O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

1

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у

Подгорици, гдје и сада живи.

Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду.

Објавио је сљедеће књиге:

ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;

ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ

ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични

коментари;

ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;

ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;

ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996

– поема;

ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу

нама/, 1997 – збирка пјесама;

МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 –

хумористичко-сатирични коментари;

ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;

ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;

ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001

– есеји;

АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;

ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;

КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;

АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008;

50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји;

ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I,

2010, у електронској форми

на сајту http://www.andrijamarkus.com/

ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама;

ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША

ЕНГЛЕСКИЊА , 2013-14 – поема;

СВЕТИЊЕ. Есеји, 2014;

БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама;

ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема;

ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема;

НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми;

Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ ЗНАТЕ

ШТО ЧИНИТЕ, 2011. и РАДЕНКОВ ХАЈДУК МИЛУНКА СА-

ВИЋ, 2013-14 – збирке пјесама

2

О АНТОЛОГИЈИ

КРОЗ ПОЛЕМИКУ

3

Библиотека

ПОЛЕМИКА



Андрија Маркуш

Издавач АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица

За издавача Андрија МАРКУШ, извршни директор

Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ

Цртеж на корици Славица МАРКУШ

Штампа

Графокартон, Пријепоље

Тираж 200

Прво издање 2014. електронско

на сајту www.andrijamarkus.com

ISBN 978-9940-9057-9-8

4

Андрија Маркуш



Април 2015.

5

6

ПРЕДГОВОР

Књижевно друштвo „Његош“ из Никшића и

„Штампар Макарије“ из Београда без оклијевања издали

су (а потом штампали) књигу „Језерски врх – антологија

новијег пјесништва српског језика Црне Горе“, 2013.

Андрије Радуловића, која је била разлог за незаслужено

дугу полемику више укључених, називаjући је и (А н-

ти)антологијом!

Антологија је дистрибуирана уз дневни лист

„Дан“, гдје је у више наврата представљена мишљењима

пјесника заступљених у тој антологији. У истом листу,

као наставак претходног, објављена је полемика вођена

између критичара Антологије и аутора, издавача и других,

која сада обједињено чини ову књигу, гдје је је све

како је у полемици објављивано. Посебно су издвојени –

додати предговор ове књиге и анализа предговора антологије.

Полемика је трајала читав фебруар и март 2013.

године.

На рекламним странама „Дана“, у неколико бројева,

са назнаком: „У славу 200-годишњице Његошевог

рођења“ и „ Антологија Језерски врх сабира пола вијека

српског пјесништва Црне Горе“, објављена су имена 68

пјесника који су се ту нашли. Својим текстом „Под Његошевим

небом“, 7.2.2013. јавља се аутор антологије

Андрија Радуловић. Тада чланком „Просјечно лош квалитет“

12.2.2013. реагује Андрија Маркуш, кад почиње

полемика у којој учествују: Андрија Радуловић, Андрија

7

Маркуш, Аћим Вишњић, Илија Лакушић, Милутин Мићовић

и Веселин Лазаревић, а са једним чланком и Слободан

Бошковић. Док све то траје, оцјене антологије,

без непосредног укључивања у полемику, дају и Алек

Вукадиновић, Гордана Сарић, Радојица Булатовић и Јована

Станишић. Као заинтересована, јавља се и Даница

Николић, ћерка Витомира Вита Николића.

На почетку полемике, Момир Војводић у „Српским

новинама“ објављује чланак „Терор јадних антолога

пјесама“, а два мјесеца по престанку ове полемике,

Жарко Ђуровић у „Дану“ даје чланак „Антологија – искушење

и неспоразум“, као и Будимир Вуковић „Политика

не да у антологију.“

Полемика почиње наведеним чланком Андрије

Маркуша, на које одговара Андрија Радуловић. У полемику

се, бранећи Антологију, а нападајући ставове Андрије

Маркуша, укључују, заступљени у Антологији

Милутин Мићовић, уредник Антологије, и Веселин Лазаревић.

Паралелно са полемиком коју је Андрија Маркуш

водио са Радуловићем, Мићовићем и Лазаревићем, од

почетка Аћим Вишњић води полемику са Илијом Лакушићем,

Андријом Радуловићем и дијелом Милутином

Мићовићем. Та полемика преплиће се са оном Андрије

Маркуша. Унакрсно сви реагују. Из тог разлога, грађа

ове књиге припада свима који су мање или више у њој

заступљени.

Други што су у току полемике дали оцјене ове

књиге, без учешћа у полемици, допринијели су разноврсности

прилаза овој проблематици.

Под условом да су изостали неки непотребни падови

нивоа комуницирања, ово је пожељна појава и

форма оцјене насталих дјела, код скоро редовних, за све

и свашта, хвалоспјева на промоцијама књига.

У овој књизи полемика налазе се и прилози: „Ла-

8

жирог“ (на који се Андрија Маркуш позивао у полемици,

упућујући на свој сајт), као и СМС-полемика, то јест

размјена неких података Маркуша и Лакушића. Ту је и

чланак „Награда“ Андрије Маркуша из „Архитектуре“,

2008, који, иако раније писан, употпуњује ставове. На

крају, по избору Аћима Вишњића, представљене су двије

пјесме из Антологије.

Андрија Маркуш је тврдио да су Антологијом, за

мали број грађана Црне Горе – за 30% популације ( за

око 220 хиљада грађана), нејасном методом препознати

српски пјесници који пишу српски и ћирилицом (на које

је наглашено сведена Антологија), код чињенице да на

српском језику, и латиницом, пишу и други. На толико

мало становништва, премного је 68 пјесника са 311 пјесама

антологијске вриједности, па се стиче утисак како

више од 68 пјесника и нема, а има. У антологији незаступљени

су чак и пет добитника Награде „Марко Миљанов“,

што ствара сумњу на пристрасност, поготову

што је аутор себе (и то значајно) заступио.

Као што увијeк бива код недостатка аргумената,

долази до питања у смислу: „Ко си ти да о томе пишеш“,

а не да се аргументом реагује на аргумент, гдје би требало

да је циљ књига, а не човјек, кад се (а некоме ни то

није било довољно) понекад прелазило на јаче увреде.

Током дуге полемике, имена се нијесу увијек морала

помињати, препозната у датим улогама. Некад права

имена нијесу била довољна, те су настајале кованице,

чак и заједничка погрдна имена да се о једном трошку

сви противници у исти угао сабију... Као да је невоља од

великог снијега.

Кад је то било недовољно, прелазило се на описе

психичких и физичких изгледа, нудећи и стадионе за

разрачун, излазећи из оквира који је дао „Дан“. Умјесто

да се пропуст саговорника објави, он је пријављиван полицији.

Било је ту и „вукова“ и „магаради“ са „пристра-

9

сно“ подијељеним улогама – да „вукови“ (они у Антологији)

мезете од „магаради“, како рече аутор антологије.

А читаоци ће утврдити да су се можда неки „вукови“

вратили разбуцаних гаћа, боси, а не обувени од „обућара“.

Оцијениће и коме пристоји да му испред имена стоји

„мр“ без тачке на крају, а коме са тачком пред најездом

„вукова“, гдје је Радуловић противнику не само „отачкао“

„мр“, одузимајући му научно звање но увео и додатно

звање „маг.“, да се не помисли да је „вук“... А ту је

од њега, и његових помагача, низ других сличних квалификација

и класификација за другу – паралелну антологију,

у чије изадање и полиција мора учествовати.

Овo „чашћавањe“ колега можда не би требало преозбиљно

схватити јер понекад пјесници, спуштајући се

из облака, спуштају и нуспроизводе својих имагинација,

којих се не успију благовремено ослободити... Код просијавања

златоносног пијеска, поглед би требало упријети

само у злато... Али (додајући и друго важније од тога,

што ће се изложити), питање је: гдје је ту, за постављен

задатак, потребна елитност – искра, ако не и грумен злата

за узвишену дегустацију, без тумача у полицији?

Било је, истина, и духовитих коментара. Међутим,

кад се не одговори на предметно питање, од тих духовитости

нема користи... Кад предуго жонглираш без лопте,

кад добијeш лопту (речено је у полемици), остаћеш без

публике. Циљ је препознавање одговора, а не прича ради

приче... Хумор се оставља за крај, ако се за претходно

има чему радовати.

У рекордно дугој полемици, А. Маркуш је

19.3.2013. казао: Цар је и даље у новом одијелу, а нигдје

дјечака да каже да је го, да бисмо ишли кућама. Сјутрадан,

као да је он тај дјечак, аутор антологије одговорио је

(под таквим насловом): „Ајмо кућама,“ отказујући даљу

полемику.

Андрија МАРКУШ

10

Анализа предговора „ЈЕЗЕРСКИ ВРХ – АНТО-

ЛОГИЈА НОВИЈЕГ ПЈЕСНИШТВА СРПСКОГ

ЈЕЗИКА ЦРНЕ ГОРЕ“ Андрије Радуловића

Током полемике о књизи „Језерски врх – антологија

новијег пјесништва српског језика Црне Горе“,

2013, Андрије Радуловића, много пута враћало се на

пропусте изложене у предговору књиге, које се овдје,

са допуном, обједињено представља. Антологија је

израђена у кратком времену, умјесто послије дужих

темељитих студија од аутора са претходно запаженим

сличним радовима, са референцама у науци, које

претпоставља велику информисаност и осјећај за поезију,

не, као овдје, осјећај за своју поезију да њу, прије

друге, заступи.

Општи прилаз: ко и како може радити антологије,

на почетку полемике дао је Момир Војводић, а на

крају академик Жарко Ђуровић.

Ова анализа предговора, као и обимна полемика,

одговара на више питања, посебно: колико је аутор

Андрија Радуловић био спреман да обави овај посао,

уз многе неправилно одабране правце.

„По јутру се дан познаје“, па и према овом

предговору: може се знати шта се на сљедећим странама

антологије могло очекивати.

Радуловић у предговору наводи: „... мислим на

ћириличне пјеснике, или тачније, пјеснике српског језика,

који су се нашли у овој Антологији...“

Замислимо да се негдје сретну „ћирилични пјесник“

и „латинични пјесник“, а да ту нема трећег који

је истовремено и „латинични“ и „ћирилични“ да буде

11

преводилац, који ће преспојити карактере ћириличног

система са латиничним, у толикој мјери да артикулише

„ћириличног“ – чим отвори уста да се зна да је

„ћирилични“!

А пошто „ћирилични пјесник“ може, видимо,

бити „тачнији“ као „српски пјесник“, произлази да латиница

није писмо српског језика, па ћемо да израдимо

двије антологије, посебно за „ћириличне“, посебно

за „латиничне“.

Како уочити разлику између пјесникâ који пишу

ћирилицом, а објављују латиницом, од других што то

чине обрнуто и трећих – који би и једно и друго ћирилицом,

али им неподешен компјутер не препознаје ћирилицу,

јер су „под старе дане“ почетници у његовом

коришћењу? Руси понекад латиницом пишу ћирилицу

да би неуки странац боље прочитао.

Посебно, поставља се питање: преко које је тајне

службе и прислушкивања Радуловић дознао ко су Срби

у Црној Гори, да их овдје заступи? Како је дознао

ко пристаје да се назива српским пјесником, а не црногорским,

кад то по писму није могао утврдити, што је

без икаквог утицаја на поезију, а крајње штетно – дискриминаторски?

Пројектовање подјела зарад одржавања власти

довело је да отац некад не зна од два сина: који му је

Србин, а који Црногорац. Дошло је вријерме да се политика

препознаје и по антологији поезије.

У предговору Антологије стоји: „Земље које немају

своје пјеснике и не постоје.“ Значи, постоји „црна

рупа“ која одмах усиса земље које остану без својих

пјесника, гдје радник једнако мора да се ослони и на

лопату и на пјесника. А знамо да све државе имају веће

и мање територијалне подјеле, затим веће, мање и

12

најмање унутрашње организације, гдје су пјесници заступљени

по случајности. Они се, самим тим, налазе и

у породицама људи из криминалних организација, које,

закључујемо, аутоматски нестају кад им се одузму

пјесници... То је корисно сазнање за борбу против

криминала, који се сваког дана послије подне релаксира

уз поезију, без које не би могао сјутра на посао.

Теоријски – и овдје постоји непостојеће, јер да

не постоји не би се о њему причало.

Даље, аутор Антологије каже: „Неко је рекао да

је Хомер вриједнији за Грчку него сва њена обала.“

Принципијелно, бар за оно чиме се баве, за ауторе антологија

важи да нема шта не знају. Ово нарочито у

погледу имена заступљених аутора, а морају да им познају

и дјела, како би пробиривали на високом нивоу –

да им се то заслужено назове антологија. А овдје Радуловић

за поједине каже: „Неко“, што упућује да му

људи не вјерују кад ни сам није сигуран, што се преноси

на читаву Антологију.

Радуловић каже: „Прије десетак година, Књижевно

друштво „Његош“, уз помоћ више културних и

научних институција Руске Федерације, обиљежило је

један Његошев јубилеј у Санкт Петербургу.“ Могао је

Радуловић да заређа, па каже: „културних институција

и културних појединаца“, гдје се појединци понашају

културно колико и институције, ако је важно да су институције

културне, а не задужене за културу – институције

културе. Или пак да понекад кажемо: „Некултурне

културне институције, које су за вријеме Стаљина

подржале рушење у Моски Храма Христа Спаситеља.“

Даље: добро је Радуловић казао да је у Русији

обиљежен „један“ Његошев јубилеј, да ко не помисли

да је „двадесет.“

13

Наставља: „Том приликом су руски културни

посленици истакли да је Ловћенски пророк дужан да

присуствује у руској литератури, као свјетски оригинал.“

Ако Радуловић није дошао до доброг превода

шта су Руси казали, дошао је до сазнања да Његош

више није жив да би сада преузео какве дужности. А

то да је Његош „свјетски оригинал“ може да иде уз

„Радуловић је копија.“ Његош је на слици у оригиналу,

без сумњичења да то може бити Сима Милутиновић.

„И ту није тачка“ – каже у набрајању Радуловић...

Ех, да је тачка.

Даље у предговору стоји: „Могло би се рећи да

је код већине пјесника, у мањој или већој мјери, лични

стваралачки дар оплођен завидним животним и читалачким

искуством, што ову поезију подиже ка оној

неопходној универзалној вриједности.“ Пошто је овдје

оцјењивач Радуловић, поставља се питање да ли је ниво

„завидан“ одредио у односу на себе што се (сам

себе) представио у Антологији на већем простору него

Вито Николић. Даље: да ли је „завидан“ мало за антологију,

јер ту има и резерве? Да ли је овдје Радуловић

само читалац без „научне апаратуре?“ Ако је тако, тада

је требало поред сваког заступљеног пјесника да

упише по избору: „завидан ниво“, „надзавидан ниво“

или „охо-хо завидан ниво.“

Антологије су ново признање за заступљене пјеснике,

те је требало и овдје, а не да је антологија попис

свега шта је о пјесницима неко други Радуловићу казао,

који то даје у неколико категорија: познати пјесник,

један од најславнијих пјесника, најважнији пјесник,

рођени пјесник, диваљ пјесник, неукротив пјесник,

завидног нивоа пјесник, непоновљив пјесник међу

својом пјесничком братијом, текстуалног квалитета

14

пјесник, пјесник трајних пјесама, пјесник чије се пјесме

читају кријући без свједока...

Радуловић је могао да изабере рангирање налик

на официре и подофицире – од десетара до генерала

армије и маршала. Наспрам овог, Радуловић не употребљава

звања: магистар, доктор, професор, емеритус,

академик, сем кад полемише са магистром, којем

испред имена пише „мр.“, то јест ставља „тачку“, јер

га назива магарцем.

Радуловић у предговору каже: „Октавио Паз на

једном мјесту каже: ’Пјесма се храни живим језиком...’“.

Тек колико би то било јаче да је Паз исто казао

на четири мјеста?

Ако аутор Радуловић за свој избор поезије говори

да је „цјеловит поглед на свијет“, требало је да рече

да је то „ћирилични свијет“.

Изгледа да је Радуловић прво мислио да ову

књигу назове „читанка“ (ваљда основне школе гдје

предаје) па из предговора, који је био написао за

основце, није на једном мјесту избацио „читанка“, гдје

каже: „Читанка Језерски врх објављује пјеснике српског

језика који су рођени у Црној Гори, којима је Црна

Гора ужа отаџбина, који воде поријекло из Црне

Горе, који живе и дјелују у Црној Гори и који наравно,

гле чуда, зидају њен дух и славе њено име.“

Како из претходног видимо, Радуловић је са себе

скинуо одговорност за то што је навео, говорећи да то

он није објавио, но „читанка“. Ријечи „ужа отаџбина“

требало је да замијени са „уска отаџбина“, јер се са невјероватно

много – 68 пјесника од толико мало Срба у

Црној Гори винуло до свјетских размјера. Ја у антологију

никог не бих унио коме је Црна Гора уска. А за

Радуловићеве ријечи: „гле чуда“, послије којих се оче-

15

кује да ће му голуб изаћи из рукава, сваки мађионичар

може да позавиди.

Радуловић, између осталог, наводи да је бирао и

„прозрачне“ пјесме, гдје су, лако је видјети, и шупљикаве

да промаја кроз њих бије.

Најинтересантнији је Радуловићев став: „Поезија

као аристократија духа, никад се не препоручује најширој

публици, зато је и спремна да остане у уском

кругу посвећеника.“ Већ сам у полемици казао: ваљда

се не препоручује најширој публици да не добије стомачне

проблеме.... А како се ове Радуловићеве ријечи

слажу са оним што је претходно казао: „Земље које

немају своје пјеснике и не постоје“? Значи ли то да

једну државу чини само уски круг посвећеника поезији?

Због чега је, у односу на претходно, Радуловић

дистрибуирао ову антологију – хиљаде примјерака,

ако није мислио: кад се књига купује и остварује профит,

да је тада и за најширу публику, а видјели смо – и

за полицију?

*

Ова анализа предговора антологије, са осталим,

одговориће на питање ко је „обућар“ а ко „обувени“?

Аутор антологије А. Радуловић назвао је А. Маркуша

„обућарем“, а себе да је „међународне књижевне репутације“.

А. Маркуш је од њега у полемици добио задатак

и да гланца обућу... Ово је гланц... Али не и завршни.

На страни 95. ове књиге дата је поема А. Маркуша

„Лажирог“, из које се види да је и уредник антологије

Милутин Мићовић са „улогом“, да је од овог

„обућара“ користио не само два „обућарева“ стиха,

који су једино помињани у полемици, но и додатних

16

седам „квалитета“ – не случајно, јер су из истог дјела.

Тада можемо да закључимо, кад је уредник слабији од

„обућара“, колико је слаба антологија. Код свега тога,

уредник је добио двоструко већи простор у антологији

од Витомира Вита Николића... Уредник је „обућара“

назвао „сировина“, јер му је, тако се тумачи, служио

као сировинска база за своју поезију...

Кад је „обућар“ послије 20 година то изнио у

јавност – извукао из мрака, уредник М. Мићовић је

направио кованицу од „мрак“ и „Маркуш“ – „мракушан“...

Шта друго осим да то прихватимо као шалу,

која ће стартне шаљивџије да уозбиљи.

Кад аут-аутоантологисани антологичар Радуловић

нема одговарајући факултет за ово, у односу на

овдје другог његовог полемичара Аћима Вишњића,

који је магистар и ради докторску дисертацију, премного

би Радуловићу било да себе прецијени па, вриједног

Аћима назове „колега обућар“. А чини још горе

не ословљавајући га са „мр“ но са „мгр.“, магаришући

не само њега.

Овом вјештином пера антологичара ( представљеном

у полемици и анализом његове пјесме „Златокоса

и мачак“ и др. стр. 158–163), не знајући ко „коси,

а ко воду носи“, он се односи – носи до воде у коју му

све пада, на којој остаје да плива, као лакша, његова од

њега названа „међународна књижевна репутација“.

Андрија МАРКУШ

17

ПОЛЕМИКА

Наслови и наднаслови како су

објављени у „Дану“:

„Дан“, 5.2.2013.

КЊИЖЕВНО ДРУШТВО „ЊЕГОШ” И

ИК „ШТАМПАР МАКАРИЈЕ” поводом 200.

ГОДИШЊИЦЕ ЊЕГОШЕВОГ РОЂЕЊА

ОБЈАВИЛИ АНТОЛОГИЈУ ПОЕЗИЈЕ

„ЈЕЗЕРСКИ ВРХ“ уз „Дан“

Пише новинар „Дана“ Светлана Ћетковић

18

Ова антологија обухвата један могући круг, линију,

тон, српских пјесника Црне Горе од друге половине

20. вијека па до данас

Антологија „Језерски врх“ коју читаоци од данас

могу купити уз „Дан”, сабира последњих пола вијека

српског пјесништва Црне Горе. Приређена је поводом

200. годишњице рођења Петра Другог Петровића

Његош, а на свјетлост „Дана“ дошла је сарадњом

Књижевног друштва „Његош“ и Издавачке куће

„Штампар Макарије“.

У антологији српског пјесништва нашли су се

Душан Костић, Павле Поповић, Стеван Раичковић,

Жарко Ђуровић, Драгутин Вујановић, Бранислав

Црнчевић, Витомир Николић, Вукман Оташевић, Гојко

Јањушевић, Коста Радовић, Светозар Балтић,

Александар Секулић, Алек Вукадиновић, Јован Дујовић,

Амфилохије Радовић, Драгиша Маџгаљ, Матија

Бећковић, Момир Војводић, Бошко Богетић, Радомир

Мићуновић, Милан Комненић, Ранко Јововић, Бранислав

Прелевић, Милорад Вујисић, Исмет Реброња,

Веселин Ракчевић, Вук Милатовић, Драгомир Брајковић,

Миодраг Вуковић, Даринка Јеврић, Миодраг

Трипковић, Илија Лакушић, Радојица Бошковић, Ратко

Делетић, Слободан Вучинић, Душко Новаковић,

Зоран Костић, Душан Говедарица, Новица Тадић, Божидар

Филиповић, Будимир Дубак, Саво Лекић, Драган

Копривица, Милутин Мићовић, Селимир Радуловић,

Милица Краљ, Бећир Вуковић, Веселин Лазаревић,

Драган Лакићевић, Радомир Уљаревић, Слободан

19

Милић, Косто Нинковић, Миодраг Раичевић, Данило

Јокановић, Лидија Раденовић, Зоран Раонић, Новица

Ђурић, Желидраг Никчевић, Благоје Баковић, Влајко

Ћулафић, Игор Ремс, Вишња Косовић, Емсура Хамзић,

Мирослав Алексић, Андрија Радуловић, Борис

Јовановић, Гојко Божовић и Милица Бакрач.

Добро је што је објављена једна књига у част

Његоша, прокоментарисао је пјесник Ранко Јововић.

– Ово је антологија оних пјесника који истински

мисле и дишу у духу Његоша, то јест српског језика,

традиције и српског имена. Одавно се није појавила

једна српска антологија у Црној Гори. Сви писци који

су заступљени у њој су Његошева дјеца. То су истински

Његошеви поштоваоци. Сад се види да су они со,

дух и тијело поезије, а не они који су уз власт – казао

је Јововић.

Приредити антологију српске поезије није лако,

поготово данас, истиче он. Ријеч је о веома рискантном

подухвату, мисли Јововић, зато приређивачима и

издавачу треба одати признање на упорности и храбрости.

Жао му је, примјећује Јововић, што се у овој

антологији нису нашли неки пјесници које он веома

цијени. Али, приређивачи имају право на свој избој.

Бећир Вуковић истиче да је ова антологија само

један у низу пројеката прославе 200. година од рођења

Његоша.

– Није пријатно коментарисати антологију самим

тим што сте један од заступљених пјесника у њој.

Има она одредница Пола Елијара да је свака антологија,

у ствари, једна могућа линија кроз биће поезије

20

која поближе одређује естетске и друге вриједности

одређене поезије, па чак и одређене културу, односно

стубове културе. И ова антологија обухвата један могући

круг, линију, тон, српских пјесника Црне Горе,

од друге половине 20. вијека па до данас. Сваки пјесник

има „своју антологију“, тако да је Радуловићева

антологија један могући преглед српске поезије настале

у Његошевим горама и временима страдања и

многих трагедија које трпи његов српски народ, како

од идеолошких пошасти тако и још многих других

наноса – казао је Вуковић.

Све је то дијелом и видљиво код многих пјесника

у овој антологији. Она стиже у вријеме апсолутне

дискриминације и апсолутне забране писаца у Црног

Гори у сваком смислу, преименовања српског језика

као и најжешћих напада на српску цркву у Црној Гори

на чијој столици је сједио и сједи велики Његош, казао

је пјесник Бећир Вуковић.

21

„Дан“, 6.2.2013.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

У ЧАСТ ДВА ВИЈЕКА ОД РОЂЕЊА ЊЕГОША ОБ-

ЈАВЉЕНА

ВРХ ПОЕТСКИХ ДОМЕТА

Пише Илија ЛАКУШИЋ

Моје стварно мишљење је да је Андрија Радуловић

сачинио изузетно корисно издање, драгоцјено за

валоризацију поетског израза пјесника из Црне Горе

који држе до тога да пишу и говоре српским језиком

Историја књижевности сигурно не стиже да забиљежи

све антологије које су се појавиле пред читаоцима.

Међу њима никад није било оних толико добрих

које нијесу нападане. Исто тако, никад није било

толико лоших које нијесу хваљене. Ових дана у подгоричким

кафићима сједим са колегама и расправљам

о најновијој антологији поезије Андрије Радуловића

„Језерски врх“. Сви сматрају, а ево ни ја се не колебам

у томе да је свима морало да припадне по пола књиге.

Сложио сам се јер, реално говорећи, пола књиге је

морало да припадне и мени. Тако смо се сасвим сложили:

Свима по пола књиге, то је неки реалан став.

Када сам кренуо кући, негдје са пола пута, вратио сам

22

се у кафић с намјером да откријем да свака књига има

само двије половине и да је наша теза о томе како би

требало да сви имамо по пола потпуно непримјењива.

На срећу сви су већ отишли и понијели своје половине.

Наравно, нијесам био луд да једино ја не задржим

своју. Зато користим ову прилику да, у име својих десетак

пријатеља, протестујем зато што немамо сви бар

по пола књиге!

Онај ко вјерује у математику помислио бих да

се шалим јер у овом избору има 68 заступљених пјесника,

а књига тешко да може изгурати 68 половина.

Хајде да прихватимо како је овај увод донекле

шаљив, али да на озбиљан начин говори о људском и

књижевном осјећању личног присуства у животу и

свијету. Овога пута у свијету литературе. Није то ни

сасвим лоше јер без егоцентричног осјећања нема ни

креативног набоја.

Моје стварно мишљење је да је Андрија Радуловић

сачинио једно изузетно корисно издање, драгоцјено

за валоризацију поетског израза пјесника из Црне

Горе који држе до тога да пишу и говоре српским

језиком. То само увећава њихову припадност Црној

Гори и њеној књижевној баштини. Темељи се на вјековну,

а не седмогодишњу традицију.

Повјерити некоме израду овакве књиге значи

имати повјерење у његову теоријску обавијештеност.

Наравно и у естетску компетентност да обави овакав

посао. Такав ризик увијек даје посљедице какве са собом

носи субјективна процјена. То је разлог да никад

не можемо очекивати да се избор и критеријуми једног

антологичара у потпуности поклапају са процје-

23

нама осталих. Тако и ова антологија носи провокацију

у односу на стваралачки корпус у Црној Гори, а и у

односу на читаоце који ће, такође препознати субјективну

наклоност аутора. То је разлог што ни ја не

претендујем да се одређујем према критеријумима

самог аутора, он је то у свом предговору донекле објаснио.

Колико прихватљиво процијениће сваки читалац

самостално. Иначе, улога поезије и јесте да се

ослони на субјективни доживљај и да интензитетом

тог осјећања и мишљења преведе читаоца на своју

страну. Отвореност таквог промишљања је и разлог

што се ни једна антологија, нарочито у условима наше

пропагандне подијељености, не сматра дефинитивном.

Све антологије, дакле, носе печат својих састављача

и добре су уколико остављају простора другачијим

тумачењима поезије.

Нема читаоца, нарочито писца, који овакву антологију,

по много чему не би другачије сачинио.

Отуда је она позитивно полемична и без претензије да

стави тачку на вредновање. Ако је то овом приликом

важно, и сам бих овај пројекат највјероватније у много

чему другачије презентовао. Но тај приступ не фаворизује

моје мишљење већ га налаже као једну од

могућности.

Ова антологија поезије, као и сами Језерски врх

по којем је насловљена, јесте интезивно полемична,

али утолико више у вртлог естетске борбе увлачи оне

који размишљају о књижевном тренутку у Црној Гори.

Отуда свака антологија повлачи антологију и негдје

у тој борби требало би да побиједи јачи. А мобилност

културног живота јесте оно што изоштрава

24

слику стања. Утолико бих сваком оном кога поетска

ријеч опчињава препоручио да се упозна са њеним

садржајем и сам нађе могућу мјеру и стање ствари у

поетским дометима наше средине. Моје мишљење је

да је она завидна у овој антологији, а и изван ње.

(Објављено у склопу претходног)

„Диван споменик српском роду“

Јована Станишић

Приредио новинар „Дана“ Здравко ШАКОТИЋ

– Ловћен и његова највећа тачка Језерски врх на

којем лебди дух бесмртног Његоша као инспирација

савремених српских пјесника разуђена је и обимна

тема. Јер, о Ловћену и Његошу су пјевали и он им је

био инспиративно поетско исходиште многи српски

пјесници у различитим временима и различитим поводима

– истакла је Јована Станишић из Херцег Новог.

– Пјесник Андрија Радуловић је имао добре стазе

– казала је она. – Ова антологија је – сматра Станишићева

– диван споменик роду српском у којем се

сабира пјесничка енергија и укрштавају силнице које

исијава наша традиција, и култура.

– Ми млади људи се учимо ко смо и што смо и

благо земљи и народу који имају овакве књиге и поводе

да се оне појаве међу читаоцима – казала је она

за „Дан“.

25

„Дан“, 7.2.2013.

АНТОЛОГИЈА „ЈЕЗЕРСКИ ВРХ” ДОНОСИ ИЗБОР

НОВИЈЕГ СРПСКОГ ПЈЕСНИШТВА У ЦРНОЈ

ГОРИ

ПОД ЊЕГОШЕВИМ НЕБОМ

Андријом Радуловић

Приредио новинар „Дана„ Светлана ЋЕТКОВИЋ

Приређивач антологије Андрија Радуловић указао

је да су избори сасвим лични и посједују, поред

свега, и образовни, интуитивни, естетски и

(не)објективистички печат приређивача

У освит 200. годишњице рођења Петра II Петровића

Његоша Књижевно друштво „Његош“ и Издавачка

кућа „Штампар Макарије“ објавили су антологију

„Језерски врх“ – избор новијег српског пјесништва

коју је приредио књижевник Андрија Радуловић.

