Knjiga poema ZVONA 2021 Andrija Markus

ЗВОНА
1

Библиотека
ЗВОНА
Андрија Маркуш
П О Е З И Ј А
Издавач АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица
За издавача Андрија МАРКУШ, извршни директор
Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ
На корици Храм Светог Христовог Вазнесења,
Подгорица, акварел 1994. А. Маркуш
Штампа
„АП ПРИНТ“, Подгорица
Тираж 200
ISBN978-9940-695-30-9
2

Андрија Маркуш
ЗВОНА
Јун 2021.
3

4

УВОД
Поема о звонима, сем незнатног дијела, настала
је јуна 2021 – за кратко јер је постојало мноштво интересантних
мотива код нас и шире у хришћанству, почев
од V вијека, кад су доминантније звона почела да
се примјењују налик данашњем облику.
Звона су не само значајна са религиозног становишта,
него су звона са звоницима посебан архитектонски
мотив. У хришћанству звона су укључена у
Богослужење у храму и у друге вјерске обреде ван
храма. Служе и за остале потребе људи, најчешће као
најава или обиљежавање важних догађаја.
Величина и број звона на храму различити су,
на примјер, од 17 звона на Храму Христовог Васкрсења
у Подгорици, најмање је три и по килограма, а највеће
од 11 тона – највеће на Балкану, које је мало у односу
на Цар-звоно у Москви од 216 тона, које никад
није зазвонило.
На храму се звона најчешће постављају на централни
дио на преслици изнад портала храма и на кулама
– звоницима, пирговима у склопу или издвојено
од храма.
Разне су судбине звона и људи око њих, које је,
колико је могло, на овом простору заступљено у слободном
избору.
Аутор
5

6

Краљ Никола
ЗВОНО ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА!
„Глас Црногорца“, 1. јануар 1890.
На сред поља, у сред горе,
Кад твој човјек чује звек,
Очи небу дигне горе,
Свом гријеху тражи л’јек.
На кољена земљи пане:
„Помози ми Боже мој!“
Склопи руке и удахне: –
„Мио Творче, ја сам твој!“
Када свети твој глас хуји,
Он свједочи Бога двор,
ђе: „Господи, помилуј ни!“
Српске ђеце пјева хор.
Звони, звони, мило звони,
Србима је то олтар;
за њ се р’јека крви проли,
То је Христа Бога дар!
7

И кроз ваздух и облаке
Твој нек с’ ори слатки јек
И поздравља све јунаке
Којима се диви в’јек;
Карађорђа и Данила...
И кажи им звоно хој!
Да је већа турска сила,
Срушиће је народ мој!
1859.
8

ЗИДАЊЕ МАНАСТИРА
Која цигла зидањем
грађевину у манастир претвара –
једна више да је манастир,
а једна мање – није?
Која је цигла – творитељица,
„Прва цигла манастира“?
Да ли је манастир – манастир
прије тога –
освештаним темељом,
кад би било да је постао
прије него се родио,
прије зидова и крова,
пунећи се изнутра
с нама као фрескама?
Земљом ходиш а небом јуриш,
рукама својим себе висинама пружајући
да се пронађеш
вјером вјери,
правдом правди – Праведнику,
да тражиш што је нађено,
које нас тражи.
9

У манастиру који се гради
као изграђен, гдје је олтар?
Гдје је кандило,
а гдје смо ми?
Гдје без – свугдје,
нудећи манастиру
да узме?
Молитвом манастир се чује,
корак по корак
мирисом тамјана,
све док станемо испред њега
израсли с њим.
Манастир се изнутра зида
молитвама и жељама
Богу упућеним.
Зидови су му само за акустику,
кад се унутар уђе, да се мјесто еха
Божја ријеч чује.
Звона су да знамо
да смо још ту
и кад смо далеко,
да нас
окрилаћена ријеч
назад
зове.
10

У манастиру се сабирамо,
у себи себе зидајући,
истим
у Јерусалиму наученим
кораком.
У манастиру
данима ноћимо,
а ноћима данимо
да Божја ријеч заврши
започети Манастир
и дочека нас.
Остављајући дио себе,
из Манастира се излази
на колико ко
изнутра
врата отвори,
руком на грудима
крст правећи –
и прије него се на манастир
кров постави.
11

ЗВОНА СЕ
ЈАВЉАЈУ
Гусле су гуслара,
али не и звона звонара,
него су црквена, а нијесу ни њена,
него Божја –
инструмент звука,
али без нота и диригента
и потребног слуха,
сем оног за Бога.
Придружују сe
молитви Свевишњем,
за које и твој прилаз траже,
на звонику звоном јављено –
да устанеш,
а мисао да ти сједне
да се прекрстиш.
12

Звона позивају да дођеш,
да се помјериш,
а останеш гдје си.
Звона звоне и на сахрани
не за оне који их чују,
за земаљске и небеске путеве –
посљедње овдје,
а првe тамо.
Важно је било да ли су звона
изливена у Русији,
одакле је увијек
долазила Божја ријеч,
коју је Бог правио
од руске ријечи.
Звонар без слуха звона слуша
тиме што их срцем чује,
вјешајући се о конопац звона
живот да продужи.
Комунисти нијесу
имали слух ни за звона
ни за вјернике, ни за звонаре
да их урачунају у пролетере.
13

А данас кад имају звона
немају звонара,
електриком
звечак у звоно ударајући.
Како је расла вјера у нама,
расла су и звона
да је главно звоно
на Храму Христовог Васкрсења
у Подгорици чак 11 тона.
14

