O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

захтјевној ријечи. А како ће да испуне врховни захтјев
естетски данашњи бројни „атнолози“ чисто естетичко
мјерило када и не знају право значење ријечи естетика.
Они који нијесу чули да је естетика филозофија
умјетности, како ће да примјењују естетска мјерила
при избору лирских или прозних штива? Никако!
Зоран Мишић, изузетни модерни књижевни
критичар, ког је уважавао и велики Михиз, објавио је
1967. године „Антологију српске поезије“од Његоша,
рођеног 1813. до Миодрага Поповића, рођеног 1928.
године, која заслужује назив „Антологија“. И пјесник
Миодраг Поповић је начинио „Антологију српског
пјесништва“од Светог Саве, рођеног 1175. године до
Стевана Раичковића (1928), Јована Христића (1993) и
Бранка Миљковића, рођеног у Нишу 1934. године, а
убијеног у Загребу 1961. Остале „антологије“ су, најуспјешније,
једва додирнуле захтјев потпуног увида,
анализе и естетског мјерила при избору штива. За
стварање антологијског избора насушна је велика
књижевна култура и велики рад. Нико није створио
викенд „антологију“.
Говорио ми је пјесник Бранислав Петровић, чију
смо књигу пјесама „Моћ говора“ култно рецитовали у
студенстским заносима поезијом 1961. године: „Повраћам
кад чујем да су ми мучене пјесме у каквој антологији“.
Био је сасвим у праву. „Антологисање“ је
чупање туђих осјећања у дроњке.
Каже ми пријатељ, добар избирач лектире, прије
три дана како су му стихови у „антологији“ пјевуна,
чије име није хтио да ода, да се не сјетим ко је „анто-
38