O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

нирају, или да се потписује псеудонимом „генерал
Окси Морон.”
Једном у Београду трчи према мени улицом
много људи, а испред један одмакао двадесет метара.
Сви, па и тај испред, вичу: „Држите лопова”, којег ја
нијесам могао да видим да бих га ухватио, јер у првог
нијесам сумњао, о то је био он. Бјегунац је убиједио
све испред, али не и оне иза. Ја се сада у читавој овој
причи налазим иза.
Мићовић поново жонглира без лопте, да би до
краја, кад узима лопту, остао без публике. „Кћерку
кори, снахи приговара.” Неће тако моћи Свекрво моја.
Неће моћи да мене, од којег си користио поезију, ни
мене ни друге, посредно уводиш у причу као потенцијалне
пјеснике, да би нас на крају ближе идентификовао
паткама које би да се потопе у скривено језеро
(твој „Језерски врх”). Тек на крају пружаш руку за
лопту за „реченицу”, за коју то без за ону моју из
претходног текста – без помена непоменице пред пјесницима,
но пред другим судом. Од болова – и ја и
свако други можемо да повратимо, али само оно што
смо прогутали: гдје је сада то? Гдје је објашњење за
ту реченицу – стих, полемичару?
Моја књига „Ђаволи и људи”, 1994. са рецензентима
Војводићем и Лакушићем, са вриједним оцјенама,
послужила је као инспирација у дозвољеном и
дијелом недозвољеном обиму за четири пјесника, од
којих су три добитници Награде „Марко Миљанов”, о
чему је писао „Дан”. Међу њима (није тада помињан)
био је и Милутин Мићовић са два посуђивања, што
119