СВЕШТЕНИК
Свештеник говори по Јеванђељу
звоном најављен.
Учи да Бога препознаш
кад позван дође.
А кад зло чиниш,
непозван је ту –
увијек ту
да ти се представи
да знаш гдје ћеш да стигнеш
прије но кренеш,
ако га разумијеш.
Ту је
да те приближи
да Бога видиш
у себи.
Између овог
и небеског свијета
он стоји
другачије одјевен,
приправан да не касни
на литургију.
15

ЗВОНА РОЂЕНА
ПА ИЗЛИВЕНА
Богдан и Стефа Чађеновић
били су без дјеце
утјехом у дарованим нам звонима
најбољег кова,
која су им се јављала
неутуљeним гласом трајања
за њихова и времена нова.
Јављаху се
и са Цркве Светог Ђорђа у Подгорици,
кроз имена им на њима знана сваком,
подижући јек
изнад њихове зграде – задужбине
на тргу градском.
Честитим Кучима овим
(тешко коме схватит и рећи)
порушише ту задужбину:
изнад трга – у прах, комади као леци.
Порушише овај споменик – знак
нерођеној дјеци.
16

А на другом крају трга,
потомци крви јуначке,
подигоше споменик
војводи Мирку Петровићу
убици дјеце кучке.
И сада до тог дијела трга
долази звук тих звона,
не да га чују
него виде,
а којекоји Подгоричани
да се не стиде.
Примање дара ето
сматра се трошком за примаоца,
за декуражирање дародавца!
Лакше је мјесто примити – узети,
у нади да те нико неће ухватити.
17

Звоно Богдана и Стефе Чађеновић
Кућа на спрату задужбина Богдана и Стефе Чађеновић
18

ИСТА ЗВОНА
ЗА ЊЕГА И КРАЉА
Умријети по жељи – није било
у кревету,
него у боју за слободу –
да наставимо да живимо
у пјесмама, у сјећању,
да буде:
„Имао се рашта родити“.
Увијек је нешто остајало
што од смрти није умирало –
ничим да се плати, или бестрага.
Покојник је и даље
добијао и плаћао рачуне.
Знало се која је смрт кориснија,
иако у свакој користи тек послије се ужива.
А како послије смрти ? –
питање за све, сем за нас –
којима је некад теже поднијети
што долази послије ње.
19

Другачије су данас битке,
а исти безизглед, за које бих изабрао
да умрем традиционално породици –
можданим ударом.
Можданим ударом – потресом
у вијести о тешком стању за Србе,
умрли су ми прадјед и отац.
А дјед од шпањолке,
врати се рањен са Брегалнице, Србе бранећи.
Пред смрт, затражи да га подигну
до ивице прозора
да види Аустријанце у одступници
пред српском војском,
које опсова и одмах умрије.
Прадјед је 1934. заплакао кад је
чуо да је убијен краљ Александар,
и потом добио мождани удар.
Живио је неколико дана,
колико је оплакиван краљ,
и био је сахрањен кад и он
под истим звонима.
Истовремено су отишли,
само је мој прадјед
оплакао краља.
20

Отац, исто –
умро је од можданог удара
добијеног испред ТВ-екрана
кад је заплакао за Србе
на Косову.
Кад већ морам да умрем,
одабрао бих мождани удар.
Сачувати главу,
препуштајући је само
можданом удару,
боље је него да ми је
посијеку и однесу
Османлије.
Корисно је овако умријети
од можданог удара,
као трајни доказ да си био Србин,
да те послије не негирају
новорођени Монтенегрини,
који Србину – Црногорцу ни смрт не признају,
додатно убијајући га
као Србина, а задржавајући као Монтенегрина
чишћењем историје.
21

„Ми смо Срби народ најнесрећни“,
казао је Његош,
у вријеме кад није било
апарата за крвни притисак
бар неки мождани удар
да се избјегне.
*
Мој прадјед је знао
која je мука
одласком краља Александра,
али не – и да он с њим одлази,
које би му било олакшање
да је знао
да ће са краљем отићи
под истим звонима.
За живот није мало
ако се сведе на кап,
мождану свакако –
српску а не шпањолску –
умријети лежећи,
а усправно.
22

ЗВОНА ШИНАМА
УСКОГ КОЛОСЈЕКА
Уским колосјеком кретао се ћиро
од Подгорице до Плавнице
и Никшића,
од ударничких пијука и мина
што крш и сјећања дира –
да двадесет први вијек дочекасмо
да се и без ћире направи
сличног колосјека пруга њена
на пола висине
Храма Христовог Васкрсења.
Уски колосјек
дужине неколико метара
направљен је за градилишну вaгонету,
за специјалну потребу да је она
за бочно увођење у кулу
звона од једанаест тона.
23

Од седамнаест звона
најмање је од три и по килограма –
сва подигнута
од инжењера Радована,
које је Храм на дар стеко
да високо причу причају –
да је звоне
уједно – и мало, и велико.
Звона без преводиоца
разумију се лако,
учена да звоне на руски
у руским ливницама
ћирилично
свакако.
Звоно 11 тона, упоређено са дјецом
Милошем и Славицом Маркуш
24

