има изузетно висок индекс цитираности, а да
он то, претпостављам, и не зна. Напросто, не може се написати
ниједна књига нити научни рад о црногорској архитектури двадесетог
вијека, а да се ова књига не помене као један од кључних извора. Ово
није дјело само фактографски значајно, већ представља штиво
стручно утемељене и објективне архитектонске критике. Кад је
сегмент архитектонске критике у питању, ријеткост је да неко у
ширем простору, као колега Маркуш, има урођену способност да
прецизно зареже у архитектонско ткиво и непогрешиво саопшти
његову анатомију. Хоћу да кажем вечерас да нас је та његова особина
зближила као колеге.
Колега Маркуш је подносилац иницијативе за заштиту
најважнијих четрдесет осам дјела архитектуре двадесетог вијека, па је
Министарство културе већ почело поступати по томе. Мало касно,
али је почело. Имао сам задовољство да обрадим по тој иницијативи
Лабуд-плажу Тупе Вукотића, и она је у процедури сигурне заштите
да се не би десило оно што се десило објектима о којима је данас
ријеч, а за то је, да кажем, заслужан Андрија Маркуш, који је међу
нама вечерас.
И вечерас нам драги колега Андрија Маркуш приређује још
једно задовољство књигом „Кана“. Посвећено је, већ славној,
архитектици Светлани–Кани Радевић, њеним дјелима и не само томе.
Књига је вишеслојна, инспиративна и професионално веома
комплексна. Ово дјело баца нову свјетлост на стваралаштво Кане
Радевић, не само у архитектури већ и у црногорској култури уопште.
Опомиње да не треба да се заборави, чему смо ми јако склони, да
121