Поезија сабрана у збирци ухваћена је на прелому

прошлог вијека и новог миленијума, најдраматичнијем

моменту наше савремене историје и културе,

истакао је Радуловић и предговору антологије.

Тајну Језерског врха, пише Радуловић, знао је

Његош, Ту тајну одгонетају наши писци успињући се

26

његовим висинама са другим тајнама с овог свијета.

„Језерски врх је наш пјеснички Олимп“, истиче он.

Читанка „Језерски врх“ обједињује пјеснике

српског језика који су рођени у Црној Гори, којима је

Црна Гора ужа отаџбина, који воде поријекло из Црне

Горе, који живе и дјелују у Црној Гори и који, наравно,

зидају њен дух и славе њено име, истиче Радуловић.

– У овом избору, сусрећу се, условно говорећи,

три генерације – једна која довршава своје дјело у том

тренутку, друга која је у том времену била у пуној

стваралачкој снази и трећа, генерација пјесника која је

тек ступала на поетску сцену - наводи он у предговору

антологије.

На страницама „Језерског врха“ нашли су се

аутори који су истовремено читали Рембоа, по коме у

поезији треба бити увијек нов, али и Елиота који је

потенцирао традицију као темељну основу поезије,

објашњава он.

У поезији пјесника које је изабрао Радуловић

препознаје архетипске вриједности поднебља из којих

потичу, а свакако, како истиче „и преображено дејство

свјесне пјесничке традиције“. У тим прожимањима

разних насљеђа и културних образаца често долази,

истиче он, до убједљивог и непоновљивог пјесничког

искуства.

Могло би се рећи да је код већине тих пјесника,

у мањој или већој мјери, лични стваралачки дар оплођен

завидним животним и читалачким искуством, што

ову поезију подиже ка оној неопходној универзалној

27

вриједности, наводи приређивач антологије „Језерски

врх“. Избор поезије који потписује, нашле су се различите

пјесничке стратегије и готово, како истиче Радуловић,

„чаробна разноврсност“ која располаже оригиналном

пјесничком енергијом и цјеловитим погледом

на свијет.

– У одабраним пјесмама видан је сопствени отисак

душе, али и пјесничка парадигма која осликава

стваралачки карактер, са оним елементима и атрибутима

који гарантују изразиту индивидуалност – наводи

приређивач.

Како истиче Радуловић, антологија „Језерски

врх“ што се тиче пјесама које доноси могао би бити и

другачији, што не значи и за избор пјесника који се

нашао у овој књизи.

– Вођен сопственим осјећајем квалитета опредијелио

сам се за оне маркантне појаве наше поезије, бирајући

пјесме које волим, које су лијепе, прозрачне,

комуникативне, које показују виталност, кореспондирају

са временом, и назад, најбоље одају карактер

аутора – објашњава свој избор Радуловић указујући

да су антологијски избори сасвим лични и посједују,

поред свега, и образовни, интуитивни, естетски и

(не)објективистички печат приређивача.

Поезија као аристократија духа никад се не препоручује

најширој публици, па наводи он, спремна је

да остане у уском кругу посвећеника. А, без посвећености,

сматра Радуловић, поезија не би могла, увијек

изнова, разоткривати чудо непоновљиве људске душе.

Подсјећајући се да је прије неколико година

28

књижевник Новица Тадић изјавио да је српска поезија,

иако многи то не примјећују, у самом европском

врху, Радуловић је закључио да бар дијелом антологија

новијег српског пјесништва у Црној Гори, бар дијелом

потврђује ту мисао.

29

„Дан“, уторак, 12.2.2013

О КЊИЗИ „ЈЕЗЕРСКИ ВРХ“ АНТОЛОГИЈИ НОВИ-

ЈЕГ ПЈЕСНИШТВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА ЦРНЕ ГОРЕ,

АУТОРА АНДРИЈЕ РАДУЛОВИЋА

ПРОСЈЕЧНО ЛОШ КВАЛИТЕТ

Пише Андрија МАРКУШ

„Књижевно друштво Његош“ и „Штампар Макарије“

објавили су књигу „Језерски врх“, Антологију

новијег пјесништва српског језика Црне Горе“, 2013,

аутора Андрије Радуловића.

Кад је неко заступљен у антологији, може, ако је

вриједна, за успјех да части, а ако је то изузетно слаба

књига – књижурина, он може њоме да се и грубо пошали,

како једино могу да схватим неколико њих заступљених

у овој књизи, који уназад неколико дана

објавише приказе – похвале о њој, јер није правилно

себе и свој пиједестал издизати. Случајем да у овој

књизи није и неко ко је раније плагирао моје стихове,

сада са привилегованим статусом ( које је дијелом на

мојем сајту под „Сличности“), ни ја не бих имао пуно

право да ово пишем, јер би ми се рекло да то чиним

искључиво што ме и са именом и презименом овдје

нема. Мало је простора да се сада више о томе пише.

Сада то заборавимо.

Свака антологија, поготову ова, са објашњењем

да је то из посљедњег пола вијека стваралаштва у Црној

Гори, претпоставља високе научне референце

30

аутора антологије за комплексно сагледавање свих

чинилаца, не само периода којем ово стваралаштво

припада, са свим утицајима у њему, но и са утицајима

некад ширег југословенског простора.

То тражи да аутор, ако није магистар, доктор

наука или професор на универзитету – научни радник

– да је, бар, завршио студије на одговарајућем факултету.

А пошто Радуловић ништа од тога није, направио

је много грешака без поштовања арапске изреке

„Човјек треба да зна што не зна“. А ту је много и пројектованих

грешака.

У његовом навођењу кога заступљени пјесници

представљају у Црној Гори, он је, у инерцији нејасних

и неупотребљивих дневно-политичких и политикантских

класификација, отишао даље, чиме је, са осталим

промашајима, произвео прави хаос, да та књига ни на

шта не личи.

Досад пјесници у Црној Гори претежно су писали

на истом језику, без обзира како га је ко касније

називао и допуњавао, што је за поезију најважније.

Поезија се само дијелила на добру и лошу, без ичег

другог у њој препознатог. Откуд сада Радуловићу

право да паралелно, истовремено пласира (у наслову

књиге) да је то антологија стваралаштва на једном језику

(српском), и (у пратећем објашњењу) да је то антологија

српског пјесништва, претпостављајући да се

у свијету једино на српском језику не може објавити,

рецимо, енглеско пјесништво?

Кад тим језиком, звао се српски, црногорски

или другачије, пишу многи не само једна трећина Цр-

31

не Горе на коју је Радуловић свео књигу, кад пишу и

остали од којих Радуловић не узима представника,

поставља се питање: како је Радуловић препознао у

пјесмама српско пјесништво за 68 заступљених пјесника,

а у оним другим није, међу којима су и пјесници

са по неколико књига, писаних чак екавски, од којих

су поједини били и предсједници Удружења књижевника

Црне Горе, и то далеко признатији пјесници

од Радуловића?

Као да је Радуловић имао писане приступнице

за ову антологију, са изјашњењем заступљених да

они, за разлику од осталих, припадају искључиво српском

пјесништву са недефинисаним карактерима и

разликама поезије. Али тада, како је могао те приступнице

добити од давно преминулих пјесника, ту

заступљених?

Антологија би требало да буде врх у вредновању,

са великом селекцијом.

Бројни су пропусти, да ова књига није ни „антологија“,

ни „зборник пјесама“, ни „ко је ко у нашем

пјесништву“. Овој књизи, да би била нешто од претходног

(али не и антологија), много тога указује, недостаје

поднаслов „Пријатељи и мени незамјерени

пјесници“.

Ако узмемо огроман број заступљених – 68, са

311 пјесама, те ако бисмо томе додали сразмјеран број

за друге двије трећине Црне Горе, приближили бисмо

се броју 1.000 антологијских пјесама, што је премного

и за читав Балкан. То је доказ да ово није антологија,

коју карактерише веома сведен број заступљених.

32

Просјечно лош квалитет заступљених, могао се и очекивати,

уз изузетке. А ако томе додамо да на крају тог

дугог списка нема пет добитника највеће награде

Удружења књижевника Црне Горе, добија се и доказ

да је антологија остала и без другог основног критеријума

– објективности.

Заступљеност у значајним антологијама пјесницима

је посебно признање – награда. Те, како, у тој

категорији, Радуловић може себи да додијели признање

– да своје пјесме уврсти у ову антологију? Може

у „зборник“ и у „ко је ко“.

Пјесници просиоци мачкине кћери – категорија

је коју је установио Андрија Радуловић у пјесми са

којом је себе(!) заступио – коју је унио у ову „антологију“,

не помињући (да не наводимо старије класике)

ни Леса Ивановића, ни Данила Киша, ни Бања Шарановића...

и ни друге, као ни, већ речено, пет добитника

Награде „Марко Миљанов“, посебно да Бранислава

Брана Црнчевића заступи са једном страном, а себе да

награди (самопослуживањем) са пет и по страна, чак

са једном више од Витомира Николића. Он не пропушта,

као најважније, да у својој биографији наведе да

је заступљен у антологијама, гдје му је сада најлакше

било да себе наговори ,,да се убаци“, за које не мора

да путује до Румуније и Русије. А своје ближе окружење,

у односу 0:10 на штету Леса и Данила, заступио

је са по седам до десет страна – у класичном промашају.

Кад је промашај, поставило би се питање – зашто

се о њој пише и приговара? У гласилу су објављена

имена 68 заступљених, гдје Радуловић каже –

33

српских пјесника, за које би (по том броју) читалац

закључио да је ту свако обухваћен, па и ко је и покушао

да пише поезију, те да Лесо Ивановић, Данило

Киш ... и пет добитника Награде „Марко Миљанов“ и

други, не заслужују да се нађу ни на крају списка тих

„генијалаца“, међу, у великој мјери, средњошколским

нивоом поезије, по лошем избору.

Са оваквим себе награђивањем, са оваквим специјалним

прибором за лов, лов на награде, може се

рећи „Племе моје сном мртвијем спава“, те не би било

чудно да на сљедећем кораку Удружење књижевника

Црне Горе своју награду „Марко Миљанов“ преименује

у „Андрија Радуловић“.

Много би било закључити да је планетарних

вриједности поезија свих без изузетка 68 заступљених,

кад међу њима нема мјеста за наведене пјеснике.

Многи наши значајни пјесници у тој збирци, нијесу

заступљени најбољим својим пјесмама, нити сразмјерно

више у односу на слабију поезију других

аутора. А неким, такође добрим пјесницима, требало

би да смета кад се третирају – и једном да су већи од

Бране Црнчевића, а не седам до десет пута, колико су

више од њега заступљени у овој антологији, те очекујем

да се чује њихов глас, изузев ако им прија тај статус.

До које је мјере банализован избор – ко је чији

пјесник: српски, види се да су ту нашли мјесто и пјесници

који су активностима или ћутањем у својој политичкој

партији помогли закључку да се, својевремено,

предложи искључење струје браниоцима од

34

НАТО-бомбардовања српских манастира на Косову.

Бар да су написали по пјесму покајницу. Ова „антологија”,

бар, морала је да има и поглавља: „Ко је покушао

да буде Србин“ и „Ко је покушао да пише поезију.“

Радуловић у предговору каже да се поезија не

препоручује најширој публици, већ уском кругу посвећеника.

То претпоставља да су јачег образовања. А

на другом мјесту истиче да ова „антологија” има и

едукативни карактер, што значи да је едукација упућена

према тим са јачим образовањем. Тада постављамо

питање, како Радуловић без школског образовања,

без факултета у овој области, може да едукује

оне који то образовање имају, и то изнад његовог?

Моји Љешкопољци нерадо изговарају слово „ј”,

које би добро дошло уз изгубљену невиност антолотије.

Љешкопољци гдје год су два слова „ј”, изговоре

једно, а гдје је једно – изговоре без њега, те би њихова

похвала мојем имењаку изгледала: „Андри’а ’е

нај’ачи у овој антологи’и.“

35

„Српске новине“, бр.62. фебруара 2013.

ТЕРОР ЈАДНИХ АНТОЛОГА ПЈЕСАМА

Пише Момир ВОЈВОДИЋ

Љубитељи поезије, има међу њима и пјесника и

пјевуна, имају право да по свом осјећању, култивисаном

и некултивисаном, бирају пјесме или приче у

прози и да од њих праве своје збирке лирике или прозе,

само не треба да те своје изборе олако називају

АНТОЛОГИЈЕ, пошто је светогрђе према поезији или

прози, поготово према ријечи АНТОЛОГИЈА.

АНТОЛОГИЈА у српском језику значи као и у

грчком, на кога је посрбљена, у Вукајлијином лексикону

страних речи и израза: „брање цвећа, цветњак;

уопште: збирка одабраних, нарочито лирских пјесама;

уопште: збирка сваког штива одабраног према нарочитим

мерилима и сврхама: збирка најлепшега.“

Елем, према овом тумачењу ријечи АНТОЛО-

ГИЈА треба сви антолози са пуно одговорности, етичке

и естетичке, своје изборе лирских или прозних

штива да називају АНТОЛОГИЈА.

Ријетки су избори пјесама и приповиједних

штива који могу да поднесу ословљење АНТОЛОГИ-

ЈА. Вук Караџић је творачки саставио антологијски

избор народних лирских и епских пјесама у три тома

и четврти том приповиједака народних. Послије Вука

немамо избор пјесама достојан назива АНТОЛОГИЈА

36

до чувене БОГДАНОЛОГИЈЕ естетичара Богдана Поповића,

која је сублим вишегодишњег ишчитавања

српске лирике лиричара рођених у деветнаестом вијеку:

1824. (Бранко Радичевић) до 1886. (Вељко Петр о-

вић), која је и животно дјело Богдана Поповића, озлоглашеног

од пјесника брбљиваца због естетичаревог

захтјева пјесницима српског језика: „Цела лепа пјесма!“

Тај естетски захтјев су први напали српски надреалисти,

немоћни да изусте цео леп стих, а о „целој

лепој песми“ да не говоримо. Брбљивци не могу да

измозгају „целу лепу песму “Лисје жути веће по дрвећу“

или „Напуштена црква“.

Љубитељи поезије, има међу њима и пјесника и

пјевуна, имају право да по свом осјећању, култивисаном

и некултивисаном, бирају пјесме или приче у

прози и да од њих праве своје збирке лирике или прозе,

само не треба да те своје изборе олако називају

АНТОЛОГИЈЕ, пошто је светогрђе према поезији или

прози, поготово према ријечи АНТОЛОГИЈА. Да би

избор лирских пјесама или врховних прозних штива

био достојан назива АНТОЛОГИЈА насушна су два

услова: име избирача и успјешан избор по избирачевом

концепту и мјерилу, свакако умјетничком, и према

сврси избора. Богдан Поповић у првој реченици

свог предговора свом избору пјесама из новије српске

лирике каже: „... обележје ове „Антологије“ према већини

других у томе је што је састављена, од почетка

до краја, у циљу и по мерилима чисто естетичким“.

Не меће велики естетичар међу наводнике ријеч „Антологија“

без велике кртичке обавезаности према тој

37

захтјевној ријечи. А како ће да испуне врховни захтјев

естетски данашњи бројни „атнолози“ чисто естетичко

мјерило када и не знају право значење ријечи естетика.

Они који нијесу чули да је естетика филозофија

умјетности, како ће да примјењују естетска мјерила

при избору лирских или прозних штива? Никако!

Зоран Мишић, изузетни модерни књижевни

критичар, ког је уважавао и велики Михиз, објавио је

1967. године „Антологију српске поезије“од Његоша,

рођеног 1813. до Миодрага Поповића, рођеног 1928.

године, која заслужује назив „Антологија“. И пјесник

Миодраг Поповић је начинио „Антологију српског

пјесништва“од Светог Саве, рођеног 1175. године до

Стевана Раичковића (1928), Јована Христића (1993) и

Бранка Миљковића, рођеног у Нишу 1934. године, а

убијеног у Загребу 1961. Остале „антологије“ су, најуспјешније,

једва додирнуле захтјев потпуног увида,

анализе и естетског мјерила при избору штива. За

стварање антологијског избора насушна је велика

књижевна култура и велики рад. Нико није створио

викенд „антологију“.

Говорио ми је пјесник Бранислав Петровић, чију

смо књигу пјесама „Моћ говора“ култно рецитовали у

студенстским заносима поезијом 1961. године: „Повраћам

кад чујем да су ми мучене пјесме у каквој антологији“.

Био је сасвим у праву. „Антологисање“ је

чупање туђих осјећања у дроњке.

Каже ми пријатељ, добар избирач лектире, прије

три дана како су му стихови у „антологији“ пјевуна,

чије име није хтио да ода, да се не сјетим ко је „анто-

38

лог“. Тада сам се сјетио непрежаљеног пријатеља ком

се повраћало кад чује како су му пјесме мучене у нечијој

„антологији“. Рекао сам пријатељу да ми не казује

сличне „муштулуке“, пошто су ми јадне дангубице

и доколице свакојаке „антологијице“, које књижевности

не доносе корист, само користе сујетама

амбициозних „антолога“.

Ако је тачно да ми је злоупотријебио стихове

неизвјесни пјевун мећећи ме у своју „антологију“ ,

прибављајући тако себи етикету „антолога“, учтиво

ме је требао да пита за дозволу да черупа моје стихове.

Како да саставља „антологију“ и од мојих стихова

кад не вјерујем да је пажљиво прелистао бар једну моју

књигу пјесама? Ако ко хоће да саставља добре изборе

пјесама обавезан је да прочита све што је објављено

у периоду који обухвата својим избором. За

добру АНТОЛОГИЈУ нужан је мучан и дуг рад: ишчитавања,

анализирања, претресања поетске грађе, а

не бирање жмурећи пјесме пјесника и смјештајући их

у „Прокрустову постељу“ – ограничене бројем страна

изборника. Овако, да тог јадног „антолога“ тужим суду

нема сврхе у бесудној земљи, нити има смисла

„реметити бесмисленост у свом току“.

Трпимо терор самољубаца „антолога“, трпе терор

пјесме уантоложених пјесника, а трпе терор и читаоци.

Ако неграмотни „антолог“ нађе жртву да му печета

антолошку доколицу, жртва је и меценатски наивковић,

жртве су и пјесници бираници и лаковјерни

читаоци, који споро разликују бијеле и црне грашке

39

пасуља. Свједоци смо данашње навале узалудних „антологија“

у мору српског језика, пуцају пуцибруке и у

Новом Саду, у Београду, у Подгорици, а само је поштеђена

од вајних „антолога“ Маринкова Бара и Мртво

дубоко. Превише је усијаних пјевуна ловаца на

књижевне награде и параде, који и на мамце „антологија“

ћапају књижевне награде, које су као књижевни

фолклор и маскараде учестане на српском језичком

простору оштрпканом крватским, бошњачким, македонским,

црногорским отимачинама кодиљака од државне

територије српскога језика.

Сав мој труд да се уклањам од сличних књижевних

фолклоријада и швалерација, да не чујем све

те доколицијаде и антологијаде, узалудан ми је, не

може се умаћи злогуцима некултурног фолклора, који

терорише српски културни простор. Антолошко швалерисање

неће престати све док има лаковјерних донатора

и доконих пустоглаваца, којима је лакше здендати

у врећу стихове недужне, недужних пјесника него

им изустити словесну реченицу или стих. Неграмотни

узлети су срамотни. Терор јадних антолога пјесама

нема краја и трајаће све док траје граја пјесуна,

који не знају шта је метафора, него је разумију као

метак форе у жељеној партији шаха. Коме је мали мозгић

већи од великог мозгића нека само „антологује“,

што даље од мене – жртве празноустих и празноглавих

слављеника на парадама све чешћим и све тупоглавијим.

Мучно је пјевање хора коме диригује глуви

диригент.

40

„Дан“, сриједа, 13.2.2013

ОДГОВОР ПРИРЕЂИВАЧА АНТОЛОГИЈЕ

„ЈЕЗЕРСКИ ВРХ” НА ТЕКСТ АНДРИЈЕ МАРКУША

НАТПРОСЈЕЧНО ЛОШ КРИТИЧАР

Пише Андрија РАДУЛОВИЋ

Поводом текста Андрије Маркуша „Просјечно лош

квалитет“, објављеном у јучерашњем „Дану“, на

страни XIII рубрике Култура, реаговао је Андрија Радуловић,

приређивач антологије „Језерски врх“.

Текст достављен „Дану“ преносимо у цјелости

Могао сам да очекујем од овог грађанина да реагује

у складу са својим навикама, алармирајући становнике

главног града Црне Горе о некој грађевини

или мосту, раскрсници или катастру, али да се мијеша

у ствари поезије, за мене представља потпуно изненађење!

Међутим изненађењима никад краја у нашој

земљи, гдје изгледа пјесника и критичара има више

него читалаца. Један из те армије јесте и аутор поменутог

текста.

Очигледно увријеђен што га нисам заступио у

своју антологију „Језерски врх“, Андрија Маркуш је

одлучио да цијели овај подухват покуша да доведе у

питање, упркос својој апсолутној некомпетентности.

На самом почетку мој критичар тврди да је за

антологичара неопходно да има „високе научне референце“,

како би знао шта је ваљана поезија. Ако већ

41

не постоји факултет за поезију, како он као инжењер

има рефернце да суди о поезији? Кад је о антологијама

поезије ријеч, и о неопходности научног звања за

њихово састављање, подсјећам овог представника

техничке интелигенције, да је најбољу антологију

српског пјесништва сачинио велики савремени српски

пјесник Миодраг Павловић, који је по образовању

љекар!

Међутим, кад локални сатиричар себе прецијени,

па се упусти у озбиљан посао просуђивања о вриједностима

поезије и дометима антологија, онда сам

дужан да укажем, ради читалаца, на још неколико његових

опаски које су плод малициозности и површног

знања.

О писмености овог „критичара“ најбоље свједочи

његов стил да: „Досад пјесници у Црној Гори претежно

писали су на истом језику, без обзира како га је

ко касније називао и допуњавало, што је за поезију

најважније.“

Из овога није јасно шта је најважније за поезију,

али је јасно шта жели инжењер Маркуш. Као допуна

овој „тези“ може да послужи и његова реченица „да се

у свијету једино на српском језику не може објавити,

рецимо енглеско пјесништво“. Маркуш очигледно није

читао пјеснике енглеског говорног подручја, објављене

на српском језику. Додуше то су преводи, а у

мојој антологији је ријеч о пјесницима чији је матерњи

језик српски! Али то није једина препорука да буду

уврштени у антологију, већ их превасходно препоручује

њихова књижевна вриједност!

42

Дакле нема ријечи о искључивости, коју помиње

инг. А. Маркуш, интонирајући своје примједбе као

отровне политичке инсинуације.

Маркуш се свим силама потрудио да ме дискредитује.

Ја му се извињавам што немам докторат, а нарочито

ми је непријатно што сам добитник многих

домаћих и међународних књижевних награда. Извињавам

се што сам преведен на двадесетак свјетских

језика и заступљен у тридесетак избора и антологија у

земљи и иностранству. Извињавам се Маркушу што

сам редовни сарадник преко осамдесет књижевних

часописа и листова широм свијета.

Али му се не извињавам што његов текст доживљавам

као неуспјели скеч. Томе у прилог иде и његова

идеја да „Удружење књижевника Црне Горе своју

награду Марко Миљанов преименује у Андрија Радуловић“.

Само ономе коме свијетли примјери чојства

и јунаштва војводе и пероносца Марка Миљанова

служе за демонстрацију заједљивог антихумора, овако

нешто може пасти на памет.

Ипак сам дужан да за понешто и похвалим А.

Маркуша. Осим што је показао какав је лингвиста,

естетичат, етичар и несуђени антологичар, промовисао

је и нову књижевно-теоријску дисциплину, која

би се могла назвати „статистичка поетика“! Тачније,

он статистику, као научну грану математике, промовише

за врхунски принцип у вредновању поезије, што

је за њега као инжењера сасвим логично. Тај језик

статистике у његовом тексту овако изгледа: „Ако

узмемо огроман број заступљених – 68, са 311 пјеса-

43

ма, те ако бисмо томе додали сразмјеран број за друге

двије трећине Црне Горе, приближили бисмо се броју

1000 антологијских пјесама, што је премного и за читав

Балкан“. Дакле овај статистичар у поезији види да

је учињена неправда и према Грчкој, Бугарској, Румунији,

Албанији, Македонији, Босни и Херцеговини, па

и Хрватској јер би све балканске земље требале да добију

антологију од 1000 пјесама. Међутим и далеко

шири регион од Балкана и много већи број пјесама не

би подразумијевао његово присуство у тој виртуелној

антологији. Стога нека се не брине А. Маркуш за друге

писце, који и нису пјесници, попут Бања Шарановића.

Нека не тугује ни што није уврштен Данило

Киш као пјесник.

Њега заправо брине то што је умислио да је и

њему мјесто међу пјесницима!

И на крају, али не и на последњем мјесту, да допунимо

мозаик о овом текстописцу, освртом на завршни

пасус, гдје он прави варијације са словом „Ј“, које

се нерадо изговара у његовом крају. Шта је хтио

писац овог скеча да ми поручи са овим словом ?

Ја њему јасно и гласно поручујем: „Обућару, не

даље од ципела!“

44

„Дан“, четвртак 14.2.2013

КЊИГА ПЈЕСНИШТВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА ЦРНЕ

ГОРЕ „ЈЕЗЕРСКИ ВРХ“, КОЈА ЈЕ НЕДАВНО

ОБЈАВЉЕНА ПОДИЈЕЛИЛА КЊИЖЕВНИКЕ

АНТОЛОГИЈСКО АНТИЊЕГОШЕВСТВО

АНТОЛОГИЧАРА

Пише мр Аћим Јоаким ВИШЊИЋ

Већ низ деценија групице самозваних писаца

властодржаца УКЦГ је запосјела јавну књижевну сцену

Црне Горе, тврдо подржаване од комунистичке врхушке,

распале су се, у општим подјелама, на фракције

црногорске и српске. И једни и други, по диктату,

сијали су и сију раздор књижевним провинцијализам,

умишљених величина! Очигледан примјер имамо

овом назови антологијом „Језерски врх“ коју је приредио

Андрија Радуловић.

Осим Стевана Раичковића, који је извјесно један

од врхова европске поезије двадесетог вијека и Матије

Бећковића о чијем је пјесништву високе вриједности

све рекао, простом истином, непоновљивости Борислав

Михајловић Михиз и читаоци, те Алека Вукадиновића

и Новице Тадића, ова наша кланска дружина

је бројем пјесама „антологијских“, надмашила једног

Душана Костића, Даринку Јеврић, пјесникињу која

се неће родити задуго, Благоја Баковића, чија је

45

скоро свака пјесма антологијска, а мјере се стотинама,

те ваљда непоновљивог, легендарног Вита Николића.

Надмашили су једног од највећих мајстора стиха и поезије

Зорана Костића, значајног Драгана Лакићевића,

па великог мајстора риме и стиха, мисаоног и свеобухватног

пјесника Момира Војводића, са томовима пјесничких

дјела, Селимира Радуловића пјесника ерудите

и боготражитеља, двије Милице, Краљ и Бакрач,

рођене пјесникиње, дубоко мисаоне и везиље стихова

најузносивијих боја, ритмова и валера, Вишње Косовић

изразитог ерудите пјесника мислиоца. Да не говоримо

већ о Милану Комненићу и његовом великом

пјесничком домету, Александру Секулићу пјесничком

особењаку и миљенику бројних читалаца и слушалаца

и још колико значајних...

Митрополит Амфилохије, нахваљен, али тек са

двије пјесме репрезентован! А намјесник на трону

Владике Рада!

Проистиче озбиљна забринутост да „антологичари“

не кидишу и на великог Његоша уобразиљом

властите величине! Састављач ове читанчице изјави,

ни мање ни више него, да је у врху пјесништва Европе!

А, о тим пјесничким „величинама“ наћи ћемо и

времена и озбиљног научног занимања! Читаоци ће

одмах видјети колико ће нам требати труда, читајући

их у Антологији! Ваљда су се представили најбољим

остварењима!

Антологије, у другачијим приликама, су ствар

личног читања и важне су колико и читалац састављач!

А то може бити сваки компетентнији, па и не

46

баш компетентни читалац, као што је и у овом случају

ријеч! То раде много учене главе у одговорним земљама!

У случају оваквог јубилеја нарочито! Неопростиво

је и, Богу и Његошу тешко! А нашој друштвеној

и културној политици трајан терет! Из више разлога.

Састављач, или састављачи антологије, написа и

сљедећу сатрапију: „Поезија као аристократија духа,

никад се не препоручује најширој публици, зато је и

спремна да остане у уском кругу посвећеника. Без те

посвећености она не би могла, увијек изнова, разоткрити

чудо непоновљиве људске душе“, потписује

Андрија Радуловић! У „преводу“ то значи: Вама Гоје

(масонско име) па отуда и покретна пирамида у корици

насловнице! Запрепашћујуће! А Његош пјева, „Из

главе је цијела народа“. Шта ће кад није познавао „..то

чудо људске душе“! Да будемо конкретни и јасни:

Промовишу „поезију“ глобализма, „пјесници“ глобализма!

И глобалистичке, сатанске куго културе!

Нећемо се овом приликом бавити запостављеним

пјесницима овога простора, овдје или по свијету,

или у оностраном свијету, који нијесу били миљеници

„теоријског образовања и естетичког укуса“ антологичара,

у које спада и моја пјесничка маленкост. Срећом,

постоји мериторнији суд о томе од њих, али и

пјесничка остварења заступљена у живој антологији

српског језика! Која се таквима не дају достићи!

Мало ближа Његошеву језику, духу, стилу, мисаоности,

него што они „антологијски“ приложише.

Судба нам, овога пута, таман као и некоћ заобилаже-

47

ном од свих, Виту Николићу, а ево данас и довијек

прослављеном читалачким умовима и душама!

Који, изгледа, знају, у широком кругу, упркос

забрани Антологичара, шта је то „чудо људске душе“,

изван „привилегованог уског круга“...Стога, да поздравимо,

налично Витовим стиховима, аутора(е) ЧитанКице:

„Умишљени зналци и друже Учитељу,/ Не

зачуди(те) се овом писму касном/ Подсјетише нас тобом

неколика ћука/ Одиста ћукана по жици шарлатанској.“

Најзад, најзаступљенији „антологијски“ Илија

Лакушић, предсједник Удружења књижевника Црне

Горе, са једанаест пјесама, испред већ поменутих

књижевних класика, морао би, под хитно, поднијети

оставку, због повреде достојанства људског, стварачког,

књижевног, образовног, не малог броја писаца

ове књижевничке и ванкњижевничке асоцијације!

И због његовог „стварног мишљења“ о НЕО-

СТВАРЕНОЈ АНТОЛОГИЈИ! Да би имао кад разумјети

своје „Стварне“ ријечи и поступке!

