Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

Вука, па на сломиврату на старом Цетињу, које више није оно старо,
улица не може да се зове Вука Караџића него Исландска (О чему у
Збирци пише: Вуковим правописом / написали су / образложење / да
се исправи пропуст према Исланду, / којем дадоше ову цетињску
улицу, 51). Кроз стваралачку драму „пошљедњих“ времена, израња (и
у свим се пјесмама осјећа) спасоносна нада и вјера, јер „име је јемац“,
каже се у поезији, а име језику (који не може сломити ни један
сломиврат) је – СРПСКИ.
У складу са временом парадокса, парадоксалном језичком
(нео)збиљом и процесима, и прича-пјесма у овој збирци је пуна
ироније, сарказма, парадокса, двосмислености (/ Срби су већина у
Црној Гори, / али у мањинској употреби..., 11; вањски аутор / учи их
не само да латиницу / пишу латиницом / но и ћирилицу, 12; направио
им је рјечник / црногорско-хрватски / са хрватским предгвором, / док
Црногорци / не науче црногорски, 13; исправно је све што је
погрешно, 22; Неће се знати / шта су рекли, /али знаће се шта су
хтјели, ријечима што су / без жвакања – појели, 16).
Саткана је на игри ријечима, саздана на стварном и пренесеном –
поремећеном значењу, каламбурима: језик „силован од др Силића“;
„Каква је сила као лингвиста“ (23); „коотац Силић“ (23); Понекад /
човјек остане без ријечи, / у каквом шкрипцу, / а сада ће имати и
вишак / – да мук спријечи (37)...
Основни мотиви којима је инспирисана и проткана поезија предсказали
су, одредили и опредијелили, и сами ритам и мелодију збирке.
У складу са садржином поезије, у складу са насловом, који јој је
одредио драму, јесте пјесничка форма у којој је испјевана ова поемаприча:
стихови су ломљени, кидани, саздани од ритмичко-језичких
вратоломија; реченица и синтагма је искидана на ријечи,
полуријечи... што ствара утисак крика, вапаја, али и снажног пркоса и
побуне (кад желудац проговори, / песница се јавља / као преводилац,
40; Задужени / политикант-лингвисти / сковаше га / чекићем по
глави, / за стид, / црно / да се слави, 49, – самом формом, ломљењем
стиха, ако да се чује и дочарава звук и тупи ударац чекића – по глави,
по језику...).
И на крају, нека пјесник увијек пјева на српском језику, а ко не
94