3ВОНА ПРОТИВ ЉУДИ
ОКРЕНУТА
Гледало се и у звоно злукорисно,
у времену ратном – дато мрењу,
мимо његовог позива
Богу –
избављењу.
Људи нијесу слутили да ће ко
звона против њих окренути –
скинути их и у топовске цијеви
претопити –
мјесто радости звона јеке
наносити бол,
ширећи јауке.
Војна команда Њемачке 1917.
(против Европе),
нареди да се сва звона у тој земљи
и код нас
у топовске цијеви претопе.
Од свих четрдесет четири осто
да загрме небом –
не било им просто.
25

Свештеник Карл Музингер
(залуд опирући се)
у молитви 22. јула 1917.
поразно рече тада:
„Тако ће звона у будућности
говорити другим језиком него сада.“
Звоно са бококоторске
Цркве Госпе од Шкрпјела
истим путем,
Њемачка је однијела.
Али у Грацу с пута скрену,
наклоношћу официра Fuksa Helfrida,
те преживи и тај и сљедећи рат
до његовог унука
сачуваног за то вида.
Он га преда
из руке у руку
дон Срећку Мајићу
перашком жупнику.
26

Звона чекају топљење за топовске цијеви
27

ПОШЛА ЦРКВА,
А ЗА ЊОМ И ГРОБЉЕ
Црква Светог Томе у Лимљанима
1896-е од мјеста се дигла,
кад је са гробљем
(не напуштајући га)
одједном
до 150 метара низ брдо стигла.
Земља не може
ружно да те понесе,
те се од ње не бјежи,
нити да се као у авиону
поштује
команда „вежи“.
Забринута за све
што оставља за собом,
црква се окренула уназад
за 45 степени
да види шта је оставила
(шта јој у торби
није могло стати),
да се можда врати.
28

Четрдесет дана падала је киша,
од чега проради клизиште,
које цркву у трен спусти – као скок,
не остајући у истом правцу
како је православно: запад – исток,
него сјеверозапад – југоисток.
И накриви се
као Торањ у Пизи,
што све зачуди.
Једино, нијесу били
накривљени звоно
и људи.
Клисићи цркву
у VII вијеку изградише
(како се вјерује), а сад куће
граде ниже,
да су цркви
и Богу ближе.
Од клизишта ништа није гдје је –
пуца стијена, гора стење,
а црква се спуштајући
к небу пење.
29

Клизањем доспјела, нагнута Црква Светог Томе, Лимљани
Десно издвојен звоник
30

РУСКА ЗВОНА ВИШЕ
ОСВАЈАЛА НЕБО
НЕГО РУСИ ЗЕМЉУ
Борба против
пандемија
куге и вируса – бацила
(ширено као помор-вјетар),
није била
ни приближно успјела
колико надовезани
звук руских звона кроз етар.
Русија је свих звона јек 1918-е,
са осамдесет хиљада цркава
и хиљаду двјеста педесет манастира,
умрежила (судбина хтјела)
у заштитнo поље изнад Русије
за сва зла у ваздух доспјела.
31

Научник Шипунов* тврдио је:
„Прије свега, звоно није творевина
толико људског, колико Божјег ума“.
Богу није потребан слух за звона,
ако у то умијеша прсте,
изнад ђаволовог наума.
„Дванаестооктавна звучна
симфонија звона“
(изучавао је научник особине њене),
„која су звонила у великим
манастирима Зедонски, Данилов, Стејски
на растојању од седам километара
(резултати су мјерења)
уништавала је све микроорганизме патогене...“
„Код Јелохолске Саборне цркве
у вријеме Васкрса“ (код другог типа)
„кад је звонило велико звоно
уништаван је вирус грипа.“
Ко ће знати да ли је то
страх у костима бакцила,
који немају кости,
или је то узимање вјетра
испод крила кад се вјерник крсти,
или им пробија бубну уши
које немају,
или им Бог сукобе гуши?
32

Као у боксу пред меч, можда се
срели и договорили код мјерења
нулте тежине,
а звона знамења.
То је правилно дато
као „брат – брату“
да Руси масовно не умиру у кревету,
навикнути јуначки –
у отаџбинском рату.
*Аркадиј Шипунов (1927–2013)
33

ЗВОНО И
ЗВОНОЛИВАЦ
Звоно и звоноливци
понешто се договоре
шта да испишу на звону – шта воле,
као на великој катедрали у Женеви:
,,Гоним кугу, тјерам ђаволе,,.
Чест је натпис на звону – на Западу:
„Живе дозивам, мртве оплакујем,
муње ломим“,
гдје по дужини трајања јеке
муња је за њим.
Звоно нешто каже
само звоноливцу –
што му то јеку квари
да сљедећем звону
ДНК поправи.
Нешто одзвони да се чује
у тупом слуху,
и много шта још
не само да народ понесе у уху.
34

ЗВОНО И КЛЕПАЛО
Звону је требало дуже него вјери
да се роди,
а тада оно није било овакво и оволико,
окачено о звоник да виси о небо,
до којег је расло себи прилазећи
да је шта је.
Чекао се
да се из храма
сем човјека, сем молитве,
још нешто чује,
да му исто одговоре траже.
Звоно бијаше то.
Звоно никад није било без оног
што је прије било
из чега је израсло,
вијек чекајући да постане звоно,
да се храм, кад се не види – чује,
а гдје се види –
осјети.
35

Тек од петог вијека
звоно је постало звоно,
до тада – клепало
о дрво ударањем малочујно.
Од Миланског едикта,
звоно је са Константином и вјером
почело да се уздиже.
До тада због прогона,
хришћанима је био потребан
тихи одзив од удара дрвеног клепала;
истовремено да је – и тек да се чује,
и тек да се не чује,
као скривени позив за молитву.
Ни данас клепало није заборављено.
Стоји уз звоно,
као његово отеловљено сјећање.
Стоји уз њега да га замијени
кад не може тако тихо
на тужни Велики Петак
да позове на молитву.
Једно уз друго –
клепало и звоно,
потомак и предак –
дрвено и метално.
36