48

„Дан“, 15.2.2013

ОДГОВОР АЋИМУ ВИШЊИЋУ НА ТЕКСТ

„АНТОЛОГИЈСКО АНТИЊЕГОШЕВСТВО

АНТОЛОГИЧАРА“

АМАТЕРИ ПОНОВО ЈАШУ


Не знам откуд оволика погибија у Црној Гори,

да се буде у мојој антологији „Језерски врх“ и да их

моја маленкост крунише!?

Аутор текста Аћим Вишњић, истина има моју

људску наклоност, али нема моју наклоност његова

наклоност ка фолклору! Ја бих био срећнији од магистра

Аћима да је у Антологији! Јер заиста, није магистар

без дара, и шта више показује огромну љубав

према књижевности!

Драги мој Аћиме, иако се шири прича по Црној

Гори да ће Антологија живјети и о њој се дискутовати

следећих сто година, аутор Антологије није сигуран у

те тврдње. Шта више, чисто сумњам! А сумња је често

квалитет! Сјети се Достојевског. Па ти си магистар,

човјече, а рецимо нобеловац Бродски није ни

привирио на факултет. Да не причамо о Томасу Ману

и средњошколцу Крлежи!

Али, није све изгубљено мој магистре! Јави се!

49

За сто година славићемо тристотине година Његошевог

рођења, и тада ћу проширити избор.

А ти ћеш, акобогда до тада докторирати, појачати

своју имагинацију и добавити и за Његоша школску

документацију!

Срдачан поздрав и хвала на маркетингу!

50

„Дан“, 15.2.2013

ОДГОВОР АЋИМУ ВИШЊИЋУ НА ТЕКСТ

„АНТОЛОГИЈСКО АНТИЊЕГОШЕВСТВО

АНТОЛОГИЧАРА“

САЧУВАО СВОЈ СТАРИ АНТОЛОГИЈСКИ

СТАТУС


У данашњем броју „Дана“ прочитао сам реаговање

мр Аћима Вишњића на Антологију „Језерски

врх“ Андрије Радуловића. Уозбиљен краватом, дао је

низ несувислих књижевних формулација, што је апсулутно

људско право. Но његове моралистичке формулације

на мој рачун остављају сумњу да се магистар

јавља из каквог удружења кочијаша. Вишњић

пише отворено, што је за похвалу, али било је тренутака

када је због оваквих изјава дјеловао и затворено.

Нећу потенцирати стручне анализе пјесника који

се можда јавља из неке друге антологије у којој је

адекватно заступљен. Претпостављам да га господин

Радуловић преузео баш из тих антологија, зато је овдје

истовјетно представљен. Но, објективно речено,

овај магистар не може ући ни у какву антологију читалаца,

што би био крупан корак за њега.

Подржавам идеју Аћима Вишњића о одржавању

научног скупа о поезији, мада је прошлог љета о мојој

поезији одржан научни скуп на Пивским вечерима

51

поезије гдје је говорило двадесетак универзитетских

професора, књижевних критичара, махом доктора наука,

што господин Вишњић себи не може дозволити.

Мене би више погодило да је Вишњић питао –

одакле мени пола Светог Стефана те Ризорц не може

почети са радовима. Одакле ми кућа у будванском

подморју, три километра од Сплендида – Хоботночка

5 гдје шумим у друштву шкољки и припремам подводни

кабал за Италију. Имао би он ту још доста података,

али ме штити. Што се тиче оставке обавјештавам

заинтересоване да ћу је сјутра предати рецепцији

Хотела Црна Гора те да заинтересовани могу да је подигну

од 8 до 8.

Одговорио бих и опширније на увреде Аћима

Вишњића да његова прича није пала у воду. А у ово

доба године завртати ногавице и вадити пропалу причу

није ни мало рационално.

Високопрезаступљени

Илија Лакушић

52

„Дан“,16.2.2013

ОДГОВОР АНДРИЈЕ МАРКУША НА ТЕКСТ

,,НАТПРОСЈЕЧНО ЛОШ КРИТИЧАР,,

РАДУЛОВИЋ ДОЂИ ЗА ОБУЋУ,

СКРОЈИО САМ ТИ ЈЕ


Чланком „Натпросјечно лош критичар” објављеним

у „Дану“ 13. фебруара, Андрија Радуловић,

као аутор антологије поезије у Црној Гори „Језерски

врх“, одговара на моје ставове поводом те антологије

изнијете дан раније у истом гласилу.

Нијесам се бавио, осим колико је везано за ову

антологију, оцјеном комплетног стваралаштва Андрије

Радуловића, посебно не којим се још пословима бави.

Али он о мени говори и шара, представљајући своју

висину, са намјером да све засјени.

Идући ка тим висинама, почећу одоздо, гдје ћу

га наћи, одакле се јавио упоређујући се са Миодрагом

Павловићем, гдје и послије опомене, багателише Бања

Шарановића и Данила Киша, не помињући „гдје је затурио“

Леса Ивановића. Нарочито не помиње да је себе

у тој антологији частио пет пута већим простором

него Брану Црнчевића, убијеђен да је толико већи. А

да ли је већи, рећи ће вам прије но га питате, рећи да

је добитник многих домаћих и међународних награда,

са којима замјењује неопходни докторат (повезује то),

који је потребан за овакав научни рад – за анализу по-

53

лувјековног стваралаштва у поезији. Мој предлог да

се Награда „Марко Миљанов“ преименује (кад је Радуловић

тако велик) у Награду „Андрија Радуловић“,

он схвата буквално, те ме из „скромности“ за то критикује,

не одбијајући понуду.

Приговара ми што сам пјесник који је завршио

студије – и још архитектуре, која је са сликарством,

практикованог од Ђуре Јакшића, просторна умјетност.

Некад су пјесници били претежно без факултета...

дошла су тешка времена ослоњена на Радуловића.

Потом прави паралелу – да колико он не може да изради

антологију да толико и ја не могу да пишем нешто

о антологији, заборављајући да свако зна шта је

јаје, али не може да га снесе.

Приговара и што користим статистику, јер му

другачије не могу доказати да Црна Гора нема становника

колико читав Балкан – да би имала око 1.000 антологијски

вриједних пјесама, код толико изостављених

великих пјесника.

Закључак о мојој вриједности као пјеснику нећу

изводити из његове мање вриједности, већ ћу се позвати

баш на њега: вриједан сам бар колико онај што

је плагирао моју поезију, а Радуловић га изабрао и поставио

на добру позицију у антологији. То о плагирању,

ваљда му је познато као антологичару, бар читајући

дневну штампу и мој чланак, гдје сам га упутио.

Он је, избјегавајући клизав терен, намјерно заобишао

да одговори на велики број питања, од којих ћу

изабрати: његове стихове са констатацијом – да су

пјесници просиоци мачкине кћери, са којима је себе

54

поставио у ову антологију испред многих. Ти стихови

послати су и у Румунију(!), ако су их читали у преводу.

Затим шта је са његовом констатацијом: да поезија

није за најширу публику, већ за ужи круг посвећеника?

Како у праве Србе рачуна оне што су се залагали

да се браниоцима српских манастира на Косову од

НАТО-бомбардовања искључи струја? Требало је и да

одговори: како је он самопослуживањем себе пет пута

боље котирао од Црнчевића? Како препознаје националну

припадност и да је то српска поезија? Код толико

награда (зна какве су), не пропушта да се у дневној

штампи похвали да су му у неком електронском гласилу

(без протекције А.М.) објављене три пјесме.

Говорио сам о мојој заступљености у „антологији“,

а не у „антологију“, како Радуловић пише. Паук

не може да се ухвати у своју мрежу као мува, јер на

влакна поставља лепљиву смолу у правилном реду

гдје се у ходу хвата тачно за онај нелепљиви дио, што

не чини и муха. Овдје, мени је драже да сам „обућар“,

како ме Радуловић квалификује, но мува, која не може

да схвати шта сам као писац желио да кажем у посљедњем

пасусу са наглашеним „ј“.

55

Дан“, 16.2.2013.

Колумна КУЛТУРНИ ПОЈАВНИК

АНТОЛОГИЈА

Пише Милутин МИЋОВИЋ

Види ти њега!!!? Види ти њега! Види ти - шта

нам он учини?! Док он не направи своју антологију,

сви смо били у антологији. Сви смо били- - сви знају

да смо били! Били, смо, није то само било у нашим

главама?! И ко ништа није знао, знао је то.

Све нас је једнако сунце гријало. Свима нам је

било пространо на Језерском врху.

Све је наопако у Црној Гори, а то је једино било

нормално. Зато што је једино то било нормално и праведно,

све друго, наопако, некако се могло трпјети.

Он се једини нашао да то не зна! Или да не уважи

то што свако зна. Што се није смјело помицати.

Тако је јединио било најбоље А Андрија учини, како

је најгоре, и најнеправедније. Горестју нас је великом

напоио.

Ко је тај Андрија Радуловић? Ко је уопште он?

Он који је одоскоро. Он који је одоскоро написао десетак

књига, и зграбио тридесетак награда. То није реални

живот, то је филм! Он игра у филму који је неки

скривени режисер режирао? Он не иде ни у један

град, гдје није добио какву награду! Не у град да не

иде, гдје није добио књижевну награду, него не иде ни

56

у ту државу. Уопште не путује у државе које му нијесу

додијелиле неку награду. Које су му додијелиле више

награда, њих чешће посјећује.

Америка га неће гледати док не добије Витменову

награду. Нека само покушају да га позову, онако,

на неки пјеснички фестивал, или слично. Тога

филма неће гледати. Крстари Европом, али Шведску

заобилази у широком луку. Мимо Петрограда, не пролази

у том правцу. Наднесе се само на плићак Балтика,

одмахне шеширом, и враћа се кући.

Оваква Антологија какву је он направио, за Црногорце

је погибија. Како неко може бити први, а тамно

неко – трећи, пети, и девети... и не знам који? Како

некога може бити више него га има, а другога нема,

ни колико га има? Како уопште да некога има, а некога

да нема, на Језерском врху – ко то може да каже!?

Он неком Црногорцу да каже ко је, или, колики

је?!!! Е, мало је много, па нека је Радуловић! Е, што је

много, много је, Радуловићу, па нека си Андрија!

Покошена је Подгорица твојом црном косом.

Никад се овако није зацрњела. Не чује се више распјевана

радост. Не разгоријевају се пјеснички митинзи.

Замислио се међу нама и ко прије никад није ништа

мислио.

Ево нас, као да нас нема! Може ли бити – е је ово

овако, ил нас очи сопствене варају?! Ко је скинут с Језерског

врха, гдје би могао бити!?

Док смо сви били у антологији, било је нормално.

Било је нормално, иако је било све ненормално у Црној

Гори. Сад је у ненормалној Црној Гори, све нор-

57

малније од ненормалне Антологије Андрије Радуловића!

Анатемате све који су на њој радили, који су је

припремали, уређивали, плаћали, да то застиђе изађе

на свијет!

Били смо у антологији од зоре до мрака. Неко

сунце нас је гријало с покошеног Језерског врха - а

сад, не може изаћи ни на попишану улицу, ко није у

тој наопакој антологији.

Куд ће Црногорац излазити међу људе, ако није

у антологији? Ако није антологијски примјер човјека

и Црногорца?!

А сад озбиљно: Нормално је, опет кажем, да

заболи пјеснике који се не нађу у Антологији, посебно

Црногорце, што и јесте злочин према нечувеним и невиђеним

вриједностима. Али, шта боли оне који то

нијесу!? То може само Црногорца – да заболи оно чега

нема.

Црногорски паметар, Сула Радов, гле, предак

Андрије Радуловића, реако је: Ако ћеш судити право,

мораш неком учинити криво! И ко би рекао да је то он

рекао за њега, свог далеког потомка. И да је та ријеч

послије сто педесет година, опет скочила у ватру, да

провјери своју основаност?!

58

„Дан“, 17.2.2013.

ОДГОВОР НА ТЕКСТ „РАДУЛОВИЋУ, ДОЂИ

СКРОЈИО САМ ТИ ОБУЋУ”

ГЛАНЦАЈ ДОК ДОЂЕМ

Андрија РАДУЛОВИЋ

Сликар Апел, који је сликао тако добро да су и

птице слијетале да кљуцају његово грожђе, и чију је

чувену реченицу (обућару, не даље од ципела) упућена

човјеку који је покушавао да поправља његово дјело,

вјероватно није ни слутио, да ће једног дана, и то

после више од два и по миленијума, на Балкану, у Црној

Гори, у листу „Дан“ бити тако актуелизована и допуњена!

Ексклузивно обавјештавам другове, који неуморно

раде на мом маркетингу, да припремам антологију

„Аматери трче почасни круг“, гдје ће поједини

велеумни ликови имати читава одјељења. Вријеме је

да се тај и толики коровњак сагледа на неки начин.

Једно је сигурно, антологија коровњака ће бити читанија

и тиражнија од актуелне, о чије обале разбише се

толики „пијани бродови“ и мале барке!

59

„Дан“, 17.2.2013.

СА СЛУХОМ И СЕНЗИБИЛИТЕТОМ

Алек ВУКАДИНОВИЋ

Приредио новинар „Дана“ Светлана ЋЕТКОВИЋ.

Антологија Адрије Радуловића је врло професионално

урађена. Избор пјесама је извршен са слухом и

сензибилитетом. Радуловић се показао као пјесник

широке културе и изразитог интелектуалног капацитета,

што је основни предуслов за овакве подухвате –

прокоментарисао је за „Дан“ пјесник Алек Вукадиновић.

Вукадиновић, који се поред поезије интезивно

бави и лирском прозом, има замјерке на рачун техничког

рјешења ове књиге. То је једина мана Антологији

која је „врло професионално урађена с пјесничке

тачке гледишта“.

Алек Вукадиновић је својевремено био предсједник

Београдске секције писаца Удружења књижевника

Србије. Поред поезије, пише лирску прозу,

чланке и есеје о књижевности. Једно вријеме био је

уредник часописа Удружења књижевника Србије „Relations“.

Током седамдесетих на Трећем програму Радио

Београда коментарисао је појаве у култури и

умјетности.

Алк Вукадиновић је заступљен у бројним антологијама

српске поезије у земљи и свијету и у већини

међународних енциклопедија и лексикона. Превођен

на стране језике. Члан је Српског ПЕН клуба и Удружења

књижевника Србије.

60

„Дан“, 18.2.2013.

ОДГОВОР НА ТЕКСТ „ГЛАНЦАЈ ДОК ДОЂЕМ“

СПУСТИ ГЛУВУ СЛУШАЛИЦУ


Штамапаће се књига полемика о овој антиантологији,

гдје ће се упоређењем видјети како је аутор у

полемици бирао колаче које ће појести од оних које је

за све спремио, а полемиком му је на њих указано,

остајући без праве ријечи, сада прелазећи и на едукацију.

Посебно је интересантно, што није наведено, да

пјесници који су од аутора ангажовани „подмазивачи“

продаје и похвале, који овдје учествују са приказима,

нијесу независни оцјењивачи но у антологиији „награђени“

појединци, који хвале коња којег јашу, међу

којима је и толико велик пјесник (М.М.) да је плагирао

стихове овог обућара, тако названог од пуцача себи

додијељених пенала и награда. Савјетујем га: Бар

једном спусти глуву слушалицу и одговори на питања

којим те оптужујемо, а забаву остави за крај, ако се

будеш имао чему радовати.

61

„Дан“, уторак, 18.2.2013 (19.2.2013, исправка)

МР АЋИМ ВИШЊИЋ РЕАГОВАО НА НАПИСЕ

АНДРИЈЕ РАДУЛОВИЋА И ИЛИЈЕ ЛАКУШИЋА

ВРИЈЕМЕ ЈЕ МАЈСТОРСКО РЕШЕТО

Пише Аћим ВИШЊИЋ

Реаговање господе књижевника Андрије Радуловића

тзв. антологичара и колеге му Илије Лакушића у

ДАН-у од 15. фебруара, на страницама Култура, на

мој текст, Антологијско антињегошевство антологичара,

у истој новини и истом мјесту, 14. фебруара текуће

године, у најмању руку ме је затекло неписменошћу

тих аутора и нарочито злобношћу и најнижим

нивоом комуникације са неистомишљеником. Очигледно

да неуки људи не посједују минимум знања и

културе о полемици и њеној суштини, која, ако хоће

да буде књижевна, отмена и на сваки начин издигнута

изнад личног и приватног, мора се стриктно тога и

држати.

Намјера ми је била и остала да одреагујем на

огромни промашај тзв. антологије, а у поводу Његошева

јубилеја. Погрешно је мислити да је г. Радуловић

сам склепао ову књижицу, што се да видјети по

регистру логистичара, те сам имао намјеру да запарложену

и приватизовану књижевну сцену у ЦГ „провјетрим“

од неталената и умишљених књижевних величина!

Наравно да мој искорак ка томе задатку није

и нема за циљ свађу, личну и сваку другу нетрпељи-

62

вост, већ искључиво културни и стручни дискурс! И

уз то, што се мене тиче и чашица пића и непомућене

људске односе! Но, од мене то само не зависи,па препуштам

другима да се опредијеле како ће.

Да су поменута господа на мом образовном и

стручном, па наравно и литерарном нивоу, ласно бисмо

се разумјели, али у њиховом миљеу појава образованијег

писца се доживљава катастрофично, што се

види из реаговања, гдје су се потезали за мојом магистарском

титулом као да је то гријех, или преступ.

Наравно да разумијем те комплексе и жао ми их је.

Учим их, образовање није и гаранција да је, или да ће

неко бити успјешан литерарни и уопште књижевни

стваралац, али исто тако није ни сметња. Но, без

књижевног образовања не улази се у озбиљније књижевне

подухвате.

Спочита ми тако друг Лакушић да је на извјесном

научном скупу, о његовом пјесништву било доста

учесника, „махом доктора наука, што господин Вишњић

себи не може дозволити“. Шта ли му ово тек

значи? Очигледно образовно храмање. Господин Вишњић

је магистрирао на цјелокупном Његошевом пјесништву,

а постдипломске студије завршио на водећим

универзитетима екс Југославије. У Загребу, на

Филозофском факултету, на смјеру историја и теорија

књижевности и у Београду на Филолошком факултету,

на смјеру наука о књижевности. Мој просјек оцјена,

са оба Универзитета, је 9.70, са само три деветке, а

остало су десетке, а мој ментор, већ славни, проф. др

Мило Ломпар ми је уписао, само, десетку! Сад сам

63

докторанд на теми Филип Вишњић, „Српски Хомер“,

а неће дуго потрајати па ће овај песник одбранити и

ту славну тезу, сасвим сигурно не са мањом оцјеном!

На славној теми, јер је то први докторат за који се неко

одважио да уради, о овом српском генију, иначе

мом духовном и родственичком претку!

Тај сегмент сам већ обрадио и за свагда отклонио

неизвјесности о Филиповом поријеклу! Дакле,

два српска генија, Филип претходник и Његош сљедбеник,

на кога се Његош угледао, и њихова поезија,

уткане су у моје високошколске дипломе (садашњу и

будућу) па изгледа да се овај Вишњић, ипак, разумије

стручно у тајне велике поезије!

А о мојој поезији највећи писци, професори универзитета

и критичари, као и читаоци, говоре са највећим

уважавањем. Једино, господо, Ви „антологичари“

то не умијете, или Вас нешто друго спутава!?

Можда Пирамида, Ваш „антологијски“ заштитни

знак, или седамнаест (17) књижурина, уз ваше реаговање!

Случајно 17 ?!

Образујте се, ипак, малчице, Полемичари! До тада,

остајте ми са „антологијом“! Бројем 17 и Пирамидом!

64

„Дан“, 19.2.2013.

ОДГОВОР НА ТЕКСТОВЕ „ВРИЈЕМЕ ЈЕ

МАЈСТОРСКО РЕШЕТО” И „СПУСТИ ГЛУВУ

СЛУШАЛИЦУ“

ТАЧКА


„Ефендија, ти не угонета

Око шта се ово окупило,

Но си с краја почео тањега.

А мудар си и књижевник, кажу,

На некакву ћабу притвдио;

Али ти се јошт хоће памети –

Потежа је ова наша школа.“

Прекидам сваку полемику у вези мог дјела – антологије

„Језерски врх“ са А. Маркушом и А. Вишњићем,

који су ме бесомучно напали ничим изазвани. По

порукама које јавно шаље друг архитекта, види се да

је љубитељ литературе М.Пуза. А до таквих порука

држим колико до лањскога снијега!

Овај разговор имао је смисла, тек као потврда

демократских токова и тонова у медијском животу.

Наравно, показала се и отвореност листа Дан за

актуелне теме лијепе књижевности.

65

Нажалост, моји преамбициозни „критичари“ нијесу

разумјели Његошевски подвиг и спомен у времену

које се поноси неким сасвим другим вриједностима.

Видјело се да њихове амбиције премашују чак и

Штировник! А намјере су им, што и ћорав види, неке

посве друге, тако далеко од естетике, а бојим се и од

етике.

А „умјетност је озбиљна као природа“, каже Гете.

66

Реаговање 19.2.2013. на „ТАЧКА“ А. Радуловића

ТАЧКА УЗ ТАЧКУ


„Дан“ ово није објавио рачунајући да је Радуловић,

како је казао, отказао полемику, који се касније предомислио

и поново јавио.

Наслов:

Од: andrijamarkus

,,ТАЧКА УЗ ТАЧКУ,, - крај полемике

ТАЧКА УЗ ТАЧКУ.doc

Са веома кратким ,,ТАЧКА УЗ ТАЧКУ,, дошло

се до краја полемике.

.... Успјех је Редакције ,,ДАНА,, да је

спровела изузетно важну полемику а да није

морала да интервенише да би се, због

дужине, прекинула... То се лакше остварује

кад један полемичар изузетно скрати

реаговање, па онај други не може да

реагује са већим бројем редова.

Поздрав,

Андрија

67

РЕАГОВАЊЕ НА „ТАЧКА“ АНДРИЈЕ

РАДУЛОВИЋА

(и друге тачке, као посљедње)

ТАЧКА УЗ ТАЧКУ


Уз тачку на реаговања коју је поставио Андрија

Р. ево и тачке Андрије М. са већ најављеним да ће се

све читати у књизи, која ће се за ово штампати. На

карају Радуловић у помоћ против мене позва и Његоша

– цитатима, остајући без својих ријечи да нас едукује.

То му није помогло да у свега девет претходних

мојих редова схвати да се слажемо – да сам ја љубитељ

поезије, али своје, а Радуловић је љубитељ моје

поезије кад је неко други плагира и потпише као своју,

да тог аутора убаци у антологију.

68

„Дан“, 20.2.2013.

ПОВОДОМ АНТОЛОГИЈЕ „ЈЕЗЕРСКИ ВРХ“

ЗНАЧАЈНО ДЈЕЛО НАШЕ КУЛТУРЕ

Пише Радојица Ф. Булатовић, књижевник

Ишчитавајући антологију поезије „Језерски

врх“ Андрије Радуловића, која прославља поезију наших

гласовитих пјесника, узимам себи за право да

кажем, да се у потпуности слажем са мериторним

оцјенама великог српског пјесника Алека Вукадиновића,

уважене универзитетске професорице др Лидије

Томић, као и са књижевником Илијом Лакушићем који

истичу вриједности ове антологије.

Дакле, сви они истичу да се ради о једној значајној

књизи наше културе. Шта више, сматрам ову

антологију подухватом!

Црна Гора је у имену и дјелу Андрије Радуловића

коначно добила пјесника који се поштује, уважава

и награђује ван њених граница. Зато се чуду начудити

не могу да се обрушавају на човјека и пјесника

који проноси славу Црне Горе.

Као што Радуловић наводи у предговору своје

антологије: „Земље које немају своје пјеснике и не

постоје. Неко је добро рекао да је Хомер вреднији за

Грчку него сва њена обала.“

Шта би ми били данас без Његоша? Шта би смо

69

били без Октоиха? Шта би смо били без пјесника и

умјетника који нашу земљу уписују у сам врх Европске

културе.?!

Био је у праву Новица Тадић! У праву је и Андрија

Радуловић, који је по ко зна који пут показао

изузетну грађанску и интелектуалну храброст и одлучност

да стане иза своје ријечи и свога дјела, као

што и приличи великим пјесницима и људима рода

мога!

70

СМС-ПОРУКЕ

Између Андрије Маркуша и Илије Лакушића

Поруке поводом Радојице Ф.Булатовића, 20.2.2013.

10,31 часа, Андрија Маркуш:

Илија. Молим те кажи: Ко је овај што у данашњем

„Дану“ Радуловића упоређује са Његошем? Њега немам

у списку чланова Удружења. Питам колегу који

познаје највише наших пјесника. Он ми каже да са

тим именом има само један новинар, а не књижевник.

Други ми рече да питам Његоша, кад га тако добро

познаје. Сјетио се Радуловић да нађе књижевника без

дјела да ми о њима не бисмо писали.

10,39 часа, Илија Лакушић:

Има двије књиге поезије, остало не знам.


Илија. Значи ни теби као пртедсједнику Удружења

књижевника није познато ко је он. Ако су нам толико

велики непознати пјесници, колико су велики познати,

као Радуловић?

Поруке поводом афоризма, 14.2.2013.


Илија, твој некад колега по функцији у општини, мој

71

брат: ти секретар културе, а он секретар стамбенокомуналног,

давно је објавио афоризам, примјенљив и

на оркестар око ове антологије, поготову на изгледе

да оркестар преживи: КАД СУ СЕ САБРАЛИ, ОДУ-

ЗЕЛИ СУ СЕ. А у тој антологији је, баш, човјек који

је послије брата објавико тај афоризам. Поред оног и

овог што су од мене плагирали који су такође у антологији,

ми сада истражујемо да ту није ко је плагирао

нашег оца пољопривредника, врхунског косача, који

се напластио стогова као Радуловић награда.

13,47 часа. Илија Лакушић:

То је, колико знам, афоризам трећег афористичара…

13.49 часа. Андрија Маркуш:

И тај га је објавио послије мојег брата.

72

„Дан“, субота 23.2.2013.

КУЛТУРНИ ПОЈАВНИК

Милутин Мићовић

ЈЕЗЕРСКИ ВРХ


Ко је овај пламен зажегао!? Док Андрија не сачини

Антологију, ја ово никад нијесам мислио. Може

ли бити да је ово овако!? Ако је ово овако, ја више не

знам ко сам, ни гдје сам, ни шта сам у животу радио!?

Можда се десило ово, да ја мислим, што прије

нијесам мислио!? Себе не препознајем! Као да се на

мене обрушио Ловћен?! Ако ми се ниједна пјесма није

могла попети на Језерски врх, шта сам радио у животу!?

Шта сам мрчио толико годинах?

Ја сам мислио да је пјесма пјесма, и тачка! Шта

има ту да се више мисли?! Чуо сам од добрих пјесника,

оно што сам и сам осјећао, - да пјесма прво почне

да зуји у ушима, а онда се, тај зуј препише, и то је пјесма!

Нема шта ту више да се мисли и филозофира. Тако

мисле сви пјесници са којима сам ја разговарао о

поезији. Ти си пјесник - пјевун, ако си успјешно преписао

и уримовао зујање своје пјесме из својих рођених

ушију.

Пјесма може да дозуји откуд она хоће. Може да

дозуји с расцвјетале липе, може да зуцне с улице, може

да груне из крчме, може да зукне из какве елементарне

непогоде, може да прозијева из поподневног

73

умора, или да загрми из фолклорног донебесја. Рођеним

пјесницима, пјевунима, увијек нешто зуји у ушима

и бруји с језика... По томе ћете их познати!

Истина, треба разликовати зујање пјесме од других

зујања и брујања. Зато треба посебно истанчан

слух, да можеш чути и оно чега нема. Може пјесник,

када му није сасвим изоштрен слух, да препише неко

друго зујање, рецимо зујање пчела, или мува, или неких

других инсеката. Јер пјесничке уши су много наивне.

Оне у све вјерују, па некад и од обичног зујања

мува, помисли да су неки мистични гласови.

Нарочито, кад огладни душа предивног зујања и

брујања, пјесник може просто да препише неке халуцинатне

гласове, који почну да се јављају мученици.

Није лако бити пјесник, и раздвојити зујање пјесме у

ушима, од других зујања и брујања која се, у нашем

зловремену, умножавају на штету поезије.

С друге стране, има, кажу, пјесника, оностраника

и мрачњака, који кажу, да пјесма није зујање, него

неки дубоки унутрашњи покрет и, преокрет. Ти кажу,

да исти човјек не улази у пјесму и излази из пјесме.

Ако уђе у праву пјесму, из пјесме излази, други, нови,

препорођени човјек. Који је више постао онај први,

кога је тражио у пустињи. Они кажу, да нарочито пјесма

дјелује на мушку (или женску) силу, да доводи до

огњеног стања цио живот. Да небо, у тим моментима,

силази у човјека. Да виле, или музе с Језерког врха,

жарко зажеле да се умешају у таквом чудном собитију

душе. Пјесма, кажу такви филозофи, нешто је првобитно,

и, чак, ратничко!

74

Међу њима има таквих лудака и фантазера, који

генијалност повезују са гениталијама. Они заступају

чак такву простачку етимологију, по којој је, чак сваки

надарени гениталац предвиђен за неког генијалца.

Зато, ваљда, међу њима има толико магараца, коња,

јарчева, овнова и бикова. Хороскоп им је додијелио

таква знамења.

Антологија, Језерски врх је можда нека ратничка

књига! Ја мислим да је то истина. У њој нема ниједне

епске пјесме, али је по нечему ратничка. Објавила

је рат међу браћом. Јер више нијесу сви исти. Неки

су се подигли до Језерског врха, неки су остали доље,

да зује по нашој градској периферији. Ови тамни мистици

уображавају, да пјесма, покрене ли и дубинску

гениталну силу, може издићи човјека на Ловћен, да га

напоји првим сазнањем и бескрај ведрином. Над свом

овом грдном мјешавином. И то је, за антологичара

вјероватно био критериј, за излазак, и улазак у Језерски

врх!

Да, то су такви типови, којима је у срцу рат, а на

устима неразумљиве ријечи. Којима човјек ништа не

може вјеровати. Који се не откривају никоме до своме

богу. Од кога нема црњег и препреденијег ђавола.

Знамо ми њих, осјећамо их инстинктивно. Непрестано

зујање и брујање у нашим ушима, уствари нам само о

томе говори. Тек смо то сад превели на свој прости и

очигледни језик. Нема више заваравања. Све је чисто

као дан. Језерски врх, кога нема, о свему нас је обавијестио.

Луд би био ко би покушавао да другачије преводи

многа брујања и зујања у нашим ушима.

75

„Дан“, субота, 23.2.2013.

