O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

„Дан“, 12.3.2013
РЕАГОВАЊЕ Н А „СИРОВИНЕ“ МИЛУТИНА МИ-
ЋОВИЋА
РИЈЕТКО СМО ШТО СМО
Пише Андрија МАРКУШ
Није увредљиво бити сировина, рецимо рећи да
смо као пјесници толико напредовали да смо сировинска
база за додјелу Нобелове награде. Али, ми више
волимо да смо бољи од горег, но гори од бољег. А ријетко
смо што смо; бољи смо (из мо је књиге „Чојак,
колико је то“).
Међутим, ако полазну тачку, као што чини Милутин
Мићовић, помјеримо на ниво букве као сировине,
која жели да уђе у књиге – гдје је контекст ( Анти)антологија
и његов окси-морон – то постаје нешто
другачије. А богами и у односу на Бога неприличније,
јер наводи да Бог подржава наивност сировине. Мора
да му је велика мука, јер се досад позивао на А. Радуловића,
а сада на Бога.
Остаје нејасно гдје овдје Мићовић види себе –
или као мањег од већег, или већег од мањег. Јер не
може неко да сматра да му је довољно да је машинбравар
као Тито да достигне његов ниво, да би, рецимо,
Андрију Маркуша и Аћима Вишњића са научним
радовима и књигама урачунао у сировине, који ће, ка-
146