O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

Шта Андрији Радуловићу вриједи што ме је познавао
кад ме овако упознаје, говорећи да ме није познавао
као писца.
Како сам могао да га упознам са мојим радом
прије но се родио ( познајући му родитеље прије закључивања
брака)? Све његове године, а тако ћу и
сљедеће, обиљежио сам са по једном књигом или рукописом,
које му нијесам доносио.
Као свако, и он се прво хватао нога а не књига у
којима до данас није проходао. Велика би предност
била да сам му у колијевци доносио књиге, јер би их
он тада опоганио да не мора сада.
Он говори да ме познаје, наводећи да сам у
осмој деценији живота, али узгред (около наоколо) каже
са сам магарац, од чега се не спасава ни други њему
супротстављени полемичар, што не би требало никог
да вријеђа, јер и себе вријеђа да је мачак, стихом:
да су пјесници просиоци мачкине кћери.
Све је на старту било јасно, али мене је интересовао
наставак разговора са млађим о чему год отворе
причу. А све да бисмо показали карактеристичан садашњи
разговор двије генерације, попут „Отац и син”
Ђура Јакшића, гдје отац прижељкује сабље и копља, а
син јарца печеног. Овдје млађани Радуловић, поред
осталог, тражи од мене да га признам старијим од себе;
неће ваљда само због тога што ја, иако старији,
имам више косе на глави.
Мићовић, којем сам казао: да користи моје стихове
за своју поезију као сировину (а некад дословно
са знацима интерпункције), одговара чланком „Сиро-
162