УКРАДЕНО ЗВОНО
„Крађом и прекрађом звона“
Стјепан Митров Љубиша
сачувао је од заборава
радни учинак украденог звона
на мјесту гдје је доспјело,
прије него се прекрађом
у своје Побори вратило.
Звоно се ни на њих
ни на цркву није навикло,
те је беспућем преко брда и долова
Побори дозивало
и дозвало.
Коме је прије него нама затребало
да дозна за њега,
да нам га украденог украде,
да се од кајања спасимо –
нико није рекао да нијесу рекли,
тек се на звоно
нагласка паштровићког свикли.
37

ЦАР-ЗВОНО
Москва
Царь Колокол
Како другачије,
кад је толико велико Цар-звоно,
без да га из Москве читав свијет чује,
да се око њега
по Русији многи принамјесте,
да им од јеке – од много децибела,
не пукне бубна опна
и оглуве за оно што завидан запад
од њих тражи.
Цар-звоно
од двјеста шеснаест тона,
највеће је на свијету.
Ако бисмо према истом,
у сразмјери,
какав храм изградили,
могла би у њега читава Црна Гора
стати – да се преселимо –
да се ту укровимо.
Царица Ана Иванова
изли га 1745. године.
38

Али прије него из калупа изађе,
пожар му дио одвали
и нит звука прекиде
да никад не зазвони.
Сто година – као један дан
за тако велико звоно,
колико у калупу остаде – до 1836,
кад га на постоље ставише,
као капела да служи,
мјесто звечка –
звек ми.
Цар-звоно, Москва
39

КОСОВСКА ЗВОНА
Цркве Светог Саве
Звона некад живе
дуже од своје цркве,
као 2004, кад Европа показа лице
код спаљене Цркве Светог Саве
у јужном дијелу Косовске Митровице.
Богохулници
спалише Цркву,
и још скидоше јој звона
да претопе као жељезо старо.
Од људи узели шта су узели,
па и од Бога мало.
Случајно
бијаху спријечени од Умника
(Бог их посла – тек да је нада),
те звона одоше у сјеверни дио града,
Србима дочекана,
гдје су и сада.
40

Тамо и кад не звоне,
звоне за Цркву своју
као некада,
залуд без њих обновљену,
спремну да опет страда.
Кад јече нечујна,
могла би да се прочитају
компјутерском модулацијом,
као у Москви
Цара-звона од 216 тона.
Црква Светог Саве, Косовска Митровица
41

НАЈВЕЋЕ ЗВОНО
НА БАЛКАНУ
Највеће звоно на Балкану
у Црној Гори је, увијек зорења –
од једанаест тона
на Храму Христовог Васкрсења.
Такво што највеће
нека је – па и звона,
након учлањења у НАТО,
кад остадосмо без великог броја:
„Нас и Руса двјеста милиона“.
Увијек смо за лакши посао,
а одабрали звоно највеће – чак,
четири момка
конопцем да покрећу звечак.
Одустали бисмо
да нам не рекоше да ће за нас
тај посао да одради струјни створ,
само да се нађе
православни мотор.
42

Нећемо да су нам „нај“
само лопови,
без којих смо нетретирани –
непознати, готови.
Величамо се – вељамо*,
вељи – велики да смо.
Колико брдо нарасли бисмо
да нам је свисло.
А вељало се у храму до овог
Храму Светог Христовог Вазнесења
колико стаде
увођењем у њега стоке
од црвене страховладе.
Мало је звоно од једанаест тона
колико би требало да је –
да јеком означи, кад је прилика,
прогон стоке црвених
предводника.
*курзив – дијалектизми
43

Зазиђивање портала цркве против увођења стоке.
О Цркви Светог Георгија у Момишићима,
цртеж из чланка „Једно село један заборав“, књижевника
Душана Костића, „Политика“, 27.12.1970.
44

ЗВОНО И ЧОВЈЕК
Звоно је поузданијег састава
од човјека: 78 посто – бакар,
а 22 посто – калај,
састав за бронзу. Олово не додај.
Подешено је – да акустично
одвијека
да одговара чему служи,
што није код човјека.
Тежак човјек је непожељан,
а звоно што теже то боље,
иако скупље.
Лакше је – од невоље.
Гдје је потребно
да је танко – танко је,
или – дебело,
на хармонично се свело.
Теже звоно није се носило до цркве,
(за прилику коју),
већ изливало – рађало уз њу
као дијете уз мајку своју.
45

ЦРКВА ЗВОНИ
БЕЗ ЗВОНА
Од хладноће ако звона промукну,
црква на врху Румије
(гдје је хеликоптером стала),
може сама од себе да звони
јер је од метала.
Звечак звона ако затаји,
знају они
како јек врхова
низ литице да се гони.
Мала црква,
колико градски паркинг,
са три звона
на висини јек кује,
који ће путем којим је црква
долетјела,
назад путује.
И црква, и звоно од метала –
кост уз кост,
меко нигдје – ни горе, ни доље,
ни у нама – није,
Богу пришли до, и изнад Румије.
46