ТРЕЋИ ОДГОВОР „АНТОЛОГИЧАРИМА”

СВЕВИДЕЋА „АНТОЛОГИЈСКА“ ПИРАМИДА

Пише мр Аћим ВИШЊИЋ

Ако би господин Андрија Радуловић одиста био

независни склапатељ ове сиве књижурине, изван Јубилеја,

не бих ни словцета заметнуо! Будући да није и

да је ријеч о Његошевом јубилеју, реаговао сам и не

одустајем о светогрђу, под злокобним теретом пирамиде,

на насловној корици, али и сволтаном пирамидом

од седамнаест књига, (17 -?) уз текст одговора

прозваних „антологичара“ („Дан“, стр. Култура,

15.02.) о којима „полемичари” ни слова не зуцнуше,

осим, што се узгредимице, „ономатопејски“ огласи

„полемичар“ Лакушић, са својим, а о себи - (Б)у...!

Ниски ударци и Даље!

Можда би био много успјешнији, својим пјесничким

(ан тологијским) естетизмом о мувама, Вишњићевом

Шарцу опјевати мувске предјеле, иза седла,

пошто му је то омиљена аксиологија! Морам признати

да, заиста, мувски пјесник, естетичар, није сли-

76

јепац, јер опјесмотворити хоризонте властитог „раја“

мувом, ка његовој „перцепцији естетског“! Па отуда и

не може више узлетјети од своје опсесивности ниским

летом! „Према свецу и тропар“, народ рече!

Иначе и Филип и Аћим, оба ВИШЊИЋИ, бавише

се и баве се небеским приликама, бјелинама седам

неба, у којима луча микрокозма би Богом наречена

Великом Раду Томову! То је наш свијет, где нема мува!

То су више сфере! А, Језерски врх докучив!

Да не заскочише и број седамнаест, (што у масонерији

има најкрвавији и најгнуснији печат) онда не

бисмо имали нарочит разлог да било шта глагољимо

са Радуловићем, „естетичаром“ пирамиде. Овако, очекујемо,

да нас и ликовно „едукују“, а примијетили смо

да не добише апологетске комплименте на рачун ликовности

„антологије“. Нећемо се, у случају одговора,

задовољити еклектичком естетиком, већ демонстрацијом

знања, знањем!

Што се тиче поруке цитирањем Његоша, дегутантно

је, јер је ријеч о цитираоцу који баштити „естетику“

уског круга, пирамиде, избиратељу „антологијских“

стихова са именицама „курве“, „Пророци онанишу

око торња“...„за везене гаћице лила“...итд..итд...

А, Његошев лик жене, раван је лику богиње!

У некој другачијој књизи и прилици, сасвим

пристоји све ово понудити читаоцу, јер поезија, ако је

то, нема табуа, ограничења мотивских, критерија бонтонских...

Дакле, г. Радуловићу, радо ћу Вам одржати низ

естетичких предавања на тему Његош: философија,

77

антропологија, литургијска, умјесто метафизичка димензија,

национална димензија, стил, језик, метрика,

ритам... Али, уз само један услов: Морате издвојити

тродуплу своту, јер еклектике и приучене учитељчиће

није баш лако учити!

А, што се тиче модерног и Вашег „награђеног”

стихотворства, тек ту имам „мерак“ да Вас уведем у

цио један вијек „модернистичког“ пјевања, или кукања

и лутања, све од Бодлера, Поа, па закључно са

Рембоом и Малармеом, пјесницима понора, и паралелним

прегледима поетског модернизма, по националним

књижевностима! Укључујући и Рабиндранта

Тагору, са: „Ко си ти, читаоче, који ћеш послије стотину

љета, читати пјесме моје“; Градинар!

Наравно, не бих пропустио изузетно задовољство

да Вам компаративно укажем на велике, „бијеле“

стихове пјесника Гојка Божовића, као и на, одиста велику

поезију, која је заробљена у овој јубиларној

СКАРЕДНИЈИ, под пирамидом! А мање заступљенија

од ауторских „антологичара! Услов је да донесете

академску, руску титулу као Мира Марковић, као и

све румунске и бугарске, са пјацета... Са пирамидашким

знамењима. Ми знамо какве су наше робе, без

одличја маркетиншких!

На крају, а задуго ћемо се ипак бавити овом темом,

ријечи великих о поезији Аћима Вишњића, насупрот

вама: Жарко Команин – „Хук Вишњићеве поезије,

силина њеног Ероса(сна) и моћ њене митске ауре,

као да истјерују ватру из пјесника и из његових стихова.

`Чилим, цеде ме песме`, каже пјесник. Пјесникова

78

заносна Анави, попут Поове Анабел Ли, твори љубавне

јаде, који се кристалишу и као љепота и као чежња

и као бол; улази у језичко усијање у коме се грли лирско

и мисаоно треперење. Књига `Жена Жетве Анави`

је раскошна пјеванија Аћима Вишњића, која тражи

пут ка Богу и пут ка Еросу... при том Вишњићев бол

је осунчан, Вишњићево трагично осјећање свијета је

освијетљено сном о љепоти језика и сном о љепоти

жене. Пјесник Вишњић је пронашао свој звук, Вишњић

има свој аутентичан пјеснички глас. Све је у

збирци `Жена Жетве Анави` сливено, сведено, језички

разиграно, богато и узбудљиво, као да је цијела збирка

једна пјесма и један сан“.

Књижевни критичари, Мимчило Голијанин, Мирослав

Радовановић, па проф. др Милош Ковачевић,

Радоје Симић, Михаило Шћепановић пишу о „Вијенцу

српском“ сазданом „његошевским десетерцем”,

као „великој пјесничкој књизи”, налазећи је између

Филипа Вишњића и Његоша, а Голијанин то именова

са, „Искорак у бесмрће”. Пјесникиње Милица Краљ,

Милица Бакрач, те Момчило Бакрач и други значајни

аутори, придружују се јединственом вредносном исказу,

већ забиљеженом!

Него, шта би са поезијом Радована Караџића,

(Рашо, дивно ти је у Хагу, па те „антологичари“ заобилазе,

јер нијеси на власти! А, они су научили на

властодржачке привилегије!) Радована Маркова Караџића,

Ранка Радовића, Тодора Живаљевића, Радована

Бећировића... многих других.... Пардон, „бијели“ пјесници,

„механика времена“, ваш „естетички детерми-

79

нант” десетерца то не дозвољава!

Отуда пирамида пред Језерским врхом, отуда

број 17 и ваша мимикрија. И наше „сљепило“ и наша

видовитост! И, други и жешћи атак на Језерски врх од

пијука и маљева!

Али, гром означава мјеста у којима пирамида

упире шиљак!

80

Дан“, 25.2.2013.

НАСЛЕДНИЦА АУТОРСКИХ ПРАВА ВИТА

НИКОЛИЋА НАЈАВИЛА ПОКРЕТАЊЕ СУДСКОГ

СПОРА ПРОТИВ АУТОРА И ИЗДАВАЧА

АНТОЛОГИЈЕ НОВИЈЕГ ПЈЕСНИШТВА СРПСКОГ

ЈЕЗИКА ЦРНЕ ГОРЕ

ПЉУШТАЋЕ ТУЖБЕ ЗБОГ

„ЈЕЗЕРСКОГ ВРХА“

Приредио новинар „Дана“ Васо Станишић

Први пут од очеве смрти поднијећу тужбу, не само

за повреду ауторских права, већ и за наношење тешких

душевних болова и злоупотребу имена – најавила

је Даница, кћерка пјесника Витомира Николића

Кћерка пјесника Витомира Вита Николића, Даница

Николић, која је уз мајку Јелену Николић, наследница

ауторских права на цјелокупан књижевни

опус оца, најавила је тужбе против аутора и издавача

антологије новијег пјесништва српског језика Црне

Горе „Језерски врх“. Она је на статусу свог фејсбук

профила саопштила да ће то учинити након консултације

са адвокатом.

– Извјесни Андрија Радуловић је у некакву своју

антологију „новије српске поезије“, названу „Језерски

врх“, уврстио и пјесме мог оца. Нити је извјесни

Радуловић питао за дозволу, нити нам се било ко од

два издавача („Штампар Макарије“ и Књижевно дру-

81

штво „Његош“, дистрибутер дневни лист „Дан“) обратио

за одобрење – пише Николићева.

Она је у изјави за „Дан” поводом објаве на фејсбуку

потврдила да стоји иза сваке написане ријечи уз

напомену да „није ријеч о новцу“.

– Само због њиховог заједничког безобразлука

и дрскости, први пут од Витове смрти ћу поднијети

тужбу против свих њих, не само за повреду ауторских

права, већ и за наношење тешких душевних болова и

злоупотребу имена. Послије вечерашњег разговора са

мојим адвокатом, имам намјеру да их квалитетно забавим

о јаду, дужи временски период – објавила је

Николићева, на фејсбуку у ноћи између 23. и 24. фебруара.

Она је такође навела да ако могу лични пријатељи

музичари да је контактирају у намјери да обраде

неколико пјесама за своју душу, да „може и Андрија

да види је ли жив ко од нас, ето чисто из пристојности“.

– Врло сам љута, јер сам не тако давно одбила

једну понуду сличну овој – навела је Николићева.

Приређивач антологије Андрија Радуловић је у

изјави за „Дан“, поводом најављене тужбе Данице Николић,

рекао да је пјесник Витомир Николић одавно

обезбиједио своје мјесто у нашој савременој књижевности.

– Отуда сам сматрао да ни у антологији „Језерски

врх“ не може бити заобиђен. Имао сам част да

кратко пријатељујем са њим захваљујући његовом

пријатељству са мојим оцем. Савјест ми је потпуно

82

мирна јер сам прије свега консултовао књижевност.

Шта више, дубоко сам убијеђен да ни Вито Николић

не би имао ништа против што је заступљен у књизи

„Језерски врх“ која се појавила у част 200. годишњице

Његошевог рођења – рекао приређивач антологије

Андрија Радуловић.

Николићева је подсјетила да је њен отац преминуо

1994. године и да су она и мајка Јелена једине наледнице

ауторских права која престају 70 година након

пјесникове смрти, односно 2064. године.

– У припреми је збирка Витове поезије и то је

један од разлога зашто сам одбила и недавну, сличну

понуду да се такође у једно дјело уврсте стихови мог

оца. Такође, постоји и лични разлог, а то су пјесници

са којима није разговарао а са чијим стиховима су и

његове пјесме међу корицама антологије коју је Радуловић

приредио – изјавила је Николићева за „Дан“.

Мићовић: Извињавамо се

– У антологији „Језерски врх” нашли су се одабрани

пјесници српског језика од којих је већина још

на овом свијету. Међу овим пјесницима су, дакле, и

они који су напустили нашу малу планету. Један од

њих је, драги и велики пјесник, Никшићанин, Витомир

Николић. Непосредно осјећајући његов неконвенционални

и боемски дух, нијесмо тражили формалне

услове да се нађе за великим столом пјесника са којима

је често друговао. Овим писмом касним, извињава-

83

мо се његовој кћерки ако је дошло до неке формалне

повреде. Знамо да се, поезија, за коју је Вито живио,

радује – рекао је Милутин Мићовић, главни уредник

антологије „Језерски врх“ за „Дан“.

Николић високо вреднован

– Чуо сам да је Антологија „Језерски врх“ изазвала

праву малу пометњу, незадовољни су једни што

нису заступљени, други што нису са више пјесама, а

ево и једног реаговања зато што је пјесник Витомир

Николилић заступљен у Антологији. Нажалост, многи

ранији антологичари нијесу вредновали Николићеву

поезију, а Андрија Радуловић је вреднује веома високо.

Било би за очекивати да би се породица Витомира

Николића с разлогом бунила да Николић којим случајем

није у Антологији. Овдје је ријеч о једном ауторском

пројекту, и ми смо тај пројекат прихватили као

такав – рекао је за „Дан“ Дејан Мићић, из Издавачке

куће „Штампар Макарије“, из Београда.

84

„Дан“, 25.2.2013.

ОДРЕКНИ СЕ МОЈИХ СТИХОВА


По други пут Милутин Мићовић ме прецизно

прозива на његов начин „овај – онај“, без навођења

имена, а да се зна ко је, на двије столице сједећи. Из

своје колумне „Културни појавник“ (са мо га линија

дијели на истој страни), брани свој пословни интерес

у (Ан ти)антологији Андрије Радуловића, као суиздавач

и уредник те књиге, по методи – хвали коња којег

јаше.

Грдно се вара да га та линија штити док је на

линији те (Анти)антологије: истрчи из свог дворишта,

уједе и врати се.

Док полемишем са Радуловићем, он ме, да изгубим

корак, преко ове линије (као пре ко конопца у

боксерском рингу) вуче за рукав, што не би требало

да ради, ако не из захвалности што моје стихове потписује

као своје, оно што: колико ја одем доље, толико

он иде за мном, јер се на мене ослања. Зна добро

кад се срео са тим мојим стиховима и којим поводом.

Било је то 1994. у књизи „Ђаволи и људи“, која је постала

најмања књига са највише пјесника којима је

била узор, о чему је „Дан“ својевремено писао у наставцима.

Ја сам потом од мени узетих стихова па

враћених – направио поприлично дугу својеврсну поему

„Лажирог“, која је на мом сајту

http://www.andrijamarkus.com у дијелу ,,Сличности...“,

85

гдје је Мићовић (упу ћен у полемици) нашао и оно

што је од мене преузео.

У ,,Дану“ су 16.2.2013. објављени моји и Мићовићеви

ставови о овој Антологији, али не у међусобној

полемици. Ту су, по истој теми, мени биле свезане

руке, а Мићовићу одвезане, кад је из мојег чланка случајно

изостављен пасус са ријечима о наградама А.

Радуловића. Наспрам тога, Мићовић је баш дао акцент

на те награде, уз веома увредљив однос према

пјесницима који нијесу заступљени у тој антологији,

међу којима сам и ја, још акцентиран као полемичар.

Мићовић нас је све, практично, ставио у општу антологију

од 660 хиљада Црногораца, који се, по њему,

љутимо што из те антологије нијесмо прешли у Радуловићеву

антологију. Текст мог реаговања дао сам редакцији

„Дана“ са напоменом да се исти објави ако

реагује М.М. преписивач мојих стихова, како сам га

навео у полемици са Радуловићем.

Мићовић је себе лако препознао, пошто са тим

иницијалима нико други није писао о Антологији, те

је у својој колумни 23.2.2013. под насловом „Језерски

врх“ загризао јабуку коју сам му понудио. Опет је одговорио

да се (не)зна о коме се ради – о мени.

Ево како Мићовић правда преписивање, које не

спори:

Он каже да пјесник може у своју пјесму да препише

и зујање мува, послије чега се са пјесмом аутор

препопроди и роди као нов човјек.

Кад су својевремено Хрушчова у Америци одвели

у фабрику за месне производе, казали су му: „Ми

86

овдје постављамо свињу, а на крају траке добијамо

кобасицу.“ Хрушчов је тада рекао: „Ми у сваком селу

имамо савршеније: уђе кобасица, а изаће свиња?“

Кад се моји стихови користе као сировина, па се

на крају производње добију они исти са истим знацима

интерпункције, о каквом се то новорођеном човјеку

може радити?

Ако сам у истој просторији само са Мићовићем

и Радуловићем, те ако Мићовић хвали Радуловића, а

неког другог куди, кога то без мене, и још поводом

оног што сам казао? Име у том случају, сувишно је

наводити.

Како сам издржао 20 година, издржао бих и ово

још мало да не помињем Мићовића како је вјежбао

перо на мојој поезији, док, ево још два пута вјежба перо

и на мојем имену, прво „около – наоколо“ уз моје

ријечи на истој страни поводом оног што сам за другог

казао и сада додатно, придружујући се саборчевој

квалификацији „обућар“, и својим мени дариваним

епитетима.

87

„Архитектура“, Београд,

бр.128, август 2008.

88

„ Дан“, 26.2.2013

ОДГОВОР КЋЕРКЕ ВИТА НИКОЛИЋА, НОСИОЦА

АУТОРСКИХ ПРАВА, ПРИРЕЂИВАЧУ,

ИЗДАВАЧИМА И ДИСТРИБУТЕРИМА КЊИГЕ

„ЈЕЗЕРСКИ ВРХ“

ТУЖИЋЕМО И ПОРЕД ИЗВИЊЕЊА

Приредила редакција „Културе,, „Дана“

Покушај да заклоните нелегалне радње иза Његошевог

имена и повода објављивања антологије неће успјети,

нити сам посебно импресионирана вашим објашњењем

– наводи се у реаговању Николићеве

Кћерка Витомира Николића реаговала је јуче на

изјаве приређивача и издавача Антологије новијег пјесништва

српскога језика Црне Горе „Језерски врх“,

објављене у тексту „Пљуштаће тужбе због Језерског

врха“.

– Господо приређивачи, издавачи и дистрибутери,

радили сте противзаконито. Прекршили сте Закон

о ауторским и сродним правима. И то је једина чињеница

које ћемо, хтјели ви то или не, морати сви да се

придржавамо. То што се ви, потпуно неутемељено,

позивате на пријатељства, неформалне разлоге и неконвенционални

дух мог оца, не мијења чињеницу да

сте прекршили закон. Уосталом, управо пријатељи и

поштоваоци су ти који би требало да буду примјер поштовања

закона и уважавања имена – наводи Даница

89

Николић, кћерка пјесника Витомира, насљедница

ауторског права над његовим пјесништвом.

Она додаје да је „злоупотријебљено име Витомира

Николића сврставајући га у било који национални

оквир”.

– Наглашавам – било који. Све то сте урадили

без икаквог контакта, одобрења и разговора са породицом

Николић. Много пута смо имали прилику да

дамо дозволу за коришћење Витових стихова за разне

намјене, без икакве финансијске надокнаде, цијенећи

да је ријеч о вишим интересима и управљајући се начелима

којима ме је научио отац. Једно од начела која

сам усвојила од њега је и то да не дозволим да се његово,

моје и име наше породице искористи и злоупотријеби

у било коју сврху. Ваше колеге издавачи, са

којима смо као носиоци ауторских права имали коректну

сарадњу, свједоци су да се то начело налазило

чак и у уговорима које смо потписивали. А ви сте

учинили управо супротно – искористили сте и злоупотријебили

име Витомира Николића. Покушај да заклоните

нелегалне радње иза Његошевог имена и повода

објављивања антологије неће успјети, нити сам

посебно импресионирана вашим објашњењем – наводи

Николићева.

Она додаје да „извињење не дугују ни њој ни

њеној мајци, већ људима који су дали новац да купе

књигу чијим су објављивањем прекршени закони државе

Црне Горе и поштоваоцима поезије њеног оца...“

– Њих сте довели у заблуду да се његова поезија

на легалан начин нашла у антологији коју сте објави-

90

ли и од које, неспорно, зарађујете. Такође, ваше извињење

неће утицати на нашу одлуку да поднесемо тужбу.

С обзиром на то да међу вама препознајем и оне

који се готово свакодневно позивају на легализам,

увјерена сам да ћете се као легалисти понашати и

пред надлежним државним институцијама – закључила

је Даница Николић у реговању достављеном „Дану“.

91

„Дан“, 26.2.2013.

ОДГОВОР АНДРИЈИ МАРКУШУ

МАРКУШ, НЕ БРЉАЈ

Пише Милутин МИЋОВОЋ

Никад ни у пут(у) срео. Никад ријеч проговорио.

Никад, ни на један текст памфлетисте Маркуша

не обратио пажњу. Никад чуо да пише поезију, осим,

у овим његовим сумрачним, сумашедшим полемичким

задијевањима око антологије „Језерски врх“.

Извесни полемичар каже: „Ево како Мићовић

правда преписивање, које не спори: Он каже да пјесник

може у своју пјесму да препише и зујање мува,

послије чега се са пјесмом аутор препороди и роди

као нови човјек“.

Ако нађе овакву реченицу у мојем тексту, има

моју главу!

Ако не нађе, има за дуго да ми се не јави, нека

ради на себи, ако није касно.

92

„Дан“ сриједа 27.2.2013

ОДГОВОР МИЛУТИНУ МИЋОВИЋУ

АКО ЗНАШ ШТО СИ БИО, ЗНАЋЕШ

ШТО ЋЕШ БИТИ


Мићовић је избјегао да одговори на многа питања

по предметној (Анти)антологији и другоме, к о-

јим је себе дисквалификао као полемичара. Уз то поиграо

се „слабим“ памћењем, а ево сада и видом, да моју

поезију никад није ни срео ни ријеч о њој проговорио,

што је и једно и друго нетачно (а упутио сам га

на далеку, њему знану 1994.). Упутио сам га и на мој

сајт да под „Сличности” нађе поему „Лажирог”, гдје

је и стих који је узео од мене: „Ако знају што су били,

знаће – што ће бити“, који би био довољан одговор на

све. Ту је детектован као човјек коме не треба вјеровати,

као ни оним ријечима о (Анти)антологији „са

двије столице“ говорећи. Мићиовић хоће све нас да

убиједи да није писао о муви чије зујање преко поезије

преноси до новог човјека, за које сам му понудио и

Хрушчова као водича. Ја сам то кратко препричао, без

Мићовићевог уобичајеног у својој колумни распреда-

93

ња, гдје покушава да имитира, рећи ћу му кад се јави

– кога, инфузијом доспјелог у крвоток. Разлози су му

убједљиви као и за Вита Николића, којег су у (Анти)антологију

убацили да би га унизили, дајући му

двоструко мање простора но Мићовићу.

94

ЛАЖИРОГ колаж-поема

од сличних стихова пет аутора за вјежбу препознавања.

Андрија Маркуш саставио је ову поему од својих стихова

и стихова њима сличних од других аутора, насталих послије

његових.

Маркуш је то поставио на свој сајт www.andrijamarkus.com

на које је упутио читаоце „Дана“ чланцима овдје застумљеним

12, 25. и 27.2.2013. године. Прво се на сајту пронађе

„Сличности“, па „Лажирог“.

1...Стихови Андрије Маркуша – „А“ из његове књиге „Ђаволи

и људи“ 1994, објављени прије стихова осталих аутора

који су овдје представљени.

2...Стихови другог аутора „Г“.

3...Стихови трећег аутор „Р“.

4...Стихови четвртог аутора „М„ .

5...Стихови петог аутора „П“.

НАПОМЕНА: Доље, уз „А“, „Г“, „Р“, „М“ и „П“, наведене су

стране књига тих аутора гдје се стихови налазе.

Јуна 1999. А. Маркуш, без жеље – наметнуто, кроз полемику

у дневном листу „Дан“, изложио је дио ове сличности за

три аутора, а фебруара – марта 2013. исто у „Дану“, такође

кроз полемику и за четвртог аутора „М“ – први пут за њега

послије 19 година одлагања (почев од 1994), откривајући да

се „М“ односи на Милутина Мићовића. А. Маркуш, као до

тада тако ни послије, не би наводио име тог аутора (ни за

95

оне раније) да га исти није чак прозвао, и послије кроз полемику

вријеђао.

На крају поеме, дата је „Ближа анализа одломка из

„ЛАЖИРОГА“ упоредним представљањем стихова

Андрије Маркуша и Милутина Мићовића.

(„А“, стр. 5):

Ђавоље људе и ђавоље жене – зло,

не помињу – непоменом се од њих бране.

Нити су да причају, нити да не причају...

а причају.

Чувају се мађија, урока и свакојаких работа.

Не помињу их,

али им свугдје траг затиру.

Како – зна се,

не дају, Боже – мора се (...)

За сваки случај – ваља се.

(„Г“, стр. 9):

Не ваља се

Ни дању

а камоли ноћу

вука спомињати.

(„Р“, стр. 29):

Не помињати га ноћу

звао се како се звао,

непоменик.

96

(„А“, стр. 6. и 10):

У кам удрило (...)

Вазда помени чаробне ријечи.

Згорега.

Горе не може бити. Ваља се.

(„Г“, стр. 18):

Не ваља се

бајалицу коме да казујеш

јер јој се тако снага узима.

(„А“, стр.17):

Бајање је гледање судбини кроз прсте,

само не виде да ли су растављени.

Мало људи зна виме да излијечи,

краву да спаси.

Тајне ријечи и ђаконије читав се живот чувају,

само се пред смрт казују – моћ да не изгубе.

Срећом, мени их рече старица,

само да их не објављујем.

„Ваљаће ти“, рече, „некоме виме да

излијечиш.“

И нека буде (бидне),

казаћу вам их на самрти.

(„Г“, стр. 74):

Ваља се

да имаш

једну црну овцу

у стаду.

97

(„А“, стр. 11. и 12):

Поред бијелих, треба и једну црну овцу имати.

Да су ти вазда на броју.

Ако ти која запрагне,

четири јутра копривом истрљај виме.

Људи се не подсмјехују

да веће зло од којег бјеже

не дослуте. Мрка капа.

Не смију се смрти док је далеко.

А у боју љутом

у очи... смију се и пркосе;

све ће јој тада наплатити.

Главу чувају прије боја,

а тада – нека је узме коме баста.

Паметније од овога нема.

Паметнијем се смију,

а глупостима ако стигну – кад нико не види,

да им се не замјери (...)

Што треба чинити: зна се и ваља се.

(„Г“, стр. 80):

Ваља се

дијете мало омрчити

гаром са котла (...)

или да се стави чешањ

бијелог лука

ушије тисовина

негдје у поруб (...)

Ако је пород умирао

ваља новорођено

98

да се на раскршће изнесе

и звати за кума

првог који наиђе.

(„А“, 7, 8. и 9.): Понављам:

своје дијете омрчи испод пазуха (...)

Ако, не дај, Боже, дјеца умиру,

изнеси тек рођено

на два пута гдје се сријећу,

и првог што наиђе за кума узми.

Узма те узела ако погријешиш.

За све – тису у џепу нека носи.

Важније је што је у џепу него у глави.

(„Г“, стр. 81):

Ваља се

да кошуљицу

у којој је дијете рођено

узме мајка

и чува је

не показујући никоме.

(„А“, стр.10):

Мора се: убити теле рођено у кошуљици,

јер је здувач, вјетроломац: у гору...

или сачувај кошуљицу, и кад порасте.

(Горе је теле с кошуљом но

чојак с лептир машном).

Зна се (чешањ под јастук... глава на јастук):

да протљаш очи – кад чојку сретнеш стоку,

99

да га од брига – погани (ако је) из твојих очију

спасиш.

Лакше нам је поганлук признати кад га нема

но – кад га има.

(„М“, стр. 21):

До деветог кољена све јасно виде као да је јуче.

Од деветог до десетог назиру као оно што ће бити

сјутра.

Ако за неког не могу да утврде

по коме му је могло доћи, онда кажу,

морало је по некоме.

А ако му није имало по ком доћи

онда је Бог прсте умијешао.

(„А“, стр. 31, 32, 33, 34. и 39):

Сви су једни другима рођаци

побратими и кумови.

Говоре: „Долазимо. Близу смо на осми пас (...)

Свакоме понешто по некоме долази.

Ако нема по коме – лоше што му је,

„Поган је из добре куће“ (...)

Узалуд си добар, ако ти и прадједови

нијесу били.

Рећи ће: „танка кућа“, „Добар је,

дошло му је по ујчевини“ (...)

Ако их питаш – ко су,

рећи ће ти – чији су.

Ако су Бог зна чији,

па ти не речу – рећи ће ти.

Ако знају што су били, знаће – што ће бити.

100

(„М„ стр. 27):

Само онај који зна шта је био, зна и шта ће бити (...)

Они ни послије смрти не умиру.

(„А“, стр. 25. и 39):

Код њих нико не умире – да га нема;

једни – јер су ка’ ико, а други – ка’ нико (...)

Жене носе црнину,

а мушкарци – црно.

(„П“, стр. 9):

Жене носе црнину, а мушкарци црно.

(„А“, стр. 29):

Недирнута је – ђевојка.

Понекад је и баба – ђевојка;

љутиће се да јој не кажеш.

(„П“, стр. 11):

И баба – ђевојка!

(„А“, стр. 30):

Кћери у неба дижу,

али им је мјесто под сунцем

негдје друго.

Оне су образ куће,

нафака дома у који иду,

темељ куће домаћину.

101

(„П“, стр.13):

Кћери су образ куће!

(„А“, стр.29):

Млада је – било кад се удала – и од педесет.

Више пута може бити млада.

(„П“, стр. 15):

Млада може бити и од 70 млада!

Млада може бити више пута млада!

(„А“, стр.23):

Ништа-чојак је гори од ништа-жене,

а добар чојак бољи од добре жене.

(„П“, стр. 19):

Ништа човјек је гори од ништа жене.

Ближа анализа одломка из „ЛАЖИРОГА“

први пут комплетно дата у овој књизи:

Упоредно представљени су стихови Андрије Маркуша и

Милутина Мићовића

Уз „А“ – Андрија Маркуш, наведене су стране његове

књиге штампане 1994. а

Уз „М“ – Милутин Мићовић, наведене су стране његове

књиге штампане послије ове.

102

(„М“, стр. 21. – Милутин Мићовић):

До деветог кољена све јасно виде као да је јуче.

Од деветог до десетог назиру као оно што ће бити сјутра.

Ако за неког не могу да утврде



А ако му није имало по ком доћи

онда је Бог прсте умијешао.

(„А“, стр. 31, 32, 33, 34. и 39. – Андрија Маркуш):

Сви су једни другима рођаци

побратими и кумови.

Говоре: „Долазимо. Близу смо на осми пас (...)

Свакоме по нешто по некоме долази.

Ако нема по коме – лоше што му је,

„Поган је из добре куће“ (...)

Узалуд си добар, ако ти и прадједови

нијесу били.

Рећи ће: „танка кућа“, „Добар је,

дошло му је по ујчевини“ (...)

Ако их питаш – ко су,

рећи ће ти – чији су.

Ако су Бог зна чији,

па ти не речу – рећи ће ти.

Ако знају што су били, знаће – што ће бити.

(„М“, стр. 27. – Милутин Мићовић):

Само онај који зна шта је био, зна и шта ће бити (...)

Они ни послије смрти не умиру.

103

(„А“, стр. 25. и 39. – Андрија Маркуш):

Код њих нико не умире – да га нема;

једни – јер су ка’ ико, а други – ка’ нико (...)

Питања:

Да ли је могућа толико пута поновљена подударност

као случајност?

1. Колика је вриједност књиге „Ђаволи и људи“ Андрије

Маркуша дијелом казује:

– да су четири пјесника, од којих три добитника Награде

„Марко Миљанов“, са стиховима велике сличности

са овим,

– да су за ову књигу дали високе оцјене: Илија Лакушић

приказом „Позитивна провокација“, „Гласник“,

Библиотеке „Радосав Љумовић“, 1995, стр. 198, 199. и

200, које је његова проширена рецензија, те рецензија

Момира Војводића и приказ Милоша Радусиновића

„Типа га наћема“, „Образовање и васпитање“, бр. 5–6,

1996, стр. 141 и 142.

