Knjiga "ARHITEKTURA, SKULPTURA, POEZIJA. Promocije, razgovori, predavanja"

данак скупо плаћамо, највише цијеном отуђења, за које ћу рећи да је
канцерозно, и за појединца и за друштво. Маркуш с разлогом
отуђењу супротставља традицијска преимућства живота у слободи у
кућама, у брдима – тим оазама душе коју је задесио ропац.
Ова књига поред естетичког има и антрополошки значај. У
њој се збирно укрштају брдски видови нашег менталитета, узвишени
у много чему: у часној ријечи и гесту, посебно жена која је одувијек
била стуб дома – за њу је аутор везао многе узбудљиве детаље, у
много чему подударне са ликом Антигоне. И сребро може бити злато
ако злата нема. Иако куће у брдима немају градску удобност, имају
топлину и несамоћу. Оку је ближе небо ако му је на дохвату. Куће у
брдима у вјечном су дијалогу са пространством – што је оно веће,
душа је стаменија и блискостима податнија. Није важно колико је
кућа стопа дуга – сложна чељад о томе не мисле – важно је да су
укинуте подвојености. Најбитније је, каже аутор, да се кућа сложи са
собом, да представља насушну реченицу живота. Томе је много
допринио камен којим се кућа зидала. Он је велика антологија
интиме, ако нијесмо заборавили на њу. Заборав има најскупљу
цијену. Маркуш нам је у овој изузетној књизи рекао због чега.
Глумица Лала Новаковић (говори дио из књиге):
Раскривене куће, огољели зидови
увис увршени с листра ластавицама, што небо боду у очи...
Дивље контуре, прибјежишта духова и заборављених снова.
Кућишта – бечалице што у нас бече да виде у невиђено,
сријетање људи мјесечевом сјенком однијето.
Воденички точкови нијесу мљели само пшеницу и жито
него и вријеме, које се, толико њега, није дало смјестити у џакове, те
је као поплава донијело неке људе, не да самељу пшеницу,
него воденице.
Говорећи о људима, доста смо казали о њиховим објектима.
.
25