47
Фото С. Бољевић

48

ХРАМ СА ТРИ ЗВОНА
ДОШАО С НЕБА
ПУТЕМ СВЕТОГ ВЛАДИМИРА
Храмови се с неба спуштају на врхове брда,
иако их одоздо носимо,
знајући само за Божју помоћ и плећа тврда.
Привид је да само помогнута жељом
настаје оваква слика рађања храма.
Она је у случају Румије на врху мира
давно започета.
Једино, и кад је непозвана, судбина долази сама...
Судбина Косаре и Владимира.
Дан уочи Тројичиндана 2005, као сјенка лака,
Храм се спустио у друштву хеликоптера,
да се није знало ко кога носи између облака...
Спустио се као лептир на врх Румије
од 1.595. метара.
По очекивању, Храм није показао
сем она у нама крила,
на којима већ 1000 година живи успомена
на кнеза, а послије свеца – Јована Владимира,
у чије се име Божјом кућом од челичног лима
у врх планине дира.
49

Наша историја није као за Египат
добро забиљежена – пирамидама и хијероглифима.
Али, нека нам је на част (слава заборављеним)
што овдје прво словенско сјећање на дане старе
почиње од љубави Владимира и Косаре.
То бијаше 998, кад Дукља и Далмација до Задра
остадоше без мира,
заузети од цара Самуила,
који утамничи у престоници Преспи
заробљеног кнеза Владимира.
Самуило, свих вјештина зналац,
није рачунао на Владимирово освајање
у хладним казаматима: ништа мање
но срца цареве кћерке Косаре,
обостраном љубављу напречац.
Између путева праведника, постоји веза,
кад Косара у милосрђу посјети све сужње,
не само заробљеног кнеза.
Цар је дао Владимиру и Дукљу, и више од тога –
Косарину руку,
да се Владимир послије питао: гдје му очи бијаху
да удеси да раније око Дукље изгуби битку.
50

Послије Самуилове смрти,
поиграо се с њима судбине прст,
руком царева брата који му за престо 1015. уби сина,
а у залог да неће и зета Владимира(!),
искористи дрвени крст...
над којим га, чим дође у Преспу,
погуби пред црквеним вратима.
Три године дао је Бог убици
да, послије догађаја тог,
прије но од мача настрада,
постане прогнаник себе самог.
Сузама што се све не виде, јер из срца лију,
врати се Косара у Дукљу, у Крајину
дрвеним крстом, путевима светог Владимира
да се издигне до неба уз Румију.
Вратила се за мјесто
у свеопштем памћењу легендом,
која се не препричава,
но – види у крсту сачуваном.
Крст је чуван у Манастиру Пречисте Крајинске,
као најмилије
до његовог рушења,
кад је уступљен грађанима,
слогом коју и даље међу њима Владимир сије,
поштујући исте обичаје, без обзира
на накнадну подјелу у три конфесије.
51

Породица Андровића сада га једном годишње,
на Тројичиндан, из скровитог мјеста
износи до врха Румије,
гдје га на радост свих поставља,
да се као отјеловљени Владимир и Косара,
с њим давно вријеме јавља.
Јавља се на мјесту Цркве Свете Тројице,
коју је Владимир изградио
биљежећи к небу корак свој,
Цркве која је без трага нестала
због гријеха чобана и чобанице учињеног у њој.
Вјековима, ко год је на врх Румије ишао,
носио је по камен,
вјерујући да ће се, кад га довољно буде,
сама црква изградити као нестали знамен.
Гледајући, попут малог Сизиф, а у врх планине,
као да је око њега срушене цркве рам,
упрћени каменом и оним што вјековима гурају,
на Тројичиндан видјеше како им с неба
долети од челика да их челичи Храм.
„А4А INFO“, 23. јун 2005. Сарајево
„Архитектура“ бр. 93, септембар 2005. Београд
52

ЗВОНА КАТЕДРАЛЕ НОТР ДАМ
У ПАРИЗУ
Посљедњи пут – 1389.
чули смо се до Париза
на судњи дан,
звонима Катедрале Нотр Дам.
Звона гласнуше побједу Срба
на Косову,
хришћанима Европе најмилија,
као бријег заштите
од навале Османлија.
Ко би знао боље од њих
да је то побједа, чак ни ми,
а учини нам се, у заблуди додато,
да смо 1999. изгубисмо Косово
од француске дружине – НАТО.
53

ЦРКВА
БЕЗ ЗВОНА
У немаштини, цркве су
највише молитвама грађене.
На преслици
мјесто за звоно дуго је чекало
да га Бог однекуд пошаље.
Црква је дочекивала звоно,
а не звоно – цркву.
Људи су ишчекујући гледали
у звоник без звона,
док га угледају
дослућено.
У уху су носили туђег звона звон
преносећи га својој цркви,
које чека своје
од пуног метала,
да се, кад крене,
далеко чује.
Чека се звоно које сигурно јечи
из освештаних темеља –
јечи да ништа боли,
зор зорећи.
54

ЗВОНАР
Звонар први звоно чује не само
по редосљеду у брзини звука,
који касни путујући.
Из даљине, прије га виде него чују,
што открива покрет
звонаревих рука.
А прије него га и виде
осјете га од јуче
(у уху задржаном)
како га звечак туче.
Ударом за ударом,
звонар почиње окачен о уже
стварањем јеке –
некад краће, некад дуже.
Све што се клати
(па из звоно),
мора пређашњем стању
нешто да врати.
Прво пружи колико може,
а потом више,
док се умири
тихо – тише.
55