Кад је по захтјеву заинтересованог издавача Милутин

Мићовић дао оцјену за рукопис ове књиге: да ли је

вриједна да би се штампала, може ли се рећи да је

био толико неупућен или, можда, толико посебно

заинтересован за овај рукопис, кад је издавачу казао

да књигу не би требало штампати?

Слиједи још седам, од укупно осам случајности(?):

2) Да ли је случајна подударност сродства на осми

пас, које је Андрија Маркуш употријебио случајно,

104

максимализујући, јер то није (тако прецизно) у пр и-

мјени код народа, ваљда мислећи да Андрија, као старији,

то боље зна, не рачунајући да то може да буде и

грешка?

3) Да ли је случајност у низу подударности употријебити

ријеч „долазити“ као „сродство“, и то повезано

једно са другим као код Андрије Маркуша?

4) Да ли је случајност подударност ( ако...по коме...

доћи):

(Маркушево)„ Свакоме по нешто по некоме долази.

Ако нема по коме – лоше што му је...“ и

(Мићовићево)„Ако за неког не могу да утврде



А ако му није имало по ком доћи“?

5) Да ли је случајна подударност а) Ако знају што су

били, б) знаће – што ће бити (упоређено Маркушево:

„Ако знају што су били, знаће – што ће бити“ са

Мићовићевим: „Само онај који зна шта је био, зна и

шта ће бити...“)?

7) Да ли је случајна подударност: (Маркушево) „Код

њих нико не умире – да га нема“ и (Мићовићево)

„Они ни послије смрти не умиру“?

8) Да ли је случајна подударност – општа боја и утисак

да се о истом једнако говори, и то из књиге коју

је Милутин Мићовић имао у рукама?

105

„Дан“, 27.2.2013

ОДГОВОР НА ТЕКСТ

„СВЕВИДЕЋА АНТОЛОГИЈСКА ПИРАМИДА“

ИЗВИЊАВАМ СЕ ЗА СВАКУ

ОЗБИЉНУ РЕЧЕНИЦУ


Већ рекох: Заблуда зна да буде и спасоносно

мјесто становања и није лијепо никога исељавати из

ње. Не мислим ни ја да исељавам господина Аћима

Вишњића ( због штедње драгоцјеног простора, у даљем

тексту А.В.). Кад год ми А.В. пружи добру прилику,

рећи ћу му да је у праву. Али он је свуда осим у

праву. У досадашњем пренемагању о актуелној антологији

ништа није рекао. А ја сад имам обавезу да се

одредим према том ничему. Узгред, знам једног фудбалера

( Орланда) који никада није постигао гол и

стално се жалио на фудбалски савез. Морали су да

уклоне голмана како би извео пенал. Узео је залет и

промашио. Овај текст би могао бити одговор и њему:

Е па, Орландо, лопта мора да уђе у гол да би се уписао

у голгетере, камоли да направиш антологијски

гол.

А сад о томе – шта је то антологија, чему служи,

зашто се прави.

Свакодневна трака живе културе, овога пута поетског

стваралаштва, јесте непрегледна пучина књига

више насталих вољом спонзора и људи добре воље

106

него силом квалитета. Добар дио читалаца који те

књиге добију, углавном, као поклоне, одмах иду кући

са поклоњеном књигом. Како их чека ручак и врела

шерпа, они књигу стављају на сто да не би изгорела

мушема. Често је то грешка но, много чешће, није.

Колико сам обавијештен, књиге господина А.В. спасиле

су многе мушеме. То је редовно била прва препрека

на путу до какве антологије. Чујем да су антологичари

због те чињенице љути на домаћице.

А антологије су живе арене, мјесто догађања

поезије. Оне су искушење које непрекидним чишћењем

праве све ситније решето како не би настала претјерана

гужва у финалу. Није ни мало чудно што поезија

појединих пјесника испада на нижем нивоу такмичења.

Фројд би рекао да није никакво чудо што

свака угрожена јединка у тренутку угрожености уједа

оне око себе. Сложићемо се - има тога и међу људима

као сложенијој врсти. Ја, међутим, нијесам психијатар

већ економиста, па ћу рећи да је то јефтино, готово

багателно, понашање.

Е па, господине А.В., као талентован и преучен,

морао би знати да се књиге пишу за радним столом и

да је то задње мјесто утицаја на свој рукопис. То је

једина шанса да разум, страст и ученост освијетле папир

пред собом. Дакле, пресретање читалаца, критичара

и антологичара и пријетња дипломама нијесу начин

да се помогне завршеном рукопису. Дипломе су

право благо за фрижидер и нигдје више. Родитељи

тјерају своју дјецу да уче како би имали да једу и да

имају редовну столицу, ради поезије - не.

107

Својевремено је један руски инжењер, који је

писао романе, чуј романе, критиковао Лава Николајевича

зашто је написао „Ану Карењину“. Ана је, говорио

је, била жена за примјер, а ви сте је, Николајевичу,

наговорили да скочи под воз.

Било је хиљаду рјешења да ова цијењена дама

дочека крај романа жива и здрава.

Био је то Александар Васиљевич, у даљем тексту,

такође, А.В. Узалуд се инжењер жалио како је

његов роман „Луд и брашно“ запостављен у односу на

поменути наслов, а поготово у односу на „Рат и мир“

чији је контроверзни наслов просто неодржив. Толстој,

сматрао је А,В., није знао да се опредијели за рат

или мир. Зато је овај руски полемичар растурио велики

роман као лептир носорога.

И наш А.В., овога пута горе наведени, упоран је

да постоји. Сматра да је, са аспекта ове антологије,

убијен као писац. Јединствен случај у свијету злочина

да је једно књижевно дјело убијено прије него што је

рођено. Лише абортуса, наравно.

Драги мој читаоче, који си недужно мучен овдашњим

текстовима, антологије су поетски елеватори

у којима се просијава небеска супстанца и оно што не

може да се разнесе враћа се међу дрвље и камење. А

оно што не лети узалуд замахује крилима да буде тица.

Оно може тица бити само по мозгу. Уважени читаоче,

ти ћеш то схватити, нарочито ако си магистар

са тенденцијом да докторираш.

Да кажем још да сам ових дана извршио анкету

међу антологичарима са питањем: „Да ли сте у ваше

108

антологије уврстили дјело господина А:В.“? Нијесам

задовољан резултатом. Нико није био довољно образован

да зна за поезију Аћима Вишњића. Али, да будем

искрен, ја вјерујем полемичару. Не сумњам да

пише.

Колико-толико, али пише. Добро или лоше, мање

је битно, ја се не радујем ничијој биједи, нарочито

књижевној.

И, како сам обећао оном фудбалеру са почетка

текста: Орландо, мани се фудбалског савеза, мани се

лопте и покушај са неким другим спортом!

109

„Дан“, 1.3.2013.

ОДГОВОР ИЛИЈИ ЛАКУШИЋУ

ЛАКУШНО СВЕТОГРЂЕ

Пише мр Аћим ВИШЊИЋ

Сврби Вас, Друже Лакушићу, траг муве на њеним

и Вашим „вратима раја“ (Вин ска мува) „антологија”

језерски врх, умишљеног пишца, без видљивог

можданог покривача, који заиста, већ отворено, не

он..оматопеише, већ сасвим се, мувом у мозгу, оглашава

својим А.В, од Велике књижевне и сунчане Русије

(еклек тик) до овога пристојног и ученог писца,

коме могу опростити све, осим ученост!

Хвала, уз жаљење што вас сврби (мо жда да пробате

једно озбиљно купање) властите невоље незнања и

мувске „естетике“, а „економске” незаситости и грабежи

за своје незасито ја!...?

Бејаше министарска фотеља, помпа величине

(мувске) и неподношљивост опозиционог Вишњића и

радост што га утамничисте, јер, Ви сте Црвено-Црна

дружина, били и остали, на грбачи овога „пребогатог“

народа! Халал вијера...

Па да приупитамо Вашу мувкост читалачку, мимо

УДБАШКЕ Вам информисаности, шта је све Аћим

Јоаким ВИШЊИЋ написао? Набројте, па употребите

године властите „мудрости“, „знања“ и проријеђених

зуба, из којих искаче тачка, помеђу А.В, док се у оригиналу

гласите, на сву Крајину! Која има прилику да

110

чита шта јој пишете!

Набројте писце, пјеснике, књижевне критичаре,

професоре универзитета, од Колумбије универзитета,

до руских умјетника, писаца и читалаца, од струке и

не(обичне) учености, те српских и иних, који пишу о

поезији Вишњића Млађег, па да Вам вјерујемо у словесан

суд, или у Ваше шкрбаво А.В!!! Учините ми

„пакост“ да ме представите компаративно, ви „антологичари“,

пјесмом на пјесму, да не сијете пизму и

„другарску“ пакост, са Пасјег гробља! Како би читаоци

могли сами видјети о чему Ви то А.Вишете...Није

ономатопеја, часна ријеч!

Све моје књиге, од осам већ „потрошених“ су у

народу и, нема континента на који стигле нијесу, нити,

читаоца од нерва, да се није огласио благословом!

Зашто журите са покудама! Написао сам, Вријеме је

мајсторско решето! И држим до тога!

Сљедећи број угледног часописа ОКТОИХ има

већи научни прилог проф. др Радоја Симића, емеритуса,

са Филолошког факултета из Београда, о: Аћим

ВИШЊИЋ, „Песник српске трагедије“, па ће читаоци

имати прилику да Вас упореде и „преведу“!

Ако би ми тако нешто приписали, као Ви, Друже

Лаки, проф. др Милош Вукићевић, Слободан Бошковић,

Добрица Ерић, кум моје поезије, Љубица Милетић,

Радован Караџић, др Будимир Алексић, Момир

Војводић, Милун Осмајић, Миодраг Трипковић, Милица

Краљ, Ранко Радовић, Веселин Ракчевић, многи

научници универзитета, талентовани и часни пјесници,

писци и духовници, који се до сада огласише о

111

мом пјесништву, као и, посебно, митрополит Амфилохије,

ставио бих прст на чело! Овако...

Митрополитов благослов, по трећи пут, иде уз

допуњено издање књиге поема „Вијенац српски“, (прва

објављена књига у Библиотеци Свети Петар Цетињски)

а, сада, у јубиларној години Његоша, у издању

САД, Српске Атине. Допуњено, велелепно и антологијско

издање, са коментарима и написима најугледнијих

књижевних имена! Шта онда с Вама, Друже

Лаки? За нове антологије и моје пјесничко име, НЕ

БРИНИТЕ!

Уз то, у припремљеној ћутњи је још остварења,

а моје књиге нијесу књижице, од неколико страна!

Сљедећа, „Косач Ватре“, је лирски спреман да Вас

опомене! Не брукајте се, стар сте човјек, слабоук, и,

умјесто тачке пред пакосним исказом, укључите испод

мождане „апсиде“ нешто боље. „Срамота је таквоме

јунаку, џилитнут се не погодит циља“!

Ипак, Вас разумијем! Као индивидуа, од паскости

сте големе. Сујета! Постите и причестите се.

Узмите благослов, за скрушење и ослушкивање, јер

„небеска супстанца“ вам је далеко, осим еклектички!

Имате нешто дара пјесничког и, да сте били реалнији

и обзирнији, можда бих, СТВАРНО, о, нешто поезије

Ваше, стручно и лијепо написао. Онако, оставите Ваше

пјесме, неке, а Ви путујте, јер... Сјели сте на Пирамиду

и УПОРНО ћутите! А, како Вам је, Шиљак јој

знаде! А, муве свуда, на „вратима раја“...

Поздрав, са седмог неба, гдје мува, ама баш нема!

Ниско сте!

112

„Дан“, 2.3.2013.

ИЛИЈА ЛАКУШИЋ ПОВОДОМ ПОЛЕМИЧКОГ

ТЕКСТА „ЛАКУШНО СВЕТОГЂЕ“

ВИНСКА МУХА


Ујучерашњем броју „Дана“ објављен је полемички

текст „Лакушно светогђе“, којим се изругује

„муви” из пјесме „Винска муха“. Молим вас да објавите

пјесму у цјелини, чиме, са своје стране, завршавам

полемику.

Некад сам и ја љубио кристалне чаше на столу,

имао своју драгану, и ноћ, и винску школу.

Каткад би маестро узео виолину, циједио струне у мене,

многе сам тада презрео ствари, многе су презреле мене.

Ко зна куд је нестао живот, живота вредан,

безброј је сјенки на мене пало, а ја сам био један.

Та прича никад није испричана до краја,

само је винска муха, на дну чаше, љуљала врата раја.

113

„ДАН“ 2.3.2013.

КОЛУМНА КУЛТУРНИ ПОЈАВНИК

ОКСИМОРОН


Вјероватно да су већина људи, у некој мјери, потенцијално

пјесници. Посебно ако су Црногорци. Види

се - нико још није равнодушан на ријеч. И то је то!

Језерски врх је вртоглав оксиморон. Није се ту лако

снаћи - и наћи тај врх. Ни добром пењачу, ни пливачу,

ни скакачу, ни летачу, ни мјерачу, није сигурно у тој

авантури.

Обично прије потону, него нађу тај врх.

Неки прије потону, него скоче. Видјели сте то.

Насред Црне Горе, по бијелу дану.

Еј, еј, еј!!! Гдје је тај врх, кад га нема!? Гдје је,

ако га има?! Био је, сад га нема.

Ако је био, има га и сад, само га не видимо.

Зезнуто је налијетати на оксиморон.

Једмносмјерни тркачи, одмах пропадају, и падну

на дно. То је толико тешко и деликатно као открити

смисао реченице.

Није сложеније, али није ни простије! Није лакше,

а није ни теже! У којој се ријечи тај смисао, тај

врх, прикрио? Је ли у једној више, а у другој мање?! У

једној га има, у другој га нема? Или се не види ни гдје

114

је, ни гдје није? Сакрио се језерски врх, да би се што

више патака потопило.

Има да ме нема, ако кренем да га тражим гдје га

нема. Неко каже, да је тамо, гдје га не могу наћи. Неко

каже, - ако се не шали, да га у једној реченици (мјесту,

или стиху) има, и за оне три (она три, стиха, мјеста),

гдје га нема, или се не види?! Други каже: у овој

га реченици (мјесту) уопште нема, а у другој (другом

мјесту) га има толико, да подигне и ову (и ова мјеста)

гдје га нема. Да видиш, што не видиш! Трећи каже:

оваква реченица служи да у њој пропадне неуки читалац!

Зар писац прави реченице, у којима пропадају недовољно

опремљени читаоци! Зар за читање Језерског

врха треба алпинистичка опрема, или можда, ронилачка?!

Можда Језерски врх може да се чита, то јест,

гледа, само на довољно високој надморској висини?

Или, ако се зарони до дна! Ми овдје, под чергама свашто

причамо, а тамо се то на Језерском врху ништа не

чује, нити шта значи. Ми чергамо и гурбетамо овуда,

а они нас господски бију по глави одонуда!? Ако је

ово нормално што мислим и ушто уђох, ја сам већ

потпуно луд! Али су луђи они који онако мисле, и који

су се, кажу, напили воде с Језерског врха, или, прије,

из својих јама...

Има, кажу писаца, који искључиво желе да излуде

своје читаоце. Ништа, кажу, нијесу учинили, ако

не полуде њихови читаоци за њима. Или, од њих! Ја

нећу да читам такве писце, који намјерно праве такве

окуке, и вежу такве замке, и отварају црне рупе за читаоце.

115

То нијесу писци. Њихове су књиге пуне недужних

жртава. Не књиге, него и реченице. Таква једна

реченица може слону кости да поломи. Јесу ли читаоци

ту, да траже и напипавају језерски врх у свакој њиховој

безумној реченици? Они просто покраду једну

моју јасну нереченицу, и ставе је у шуму својих мрачних

оксиморона. Па, опростите, нећемо тако. Видјећемо,

на суду, ко је крив за ово. Није моја глава, мала

шала. Али ми задаје муке, од којих ћу пукнути - на

све четири стране, несвијета! Нећу више да ломим мозак

на њиховим реченицама. Оставићу мозак за нешто

друго. Боље и да га оставим низашта, него да ми га такви

праве. Промислићу још - читати или уопште не

читати? А и што би човјек читао, кад све зна. Као ово

ја. Луд сам био што сам икога читао. Што нијесам само

писао. Па сви да мене читају и преписују. Има и

таквих који кажу да је Језерски врх ингениозна процјена

савремене поезије. Да се то језеро поезије не да

замутити, без обзира на мрачне намјере. Неки су покушали

да га замуте, па су се утопили. Можда је зачарано!

Можда је оно изван сваке стварности. Можда га

бране херувими.

Прије бих рекао - кербери. Мада још ништа није

сигурно! Због Језерског врха, замрзио сам и Језерски

врх. Можда је Његош смислио тај оксиморон! Ко би

него он!? Ако је то Његош смислио, не знам ни њему

шта бих учинио!? Али, можда је Језерски врх просто

чудо природе? Да би једном постало чудо поезије!?

Али, све то, реално гледано, припада фикцијама. Видјели

сте како то иде. Видјели сте како то не иде.

116

Није лако сачувати присебност у овом случају.

Стварно, са оваквим оксимороном, који је ушао у душу,

који већ натеже кости, немогуће је сачувати мир.

Ако човјек нема унутрашњи тег, или, језерски

врх, дубоко, у себи!

117

„Дан“, 3.3.2013.

ПОВОДОМ ТЕКСТА МИЛУТИНА МИЋОВИЋА

„ОКСИМОРОН”

ГЕНЕРАЛ ОКСИ МОРОН


Лијепо је слушати генерала Окси Морона кад

прича о оксиморону, морећи нас да би нам било лакше,

као онај што није желио да прода тијесне ципеле

због задовољства што му лакне кад их скине. Ако је у

(Анти)антологији „Језерски врх” заступљен пјесник

млаке поезије, рођен 1952. године са 10 страна, Милутин

Мићовић седам, а Вито Николић тек четири, за

првог можемо да кажемо да је маршал, а за Мићовића

генерал. Виту су, да би истакли своју (не)висину, додијелили

чин мајора.

Други Мићовићев жанр свијетла је прича, али у

овом жанру мотор му пали на гурање, гдје онај што

гура остаје иза. Сада је покушао да упали на оксиморон,

којим ако није кренуо напријед, открио је да би

назив ОКСИМОРОН требало убудуће да носи његова

благо сатирична колумна, које му форме израза доми-

118

нирају, или да се потписује псеудонимом „генерал

Окси Морон.”

Једном у Београду трчи према мени улицом

много људи, а испред један одмакао двадесет метара.

Сви, па и тај испред, вичу: „Држите лопова”, којег ја

нијесам могао да видим да бих га ухватио, јер у првог

нијесам сумњао, о то је био он. Бјегунац је убиједио

све испред, али не и оне иза. Ја се сада у читавој овој

причи налазим иза.

Мићовић поново жонглира без лопте, да би до

краја, кад узима лопту, остао без публике. „Кћерку

кори, снахи приговара.” Неће тако моћи Свекрво моја.

Неће моћи да мене, од којег си користио поезију, ни

мене ни друге, посредно уводиш у причу као потенцијалне

пјеснике, да би нас на крају ближе идентификовао

паткама које би да се потопе у скривено језеро

(твој „Језерски врх”). Тек на крају пружаш руку за

лопту за „реченицу”, за коју то без за ону моју из

претходног текста – без помена непоменице пред пјесницима,

но пред другим судом. Од болова – и ја и

свако други можемо да повратимо, али само оно што

смо прогутали: гдје је сада то? Гдје је објашњење за

ту реченицу – стих, полемичару?

Моја књига „Ђаволи и људи”, 1994. са рецензентима

Војводићем и Лакушићем, са вриједним оцјенама,

послужила је као инспирација у дозвољеном и

дијелом недозвољеном обиму за четири пјесника, од

којих су три добитници Награде „Марко Миљанов”, о

чему је писао „Дан”. Међу њима (није тада помињан)

био је и Милутин Мићовић са два посуђивања, што

119

казује да није било случајно. „Миц по миц”, премного

да их данас овако уоркестрено доживљавам. Како сам

казао, израдио сам подужу колаж-поему „Лажирог”

од тих мојих оскрнављених стихова.

Мићовић се за ову књигу опредијелио и као

прекретницу у својем писању. Најчудније је што је

рукопис ове књиге, прије Војводића и Лакушућа, био

код Мићовића, достављен од другог могућег издавача

да оцијени да ли је за објављивање, кад је (сад можемо

да претпоставимо због чега) казао да њу не треба

објављивати!

Мићовић може да се похвали својом прозом, често

студиозним анализама, јавним наступима и ангажованостима

за нормалан статус Срба у Црној Гори

(за разлику од мене, по његовом – без иђе иког), али

сатира није његов жанр, те је најчешће у својој колумни

остао само на покушају, гдје себе понекад налази

у основним карактерима двије моје књиге „Ђаволи

и људи” и „Чојак, колико је то”, што је у категорији

дозвољених утицаја, али непожељних за успјешног

у другом дијелу стваралаштва. Некад тако оде и

до дугог јачег пјесника од њега, који, кад су му у Београду

рекли да Мићовић пише као он, шаљиво је одговорио:

„Да. Он утиче на мене“. У прво вријеме његовог

опонашања моје поезије, човјек који није познавао

Мићовића, рекао ми је: „Мислио сам да то ти пишеш

под псеудонимом.”

Омаловажава ме ријечима да сам му непознат и

да је моја полемика памфлет, а да његова није. Није

ме могао потпуно упознати само читајући и користе-

120

ћи моје књиге, читајући само Титоградску трибину,

умјесто понекад „Јеж” и друга наша гласила. Можда

чита само своју колумну. А прије свега, Мићовић би

требало да зна, као велики борац за Цркву, језик и

идентитет свог народа, да сам аутор око 80 одсто свих

објављених одбрана наших храмова, одбрана есејима

и поезијом. Нијесам за потцјењивање од њега – шта

да радим на мир не остављеним послије 20 година?

Ако се Његошу у част издаје Антологија, требало је

да зна за мој стих којим сам први дао идеју да се

уклони Мештровићева скаламерија са Ловћена и капела

врати на Ловћен: Капела је Божја суза, Бог даје

и узима, па ће Капела поново добити прилику да капне

на мјесто порушеног контејнера.

Мићовић, у овом дијелу своје ангажованости, не

само да користи моје стихове, но из полемике са А.

Радуловићем користи и „моју муву” (друге муве није

било). Одлијепио је ту муву са паукове мреже, да би

се он за муву залијепио, чија су крила једина што има

у овом жанру. За друго његово књижевно стваралаштво

и несебичан рад у култури за општу корист, што

би сваком било довољно да му живот испуни, односим

се са поштовањем.

121

„Дан“, 3. 3 2013.

ИЛИЈИ ЛАКУШИЋУ

МУХА И ЧУН


Код Господа нема чуда! Све је негдје сложено у

хармонијама, а Владика Раде, у небо загледан, у небо

своје унутрашње и спољашње, рекао би: АРМОНИЈА!

Предложих пјеснику Лакушићу јуче, учини ми

„пакост”, па да пјесмом одговорим на пјесму, што ево

и чиним. Читаоци нека суде! Није надгорњавање, већ

људски и пјеснички разговор!

Еее... Лакушићева „муХа” није од мене за ругу,

метафора је, али...„само је винска муха, на дну чаше,

љуљала врата раја.” Овдје је било ријечи о муВи!

Оксиморонисање није, а није ни: „Пророци ОНА-

НИШУ око трона”, што уредник Оксиморон попе на

Језерски врх, са пирамиДом, попе и „лила гаћице”! И,

упорно, ни зука, ни зуања, ни брујања, ни „поетисања”:

Пир...

Овај хајдук се животно диви метафори ( гаћице...),

али никако гдје хајдуку не приличи! Некако би

122

се могло и његошевски о томе?! Али, не оксиморонски!

Дивити се и Јагњету, али не минотаурском, кентаурском...

које нити појест, нити му се (гле светогрђа)

молити...Е ту јесу мјеста Језерска, она врховна,

пјесничка! За Радов Језерски врх никако не могу Оксиморонска

Јагњад, „курве” ( цитат из „антологије”)

нити овај хајдук-пјесник има, било гдје, афинитета за

њих, нарочито пред: „Кад је виђу ђе се смије млада”,

или, „Плава луна ведрим зраком”...Гдје не постоји

„механика времена” (оксиморонски термин)!

Омудровљавање читалаца оксиМоронством,

„опонашањем” Матије и Његоша, у најмању руку је

смијешно и крајње, крајње НЕПРИСТОЈНО!!! Макар

то био и Минотаур и Кентаур и Оксиморон!

Језерски врх је негдје другдје. И читање ВЕЛИ-

КИХ ДЈЕЛА! И..., други мештри склапају антологију

о Јубилеју!?

„С точке сваке погледај човјека,

Како хоћеш суди о човјеку

Тајна чојку човјек је највиша”

(Раде Томов, са Језерског врха)

Елем, позивам себичне п(ј)еснике на трезвен,

природан, разговор, од Поетике Аристотелове, Мимезиса,

до Језерског врха и Универзума, да пијемо вино

ЋОРНОЕ! Само ја нећу пити „муху”, нити муву, а о

главним „јунацима” поезије, кроз овдје поентирано,

можда!

123

Хвала господину Лакушићу за чојство, овдје исказано,

а јунаштво му није ни требало!

Одох и ја Његошу, Дучићу и Филипу ( иза радног

стола), јер мени за докторат не „требују” Европљани,

или који други! Ту ми је мој Ђедо Филип,

„Мој чун ме водом небу пење”...

ЧУН РИЈЕЧ

У ком то чуну и ја пловим

Вода ли лови, или ја ловим

Који привиди, изазови, посли

Сунчани, развијани, боси

Или то само ријеч води

По мом немиру, у слободи

Ријеч ме истаче вољом неком

Пјевам и бдијем над човјеком

А, ко ли је, шта је то створење

Мој чун ме водом небу пење

124

„Дан“, 3. март 2013.

ПОЛЕМИКА ЗБОГ АНТОЛОГИЈЕ „ЈЕЗЕРСКИ ВРХ”

ПИСМЕНИ АНДРИЈА И

НЕПИСМЕНИ АНДРИЈА

Пише Веселин ЛАЗАРЕВИЋ

У представљању књига умјетничке поезије, „Језерски

врх“, приређивач, или приређивачи, или критичари

се превасходно задржавају на такозваним елементима

структуре, па се, у складу с тим, говори о јунацима,

простору на којем се представљени догађај

одвија, о околностима које ће ући у фабулу, о литерарно-стилским

средствима дјела које се препоручује

читаочевој пажњи.

Посебан квалитет у оваквом поступку означава

склоност критичара, односно приређивача, Андрије

Радуловића, да свако појединачно дјело које је приредио,

чине и жанровски „Тијесан простор“ новинске

критике (кратке критике), критичар максимално треба

да искоришћава. Али прави критичар а не небулозни

писци, који ниподаштавају труд једног приређивача

Антологије, па ма како се они звали... Углавном су то

125

ситне душе, којима није свето Антологијско правило:

антологичар може да изостави, или неког писца прецијени.

То је његово, и само његово право...

Тумачење и вредновање пјесничког искуства, по

логици ствари изискује посебну методологију, а вјероватно

зависи и од специфичних критичаревих афинитета.

Критичари, или Антологичари, свој рад на новим

пјесничким књигама, углавном, окончавају препознавањем

тежишних пјесама у збирци, односно,

мотива у појединим пјесмама, или других јединица

поетског исказа који су неопходни за идентификацију

пјесниковог свијета или органа својства којим се тај

свијет разликује у односу на друга пјесничка искуства.

Врло често Антологичареви коментари поезије

(боље рећи избор поезије) сведени су на фактографско

утврђивање несумњивих поетских датости текста

који се проучава, при чему је остајала недовољно јасна

артикулисана диферентна специфика појединих

збирки и односу на друге, а пјесници знамо, за разлику

од свих других стваралаца, говоре посебним језиком

и откривају смисао на свој начин. Многи критичари

ограниченост својих анализа надилазе тако што

своје осврте о пјесничким књигама остављају отвореним,

на есејистички начин. Оваква недореченост критичаревог

текста привидна је; његов закључак је

отворен и подразумијева читаочево учествовање у извођењу

крајње вриједности оцјене.

Без ангажмана читаоца књижевна критика била

би бесмислена. Као што је бесмислена прича А. Мар-

126

куша, и осталих, коме ни један камен, да не кажем

мост не одговарају. Да бих објаснио какав је то глас

нападача, рећи ћу да је то глас који се шири муњевитом

брзином, око приређивача антологије „Језерски

врх“, вратићу се у модерну електронику, којом сам се

у младости бавио, а донијела је низ промјена у репродукцији

звука. Такав је и један од најбољих звучних

сестема 5.1, 6.1 и још новији, гдје звук може долазити

са свих страна око Вас, у овом случају Андрије Радуловића,

и гдје ефекти дјелују тако „импресивно“, да

ви заиста имате утисак да сте у центру пажње неког

збивања, или поетског, односно музикалног догађаја.

127

„Дан“, 6.3.2013.

ОДГОВОР АЋИМУ ВИШЊИЋУ

ХАЛУЦИНАЦИЈА НИЈЕ КРЕАЦИЈА


Познато је да, онај који не зна да плива, грчевито

се држи плићака. Још мути воду и прича како је

под њим непојамна дубина. Али ствар постаје сумњива

кад почне његова прича о свјетском рекорду у пливању.

И овдје имамо случај Аћима Вишњића који у

мутној води прича да је под њим неслућена дубина. А,

уствари, одржава се на површини као мала специфична

тежина, као трупац који умишља да ће постати

скулптура.

А о чему он, заправо, прича? О „гаћама, мувама,

оксиморону, пророцима, пороцима, онанији, минотаурима,

кентаурима...“ Ето тема које критикује обраћајући

се мени, а ни један од тих термина не постоји у

мом тексту на који реагује. При том, жалим што не

зна да нема лоших мотива, има само нејаких промишљања

која не могу да се носе са својим теретом. То

личи на лошег ђака који добије питање о мраву на које

не зна да одговори па каже: као што је мрав најмања,

тако је слон највећа животиња. Као да о слону

128

нешто зна. Е па, господине Вишњићу, халуцинација

није креација. Оксиморон је кад не знате или заборавите

о чему причате. Чувајте се својих ментора јер

могу да повуку потпис са дипломе. А гаће баш не помињем

ни у кревету. Радије кажем – скини то! и завршена

полемика.

Сем тога, вратите се себи и теми на коју размишљате

или вјерујете да размишљате. Знате, ваљда,

толико да ја нијесам аутор антологије на коју се жестите.

