O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

ме, будући да се мит асимилује у доживљајну пуноћу.
Антологије су већ дуже вријеме постале клановске
вртларнице у којима се своде рачуни пријатељстава.
Мисли се да ће повећаним бројем пјесама у антологији
порасти рејтинг заступљеног. Неће. Пјесма има
слој и нијансу. Вредносне поларитете.
Ако антологију прави пјесник, он мора бити раван
најбољима. Ако је тиме хтио да поправи властиту
вриједност, лош је пут одабрао. Још ако је у њој заступљен
већим бројем пјесама, себе је тиме као ствараоца
изневјерио. Он је ту ради других, а не ради себе.
Многе антологије у региону садрже такво својство.
Антологичар је прикривени критичар. Квалитет пјесме
ставља под своју лупу, без уступка.
Обимне антологије ме збуњују. Из више разлога.
Први разлог треба тражити у широкој руци избирања,
која неизбјежно занемарује квалитет. Други је
што су субјекатске осе подређене општим мјестима,
без рефлексивног набоја. Антологија поетски зумира
неспокојство, које бар у овој ситуацији, нараста до
трагичних размјера. Антологија је дужна да предочи
који је критеријум узет при њеном оформљењу. Ако
јој придајемо значај кључа, морамо се бринути и за
руку која ће њиме руковати.
Руке многих су невјеште да то на прави начин
учине. Најављивани дух брзо је пролетио кроз ауспух.
На чуђење многих, па и мене.
191