ЗВОНИК
Црква зидањем расте док
до крста на врху редови дођу,
а звоник – пирг, прво расте до звона,
а потом и до крста изнад,
гдје звона цркву и звоник чекају
да заједно к небу пођу.
Звоник се мало удаљи – издвоји
од другог дијела цркве
да се звоно распојаса –
да му јек у свим правцима стаса,
да је – јек, а не ехо
одбијен од страна
да је осокољен – без мана.
Малој цркви
звона су на преслици
у истом плетиву, истурена –
к небу скочна,
по три – једно до другог –
главно и два бочна.
Звоник своје
освештане темеље
спаја са небом,
као уста
хљебом.
56

ЗВОНА У ХОРУ
БЕЗ ДИРИГЕНТА
Одједном кад зазвоне
сва звона града,
на дан славе – уздања
(како служба у храму налаже),
усхићење се
на звона надовеже.
У уху и души свакој цркви
тај хор звона је срцелет
жељом за све већи број звона,
од два-три
до тридесет.
Хорским наступом
широм свијета,
освојише нас звона
да људи почеше електронски
да их снимају зарад звона-концерта –
да је свако
под засебном типком инструмента.
57

У једну мелодију да се споје
као Павароти, Доминго и Карерас,
највећег збора,
да свирају химну Светом Сави
без звонара и диригента хора.
А сачувати
достојанство звона,
од њежног до далеко продорног тона
и са њима поруке дједова – времена стара.
Сачувати звону будне очи,
са којом нас одозго гледа
и док се одмара.
Одмјена звону није потребна,
нити каква плејбек техника.
Одмјена је потребна звонару
за толико звона а мало руку,
без слух да од хора
не направи буку.
Електроником замјењују
диригента звона-хора,
а не зона,
којима, мјесто струна гуслама,
ријеч има бронза
најбољег избора.
58

КАД ЗВОНА
ОДЗВОНЕ
За ким звона звоне:
за њим су –
прате га.
А кад звона стану –
одзвонила су:
коме је
већ
одзвонило.
Чују се:
не од оног
за кога су,
него –
ко је сљедећи.
Звонар се
конопцем
о њих отеже
док се
истегне.
59

БИЧЕВАЊЕМ
КАЖЊАВАЊЕ ЗВОНА
Сметало им је да звоно виси
на Самостану Свети Марко
у Фиренци, те га скидоше,
а објесише доминиканске
калуђере – сваког,
који се побунише против
папе Александра Шестог.
Звоно је служило доминиканцима,
те га казнише протјеривањем из града,
увредљиво – бичевано на колима
од службеног градског џелата тада,
називајућу звоно Плачљивком,
да је од већег још већег јада.
Препознали су да звоно
свакоме једнако није долазило до уха,
већ једне да обрадује
а другим – да се омрази
коме каквог слуха.
И да је ћутало тако би било
(кад ништа није важило за њега)
јер је ћутање знак одобравања,
али се не зна чега.
60

ШТА ЈЕ ЗВОНАР
ПО ПРОФЕСИЈИ
Потребно је да је звонар са мало духа,
јер се не школује за звоно
у каквој Музичкој академији,
те га дегустира без слуха.
А могло би у Музичкој
да му се свиди,
да себе ,,превазиђе“,
да овај инструмент превиди.
Звонар не може без звона,
а звоно може без звонара,
ако га покреће електромотор,
да се он одмара.
61

Звоњењем не постаје звонар,
нити ће ко да га уклони
ако потегне,
па не зазвони.
Неко покреће мотор
да би мотор покренуо звоно,
а звоно покренуло нас
у прави час.
Некад је звонар познат
и вијек уназад као да је близу,
као што је звонар
Богородичне цркве у Паризу.
62

ХРАМ СЕ
БРАНИ СОБОМ
Ђаволовим наумом кад ко
Храм руши,
мисли да себи ништа не чини
ако Храм по вјери
није близу његовој души.
Њему ће касније звона јаук
као свој да се јави,
док храм
никоме сем Богу да јави.
Ко се за то на Храм пење,
не препознајући се –
да себи каже: ,,Стани“,
то ће на нос да му изађе
прије него до носа дође...
Од Бога божје
да му нико кућу не раскрива,
које вјере да је –
Божја ријеч је жива.
63

*
Иако Бог на цркви држи руку,
а довољно је прст,
глeдамо – медији преносе:
човјек се на цркву пење
да скине крст…
Да се прекрстиш: крст се опирао само
да му помогне да се предомисли,
да га ослободи од ђаволових чини,
да зло себи
пред Богом не чини.
Кад видје да није успио,
уз њега на њега,
попе се и на крст
насред да га сломи –
данима себи избројаним –
мајци, мјесто радости,
плач да спреми.
Коме без себи
показати умијеће –
да се страсно бори
за своје, недуго потом
распеће?
64

65

ОГЛАСИЛО СЕ НА СВА ЗВОНА
Кад се коме шта огласи
„на сва звона“
(како каже народ),
свако чује и ко не чује –
да му је, коме је, урањен род,
спремљеном картом
далеко да путује.
Послије „свих звона“
нико нема шта да пита,
кад се зна шта се није знало,
ухваћен да не скита.
Некад се и премного зна,
да се рече: „Могло је мање“,
или: „Зашто је било наглас –
отежано стање.“
Пуно запиткују,
да немаш гдје да се сакријеш,
јер си дошао на танак лед –
да се зна ко си:
„на сва звона“ – сви и свако да зна
„на чистину да си.“
66

