O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

„Дан“, 25.2.2013.
ОДРЕКНИ СЕ МОЈИХ СТИХОВА
Пише Андрија МАРКУШ
По други пут Милутин Мићовић ме прецизно
прозива на његов начин „овај – онај“, без навођења
имена, а да се зна ко је, на двије столице сједећи. Из
своје колумне „Културни појавник“ (са мо га линија
дијели на истој страни), брани свој пословни интерес
у (Ан ти)антологији Андрије Радуловића, као суиздавач
и уредник те књиге, по методи – хвали коња којег
јаше.
Грдно се вара да га та линија штити док је на
линији те (Анти)антологије: истрчи из свог дворишта,
уједе и врати се.
Док полемишем са Радуловићем, он ме, да изгубим
корак, преко ове линије (као пре ко конопца у
боксерском рингу) вуче за рукав, што не би требало
да ради, ако не из захвалности што моје стихове потписује
као своје, оно што: колико ја одем доље, толико
он иде за мном, јер се на мене ослања. Зна добро
кад се срео са тим мојим стиховима и којим поводом.
Било је то 1994. у књизи „Ђаволи и људи“, која је постала
најмања књига са највише пјесника којима је
била узор, о чему је „Дан“ својевремено писао у наставцима.
Ја сам потом од мени узетих стихова па
враћених – направио поприлично дугу својеврсну поему
„Лажирог“, која је на мом сајту
http://www.andrijamarkus.com у дијелу ,,Сличности...“,
85