Нијесам, већ рекох, ни аутор приче којом се носите

у свом стваралачком кошмару. У кога то гледате

када причате о мени? Личите на даму која сања да

партнер хоће да је силује па скочи из сна: Шта хоћеш

од мене? А он каже: Откуд знам, ти си сањала! Е па

окрените се на другу страну и сањајте како сте оно

што нијесте, господине Вишњићу. Маните се Филипа

и не умишљајте да држите филипике. Но, ако Вам годи,

изволите; нећу Вам ја попуштати кравату како би

имали прокрвљеност у мозгу. И не може се ићи, како

кажете, Његошу, Дучићу, Филипу... „водом, чуном, па

у небеса.“ Немојте да Вас ко „ЧУНе“. Не плачите за

барком него се вратите у своју кариолицу.

129

„Дан“, 7.3.2013.

ОДГОВОР ВЕСЕЛИНУ ЛАЗАРЕВИЋУ НА ТЕКСТ

„ПИСМЕНИ АНДРИЈА И НЕПИСМЕНИ АНДРИЈА“

ХВАЛИ КОЊА КОЈЕГ ЈАШЕ


Веселин – Веа Лазаревић дијели колаче: „ситне

душе“ и „неписменост“. У тексту „Писмени Андрија и

неписмени Андрија“ нема анализе како је профа Веселин

утврдио ту неписменост.

До одређеног тренутка у свом тексту Веселин је

контролисао своје писање. Послије тога Веселин је

као Веа одвеао у чудне звучне системе, које је у другом

дијелу текста назвао – 5.1, 6.1. Он је уз помоћ тих

звучних система открио ситну душу, коју ми пришива

уз неписменост.

Увијек ми је драго кад сретнем пјесника Веселина

неодвојивог од Веа – да му пружим руку, те тако и

њему би требало да је драго, ако не пружи руку – узме

у руке све моје текстове са предметном темом, ако их

је могао примијети при повратку из звучних система –

5.1 и 6.1. Тада би видио да ја нијесам писао о антологији

(кад би и Веселин и Веа били у праву) но о Антиантологији

– о немогуће великом броју (нигдје у свијету)

68 заступљених. И то за око једну трећину становништва

Црне Горе – за 220.000 грађана, кад нам,

130

са таквом концентрацијом, не би измакла ни Нобелова

награда сваке године. Да је, рецимо, било само 20 заступљених,

то је ауторско право, гдје нико ријеч не

може да проговори, јер се о укусима, темама и изборима

не расправља. Али тада ни антологичар – аутор

дјела не може да расправља о укусу критике, какав је

сада био случај. Иначе, аутор антологије досад није се

бавио вредновањем туђих дјела, није доминантно писао

приказе.

Овдје није била ријеч само о мојој оцјени (Анти)антологије

но и о ставу датом у уводу те књиге, којим

се дијели потпуно иста култура, дискриминацијом

по националности ( гдје и ту има много примједби),

гдје је у склопу такве сведености показано и мешетарство

и нескромност, посебно заступајући и аутора. На

сва ова питања требало је одговорити без прескакања

којег, умјесто пресуде у форми етикете без образложења.

Лазаревић је заступљен у тој (Анти)антологији,

те и он хвали коња којег јаше... При пролазу кроз Зету,

Подгоричанин заустави кола поред Зећанке, питајући

је на француском гдје је Подгорица, на које му

одговори: „Продужи момче, види се ПГ“. Веселине,

види ти се (анто)логија.

Ко је сљедећи испред скривених посусталих

(анти)антологијских пера?

131

„Дан“, 8. 3. 2013.

ОДГОВОР НА ПИСМА ОКО АНТОЛОГИЈЕ „ЈЕЗЕР-

СКИ ВРХ” А.М. И МАГ.А.В.

ПЛЕС ВУКОВА


Каже наш народ, кад вук сретне магарца од среће

га прескочи три пута, прије него што га омези...

Плес вукова ( у овом случају антологијских пјесника)

већ дуго траје на страницама „Дана“. И сви уживају,

без обзира на увреде према вучјем роду, јербо су вуци

сити, а магарци на броју. А у овој басни или бајци, таква

су правила, свако сваког црта и исказује оно што

му је на срцу или души. Пружи им се прилика, као никад

у животу и падне им камен са срца. Но и да им је

неким случајем, не дај Боже, камен са срца пао у бубреге,

а то су кажу у медицини најјачи болови, не би

оволико кукали колико кукају у вези Антологије „Језерски

врх“.

Тако, осјетих се дужним да саопштим ,искључиво

ради јавности, али и због општег здравља, да ја заиста

нисам знао да господин А.М. пише, али сам сигуран

да исти не чита лијепу књижевност, што није случај

са маг. А.В. То се јасно види из њихових текстова,

132

гдје им реченице прокишњавају као бараке старе УД-

БЕ, а људи желе да буду писци и то ни мање ни више

него антологијски!

Но како се у овом случају ради о текстописцу

А.М. са племенитим намјерама, који је притом зашао

у осму деценију живота, не може човјек а да се не сажали

јавно, на оволику кукњаву и личну муку која га

је снашла. Нехумано је да човјек пуца по свим шавовима

само због једне књиге и једног човјека. А зато је

крива све моја бака, која је баш јуче напунила 107 година

и која живи у поткровљу библиотеке. Бака ми је

телефонирала и строго подвукла: „Синко, нека они

створе нешто и буду неко. Немој ти њих да ствараш!”

133

„Дан“, 8.3.2013.


СУЈЕТА, ЗАВИСТ, ОХОЛОСТ.....

Пише Веселин ЛАЗАРЕВИЋ

Пошто не припадам ни једној секти полемичара,

нити ме полемика интересује, било као новински или

књижевни правац (ко га су незадовољни измислили),

завршавам полемику овим кратким списом. Завршавам,

јер су важније неке друге теме из културе, па не

бих желио да узурпирам ни новински простор, а камоли

да губим вријеме. У првом тексту сам све објаснио...

А што се тебе, А. Маркушу, тиче, и даље можеш

слободно да пуцаш ниско и са великом сачмом. Ако,

на лава и треба пуцати ниско и са великом сачмом. Ја

на тебе нећу, јер ти ниси лав.

На крају неколико савјета. Четири отрова која

нагризају људску душу су: похлепа, охолост, завист и

сујета. Не дозволи да те ове четири ватре узму под

своје, него ти њима управљај. Највеће богатство је памет,

а највеће сиромаштво – глупост. Најстрашнији

страх је самољубље. А најузвишенија је добра нарав.

Не другуј са глупошћу. У жељи да ти помогне

одмоћи ће ти. Не другуј са подлошћу. Када ти највише

буде потребна неће ти притећи у помоћ. Не другуј

134

ни са онима који чине зло, јер ће те јефтино продати.

Ни са лажљивцем не другуј, он је као опсјена, што је

далеко показаће ти ближим, а оно блиско удаљити...

Окончај заваду са самим собом. Ослободи се тога што

ти нагриза душу, или ће се оно ослободити тебе.

Наравно, никад не иди брже него што твој анђео

чувар може да лети. Чврсто стани на земљицу. Живи

и пусти друге да живе онако како желе. Пусти друге

да пишу како пишу, твоје критике им ама баш ништа

не значе. Нити их узимају за озбиљно...

П.С. - Ако ја хвалим коња кога јашем, онда магарац

за нама њачееее.

135

„Дан“, 9.3.2013.

РЕАГОВАЊЕ НА ТЕКСТОВЕ “ПЛЕС ВУКОВА“

АНДРИЈЕ РАДУЛОВИЋА И „СУЈЕТА, ЗАВИСТ,

ОХОЛОСТ...“ ВЕЕЛИНА ЛАЗАРЕВИЋА

ДРУЖЕЊЕ СА СОБОМ


У чланку „Плес вукова“ Андрија Радуловић

обећава да ће „због јавности“, нешто да рече, али ништа

није казао, нудећи, у иначе веома кратком тексту,

причу о магарцу, вуку, камену у бубрегу, својој баби

од 107 година, бараци која прокишњава, истичући да

није знао да ја пишем, пропуштајући да каже да је

знао да се моја поезија преписује и то од суиздавача

његове (Анти)антологије. Са умишљене висине он доље

пуца испразне пенале, које је себи дао, као и мјесто

у (Анти)антологији, осјећајући се толико великим

да прескаче пирамиду – масонску, којом је обиљежио

црногорску поезију на корици (Анти)антологије.

На истој страни је и чланак „Сујета, завист, охолост...“,

Веселина Лазаревића, којем, умјесто што каже

да прекида полемику, које је његово право, боље

би било да је казао да прекида изношење нових и нових

увреда. Али, он мора да чује ехо тешких ријечи

које је изговорио, рачунајући и неизговорене које је

дуговао по питањима која је покренуо, а занијемио!

136

Неће Лазаревић издржати да не полемише као ни А.

Радуловић, који је био обећао да се искључује.

Веселине, твојим раније изнијетим етикетама:

ситна душа и неписменост, ти ми сада додајеш: глупост,

завист, охолост, самољубље и чудан савјет да се

дружим са собом. Кад би се Веселин дружио са собом

и својим чланцима не би потписивао толико туђих да

је за Гинисову књигу рекорда, за које неће, јер то сви

добро знају, тражити додатно објашњење.

Полемика је попут трке са препонама: ако у мислима

не прескочиш препону, ногом ћеш је захватити

и сплести се. Веселине, послије твојих саплитања нијесам

дужан да те подижем и молим да одговориш на

питања, која заобилазиш. Нијесам дужан, поготову

што ме вријеђаш. Нијесам дужан да те враћем из твојих

звучних система, које називаш 5.1 и 6.1.

Брани (Анти)антологију објављивањем из ње, на

примјер, твоје пјесме „Твојим венама“, за коју се, да

објави, А. Радуловић, од којег си бољи, не усуђује, поготову

ону своју са констатацијом да су пјесници просци

мачкине кћери. Објављене су пјесме Илије Лакушића

и Аћима Вишњића, у склопу њихове полемике,

па може и ова твоја пјесма. Исто тако, требало би објавити

и који наслов твојих ужестручних студија у наставцима,

да би се доказало: да је неко други, а не ти

и ја, неписмен, кад ћемо обојица имати по једног побијеђеног.

Подржаваш дискриминацију спроведену (Ан -

ти)антологијом, то јест сјецкање културе Црне Горе,

са подјелама по чудном националном основу, чак и

137

међу браћом од истих родитеља. Иво Андрић је све

Југословене једнако гледао, па је, одбијајући да га

унесу у антологију хрватске лирике, казао: „Захваљујући

вам на позиву, морам да вам кажем да ми, са мога

гледишта, не изгледа разумљиво ни оправдано да

се данас издаје антологија ограничена на једно племе“;

„Не бих могао никада учествовати у публикацији

из које би принципијелно били искључени други наши

мени блиски песници само због тога што су или

друге вере или рођени у другој покрајини.“ Црна Гора

је свега три одсто те некадашње Југославије, коју

(оваквим избором пјесника) даље умањујете на један

одсто, које је и у толиком обиму сумњиво категорисано.

Тако, немој мени (због Андрића) да упућујеш неписменост,

не бар за оно што пише у уводу те (Ан -

ти)антологије. Култура није дневна политичка потрошња,

бар не њен минули рад из времена Ива Андрића.

138

„Дан“, 9.3.2013.

ПОСЉЕДЊИ ОДГОВОР НЕУКОМ КЊИЖЕВНИКУ

ЛАКУШИЋЕВА МАЛОГРАЂАНСКА

ПАПАЗАНИЈА

Пише Аћим Јоаким ВИШЊИЋ

Бити полемичар искључује псовача, папазјана, а

укључисмо се, због његова „стварног мишљења“ о

„антологији“, иако смо имали на уму категорију мувског

пјесника, модернисте, из вароши Подгорица! И

нестварног му мишљења! Провинцијски менталитет

не познаје категорије узвишености, ма колико покушавао

пјевунити, „стварно мислити“, па нас уведе,

неопрезне, у овај брлог, друг Лаки. Такав менталитет

Вас не оставља док Вам и косу на глави не потрга...

Од када није министијер и официјални „антологијски“

муватор! Економиста културе у, тамо Његовој влади!

Запамтио сам још од дјетињства народну мудрост,

„За мувом па на г... .Чували смо се, ми дјеца,

брижљиво мува! Но, не улези враже, како понавља народна;

никад се од њих човјек не одбрани, макар те

путем носили и атови врани. А, тек, откад су пјевуну

муве есхатологија, његово вјерују! И још кад има

школску, економску спрему, образац пјесникових

„виших“ знања, за „пун замрзивач“. Тада муве не одмичу,

већ „њишу врата раја“...

139

„Стани мало од Добоја Мујо“, стих је народски,

веома употребљив за неуког путника, папазјана! Ако

босоглавом то ишта значи! Почели смо о књижевним

проблемима, независно од свих других питања, а мој

опонент само о мојим књижевним дипломама, које је

невољно изазвао на јавну сцену, због природе медија!

Није то књижевни часопис! И, приде, о мојој кравати!

По његовој логици сви људи који имају кравате немају

„прокрвљење“ мозга? Ваљда по његовом искуству,

док је био министар!? За моју кравату треба питати

редакцију „Дана“, јер они су аутори опреме текста!

Хоће мувски пјесник да покаже провинцијално разумијевање

умјетности, са свога шкања, испред сличица

у свом дому! Као, велики пјесник и кравата не иду заједно!

Не волим је, али значи и обавезује!

У плићак ме уводи опонент, јер о књижевним

тајнама писања и читања не зна осим добацити псовку!

Увреду! Да не кажем врућу лаву, као из Везува,

што потреса и пепели шири простор! Као да је то некажњиво!

Преварио се, чојак, љуђи, ако не одустану!

Вратимо се почетку нашег не(полемисања). Написа

друг Лаки, „Вишњић пише отворено, што је за

похвалу, али било је тренутака када је због оваквих

изјава дјеловао и затворено“. Ето му „књижевне памети”

и људске части! Хтио да ме спријечи, по сваку цијену,

да кажем свој став увријеђености, док је он министровао

и сладокушио се мојом робијом. А ја се поносио

и поносим се својим малим и великим Спужем!

Заборавио да, тада Матија Бећковић написа: „Данас је

срамота бити незатворен!“ Али, Матија је писац! Мислилац,

зналац!

140

Чуди ме, ипак, мувски писац кад помишља, да

се од њега може уплашити писац затворене слободе и

отворене мисли! Али, мува није лав! А, шта значи за

њом ићи, већ цитирасмо народну! Није читао гласовитог

писца „Господар(а) мува“, па да зна тајну о муВи!

Скреће ми пажњу и на: „Чувајте се својих ментора јер

могу да повуку потпис са дипломе“. Главни проблеми

су му моје књижевне дипломе и кравате! Чисти оксиморон

- духовита бесмислица, глупост! Али и удбашка

свемоћ, у меланхолијама!

Изгледа да је друг Лакуш по „службеној дужности“

препознао себе у мом тексту „Муха и Чун“, јер

не разлучи нијансе муХа, муВи, Оксиморон... Како ће

разлучити полифоније у будућем вишесложном роману!?

Тачно је да сам њему посветио прве и последње

редове текста, алтруистички, али он упрти све, па онако

мушки запапазјани!

Но сада о строго књижевном питању. Угледни

професор Универзитета, стилист, књижевни зналац

ми рече, читајући „антологичаре“: „Читам ово чудо од

твојих опонената. Прочитах и двије „пјесме“ Лакушићеве

и одустах од треће“! Шта друго проф. др... да каже?

Али, дипломи му није сигурно, како лакушно поручује

пјесник мува, а сада већ мува зунзара! За оксиморонску

поетику ево узорак, „антологије“ вриједан!

Мој стих из понуђене пјесме, „ЧУН РИЈЕЧ“

овако (О)скр нави, друг Лаки: „...водом, чуном, па у

небеса“.„Цитира“! А, мој стих, поентни, је: „Мој чун

ме водом небу пење“. Лакијев учени комшија ми каже:

Што се љутиш, то је „кућевић“! Не би ти он подвалио!

141

Него, ех министар памти изложбе летећих балвана

и трупаца, па кажу да је са кацигом ишао на изложбе

тих величанствених слика Милића од Мачве.

Изражавам уздржаност, јер су то, извјесније, биле

„антологијске“ гаћице тзв. Казанове, који их под командом

скида и навлачи... Само, бојати се да му не

спану на нос! Муве, његови љубимци раја, су им

пратња!!!

Ето, мој чун не може да се „водом небу пење“,

умује мувски ум! А, књижевник је нечесови, кажу!

Дјевојчица чита његов текст и коментарише: „Пије

воду као во, не зна шта је Н2О”!

Тек да је изучавао Хераклита, шта би измувао?

Књижевна тема је његов плићак и, кад бих се у плићак

како разумио (у праву је да се у то не разумијем)

изашао бих на чисто копно! Света је мудрост: „Није

важно шта ти све кажу, већ ко ти каже“!

Како нема књижевне полемике од мојих опонената,

остављам их читаоцима, да виде шта „естетишу” и

како пишу „језерски антологијски врхови“. До које су

коте стигли!? И како гледе кроз пирамидина врата и

ћуте, док кроз њу муве слободно крче свој пут!

А, мој Чун је запутио далеко горе, у сфере чистина,

поезије, изван ваших пјесничких јунака –му-

Ха...

Пријатељски, српски, са Ти, савјетујем, другу

Лакију: Немој пјесме да ми Скрнавиш!!!

А у ванкњижевним полемикама не учествујем од почетка.

За њих су задужени стручњаци који то знају

предочити на мјеста правде и закона! Ако их буде било!

142

„Дан“, 9.3.2013.


СИРОВИНЕ


Бог подржава сировинску базу. Сировине о том

ништа не знају, али Бог подржава њихову наивност, и

њихово незнање. Прекрасно расте буква у планини.

Бог јој све обезбиједио. Не фали јој сунца, воде, минерала,

повјетарца. Буква просто може да буде пресрећна,

и да ужива у својој разгранатости, снази, висини,

ширини, и љепоти.

Може свако да каже да буква ништа не зна о

пантеизму, фотосинтези, али, гле чуда, она очигледно

ужива у пантеизму и фотосинтези. Бог јој дао, и она

ужива у даровима, као у свом благословеном незнању.

Али, може буква, ако, случајно крене да мисли

својом буковом памети (што јој није дато), док радосно

струји ваздух кроз њену крошњу, и отвореним

очима гледа је божанско сунце, или док јој ноћу сијају

звијезде над раскошном крошњом, својом буковом памети

помислити да је најсавршеније биће на свијету, и

да је већ на небу. Наравно, то њено (не)знање ником

не смета, али јој помаже да остане у раскошној, но

ипак, буковој, снази и љепоти.

Овако је размишљао грађевински инжењер Видоје,

који се наслађивао одмором у буковом хладу.

Иначе, повремено је читао Волтера, и носио Кандида

143

у свом руксаку.

Када се одморио, погледао је на прекрасну букву,

и рекао, с нешто туге у себи: „О, да знаш, букво

прекрасна, да ћеш се једном претворити у биједну

ролну папира, осушила би се за час од тог знања. Нека

си благословена букво, незнање те држи јаком и зеленом“.

А потом је кренуо да обиђе раднике, који су

сјекли букве, и једне возили на оближњу пилану, друге,

у нешто даљу фабрику целулозе, треће су товарили

на волујска кола, а онда су их волови вукли до оближњих

ћумурџија, да од њих праве ћумур.

Како се спуштао поред једног планинског потока,

видио је да радници пуштају неке балване низ набујао

поток, како би сами допловали до ћумурана.

Уживајући у свјежем ваздуху, гргољењу и повременој

буци потока, осврну се и видје - један балван

усправио се, а чело му изранављено, лубина добро изубијана,

и опала кора на многим мјестима. Обративши

пажњу на чудан призор, сконцентриса се дубље и

зачу немушти разговор.

„Откуд ти ту, кад те ја нијесам видио“, срдито

се натресао балван на некога, видно потрешен, и изубијан.

А испод површине воде, из уста једне стијене,

долазио је дубок глас, који балван засигурно није могао

разумјети: „Није довољно гледати на површину,

балване један! Ако ћеш да пловиш, главачке, овако

опасним потоком, мораш гледати и унутра, кроз воду,

јер овај је поток пун скривенеог подводног стијења.

Пливачи који не гледају и доље, кроз ову воду,

144

обично на њима разбијају главе. Немој да будеш морон,

и да мислиш да постоји само оно што ти видиш.

Него гледај куда идеш.“

Балван није ни разумио долазеће ријечи, него је

само питао: „Како се ти зовеш, чудовиште једно?! А

испод воде је долазио глас: окси-морон, ок-си –морон,

ок-сии, моор -роон...“

Видоје се у себи насмијао коинциденцији његових

мисли о прекрасној букви и ролни папира, и овом

чудном призору. Иако му никад с ума није одлазила

мисао о промислу, да Бог подржава и сировине, али

подржава и њихов преображај, и невидљиве цељи, којима

сировине служе, али их никад не виде. Начас му

дође узнемирујућа мисао, да је Бог неправедан према

њима, јер им није дао да виде куд иду... У тим мислима

је продужио даље, сјећајући се народне мудрости...

За „неотесаног“ но виђеног човјека, у народу се

каже: „Добар за сватова, но не ваља за људи“. Ако је

оваква формулација настала још у вријеме усмене

културе, замислите кад овакви сватови, гранајлије и

балвани, крену зор на зор, не само међу људе, него и

у књиге!? А још нијесу, ни близу папира.

Балван пуштен низ воду, може да мисли да иде

у рај, али до прве подводне стијене. И кад удари челом

у подводну стијену, најчешће се обрне, па задњи

му крај стане први, а први, задњи. Може се рећи, да је

балвану свеједно, јер се код балвана предњи и задњи

крај много не разликују. Они су тек кренули на прву

прераду. А нико не зна, „шта ће бити до пошљетка”.

Балвани, најмање...

145

„Дан“, 12.3.2013

РЕАГОВАЊЕ Н А „СИРОВИНЕ“ МИЛУТИНА МИ-

ЋОВИЋА

РИЈЕТКО СМО ШТО СМО


Није увредљиво бити сировина, рецимо рећи да

смо као пјесници толико напредовали да смо сировинска

база за додјелу Нобелове награде. Али, ми више

волимо да смо бољи од горег, но гори од бољег. А ријетко

смо што смо; бољи смо (из мо је књиге „Чојак,

колико је то“).

Међутим, ако полазну тачку, као што чини Милутин

Мићовић, помјеримо на ниво букве као сировине,

која жели да уђе у књиге – гдје је контекст ( Анти)антологија

и његов окси-морон – то постаје нешто

другачије. А богами и у односу на Бога неприличније,

јер наводи да Бог подржава наивност сировине. Мора

да му је велика мука, јер се досад позивао на А. Радуловића,

а сада на Бога.

Остаје нејасно гдје овдје Мићовић види себе –

или као мањег од већег, или већег од мањег. Јер не

може неко да сматра да му је довољно да је машинбравар

као Тито да достигне његов ниво, да би, рецимо,

Андрију Маркуша и Аћима Вишњића са научним

радовима и књигама урачунао у сировине, који ће, ка-

146

ко каже Мићовић: „зор на зор, не само међу људе, него

и у књиге.“

Сматрао сам да је из те дискриминаторске, по

националном основу, ниског нивоа (Ан ти)антологије

требало избацити све мање вриједне пјеснике, сводећи

број са 68 заступљених на око 20, не тражећи да

ико други њима сличан уђе. Никога од искључених не

бих назвао буквом, али бих буквиним стилом, на примјер,

назвао његов (аутора антологије) стих да су пјесници

просиоци мачкине кћери.

147

„Дан“, 12.3.2013.

РЕАГОВАЊЕ СЛОБОДАНА БОШКОВИЋА НА АН-

ТОЛОГИЈУ „ЈЕЗЕРСКИ ВРХ“

НИЈЕСАМ МОГАО ДА САКРИЈЕМ

РАЗОЧАРЕЊЕ

Пише Слободан БОШКОВИЋ

(у обради новинара Р.К.)

Поводом објављивања антологије „Језерски

врх“ коју је приредио Андрија Радуловић, реаговао је

Слободан Бошковић. Он сматра да је учињена неправда

према пјеснику Милу Бошковићу (1937 -1973) јер

ниједна његова пјесма није заступљена у антологији.

– Драги Андрија, читајући ових дана „Дан“, сазнао

сам „понешто“ о твојој, недавно објављеној антологији

„Језерски врх”. Јуче сам прочитао и који пјесници

су „по теби“ антологијски! Искрено, све је то

твоја ауторска „ствар“, али, нијесам могао да сакријем

разочарање што нека од пјесама Мила Бошковића, није

задовољила твоје естетске и друге „критерије“! Суздржаћу

се од било каквог коментара, али ипак, морам

ти рећи да си на „чврсто утабаном трагу антологичара

Милорада Стојовића...“ за које је Мило увијек био

прозни писац када су „радили антологије поезије“, и,

потом увијек пјесник када су састављали антологије

приче... заиста ми је жао, али, увијек остаје нада: ко

зна како ће се ове пјесме из „твоје антологије“ читати

за нпр. 50 година – наводи Бошковић у реаговању достављеном

„Дану“.

148

Он је додао да „од прве до последње написане

пјесме“, Мило Бошковић је објавио више од 800 пјесама

у књигама и књижевним часописима, а, из заоставштине

је такође објављено преко 300 пјесама.

„Касно“ је његова последња пјесма написана у

септембру 1973. године, а „Враћени тренутак“ је објављена

у циклусу пјесама, 1961. године у „Савременику“,

а потом уврштена у збирку пјесама „Свијет по

мени“ – издање „Багдала“,1962. године.

С обзиром да се ове године навршава 50 година

од смрти рано преминулог пјесника Мила Бошковића,

објављујемо ове двије пјесме.

Касно

Тамо куд се ждралови селе

запис у мозгу гласи јасно

Живе су ме воде понијеле

свуд куд идем бива касно

Тамо откуд зиме ми стижу

рођене су мисли моје јаве

Јесу змије и по крви гмижу

кроз месо као кроз траве

Јесу још живе мртве кости

што ме проносе уз ријеке

Низ воде без моста мостим

и чујем над собом лелеке

149

Тамо гдје расте гробље

жив да стигнем чека јутро

Побости крстачуу као копље

траг се у сјемену моме утро

Тамо куда се мисли селе

као судба је писано јасно

Мутне су ме воде однијеле

куд год кренем бива касно

Враћени тренутак

Ево обећавам водићу те жедну сунца у карадашке

кршеве

међу моје питоме шарке међу браћу поскоке

да пијеш млијеко с извора свјетлости

да у колу ријека препознајеш себе

Водићу те на сваки камен бола да сазнаш за

мушкост

курјачке горе за златну птицу чула

Тамо миришу вјекови на сељења тамо

није се дисало без мушке погибије

Тамо жита дорасту до злата па их црнина позобље

и барјаке посади по крововима

Даћу и вјерност по своме неизмишљеном лику

Написаћу за тебе толико сунчаних ријечи

да ћеш проплакати од среће. Ево изнова обећавам

150

водићу те жедну сунчања по карадашким кршевима

да љубиш мушко чедо и матерински сниваш

Ево водићу те на ријеке на најбистрија врела буне

Унијећу те у живот попут најдраже слике

Процвјетаће ти младост на усни

израсти сунце из оба ока

151

„Дан“, 12.3.2013.

ПИСМО ПРЕМУЧЕНОМ ЧИТАОЦУ

ПОНОР СЕ ПОНОРОМ ИЗАЗИВА


Старо правило је да се очигледне ствари не доказују.

Наравно, осим када нема правила, као у полемици

коју еристика проучава као задатак да се ствара

привид истине. А, ако сматрате да говорите истину,

занемарујете да је она појединачно несагледива и непотпуна.

Ако би било другачије, онда би било сасвим

сврсисходно да само један говори. Кад ја говорим, то

сам ја, кад други говори, то је он. Међутим, када се

побуде страсти најчешће је важније побити туђу тезу,

него доказати своју. Психијатрија, као наука о поривима

људске душе, има једнако разумијевање за манифестације

људских мана и врлина. Као и према мржњи

и љубави које су једно двополно осјећање. Хтио

бих овим уводом да, послије извјесног полемичког

разгибавања освијетлим грамзиво стање духа које смо

имали на овим страницама. Гдјекад смо имали и еколошке

инциденте, изливе вербалне канализације. Очито

да тај, сада већ чувени афлатоксин није само у млијеку;

има га и људској нарави и потреби да отрује другог

човјека. Има га, не зато што се то рационално же-

152

ли већ зато што страст, духовно и душевно самоодржање

производе сужење свијести и срљање у сиву масу.

А сузити свијест, нарочито у малом мозгу, није тешко.

Нарочито кад два сукобљена мозга један другог

не уочавају. Зато се каже: када двојица раде исту

ствар, то више није иста ствар.

Полемика коју сам овдје имао јесте један освјежавајући

дах, али само у мјери у којој ваздух није био

контаминиран. А јесте. Изоговарали смо гаће, чарапе,

доњи и горњи веш... А то се само у далекој асоцијацији,

више халуцинацији, може повезивати са књижевним

феноменима. Ако ништа друго, овај вербални инцидент

нуди закључак о ниском прагу толеранције.

Није то нити први нити последњи пут. Може користити

утолико колико у мутној води можемо уочити фокус

проблема.

Ако би на овај проблем могли гледати са довољне

дистанце, уочили би да је историја литературе,

слично осмишљавању полемике, тумачила опне пропустљивости

да један став надгради други. Овдје то

свакако није. Очито да приликом куцања текста полемичару

овдје тресу руке и удара на слова која се не

могу повезати са суштином. Или, бар, да мржња људском

духу не може да обезбиједи проходност међу ријечима.

А таленат великих писаца, који су крчили пут,

одувијек је дао велике резултате. Ево како се то, донекле,

може читати уз добру естетску диоптрију: Сада

већ славни 19. вијек, својом „озбиљном“литературом,

достигао је врхунац, рецимо, у дјелима Фјодора Ми-

153

лајловича и Лава Толстоја.

Изгледало је како проза, достижући свој зенит,

уствари удара у зид, без шансе да се убрзо опорави.

Но, опет, захваљујући књижевном дару, Гогољ је надмудрио

границе књижевног мишљења и својим метафизичким

хумором помјерио могућности људског духа.

О томе бих да говорим, занемарујући афлатоксин

(каже ли се тако?) и његове границе употребљивости.

А то јесте предмет сваког књижевног спорења које не

надјачава малодушност душевна грамзивост - жеља за

туђим крајем и крахом.

Зато писац својој заморној причи даје ироничан

отпор те у хумору проналази нову шансу књижевног

опоравка. Дакле, он са извјесним жаљењем постаје

двострука личност која, обесхрабрена искуством, пита

- има ли смисла писати, што је мутирани облик питања

- има ли смисла живјети. А пошто не жели да се

преда нити у животу, нити у литератури, он живи и

пише интензитетом своје животне и литерарне маште.