ЗВОНА КОЈА СУ ОДБИЛА
ДА БУДУ ТОПОВИ
Додати сламку
да се добије Први свјетски рат
није успјело Њемцима,
мобилишући дјецу и црквена звона –
све што је остало њима.
Децу су гурали у ватру.
И звона – да их претопе
у топове
четрдесет четири осто свих,
отетих цркви – православних
и католичких.
На тај зулум,
звона су одбила да пуцају у људе,
као мрачни наум,
пуцањем цијеви топова од бронзе
на трећи плотун.
67

ЗВОНОЛИВАЦ
И ЗВОНОЛИВНИЦА
Лијући бронзу у калупу звона,
постао је звоноливац,
а рата првог црног лица,
претапајући звона
у цијеви њемачких топова,
постао је чедоубица.
Тако је и звоноливница „Grasmajer“
претапала у цијеви
и звона наша,
а сада је за Храм Светог Саве
излила преко четрдесет звона,
на мјесту гдје је Мошти Светог Саве
спалио Синан-паша.
68

ЗВОНО СЛОБОДЕ
У Филаделфији
изабрано је звоно
за прворазредне згоде,
да 1776. прво јави читање
Декларације о независности САД-а,
названо Звоно слободе.
Било је чудних
такмаца:
колико звона слободи САД-а,
толико је одзвонило слободи
црнаца.
До данас звоно је остало
знак – и таквих прилика
да јавља долазак
нових САД-предсједника.
Звонило им је
још једном – кад су умрли,
једнако онима
што су част заслужили
и који су срамота,
који су умрли за живота.
69

ЗВОНА СРЕЋЕ
Срећа се препознаје
кад се проба
(без гаранције од кога),
тако и за звона,
гдје, бјежећи од ђавола,
спас под њима некад нађу
сви до једнога.
Срећа је кажу звонца дјеци дати,
а одраслим –
уз звоник се наћи;
могуће и другачије,
али тако је
пут до среће краћи.
Између звона за почетак
и крај школског часа
дјеца одрастају,
без одмора на одмору –
растом растући
и за домаћи
кући.
70

ТЕЖАК ЖИВОТ,
ЗВОНО ЖИВОТА КОШТА
Звонима као људима
не иде од руке
кад брзо живе, кад им се живот
брзо заврши од муке.
Теже је звонима (налаз је ЕУ)
посљедњих шездесет година,
него претходних шестсто,
јер од деведесет хиљада звона
у Њемачкој – девет хиљада
више нијесу то.
Које је звоно тврђе
не значи да је и чвршће,
јер мора као човјек свак
да мирно прима ударац јак,
да већом дебљином
бронзаног зида не дочекује
„чело у чело“ звечак.
71

Није звонима као људима:
„Ко преживи, причаће“.
Иако само јеком живо,
звоно је причало и након
„експеримента виво“.
Након двије хиљаде сати
непрекидног звоњења – пробе,
звоно је пукло
(као да му је исушена душа),
чиме је казало да је само толико
могло само себе да слуша.
Настало је више ЕУ-лабораторија
звука звона, као Ургентни блок –
са холтерима за снимање откуцаја.
Рекоше да звоно тражи
лаку руку звонара
и умјерено малтретирање код клађења,
штете веће од оне код изливања
кад се у ужареној смјеши
мјехурић ствара.
72

ОД КАМПАНЕ ДО КАМПАЊЕ
Од звона –
на латинском „campana“,
прешло се на војне кампање уз звона,
потом и на ТВ политичке кампање
на сва звона без звона.
Кад крене градска кампања звона,
ухо се одмори од свих других стања,
не као 1999-е
од НАТО-кампање ракетне,
усавршене ЕУ-демократије
очи мазања.
У свему што се чује
(како коме – како гдје),
медији кампанишу
чујним и нечујном звонима
подешено
ненавикнутим ушима.
73

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у
Подгорици, гдје и сада живи.
До августа 2021. године објавио је сљедеће књиге
које су на сајту: www.andrijamarkus.com
ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;
ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ
ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични коментари;
ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;
ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;
ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема;
ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу нама/,
1997 – збирка пјесама;
МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 –
хумористичко-сатирични коментари;
ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;
ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;
ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001– есеји
о архитектури;
АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;
ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;
КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;
АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008;
50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји о архитектури;
ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I, 2010,
у електронској форми на линку
https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZG
VmYXVsdGRvbWFpbnxsZW5qaW5rYW9ocmlzY2FuaW
58Z3g6MzhjNzZkMDVlZTE5YjgyYg&pli=1.Штампано
2019.
74

ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама;
ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША
ЕНГЛЕСКИЊА, 2013-14 – поема;
СВЕТИЊЕ, 2014 – есеји
https://drive.google.com/file/d/0B411sd5_0DbNQ1NCVU90OTFPa
0E/edit . Друго издање 2019;
БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама;
ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема;
ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема;
НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми;
О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2013–2014. електронски,
а 2015. штампано;
ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016 – пјесме,
есеји, архитектура, перформанс;
ВЛАДИМИРОВ МИЛЕНИЈУМСКИ ВИЈЕК, 2016 –
пјесме, есеји;
НА ГОЛГОТИ ИСПОД ГОЛГОТЕ, 2016, пјесме и есеј;
ПУШКИН, 2016 – поема;
КАНА (Светлана Радевић), 2016. и 2017 – есеји;
ВУЈАДИН. Прах симбола, 2017 – есеји о архитектури;
ПОДГОРИЦА. Немојте ми више бити пријатељи, не
могу издржати, 2017 – есеји
ПУШКИНОВ РОЂЕНДАН, 2017 – поема;
СВЈЕДОЧЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ, 2017 – есеји;
ОБИЉЕЖЈА, 2017 – есеји;
48 АРХИТЕКТОНСКИХ ДЈЕЛА ЗА ПОСЕБНУ ЗА-
ШТИТУ, 2017– есеји;
ОТОМАНСКО ГРАЂЕЊЕ И УТИЦАЈИ, 2017 – есеји;
СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ НОВОМУЧЕНИКА
МОМИШИЋКИХ (књига – сијамкиња од књига „Камен к
небу заплакао“ Андрије Маркуша и „Душе Христовидне“
Слободана М. Чуровића Аписа), 2017 – поеме;
75

