O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

ситне душе, којима није свето Антологијско правило:
антологичар може да изостави, или неког писца прецијени.
То је његово, и само његово право...
Тумачење и вредновање пјесничког искуства, по
логици ствари изискује посебну методологију, а вјероватно
зависи и од специфичних критичаревих афинитета.
Критичари, или Антологичари, свој рад на новим
пјесничким књигама, углавном, окончавају препознавањем
тежишних пјесама у збирци, односно,
мотива у појединим пјесмама, или других јединица
поетског исказа који су неопходни за идентификацију
пјесниковог свијета или органа својства којим се тај
свијет разликује у односу на друга пјесничка искуства.
Врло често Антологичареви коментари поезије
(боље рећи избор поезије) сведени су на фактографско
утврђивање несумњивих поетских датости текста
који се проучава, при чему је остајала недовољно јасна
артикулисана диферентна специфика појединих
збирки и односу на друге, а пјесници знамо, за разлику
од свих других стваралаца, говоре посебним језиком
и откривају смисао на свој начин. Многи критичари
ограниченост својих анализа надилазе тако што
своје осврте о пјесничким књигама остављају отвореним,
на есејистички начин. Оваква недореченост критичаревог
текста привидна је; његов закључак је
отворен и подразумијева читаочево учествовање у извођењу
крајње вриједности оцјене.
Без ангажмана читаоца књижевна критика била
би бесмислена. Као што је бесмислена прича А. Мар-
126