У сучељавању двије амбициозне енергије писац мора

да тражи нове начине и стратегију поетске битке која

ће, колико-толико, освајати нове и креативно плодне

територије. Дакле, не срљати за мувом па макар она

зујала изазовно. Не срљати за препорочним вјерником

чије божанство су кич и порнографија.

Ако је љепота била и остала налог умјетности,

тиме и књижевности, онда није чудно зашто ће се дефиниција

лијепог временом повлачити, тако да кажем,

према унутрашњости, према духовном и естетском

животу и осјећању. Сматра се да је први естетски пре-

154

врат овај појам задесио са Сократом, потом са византијском

иконом. Тако је свакодневно уживање почело

губити битку са естетским уживањем.

Елементарни ерос добио је синергетску снагу

духовног и душевног ангажовања, а до тога је морало

доћи јер је, како се то много касније показало, задовољна

свиња изгубила битку са незадовољним Сократом.

И данас се већином мисли да је хумор нешто

смијешно. Он то увелико и јесте, али његова опорављајућа

супстанца бива и нека врста нитроглицерина.

Уколико аутору понестане ријечи, он под материњи

језик постави иронију која отвори пут да се моћ говора

остварује на нов начин. Као и у свакодневном животу,

дешава се, рецимо, да неко добије срчани напад,

али, срећом, неко га засмије и њему буде добро. Хумор,

иронија, парадокс, сатира... живе као елементи

који дјелују истовремено и неразлучиво са метафизичким

приступом и оним што, по навици, сматрамо

озбиљним текстом. То, уједно, суптилизује књижевни

израз и бива мјера модернизације књижевних рјешења.

То схватање у полемици је веома интезивирано

јер пролази кроз температуру унутрашњег пожара.

Каже се - у таквом жару ништа је жеља за својом побједом

при жељи за туђим поразом. И тако понор се

понором изазива.

Историја литературе, и сваког духовног дјелања

показала је да су ослабили крупни кораци напретка у

казивању. Синдром погане комшинице доминира менталитетом

самопроглашених писаца који не могу да

155

се докажу ни у свом улазу. Болест коју изазива неадекватна

амбиција, кад захвати самог аутора, није толико

фатална све док захвати околину коју присиљава

да цијени његову метастазу. Ако нигдје друго, постмодерна

има заслуге што је схватила ту чињеницу.

Она је, са мало свог искуства, искористила огромне

тековине човјечанства и, тврдећи да не постоји закон,

анархизовала књижевни израз.

Процијенити корисност своје жеље

Као и овдје, присуствовао сам како отац туче

своје дијете љутећи се зашто тражи сладолед, а не чашу

млијека. Сматрао је да не може да процијени корисност

своје жеље. Тргнуо га за руку и повео у правцу

мљекаре не сумњајући у своје мишљење. Чуј, мишљење!

Мишљење метроинтелектуалца који искаче из крновског

метроа и обрушава се на подгоричку провинцију.

Е па и овдје имамо случај једног, несмотрено

казано, писца који своје читаоце вуче у правцу мљекаре.

Он интезивно замјера што га јавна перцепција не

вади са књижевног дна.

Унутрашњи сукоб

Отуда, гледано одавде, са уранком од преко двије

хиљаде година у његовој одбрани и посљедњим данима

има симптома постмодерне - ироније, хумора и

цинизма. А у унутрашњем сукобу ових елемената, који

156

изоловано увесељавају, рађа се грчка трагедија као

мајка грчке литературе, драме, позоришта и античке

мисли. Но, од оног грчког појма иронијска метафора је

поприлично одбјегла и све више ради за саму литературу,

а све мање за поругу како се, у неким варијантама,

тумачи и до данашњих дана. У овој полемици - не

само „тумачи“ већ и (зло)употребљава. А разговарати

са глупошћу значи понижавати самога себе.

157

„Дан“, 13.3.2013.

ОДГОВОР СЛОБУ БОШКОВИЋУ

РАЗОЧАРЕЊЕ


Драги Слобо, баш ми је драго што си се јавио,

јер се не гледамо тако често. Твоје разочарење заиста

разумијем, што нема твог брата Мила Бошковића у

Антологији „Језерски врх“. Људски се залагати за

свог најближег и освјежити сјећање на њега. Нажалост

концепција књиге није дозволила присуство честитог

Мила Бошковића, али ни тебе који си ми драг

пјесник. Знао сам, драги пријатељу, да посао антологичара

подразумијева многе непријатности, на које

унапријед рачуна онај ко се одважи на овај посао.

Али, видиш Слобо, јадан брате, да би овдје посла

имао један Адлер и добри стари Сигмунд Фројд у посматрању

и разумијевању људске подсвијести, повријеђености

и црногорске сујете.

Ако је поезија авијација, како тврди Бродски,

тада ови које ти помажеш у оговарању Антологије,

нису ни копилоти у црногорској поезији. А у српској

поезији, могу само крпицама да гланцају крила авиона

или пјесника анђела. Поједини гланцају само ци-

158

пеле пилота! И ништа више. Могу да се сликају и саморекламирају

по читав дан, али ко озбиљан још држи

до тога, драги Слобо. И ти то добро знаш. Него

Слобо, ту је и закон о саобраћају, који је јако строг, а

казне веома високе... О твом прелету су писале некад

„Вечерње новости“. Надам се да смо се разумјели!

Него она моја бака из поткровља библиотеке,

која се дружи са Хорацијем, Вергилијем, Дантеом,

Бајроном и осталом партом, рече ми да онај филозоф

још по дану носи упаљен фењер да сретне Човјека!

Поздрав!

ПС.

Шаљем ти моју пјесму „Златокоса и мачак“ коју

оговара провинција. На промоцију твоје антологије,

гдје си ме заступио како кажеш, не могу стићи јербо

су ми „руке у тијесту“, а потпирује се са сваке стране.

ЗЛАТОКОСА И МАЧАК

Удавала мајка ћерку

Годину за годину

Златокосу раскошну

Смјењивали се просци

Мужеви богати кнежеви пјесници

Црни и риђи у мамузама

На трициклима атима

На концу кљасти луткар дође

И то би потоњи воз

159

Сад по добром старом обичају

Праве корпице

Од прућа и снова

И наравно глођу кости

Једна другој

Све ми је испричао њихов

Дремљиви мачор

160

„Дан“, 14.3.2013 и 16.3.2013:

РЕАГОВАЊЕ НА ТЕКСТ „РАЗОЧАРЕЊЕ“

АНДРИЈЕ РАДУЛОВИЋА

ЗЛАТОКОСА И МАЧАК, 14.3.2013 и обновљено

ЧЕКА СУНЦЕ, А ГОРИ МУ ПОД НОГАМА,

16.3.2013


Човјеку би било лакше да га ко једном ошамари,

но да му тај длаку са главе скине, ако би са скидањем

длака наставило кад би исти кога другог ударао. Јер,

брзо би оћелавио. Зрно по зрно – погача, длака по длака

– ћелава глава... Исто тако: ко о коме, он о мени.

Ко год шта пита Андрију Радуловића, па сада и

Слободан Бошковић, он одговор упућује мени у највећем

дијелу, гдје га највише пече. Гори му под ногама,

а чека да га сунце огрије. Прилично вруће. Остајући

без аргумената, додаје ми нове увреде: „мањи од копилота“,

„провинцијалац“, „да се сликам“... Слободана

на првом контакту, пребацује са поезије на „прелијетање“,

као да се ради о крилима ове (Анти)антологије.

Радуловић је уз његов чланак објавио своју пјесму

„Златокоса и мачак“, чији назив намјерно никад

нијесам помињао да би сам казао гдје је смјестио пјеснике

просиоце мачкине кћери, како их назива.

161

Шта Андрији Радуловићу вриједи што ме је познавао

кад ме овако упознаје, говорећи да ме није познавао

као писца.

Како сам могао да га упознам са мојим радом

прије но се родио ( познајући му родитеље прије закључивања

брака)? Све његове године, а тако ћу и

сљедеће, обиљежио сам са по једном књигом или рукописом,

које му нијесам доносио.

Као свако, и он се прво хватао нога а не књига у

којима до данас није проходао. Велика би предност

била да сам му у колијевци доносио књиге, јер би их

он тада опоганио да не мора сада.

Он говори да ме познаје, наводећи да сам у

осмој деценији живота, али узгред (около наоколо) каже

са сам магарац, од чега се не спасава ни други њему

супротстављени полемичар, што не би требало никог

да вријеђа, јер и себе вријеђа да је мачак, стихом:

да су пјесници просиоци мачкине кћери.

Све је на старту било јасно, али мене је интересовао

наставак разговора са млађим о чему год отворе

причу. А све да бисмо показали карактеристичан садашњи

разговор двије генерације, попут „Отац и син”

Ђура Јакшића, гдје отац прижељкује сабље и копља, а

син јарца печеног. Овдје млађани Радуловић, поред

осталог, тражи од мене да га признам старијим од себе;

неће ваљда само због тога што ја, иако старији,

имам више косе на глави.

Мићовић, којем сам казао: да користи моје стихове

за своју поезију као сировину (а некад дословно

са знацима интерпункције), одговара чланком „Сиро-

162

вине“, називајући ме сировином што то самопослуживање

не могу да схватим. Млађи што траже, одмах

узимају. И не траже јарца печеног, но магарца живог.

И ако треба ко, рецимо, коју српску Румунку да

провозају од Приморја и Бјелопавлића до Острога да

би у Румунији добили награду.

163

Прилог уз претходни чланак, „Дан“, 14. и 16.3.2013.

Први пут објављен 1990... Доље „ŽUČ“, 2000.

164

Предвиђање од 1990. године

тешких сукоба – братоубилачких ратова:

*КАД СЕ МЈЕРА ПОМЈЕРА

Нико сам, без друга у томе,

не мрзи и ћера остале:

сви су једни другима другови.

Својски се ћерају,

само им смета

кад он, рецимо, тебе ћера више него ти њега...

„Прешао је мјеру“, казали би,

а мјера се стално помјера.

Свако има право на своје ћерање

у друштву равноправних народа.

Њима је од једнаке користи –

и што ћерају,

и што њих ћерају,

поготову мало више,

јер им народ не би вјеровао.

Свако има коња за трку.

Не јашу коња, него коњ њих.

У ћерању не желе да заостају.

Намјерно ћерају

да виде да ли ће онај ћерати

баш колико и они њега

или ће превршити мјеру.

Сви би да се ћерају по мјери,

али није свима иста мјера за мјеру.

Толико је ћерање постало правило –

165

да се поједини стиде

да буду у добрим односима са другим,

да не би трећим постали сумњиви.

Морају на силу да се ћерају.

Због тога се понекад стиче утисак

да неког највише воли,

баш кад га ћера.

Тако, ћерање је постало недовољно као доказ

да се мрзе:

мораш и више од тога (звецка се оружјем).

* Први пут објављено 1990. у „Титоградској трибини“

неколико година прије других аутора сличне теме. У

овом тексту у односу на оригинал из 1990, ријеч „ћерати“

замијенила је ријечи „прогањати“ и „мрзјети“. Награда Првог

црногорског фестивала хумора и сатире у Даниловграду

27. и 28. маја 2000. године, које је објављено у црногорском

листу за хумор и сатиру „ŽUČ“, 31.12.2000. год.

РЕДОСЛЕД „ЋЕРАЊА“ (први пут објављује се у овој

књизи)

1) Андрија Маркуш 1990. „Титоградска трибина“ –

наслов „Кад се мјера помјера“, 2) Миленко Драговић 1995,

књига „Помирење времена“ – наслов „Ћерај“, 3) Матија

Бећковић 1996. књига „Ћераћемо се још“.

Одломци из „Ћерај“ Миленка Драговића:

„...Ћерај! / На пут се не сријета са њима. / Ни помози боже!

/Ћерај!...“, „...Ћерај Оне у Оно! / Ћерај драги друже, а ћерања

је много и ко зна које је посљедње. / А ти само ћерај!...“,

„...Ћерај пузавце, гмизавце, безочњаке, губаре...“,

„...Ћерај их! / Нијеси ти од Онија. / Ћерај лешинаре, баљегаше,

зулумћаре...“, „... Ћерај Оне! / Ћерај Оне од Онија! /

Ћерај илу, пизму, полокаре, преживаре, шуње...“, „...Нијесу

они сами. / Послије њих опет долазе они ...“, „... Ма ћерај

кад ти кажем! / Што си стануо!? / Што ме гледаш!? / Ћерај!

/ Ћерај негдје у нигдје! / У безнађе, бестрв, у бестраг! / Ћерај

у невиђбог!“

166

„Дан“, 14.3.2013.

ПОВОДОМ АНТОЛОГИЈЕ „ЈЕЗЕРСКИ ВРХ“

АНДРИЈЕ РАДУЛОВИЋА

УЖИВАЈМО У ОДАБРАНИМ СТИХОВИМА

Пише Гордана САРИЋ

Свако носи своју мисао и има свој укус. Модерну

поезију цијеним, али ми је далеко од срца. Поштујмо

различитост и могућност личног избора! Поштујмо

слободу размишљања и расуђивања! Не морамо све

вољети, али можемо уважавати.

Након десетодневне паузе условљене одсуством

из Црне Горе, читајући дневне новине „Дан“, на страницама

културе затекла ме је полемика око антологије

„Језерски врх“ Андрије Радуловића, па сам осјетила

неодољиву потребу да о томе нешто кажем.

Једна од мојих најдражих пјесама је „Подјела

земље“ Фридриха Шилера у којој се говори како је

Бог Зевс људима поклонио земљу. И сви су пожурили

да узму оно што им припада. „Но доцкан, пошто људи

све узеше,/ из даљине је дошао пјесник тад,/ али за

њега ничега не бјеше, / јер све је газду свог имало сад.

Пјесник се пожалио Богу а он му је рекао: „Шта ћеш,

Зевс рече, свак има свој дио, /подјела земље свршена

је ствар, / но, ако са мном живјети би хтио, / ево ти

неба и небеса чар.

167

Заувијек у душу урезане су ми Платонове ријечи:

„Пјесник је танано и свето биће у коме је божански

занос“.

Мјесто пјесника и јесте у небеским пространствима.

Не припада му да се бави приземним, тривијалним

стварима. Он треба да се уздигне, душе да спаја,

оплемени их, изнад сна понесе. Уз стихове да се

воли, чезне и пати, да се рецитује и удвара. Пјесма

треба да опчини и топлином душу обгрли. То је мој

избор поезије. Волим Стевана Раичковића, Вита Николића,

Леса Ивановића, Душана Костића, Слободана

Вучинића, Матију Бећковића, посебно Дучића, Ракића,

Шантића, Десанку и друге сличне чији стихови ми

душу милују. Неко воли једну врсту поезије, неко

другу, неко класику, неко модеран стих, опет ствар

избора. А шта би било када би сви исто вољели или не

вољели? De gustibus non disputandum est, (О укусима

не треба расправљати). Свако носи своју мисао и има

свој укус. Ја модерну поезију цијеним, али ми је далеко

од срца. Поштујмо различитост и могућност личног

избора! Поштујмо слободу размишљања и расуђивања!

Не морамо све вољети, али можемо уважавати.

Са нестрпљењем сам очекивала антологију „Језерски

врх“. Пјесме сам прочитала, неке само очима

прелетјела и уживала у онима по мом укусу. Андрија

Радуловић је одабрао пјеснике и то је његово право

избора. Зашто га нападати? Њему су се њихове пјесме

свидјеле. И нека их. Ми их читамо и за себе одабирамо.

Некоме ће се свидјети ова, некоме она. И сви за-

168

довољни. Зашто је тај пјесник заступљен, а не неки

други? Па не може се приређивач свакога сјетити. И

зашто му то замјерати? Има још и других антологија

са разним пјесницима и оним увијек истим, правим

класицима који ће вјечно да трају. Ја сам лиричар, а

„лирика је највећи степен и достигнуће у поезији“,

рекао је Леопарди. Пишем класичне римоване стихове,

а такве пјесме и читам. Пјевам о љубави, њежности,

о мајци, о домовини, о Богу. Стихови су ми

астрални и сакрални, (како је рекао пјесник Срба Игњатовић),

отмени и господствени, (написао је пјесник

Перо Зубац), и нижу се као бисери на краљевској огрлици,

(истакао је доктор књижевности Раде Вучић е-

вић) и неки пјесници ме не сматрају озбиљним аутором...

Као, пусти Гордану, она пише само о љубави.

Па шта? Имају право да им се не допада та врста поезије.

Зашто о томе расправљати? Све је ствар афинитета

и личног избора. Мало је љубави на овом свијету,

зато је треба његовати и промовисати и како каже

Меша Селимовић: „Раздваја нас мржња, одржаће нас

само љубав“. Мене интересује само људско добро и

никада не могу схватити оне који друге јавно нападају

и говоре им ружне ријечи. Ја само желим да људи не

живе туђим животом и не воде туђе послове. Нека се

свако окрене себи и свој врт обрађује. Радуловићева

антологија је међу нама. Читајмо је! Уживајмо у одабраним

стиховима и волимо, како Иво Андрић каже:

„Ту слабу и неуништиву, невидљиву и непризнавану, а

свудашњу и свагдашњу, вјечиту и спасоносну поезију“.

169

„Дан“, 16.3.2013


МНОГО МАЛО


Када је Александар Македонски, у свом сјају и

сили, пришао чувеном философу Диогену (који је живио

у бурету), и понудио да му испуни што зажели,

Диоген му је одговорио: „Склони ми се са сунца“!

Не може се рећи да Александар Велики није био

аристократа по духу, али се видно „оклизнуо“ на прикривени

аристократизам биједног Диогена! Аристократизам

Диогена био је „загуљенији“. Диогену је била

важна једна тачка, тачка која држи свијет, а Александру

је био важан свијет у којем су људи несталне

тачкице. Диогену није било до „освајања народа“, па

ни до „популистичког“ ширења грчке културе, њему

је било „до сунца“.

Гле, ученик Аристотелов, то није довољно разумио.

Или, чак, разумио је, чим је, у својој сили, пришао

Диогену, и упитао га – шта жели да му учини, као

знак свог поштовања, али није очекивао од философа

такву духовну надмоћ, из које је сјевнуо презир према

царској моћи.

Формула Диогена је сасвим загуљена. Имао је

пјесничку страст, и философски ослонац. Красиле су

170

га оштре крајности - идиотлук се преображавао у аристократизам,

и аристократизам је сјенчио идиотизам.

Не помаже логика, да се откључа његов случај - његов

јарки оксиморон! Логика Аристотеловог ђака, крахирала

је, пред (а)логиком биједног Диогена, који је вјероватно

имао неки „дајмонски“ ( духовни) дослух са

Сократом. Може се рећи, да Александар, није знао да

чита Диогена, али је цијенио његов дар, који није могао

да разумије. И то је било мало много од једног цара.

Аристотел, учитељ Александров, смислио је оксиморон

- „непокретни покретач“, али тај оксиморон,

Диоген је користио у пракси, а за Александра је то било

мало много. Због тога, многи, који су мислили да

су опремљени логиком и моћи јавног расправљања,

налијетали су на Диогена. Није, наравно, Диоген избјегавао

расправе, подстицао их је чак својим оксиморонским

интригама, док су поспјешивале моћ мишљења

и расправљања. Али, био је мештер да вербалним

напасницима у одлучујућим моментима нађе Ахилову

пету.

Кад се Александар „насадио“ на Диогенов оксиморон,

можемо замислити како су се насађивали други

снагатори дијалога и полемике, којима је обиловала

грчка Агора. Може се рећи да је Диоген нека врста

„непокретног покретача“, који је из своје стајне тачке,

нокаутом васпитавао своје опоненте.

Људска, но, ипак божанствена комедија, не би

била тако занимљива, пуна обрта, неоткривених простора,

да Бог своје потезе и наклоности чини тако

очигледним. Све важно је прикривено, или, чак, дубо-

171

ко сакривено, да људи то не би лако нашли и још лакше

расули.

Иако је штедар, али Бог не сије своје таленте

свуда, и једнако. Негдје мање, негдје више! Понегдје

обилно насије, а на више мјеста, као сијач кад сије

њиву, - окрајке само натруни сјеменом.

Човјек који је само „натруњен“ талентом, често

остаје у неспоразуму и са собом и са другим људима

цијелог живота. Он не може да се помири с тим да

има много мало талента. Чини му се да га чак има мало

много. Често се такав човјек, мало много залијеће

да покаже своју важност. Али се увијек, наравно, покаже,

да је има много мало. Празан клас. Не може да

схвати свој оксиморон. Да има мало више талента,

схватио би да га има много мало. Не може да схвати

да је само натруњен талентима, који му не дају мира

ни спокоја. За смирење је потребно имати цијело Зрно.

Зрно из којег израста и стабло и плод. Зрно из кога

израстају сазнање и разумијевање.

Кад човјек нема тог зрна, он остаје мракушан,

мракобунтован, мраковољан и мракоболан, увијек мислећи

да је оно што није, и трчећи тамо гдје га нема.

Свуда се засађује, нигдје не израста. На сваког се насађује,

ни са ким се не разумије. Натруњен талентима,

трчи тамо-амо, амо-тамо, купи труње и тамо и амо - и

понекад мисли да су то златници. Тако је пројектован

– да не види како га распиње унутрашњи оксиморон,

којег никад не схвата. Залијеће се да дохвати Језерски

врх, а не миче се из својих плићака.

172

„Дан“, 16.3.2013.

ОДГОВОР НА ТЕКСТ АНДРИЈЕ МАРКУША

УБИ СЕ ДОКАЗУЈУЋИ ДА ЈЕ ПЈЕСНИК


Више не знам ко је ко у овој причи? Ко кога

форсира на овај „мртви марш“ на Антологију „Језерски

врх“?!

Ја одговарам Бошковићу, јавља се Маркуш?! Боже,

драги. И тада човјека морам да браним од њега самога.

Каже А.М. у свом врцавом тексту, да сам га

„(около наоколо) назвао магарцем“, што апсолутно

није тачно. Такве квалификације не употребљавам у

јавном саобраћају, а камо ли у полемици, јер ми напросто

то не дозвољава међународна књижевна репутација,

али ни домаће васпитање! Није лијепо да човјек

у тим годинама овако посрће и ставља ми у уста

низ квалификација које ни у сну не бих изговорио.

Али, све ми то личи на онај виц, кад човјек замијени

аутобус са робном кућом, јер је на њему исписана реклама

за попуст намјештаја!

Дакле, Маркуш није разумио метафору, а уби се

да докаже грађанима Црне Горе да је пјесник. Ваљда

је читао „Хероја на магарцу“ Миодрага Булатовића,

који се пита: „Зашто је рзао Хорације?“...

Мени неће пасти круна с главе, ако кажем да

стихови А.Маркуша, које је донио „Дан” нису тако

лоши. Има ту неке соли! (Одсуство ритма, слике, ме-

173

тафоре...) Али ја у животу нисам отворио „Тик-Так“ и

„Титоградску трибину“. Читао сам и читам: „Политику“,

„Вечерње новости“, „Књижевност“, „Летопис

Матице српске“, „Златну греду“, „Савременик“,

„Књижевне новине“, „Књижевни магазин“, „Књижевни

лист“, „Поезију“, „Агору“, „Европу“, „Правду“,

„Јуност“, „Ла монд“... И никада име Маркуш нисам

срео везано за поезију или уопште књижевни живот.

Недавно је објављена и Антологија УКЦГ-а „Писмо“,

чији је аутор његов рецензент И.Л., гдје има седамдесет

писаца нашег удружења, а нема рецимо Андрије

Маркуша! Шта даље рећи... Волио бих да видим било

коју Антологију поезије која је узела у обзир стихове

А.Маркуша.

Но, он се побринуо да преко ових преписки обавијести

јавност, али не и Књижевност на своје присуство,

што и јесте једна врста посебне упорности, склоности

и дате могућности!?

А Вама друже Маркуш, без обзира на све што

сте предузели лично против мене и моје Антологије,

желим све најљепше у животу, јер ко би још увриједио

инжењера пред којим је литерарна каријера.

ПС.

Препоручујем Вам књигу „Човјек без особина“

Р. Музила. Прочитајте!

174

„Дан“, 19.3.2013.

ОДГОВОР НА ТЕКСТОВЕ „УБИ СЕ ДОКАЗУЈУЋИ

ДА ЈЕ ПЈЕСНИК“ И „МНОГО МАЛО“

НОВО ЦАРЕВО ОДИЈЕЛО


Ако бисмо из полемике – из оног што кажу А.

Радуловић и М. Мићовић поводом моје критике Радуловићеве

(Анти)антологије поезије, избацили све што

се односи на увреде, замотанцију и много шта још поводом

питања на која су били дужни да одговоре, заобилазећи

их, остали би само њихови потписи.

У чланку „Уби се доказујући да је пјесник“ Андрија

Радуловић уби се доказујући, као да смо слијепи,

да је пристојан – да такве ријечи увреда не изговара

из домаћег васпитања и међународне књижевне репутације.

Остало му је још да се закуне Острогом, или

Приморјем и српском душом било гдје да је у свијету

и оде негдје трагом књижевне репутације. У чланку

„Плес вукова“ од 8.3.2013, насловљено мени и Аћиму

Вишњићу, као репрезент укључених полемичара користи

магарце и вукове, какав му је и наслов, гдје су

вукови, по његовоме, антологијски пјесници, који

преко страница овог листа у полемици раздиру магарад.

А Аћиму у том тексту испред имена, умјесто

скраћенице да је магистар, Радуловић ставља скраћеницу

да је магаре (маг.) што је прилагодио контексту.

175

Колико му у ову нашу репутацију вјерујемо, толико и

у међународну.

Узгред, Радуловић се сада бави стилским фигурама

моје сатиричне пјесме, гдје не смета што му то

није жанр, али не би сметало ни да те „пропусте” потражи

код, рецимо, Матијине књиге „Ћераћемо се

још” да и њега поучи, па ће му можда некад у жирију

додијелити награду, да се због тога не љути на њега.

Чланком „Много мало“, Милутин Мићовић, по

обичају, прве три четвртине жонглира без лопте. На

крају, он казује шта га боли, гдје као повезницу, уз

„оксиморон“ и „натруњене талентом“ (гдје је са мо

Мићовић горе), као прозван, од мојег презимена прави

кованицу „мракушан“, која би требало одсад стално

да стоји испред Мићовићевог имена, због његовог

великог коришћења моје поезије. Зар му од кнедле у

грлу – од непомена мојег стиха којег је прогутао – само

толико гласа пролази? Кад већ покушавају да своју

недодирљивост изграде исконструисаном разликом у

висини: да су они наши бесмртници са много пјесама

антологијске вриједности, а ми обућари и магарци које

они (како каже Радуловић) церемонијално прескачу

као вукови, прије но магареће месо омезе, вриједи тим

орловима подићи крила и видјети шта им је испод.

Поготову кад Радуловић прелази на конкретну оцјену

моје пјесме.

Анализирајмо Радуловићеву пјесму „Златокоса

и мачак“ из његове (Анти)антологије, коју је изабрао

да објави у „Дану“: Прва строфа гласи: „Удавала мајка

ћерку / Годину за годину / Златокосу раскошну“.

176

Коментар: удавала, па шта, каква је да је; која је ту порука?

Идемо даље, не мора све одмах да се каже, можда

ће то Радуловић рећи у сљедећој строфи, и узгред

у заносу да нас подигне к небу.

Друга строфа је: „Смјењивали се просци / Мужеви

богати кнежеви пјесници / Црни и риђи у мамузама

/ На трициклима атима.“ Коментар: нигдје неба,

а и мачори су онакви какви су, смјењивали се или не,

ништа уљепшани, ништа занесени, а још су пјесници

(који просе мачкину кћер), што значи да су то пјесници

ван антологије, без маште.

Трећа строфа: „На концу кљасти луткар дође / И

то би потоњи воз“. Коментар: још неко се укључи

(луткар) и ништа више. А Радуловићу прође мимо воза

више од половине пјесме – и то антологијске, да је

похвали поетеса Гордана Сарић.

Четврта строфа: „Сад по добром старом обичају

/ Праве корпице / Од прућа и снова / И наравно глођу

кости / Једна другој.“ Коментар: глођу кости и узгред

раде понешто друго; могли су и репом да машу, ако

им није био уштиркан.

Посљедња, пета строфа гласи: „Све ми је испричао

/ Дремљиви мачор.“ Коментар: мачор је испричао

Радуловићу, а Радуловић нама... Крај. Нема више нажалост(?).

Појела мачка мишља док је чекала просца.

Ни помена антологијске вриједности, утиском

испразног низа (нео стварених, ненајављених, ненаслућених

релација) поготову код неискоришћеног

краја пјесме, ми, остајући хладни, не можемо то да не

кажемо, у замјену да не пјевушимо пјесму о мачку

пјеснику, као ученици петог разреда основне школе.

177

Лош утисак, можда је нашом кривицом, јер поезија је

лијек, а кад је лијек могућа је грешка у употреби са

алергијским ефектом.

Међутим, Радуловић нас сматра болесним без

лијека, па у предговору (Ан ти)антологије каже да се

поезија не препоручује најширој публици (сем уском

кругу посвећеника), чиме је са себе скинуо одговорност

ако ко од ње добије, рецимо, штукавицу.

Али ако није за ширу публику, зашто је ту књигу

штампао у огромном тиражу уз дневни лист? Да то

није овако: кад се плаћа, књига је за сваког, а кад се

критикује, није за сваког? Анализа поезије Милутина

Мићовића, који је много слабији од Радуловића, била

би тиме са нижом оцјеном њене вриједности...

Цар је и даље у новом одијелу, а нигдје дјечака

да каже да је го, да бисмо ишли кућама.

Што се тиче моје незаступљености у још којој

антологији црногорске поезије, које помиње Радуловић

– колико да их је, одговор је: да сам ја тамо и кад

ме нема, кад су у њима редовно четири пјесника који

су као узор користили моју поезију

Чему би личило да смо тамо и ја и они, упроштено

речено: и оригинал и копија.

Својевремено је у „Дану“ писало: Кад је копија

копије добила награду, ваљда је ред дошао и на Андријин

оригинал. „Крађа и прекрађа звона“ – заступљен

и „из друге руке“, преозбиљно Радуловићу да би

се ти тиме бавио. А ја никад нијесам тражио, ни приговарао

за своје мјесто у твојој (Анти)антологији, већ

само што је она са огромним бројем заступљених, без

селекције, безвриједна.

178

„Дан“, 19.3.2013.

ОДГОВОР „АНТОЛОГИЧАРУ“ АНДРИЈИ

РАДУЛОВИЋУ

НЕГАТОРСКИ ДУХ МАЛОГРАЂАНИНА


Нашара аутор „вучјом“ храброшћу и личном

„културом“ да су он и његови „антологијски” писци

вукови, а опоненти магарци и, то све учини, у име

своје књижевне учености и људске части. Нарочито

педагошке, јер је учитељ

Свако словестан је у не(полемици) око „антологије

језерски врх“ јасно увидио око чега је постојало и

постоји спорење. Други је проблем кад се замјењују

тезе!

