O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

га оштре крајности - идиотлук се преображавао у аристократизам,
и аристократизам је сјенчио идиотизам.
Не помаже логика, да се откључа његов случај - његов
јарки оксиморон! Логика Аристотеловог ђака, крахирала
је, пред (а)логиком биједног Диогена, који је вјероватно
имао неки „дајмонски“ ( духовни) дослух са
Сократом. Може се рећи, да Александар, није знао да
чита Диогена, али је цијенио његов дар, који није могао
да разумије. И то је било мало много од једног цара.
Аристотел, учитељ Александров, смислио је оксиморон
- „непокретни покретач“, али тај оксиморон,
Диоген је користио у пракси, а за Александра је то било
мало много. Због тога, многи, који су мислили да
су опремљени логиком и моћи јавног расправљања,
налијетали су на Диогена. Није, наравно, Диоген избјегавао
расправе, подстицао их је чак својим оксиморонским
интригама, док су поспјешивале моћ мишљења
и расправљања. Али, био је мештер да вербалним
напасницима у одлучујућим моментима нађе Ахилову
пету.
Кад се Александар „насадио“ на Диогенов оксиморон,
можемо замислити како су се насађивали други
снагатори дијалога и полемике, којима је обиловала
грчка Агора. Може се рећи да је Диоген нека врста
„непокретног покретача“, који је из своје стајне тачке,
нокаутом васпитавао своје опоненте.
Људска, но, ипак божанствена комедија, не би
била тако занимљива, пуна обрта, неоткривених простора,
да Бог своје потезе и наклоности чини тако
очигледним. Све важно је прикривено, или, чак, дубо-
171