O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

него силом квалитета. Добар дио читалаца који те
књиге добију, углавном, као поклоне, одмах иду кући
са поклоњеном књигом. Како их чека ручак и врела
шерпа, они књигу стављају на сто да не би изгорела
мушема. Често је то грешка но, много чешће, није.
Колико сам обавијештен, књиге господина А.В. спасиле
су многе мушеме. То је редовно била прва препрека
на путу до какве антологије. Чујем да су антологичари
због те чињенице љути на домаћице.
А антологије су живе арене, мјесто догађања
поезије. Оне су искушење које непрекидним чишћењем
праве све ситније решето како не би настала претјерана
гужва у финалу. Није ни мало чудно што поезија
појединих пјесника испада на нижем нивоу такмичења.
Фројд би рекао да није никакво чудо што
свака угрожена јединка у тренутку угрожености уједа
оне око себе. Сложићемо се - има тога и међу људима
као сложенијој врсти. Ја, међутим, нијесам психијатар
већ економиста, па ћу рећи да је то јефтино, готово
багателно, понашање.
Е па, господине А.В., као талентован и преучен,
морао би знати да се књиге пишу за радним столом и
да је то задње мјесто утицаја на свој рукопис. То је
једина шанса да разум, страст и ученост освијетле папир
пред собом. Дакле, пресретање читалаца, критичара
и антологичара и пријетња дипломама нијесу начин
да се помогне завршеном рукопису. Дипломе су
право благо за фрижидер и нигдје више. Родитељи
тјерају своју дјецу да уче како би имали да једу и да
имају редовну столицу, ради поезије - не.
107