Моја намјера није да даље учествујем у „млаћењу

туђе празне сламе“, али јесте да одговорим на кукавичлук,

простаклук, некултуру, књижевну некомпетентност

и неопростиве увреде Андрије Радуловића,

једног од „зидара“ насоврљане „антологије“. Од туђег

доброг материјала и свога квантитета!

Текст Андрије Радуловића, потписника ауторства

„антологије“ са знаком „зидарским“, пирамидом

(о којој ни ријеч не зуцнуше, нити се усуђују) под на-

179

словом „Плес вукова“, добија одговор, примјерен његовој

суштини!

Назва магарцима опоненте, од себе старије 20-

30 година, па још и то да, Он, „соко сиви“ у залету

прескаче преко магараца, док их не „омези“! Би рекао

човјек да је у питању Џингис Кан! Силесија и „умник“

вучје елитности! Само не рече јесу ли угледни

писци, које је присвојио, да увелича своју књижевну

„величину“, као и блиских му „сировина“, оксиморона

и тд..., „вукови“, у његовом прескакачком јату!

Ствар смо поједноставили и позвали „Антологичара”,

да нам објасни слободу управљања својом нискошћу

по људима, крајње невиним, за такво „малтерисање“!

Туц-муц...мрмољ, „Јуначине”!

Позвах га да ЈЕДАНАК изађе на стадион никшићки,

подгорички, или који други, пред публиком,

да ми покаже вучју спрему. Замукну, прекиде везу и

хитном везом доспје у полицију да јави да смо га позвали

на Двобој! Човјек не(правилно) схватио, полиција

алармантно позвала писца ових редова на саслушање.

И то у Даниловград! Рекох им истину и приде

подсјетих на витештво старих времена, које је животом

овјенчао велики Пушкин и многи други, али с

разликом што га не позвах на оружани „Двобој“, већ

на разграничавање појмова: Вуци и магарци! Ко је ту

шта и ко кога може прескочити!?

Дружећи се са вуковима Голије, хајдучке планине,

гдје магараца никад није било, осим кад су стизали

са нижих надморских висина, упитах се: „Је ли ђаво,

или су мађије!?“

180

Радуловић је побркао лончиће, па је моје вукове,

замијенио за своје магарце. Није му бака успјела

објаснити да су људи, људи, магарци, магарци, а вуци

вуци, као ни то да лијепо васпитање припада отменом

свијету! А, кад се зађе на уске стазе, онда се остаје

вук, или магарац, јунак, или кукавица...Сит или „омежен“...

Здраво нам Андро био, имаћеш се кад научити

поштовању разлика, да китити се туђим перјем није

препоручљиво, јер суочење са истином стиже кад-тад!

Неизоставно! Бавити се успјешно књижевним пословима

не може баш свако, нити се смије поигравати

вучјом ћуди! Јер, може се Некоме десити да ... ЊАК-

НЕ, кад каменчић падне у уво...

Аћим Вишњић

Вук са Голије

181

„Дан“, 20.3.2013.

ОДГОВОР А. ВИШЊИЋУ И А. МАРКУШУ

АЈМО КУЋИ


Господо А.М. и А.В. и обрнуто по геометријским

законима, ово је прешло све границе икаквог

укуса, и што се мене тиче представа је завршена. Фајронт.

Ајмо кући. Натраја се ова мучнина. Ваља се мало

прибрати и сабрати, и окријепити, ушли смо у Велики

пост, па ја, макар са моје стране, остављам вам

простор да прозивате, нападате, вријеђате, конструишете,

умивате, мегданишете, метанишете, домишљате,

фалсификујете, дописујете, како вам је воља и како

умијете, што ће рећи остављам вас у вашој причи. А

што није лако, и тешка је та дневница. Тежа мој магистре

и од зидарске.

Него магистре, ако те пут нанесе, бечни мало геометријска

тијела, па ћеш благо мени, разликовати

троугао од пирамиде, а пирамиду од купе. С тим, што

је у основи купе круг, а у основи пирамиде није троугао.

Зато, заобиђи кругове. Како помијешасмо ова невина

геометријска тијела, испаде хаос попут дивље

градње. Са моје стране, ово може прочитати и архитекта.

Ето, неким чудом, и Антологија „Језерски врх“

је у облику правоугаоника. И то је некакав језик дизај-

182

нера. Толико и о тој анатомији.

И издалека се види да ова кореоспеденција нема

никакве сврхе нити смисла, јер овој причи нема лијека

ни од воде са Иванових корита. Ето чега се сјетих.

Дакле, стављам тачку, завршена је прича са поменутом

господом, кажем са књижевним проминентима.

Христос воскресе!

183

„Дан“, 20.3.2013.


СТРАХ ОД ПОЕЗИЈЕ


Има једна животињица која се у народном језику

зове – кртица. Она копа канале, тик, испод површине

земље, бојећи се од сунца. Ископану земљу избацује

на површину, и тако прави „кртичњаке“ којима

штети ливаду. Тако друг Маркуш, бојећи се од сунца

поезије, о јаду ради у „Дану“, копа испод површине

земље, испод сваког људског смисла, да би наудио поезији,

у којој га нема.

184

„Дан“, 23.3.2013.

ОДГОВОР МИЛУТИНУ МИЋОВИЋУ

ХАРИКИРИ


У краткoм чланку „Страх од поезије” Милутина

Мићовића, као благим тек видљивим трзајевима већ

умиреног, а претходно залетјелог, сваки читалац ће

примијетити, како је и поводом чега потпуно остао

без ријечи.

Њему је одавно, шаховски речено, пала заставица,

јер је умјесто да хвата за главу фигуре, хватао за

главу противника, што и даље чини „кртицом”, коју

правда метафором. Док мета-форише, ја сам мета, а

остало је фора.

Интересантно је колико је текстова и редова

Милутин Мићовић исписао о мени изјашњавајући се

о „сировини“, „кртици“, „мракушану“..., а да ријеч

неће да каже о његовом преузимању моје поезије. Интересантно

је како сам 20 година трпио његов „пјеснички

харикири“ на мом стомаку, а он не може

истину да претрпи два дана… Ваљда је важније што о

мојој поезији пишу пјесници академици но машинбравар.

И још нешто... Масони за троугао употребљавају

ријеч „пирамида“ по пирамидалном свођењу по чино-

185

вима у масонерији. Без одбојности према коме, овдје

само ствари треба разграничити, које је питање било постављено

мени као архитекти, посебно што сам о томе

много писао и преко „Дана“.

*Овим текстом „Дан“ завршава полемику.

*Поводом Антологије „Језерски врх“ и полемике у „Дану“,

за Српску РТВ, Подгорица, 2.4.2013. год, говорио је Андрија

Маркуш у разговору са Драганом Росандићем.

Линк: http://www.youtube.com/watch?v=TqMtSsNvoGg

186

НАКНАДНО ОБЈАВЉЕНО

„Дан“, 13.5.2013.

АНТОЛОГИЈА – ИСКУШЕЊЕ И НЕСПОРАЗУМИ

Пише академик Жарко ЂУРОВИЋ

Саставити антологију пјесништва није сезонски

посао, гдје ће се из наслаганих књига одабрати

пјесме високог вокацијског домета

Антологије које су настале у послератном периоду

може се рећи да су продукт уског угла и успутне

прилагодљивости времену, у коме нијесу дограђена

начела за тако одговоран подухват. Начела се дограђују

кад идеологија нема примат над културом и

умјетношћу. Оне су доста касно стекле „отрјежњење“,

једнако у свим срединама тадашње јединствене државе.

Давичо је педесетих година прошлога вијека запаженом

књигом о стању и путевима тадашње књижевности

покушао да измијени односе у тој сфери,

али је тај његов наум остао само у наговјештајима.

Кривицу за то сноси и сам Давичо, који се борио за

новине и слободе у књижевности, али га је обавезивала

партијска припадност да респектује тадашње идеолошке

назоре. Отуда његова одбојност према антологији

српског пјесништва Миодрага Павловића. Марко

187

Ристић у тој кампањи негације Павловићевог дјела

био је жешћи и немилосрднији, исказујући се о Павловићевој

антологији у ругалачком тону. У његовом

тексту се очекивала аргументована анализа. Умјесто

ње, услиједило је непојмљиво ружење, са глаголским

поспрдицама које су несхватљиве за једну тако угледну

личност.

Како су антологије биле тражене, јер се путем

њих „билансирају’’ највреднија пјесничка остварења,

појављују се у Хрватској, Црној Гори, Македонији.

Различитих су тематских модалитета – од љубавних и

патриотских, до антологија ширих значењских кругова.

Неки се лако подухватају тога посла, иако за то

нијесу имали ваљанијих предиспозиција. Поезија се

чита, али се она поима у дубљем рецепцијском смислу,

који обухвата и многе друге профиле – од семантичких

до језичких и других.

Саставити антологију пјесништва није сезонски

посао, гдје ће се из наслаганих књига одабрати пјесме

високог вокацијског домета. Брзина читања не иде на

руку одабирачу. У брзом читању превиди су чешћи и

неопростиви.

Антологија се јавља као плод вишедеценијског

увида у одабрану материју, јер једно је антологија, а

друго шантологија. Ми знамо да ходу смета шантава

нога. Антологија, поред укуса, мора посједовати и

мјеру.

Ако постоје мјерила, постоји добар одабир поезије.

Она морају бити разјашњена, да бисмо разумјели

188

поводе настајања дјела тако важне намјене. У њој ћемо,

у једнакој мјери, наћи писца и вријеме. Под лупом

антологичара равноправно се предочавају феноменолошке,

структуралистичке и друге карактеристике

онога што се одабрало за презентацију. Без јеткости.

Сталожено и документовано. Ако је у питању шири

временски распон, антологичару се намеће брижљивији

однос према оним пјесницима који су оставили

дубљи траг на плану поетске самосвојности. Антологија

у правом смислу открива аутора и он се не смије

мимоићи. Рекли бисмо да је селекција костур добро

сачињене антологије. Оне најчешће настају када се

смјењују стваралачки афинитети, који треба да искажу

засићеност једне врсте пјесништва и најаве њен

нови ток и значење.

Пратећи послијератну ситуацију на томе плану,

обично се у једној деценији уочава промјена вредносних

скала, доносећи са собом снажење новонасталих

карика у поетској сфери. Те се карике дижу на пиједестал

уважења.

Са освртом шта припада горњој граници вриједности.

Ако антологичар баци харпун своје пажње на

нешто удаљенији период, биће шкртији у одабиру, држећи

се принципа најстрожије селективности. Шире

ће отворити о генерацији којој припада.

То је прва одабирачева грешка. Ако су афинитети

одабирача и одабраног сродни, дјелује „навијачка’’

страст за овога потоњега, иако је јасно да треба да

прође вишедеценијски проток времена за извршени

одабир пјесме или круга пјесама.

189

Неке антологије се праве не да једним смишљеним

гестом и на прави начин представе најбоље ауторе

и пјесме, него да извршеним чином одабира потврде

своју мериторност у томе. Вријеме је показало да

„мериторни’’ прави неопростиве превиде код одређивања

приоритета.

Пјесници су незахвални састављачи антологија.

То право више припада критичару, који је по позиву

дужан да прати пјесничку продукцију и да у њој препознаје

вриједности. Одабир мора да се заснива само

на тој основи, а не на клановском или неком другом

услову, који је уочљив у скоро свим срединама ширег

региона.

Антологичар који је опсједнут нечим што се зове

модерни тренд, нема разумијевања за пјеснике традиционалисте,

иако се зна да је диоба таквог типа по

много чему неприхватљива. Не може сјенка имати

примат над оним што ју је створило. Најновије антологије

пјесништва често су одливак одабирачеве сујете.

Наглашавају се начела, што може бити добро, али

није добро да се она извитоперују у кикс. То је обично

тада када се интуитивна моћ ресорбује у ученост.

Отуда многе пјесме у неким антологијама имају књишку

сазданост. Њу је сама баналност истрошила. Кад

је у питању пјесма, битан је фактор шта се узнесено

нашло у њој. Може то бити пјесма о љубави или мраку,

сну, пејзажу, птици, пролазности. Да, треба наћи

акорд. Ако се он нађе – ту је и партитура. Али је тај

акорд нужно препознати и у њега утиснути унутрашњи

засјај игре. Мора садржати нешто од митске аро-

190

ме, будући да се мит асимилује у доживљајну пуноћу.

Антологије су већ дуже вријеме постале клановске

вртларнице у којима се своде рачуни пријатељстава.

Мисли се да ће повећаним бројем пјесама у антологији

порасти рејтинг заступљеног. Неће. Пјесма има

слој и нијансу. Вредносне поларитете.

Ако антологију прави пјесник, он мора бити раван

најбољима. Ако је тиме хтио да поправи властиту

вриједност, лош је пут одабрао. Још ако је у њој заступљен

већим бројем пјесама, себе је тиме као ствараоца

изневјерио. Он је ту ради других, а не ради себе.

Многе антологије у региону садрже такво својство.

Антологичар је прикривени критичар. Квалитет пјесме

ставља под своју лупу, без уступка.

Обимне антологије ме збуњују. Из више разлога.

Први разлог треба тражити у широкој руци избирања,

која неизбјежно занемарује квалитет. Други је

што су субјекатске осе подређене општим мјестима,

без рефлексивног набоја. Антологија поетски зумира

неспокојство, које бар у овој ситуацији, нараста до

трагичних размјера. Антологија је дужна да предочи

који је критеријум узет при њеном оформљењу. Ако

јој придајемо значај кључа, морамо се бринути и за

руку која ће њиме руковати.

Руке многих су невјеште да то на прави начин

учине. Најављивани дух брзо је пролетио кроз ауспух.

На чуђење многих, па и мене.

191

„Дан“, 16.5.2013.

ПОЛИТИКА НЕ ДА У АНТОЛОГИЈУ

Будимир ВУКОВИЋ

Приредила редакција „Културе“ „Дана“

Један од сигурно највећих пјесника емиграције

Живаљ Дамјановић прошао је голготу, преко Босне,

Хрватске и Словеније 1944/45. и дошао до Енглеске,

а одатле потом у Аустралију. Због политичке оријентације

завичај је очигледно занемарио његов ванредни

таленат, каже књижевник Будимир Вуковић.

– Дамјановић је био капетан по чину са завршеним

војним школама, веома широког образовања.

Поменућу само неколико антологија страних пјесника

у Енглеској у које је уврштен Живаљ Дамјановић. То

су: „World Poets 1972“ (Свјет ски пјесници 1972, Regency

Press London and New York) што је у ствари антологија

новог пјесништва. Contemporary Poets 1973,

New Poets 1973... На страницама интернета такође се

налази Дамјановићево пјесништво – подсјећа Вуковић.

Он сматра да је Живаљ Дамјановић сјајан

пјесник који је, како наводи, кост наше кости и душа

наше душе и зато га неправедно заобилазе приређивачи

антологијама савременог српског пјесништва.

Подсјетимо, Живаљ Дамјановић је међу оним

писцима који су заслужни за ширење књижевности,

192

углавном на српском језику и са српским темама. Заступљен

је у књизи „Духовно стваралаштво српске

емиграције“, која је објављена у Мелбурну, у Аустралији

1978. године.

Наиме, Дамјановић је био међу оним српским

писцима који су у новим боравиштима оснивали

часописе, објављивали чланке и књиге. Развојем те

књижевности бавио се, између осталих, Боривоје М.

Карапанџић у књизи „Духовно стваралаштво српске

емиграције“. Он је по азбучном реду представио 28

српских стваралаца расутих по цијелом западном свијету.

Међу њима су Драгољуб Р. Аћимовић, Љубица

Грковић - Бољанић, Милутин Букара, владика Николај

Велимировић, Михаило Влаховић, Живаљ Дамјановић,

др Милутин Деврња, Верољуб Динић, Јован

Дучић, Вуко Р. Ђуришић, Бошко Н. Костић, Јаков В.

Љотић, Милутин Манојловић, Олга Марковић, др Матеја

Матејић, др Нико Мирошевић - Сорго, Ратко Парежанин,

Драгољуб Д. Паунић, Светомир Р. Пауновић,

Властимир С. Петровић, Милан Петровић, др Божидар

Пурић, др Миодраг Ал. Пурковић, др Ђоко

Слијепчевић, др Урош Станковић, др Анка Гођевац -

Суботић и Стеван Д. Тривунац.

– Рођен је 1906. под Острогом, а умро је у

Сиднеју, 1978. године – подсјетио је Вуковић на биографске

податке, изражавајући отворено незадовољство

што је Дамјановић скоро заборављен пјесник у

свом завичају.

193

НЕИСЦРПНА МОРАВА

На светском путу и мосту

светски се интереси косе

између Истока и Запада

одавно пре Барбаросе.

Безбројне руке и уста,

од царских до просјачких

вукоше и отимаше

и ништа јој не могаше

намерник или насилник,

домаћи или страни,

благородна га Морава

и напи и нахрани ....

Живаљ Дамјановић

Необјављени уводни дио претходног чланка

Б. Вуковић

Ових дана на књижевном простору Црне Горе изашла је

књига „Језерски врх“ антологичара Андрије Радуловића, или

очигледно више њих. Дуже од два мјесеца преовладавају осуде

ове необичне књиге, праћене и судским тужбама и извињавањима

аутора. Критике се односе, углавном, на не баш најсрећнији

одабир 68 бесмртника, а мање на физички изглед ове помало

чудновате књиге. Бројнији су они који с правом осуђују ову

антологију, којима се придружује и моја маленкост, уз дубоко

поштовање одређеног броја врхунских пјесника.

Одмах пада у очи, кад се баци поглед на ову антологију,

њен физички излгед. А ако књига плијени својим бласфемичним

изгледом, онда је боље да се није појављивала.

Са корицама сиве боје, меканог повеза, прорезаним

крацима једностраничног троугла, који асоцирају на „пирамиду“

и „свевидеће око“ (чија је суштина троугао), ствара се утисак да

се ту налази списак „масонске ложе“ под именом „Језерски врх“,

или у најмању руку неког ,,Ротари клуба“.

194

Из антологије „Језерски врх“,

избор Аћима ВИШЊИЋА:

НОВИЦА ТАДИЋ

ПЕСМА ЈАГЊЕТУ

Јагње Јагње неуништиво

Ти које си натоварено кристалима планину прешло

Јагње из најдаље пећине

Јагње које си по црном камењу мокрило

Чигро што се на највишој стени окрећеш

Јагње са руном од костију

У најдубљој ноћи

Међу старим стаблима блејиш

Јагње које памтиш

Јагње које пасеш брстиш мозак човечији

Јагње које си измислило плаветнило

Јагње свих сводова

Јагње које за собом остављаш јагоде шумске

Јагње које отворене очи изнова отвараш

Јагње са водама најдубљим

У ужареним очима

Јагње Јагње неуништиво

195

Јагње црногоричних шума

Са венцем иглица у руну

Јагње смрекових страна

Са модром бобицом у папку

Јагње од амбиса најдубљих низ планину силазиш

Јагње које кроз ноћ шириш мирис јеловине

Јагње са грудвама лањског снега на леђима

Јагње белозубо јагње високоного Јагње које ћеш ме

Убити

Јагње страховито

Ископало си ми ноћас усред света

Згодан гроб

Где ћу се сместити најзад сместити

Као што се језик твој међу вилице твоје

Тачно смешта

196

Из антологије „Језерски врх“,

избор Аћима ВИШЊИЋА:

МИЛУТИН МИЋОВИЋ

ЈАГЊЕ

Искаче јагње из свог пропламка

Слатким криком расијеца Тишину

Мед и огањ с језика му капљу

Плаче и пјева Јагње дражесно

Сретно што излази из ватре, што иде људима

Ништа неће да зна, препуштено Путу

Као да се наново родило

Скакуће, преврће се у ваздуху

Изнутра је пуно пламена

Не виде људи куд иде

Не виде његову пребистру жеђ

Неће га дочекати раширених руку

Оставиће га испред врата

Изудараће га презиром

Ништа не мисли Јагње, пуно младог млијека

Дуго је горело сазнањем и надсазнајним

Гледало у вријеме и Невријеме

Играло у самозаборавној радости

Болове претварало у плам

Гледајући једним оком у вјечност, другим у човјека

197

Куд си кренуло мило Јагње

Зашто се потуцаш о сваки камен

Као да немаш никог свог

Као да нијесу сви твоји

Зашто крвариш прије времена

Најело си се младог камена

Насало бистрог млијека

Радост ти не да ништа да мислиш

Љубав ти не да да станеш

Никога немаш, а сваког би да загрлиш

Удариће те људи по лицу

Усути земљу у очи

Ставити нож под грло

Умастиће нож твојом крвљу

Поцрвењеће твоје руно

Попиће твоју крв, Јагње ватрено

Умријеће твоје очи

Из прашине видјећеш човјека, први пут

Ништа нећеш да знаш, лудо Јагње

Пуцаш од младе снаге

Не мислиш шта ти мисле

Не видиш што видиш

Свјетлост проносиш

Кроз наше поноре и поморе

Према људима батргаш

Јагње златоруно

Јагње лепооко

У своју смрт идеш

У крилату колевку да легнеш

С ножем под грлом, с Књигом под главом

Јагње несазнајно.

198

С А Д Р Ж А Ј

ПРЕДГОВОР

Андрија МАРКУШ.........................................................7

АНАЛИЗА ПРЕДГОВОРА АНТОЛОГИЈЕ

„ЈЕЗЕРСКИ ВРХ“

Андрија МАРКУШ........................................................11

„ЈЕЗЕРСКИ ВРХ“ уз „Дан“, Дан“, 5.2.2013.

Пише новинар „Дана“ Светлана Ћетковић.................18

ВРХ ПОЕТСКИХ ДОМЕТА, „Дан“, 6.2.2013.

Пише Илија ЛАКУШИЋ..............................................22

„ДИВАН СПОМЕНИК СРПСКОМ РОДУ“

Јована Станишић

Приредио новинар „Дана“ Здравко ШАКОТИЋ........25

ПОД ЊЕГОШЕВИМ НЕБОМ, „Дан“, 7.2.2013.

Андрија Радуловић

Приредио новинар „Дана“ Светлана ЋЕТКОВИЋ...26

ПРОСЈЕЧНО ЛОШ КВАЛИТЕТ, „Дан“, 12.2.2013.

Пише Андрија МАРКУШ.............................................30

199

ТЕРОР ЈАДНИХ АНТОЛОГА ПЈЕСАМА,

„Српске новине“, бр.62. фебруара 2013.

Пише Момир ВОЈВОДИЋ...........................................36

НАТПРОСЈЕЧНО ЛОШ КРИТИЧАР,

„Дан“, 13.2.2013.

Пише Андрија РАДУЛОВИЋ.....................................41

АНТОЛОГИЈСКО АНТИЊЕГОШЕВСТВО

АНТОЛОГИЧАРА, „Дан“, 14.2.2013.

Пише мр Аћим Јоаким ВИШЊИЋ.............................45

АМАТЕРИ ПОНОВО ЈАШУ, „Дан“, 15.2.2013.

Пише Андрија РАДУЛОВИЋ......................................49

САЧУВАО СВОЈ СТАРИ АНТОЛОГИЈСКИ

СТАТУС, „Дан“, 15.2.2013.

Пише Илија ЛАКУШИЋ..............................................51

РАДУЛОВИЋ ДОЂИ ЗА ОБУЋУ,

СКРОЈИО САМ ТИ ЈЕ, „Дан“, 16.2.2013


АНТОЛОГИЈА, „Дан“, 16.2.2013

Пише Милутин МИЋОВИЋ.........................................56

ГЛАНЦАЈ ДОК ДОЂЕМ, „Дан“, 17.2.2013.


200

СА СЛУХОМ И СЕНЗИБИЛИТЕТОМ,

„Дан“, 17.2.2013.

Алек ВУКАДИНОВИЋ

Приредио новинар „Дана“ Светлана ЋЕТКОВИЋ....60

СПУСТИ ГЛУВУ СЛУШАЛИЦУ,

Дан“, 18.2.2013.


ВРИЈЕМЕ ЈЕ МАЈСТОРСКО РЕШЕТО,

„Дан“, 18.2.2013 (19.2.2013, исправка)

Пише Аћим ВИШЊИЋ.................................................62

ТАЧКА, „Дан“, 19.2.2013.


ТАЧКА УЗ ТАЧКУ, 19.2.2013.

Пише Андрија МАРКУШ............................................67

ЗНАЧАЈНО ДЈЕЛО НАШЕ КУЛТУРЕ,

Дан“, 20.2.2013.

Пише Радојица Ф. Булатовић, књижевник.................69

СМС-ПОРУКЕ, 14 и 20.2.2013.

Између Андрије Маркуша и Илије Лакушића............71

ЈЕЗЕРСКИ ВРХ, Дан“, субота 23.2.2013.

Пише Милутин МИЋОВИЋ.........................................73

201

СВЕВИДЕЋА АНТОЛОГИЈА,

Дан“, 23.2.2013.

Пише мр Аћим ВИШЊИЋ...........................................76

ПЉУШТАЋЕ ТУЖБЕ ЗБОГ

„ЈЕЗЕРСКОГ ВРХА“, „Дан“, 25.2.2013.

Наследница ауторских права Вита Николића

Даница Николић

Приредио новинар „Дана“ Васо Станишић................81

ОДРЕКНИ СЕ МОЈИХ СТИХОВА, „Дан“, 25.2.2013.


НАГРАДА, „Архитеклтира“, бр.128, август 2008.

Пише Андрија МАРКУШ..................................................88

ТУЖИЋЕМО И ПОРЕД ИЗВИЊЕЊА,

„Дан“, 26.2.2013.

Приредила редакција „Културе,, „Дана“ ...................89

МАРКУШ, НЕ БРЉАЈ, „Дан“, 26.2.2013.

Пише Милутин МИЋОВОЋ........................................92

АКО ЗНАШ ШТО СИ БИО, ЗНАЋЕШ

ШТО ЋЕШ БИТИ, „Дан“, 27.2.2013.


ЛАЖИРОГ, „Дан“, 27.2.2013.


202

ИЗВИЊАВАМ СЕ ЗА СВАКУ

ОЗБИЉНУ РЕЧЕНИЦУ, „Дан“, 27.2.2013.

Пише Илија ЛАКУШИЋ............................................106

ЛАКУШНО СВЕТОГРЂЕ, „Дан“, 1.3.2013.

Пише мр Аћим ВИШЊИЋ........................................110

ВИНСКА МУХА, „Дан“, 2.3.2013.


ОКСИМОРОН, „ДАН“ 2.3.2013.

Пише Милутин МИЋОВИЋ......................................114

ГЕНЕРАЛ ОКСИ МОРОН, „Дан“, 3.3.2013.

Пише Андрија МАРКУШ...........................................118

МУХА И ЧУН, „Дан“, 3. 3 2013.

Пише Аћим ВИШЊИЋ...............................................122

ПИСМЕНИ АНДРИЈА И

НЕПИСМЕНИ АНДРИЈА, „Дан“, 3. март 2013.

Пише Веселин ЛАЗАРЕВИЋ.....................................125

ХАЛУЦИНАЦИЈА НИЈЕ

КРЕАЦИЈА, „Дан“, 6.3.2013.


ХВАЛИ КОЊА КОЈЕГ ЈАШЕ, „Дан“, 7.3.2013.


203

ПЛЕС ВУКОВА, „Дан“, 8. 3. 2013.

Пише Андрија РАДУЛОВИЋ....................................132

СУЈЕТА, ЗАВИСТ, ОХОЛОСТ..... „Дан“, 8.3.2013.

Пише Веселин ЛАЗАРЕВИЋ.....................................134

ДРУЖЕЊЕ СА СОБОМ, „Дан“, 9.3.2013.

Пише Андрија МАРКУШ.......................................136

ЛАКУШИЋЕВА МАЛОГРАЂАНСКА

ПАПАЗАНИЈА, „Дан“, 9.3.2013.

Пише Аћим Јоаким ВИШЊИЋ..................................139

СИРОВИНЕ, „Дан“, 9.3.2013.


РИЈЕТКО СМО ШТО СМО, „Дан“, 12.3.2013.


НИЈЕСАМ МОГАО ДА САКРИЈЕМ

РАЗОЧАРЕЊЕ, „Дан“, 12.3.2013.

Слободан БОШКОВИЋ

Приредила редакција „Културе,, „Дана“...................148

ПОНОР СЕ ПОНОРОМ ИЗАЗИВА, „Дан“, 12.3.2013.


РАЗОЧАРЕЊЕ, „Дан“, 13.3.2013.


204

ЗЛАТОКОСА И МАЧАК, „Дан“, 14.3.2013,

и обновљено:

ЧЕКА СУНЦЕ, А ГОРИ МУ ПОД НОГАМА,

„Дан“, 16.3.2013,


КАД СЕ МЈЕРА ПОМЈЕРА , уз претходно...........164

РЕДОСЛЕД „ЋЕРАЊА“ (објашњење ван полемике)

Андрија Маркуш..........................................................166

УЖИВАЈМО У ОДАБРАНИМ СТИХОВИМА

„Дан“, 14.3.2013.

Пише Гордана САРИЋ...............................................167

МНОГО МАЛО, „Дан“, 16.3.2013.


УБИ СЕ ДОКАЗУЈУЋИ ДА ЈЕ ПЈЕСНИК

„Дан“, 16.3.2013.


НОВО ЦАРЕВО ОДИЈЕЛО, „Дан“, 19.3.2013.

Пише Андрија МАРКУШ..........................................175

НЕГАТОРСКИ ДУХ МАЛОГРАЂАНИНА

„Дан“, 19.3.2013.

Пише Аћим ВИШЊИЋ..............................................179

АЈМО КУЋИ, „Дан“, 20.3.2013.


205

СТРАХ ОД ПОЕЗИЈЕ, „Дан“, 20.3.2013.


ХАРИКИРИ, „Дан“, 23.3.2013.

Пише Андрија МАРКУШ..........................................185

АНТОЛОГИЈА – ИСКУШЕЊЕ И НЕСПОРАЗУМИ

„Дан“, 13.5.2013.

Пише академик Жарко ЂУРОВИЋ.........................187

ПОЛИТИКА НЕ ДА У АНТОЛОГИЈУ

„Дан“, 16.5.2013.

Будимир ВУКОВИЋ

Приредила редакција „Културе“ „Дана“..................192

ПЕСМА ЈАГЊЕТУ

Новица ТАДИЋ

(Из антологије „Језерски врх“,

избор Аћима ВИШЊИЋА)........................................195

ЈАГЊЕ

Милутин МИЋОВИЋ

(Из антологије „Језерски врх“,

избор Аћима ВИШЊИЋА).......................................197

206

207

CIP - Каталогизација у публикацији

Национална библиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN 978-9940-9057-9-8

COBISS.CG-ID 27181584

208

O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?