Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

а већ идуће године је ту позвао Црногорце да дођу, неколико хиљада
их се окупило, пошто су откривене мошти Светога Петра, да дођу и
цјеливају. Љутили су се неки од тадашњих митрополита, рецимо
Стефан Стратимировић – ко си ти да сада ти канонизујеш, јер је то
протумачено као неки политички чин. Међутим, ипак је Свети Петар
ево до данашњега дана међу најзначајнијим светитељима наше цркве,
српских, уписан у календар.
Петар Други Петровић Његош је подигао ту Цркву на Ловћену
и он је сада утамничен. Он је побјегао из низине, из блата, побјегао
небу под облаке, на врх Ловћена, гдје се још као дијете пео на Ловћен,
а касније дошао са својим главарима на Језерски врх, гдје је и раније
била нека црквица, прије Његошеве. Попео се и рекао својим
главарима са штапом – овдје да ме сахраните. А онда ће неки од њих да
каже: „Ма господару, доће Турци главе да посијеку.“ А он каже:
„Проклети били ако ме овдје не сахранили.“ Тако да је оставио
проклетство које се одразило на Аустроугаре кад су срушили 1916.
године. И пропала им је аустроугарска империја. И већ се одразило на
ову цркву која се зове Монтенегро. Одразило се што се рушењем
Цркве на Ловћену обурдала Црна Гора и све дубље и дубље се
обурдава, у провалију. То је стање у коме се сада налази Црна Гора,
однос оних који су сада на власти у Црној Гори према Цркви на
Ловћену. Поводом 200 година од рођења Његоша, 2013. године ја сам
први пут послије 1961. године попео се на Ловћен. Тај Ловћен у
цјелости ми је остао у памћењу. А онда сам се попео 2013. године да
видим има ли могућности и гдје да се врати Црква. И кад се изађе уз
оне степенице то што су урадили са Капелом, они су расјекли утробу
Ловћена.
Нема ни једне планине на свијету која је тако унакажена, са
оним тунелом од бетона, утроба јој је расјечена. А онда горе, како
чусмо овдје, глава Ловћена је сасјечена, он је сасјечен неколико
метара да би онај вјештачки маузолеј могао да се ту постави и да се
утамничи Његош, ено га тамо негдје иза каријатида. Утамничен је, а
од тога је бјежао читавог живота, тај духовник и пјесник. И то га је
сад снашло, послије смрти. Из тог разлога много је значајно да и
преко ове књиге драгоцјене враћамо се и Ловћену и враћамо се Цркви
142