O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

до чувене БОГДАНОЛОГИЈЕ естетичара Богдана Поповића,
која је сублим вишегодишњег ишчитавања
српске лирике лиричара рођених у деветнаестом вијеку:
1824. (Бранко Радичевић) до 1886. (Вељко Петр о-
вић), која је и животно дјело Богдана Поповића, озлоглашеног
од пјесника брбљиваца због естетичаревог
захтјева пјесницима српског језика: „Цела лепа пјесма!“
Тај естетски захтјев су први напали српски надреалисти,
немоћни да изусте цео леп стих, а о „целој
лепој песми“ да не говоримо. Брбљивци не могу да
измозгају „целу лепу песму “Лисје жути веће по дрвећу“
или „Напуштена црква“.
Љубитељи поезије, има међу њима и пјесника и
пјевуна, имају право да по свом осјећању, култивисаном
и некултивисаном, бирају пјесме или приче у
прози и да од њих праве своје збирке лирике или прозе,
само не треба да те своје изборе олако називају
АНТОЛОГИЈЕ, пошто је светогрђе према поезији или
прози, поготово према ријечи АНТОЛОГИЈА. Да би
избор лирских пјесама или врховних прозних штива
био достојан назива АНТОЛОГИЈА насушна су два
услова: име избирача и успјешан избор по избирачевом
концепту и мјерилу, свакако умјетничком, и према
сврси избора. Богдан Поповић у првој реченици
свог предговора свом избору пјесама из новије српске
лирике каже: „... обележје ове „Антологије“ према већини
других у томе је што је састављена, од почетка
до краја, у циљу и по мерилима чисто естетичким“.
Не меће велики естетичар међу наводнике ријеч „Антологија“
без велике кртичке обавезаности према тој
37