МЕЂАШИ, 2017 – пјесме;
ГРАД И ГРАДИТЕЉИ, 2018 – есеји;
АРХИТЕКТИ И АРХИТЕКТУРА МОНТЕНЕГРИНА
NO COMMENT, 2018 – фототипски есеји;
САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА СЛОБОДАНА ДРАГО-
ВИЋА. Капела у Старој Пазови и Манастир Стањевићи,
2018 – есеји и поезија;
ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА. Рекорди и анатеме, 2018;
ЛИРИКА АРХИТЕКТОНИКА, 2019 – поезија о архитектури;
ЋЕЛАВА УЛИЦА ДОБИЛА ПРЕСУДУ, 2020 – есеји и
право;
ОБИЉЕЖЈА II, 2020 – есеји;
ОБАЛЕ УЗ ЉУДЕ, МОРЕ И РИЈЕКЕ, 2020 – есеји;
КОРОНА, ВЛАСТ И МИ, 2020 – афоризми;
СЈЕНКЕ, 2020 – пјесме;
РОДОСЛОВНИ ЗАПИСИ МАРКУША И РОДБИНЕ
МУШКОМ И ЖЕНСКОМ ЛИНИЈОМ, 2021.
АРХИТЕКТИ ГОЛИ РОЂЕНИ. ПОВЕЋИХ
ПОТРЕБА ДА СЕ ОБУКУ, 2021 – поема;
ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – II, 2021;
Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ
ЗНАТЕ ШТО ЧИНИТЕ, 2011, зборник пјесама и РА-
ДЕНКОВ ХАЈДУК МИЛУНКА САВИЋ (2013-14, електронски)
2016. штампано – зборник пјесама
76

САДРЖАЈ
УВОД...............................................................................5
Краљ Никола:
ЗВОНО ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА.........................7
ЗИДАЊЕ МАНАСТИРА...............................................9
ЗВОНА СЕ ЈАВЉАЈУ..................................................12
СВЕШТЕНИК...............................................................15
ЗВОНА РОЂЕНА ПА ИЗЛИВЕНА............................16
ИСТА ЗВОНА ЗА ЊЕГА И КРАЉА..........................18
ЗВОНА ШИНАМА УСКОГ КОЛОСЈЕКА................22
ЗВОНА ПРОТИВ ЉУДИ ОКРЕНУТА.......................24
ПОШЛА ЦРКВА, А ЗА ЊОМ И ГРОБЉЕ................27
РУСКА ЗВОНА ВИШЕ ОСВАЈАЛА НЕБО
НЕГО РУСИ ЗЕМЉУ...................................................30
ЗВОНО И ЗВОНОЛИВАЦ...........................................33
ЗВОНО И КЛЕПАЛО...................................................34
УКРАДЕНО ЗВОНО....................................................36
ЦАР-ЗВОНО.................................................................37
КОСОВСКА ЗВОНА
Цркве Светог Саве........................................................39
НАЈВЕЋЕ ЗВОНО НА БАЛКАНУ.............................41
ЗВОНО И ЧОВЈЕК.......................................................43
ЦРКВА ЗВОНИ БЕЗ ЗВОНА.....................................44
ХРАМ СА ТРИ ЗВОНА ДОШАО С НЕБА
ПУТЕМ СВЕТОГ ВЛАДИМИРА...............................47
77

ЗВОНА КАТЕДРАЛЕ НОТР ДАМ У ПАРИЗУ........51
ЦРКВА БЕЗ ЗВОНА.....................................................52
ЗВОНАР.........................................................................53
ЗВОНИК........................................................................54
ЗВОНА У ХОРУ БЕЗ ДИРИГЕНТА...........................55
КАД ЗВОНА ОДЗВОНЕ..............................................57
БИЧЕВАЊЕМ КАЖЊАВАЊЕ ЗВОНА....................58
ШТА ЈЕ ЗВОНАР ПО ПРОФЕСИЈИ..........................59
ХРАМ СЕ БРАНИ СОБОМ.........................................61
ОГЛАСИЛО СЕ НА СВА ЗВОНА..............................63
ЗВОНА КОЈА СУ ОДБИЛА ДА БУДУ ТОПОВИ....64
ЗВОНОЛИВАЦ И ЗВОНОЛИВНИЦА.......................65
ЗВОНО СЛОБОДЕ.......................................................66
ЗВОНА СРЕЋЕ.............................................................67
ТЕЖАК ЖИВОТ, ЗВОНО ЖИВОТА КОШТА.........68
ОД КАМПАНЕ ДО КАМПАЊЕ.................................70
БИЉЕШКА О АУТОРУ..............................................71
78

79

CIP - Kaталогизација у публикацији
Национална библиотека Црне Горе,
Цетиње
ISBN978-9940-695-30-9
COBISS.CG-ID18522372
80