O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

кује да ће му голуб изаћи из рукава, сваки мађионичар
може да позавиди.
Радуловић, између осталог, наводи да је бирао и
„прозрачне“ пјесме, гдје су, лако је видјети, и шупљикаве
да промаја кроз њих бије.
Најинтересантнији је Радуловићев став: „Поезија
као аристократија духа, никад се не препоручује најширој
публици, зато је и спремна да остане у уском
кругу посвећеника.“ Већ сам у полемици казао: ваљда
се не препоручује најширој публици да не добије стомачне
проблеме.... А како се ове Радуловићеве ријечи
слажу са оним што је претходно казао: „Земље које
немају своје пјеснике и не постоје“? Значи ли то да
једну државу чини само уски круг посвећеника поезији?
Због чега је, у односу на претходно, Радуловић
дистрибуирао ову антологију – хиљаде примјерака,
ако није мислио: кад се књига купује и остварује профит,
да је тада и за најширу публику, а видјели смо – и
за полицију?
*
Ова анализа предговора антологије, са осталим,
одговориће на питање ко је „обућар“ а ко „обувени“?
Аутор антологије А. Радуловић назвао је А. Маркуша
„обућарем“, а себе да је „међународне књижевне репутације“.
А. Маркуш је од њега у полемици добио задатак
и да гланца обућу... Ово је гланц... Али не и завршни.
На страни 95. ове књиге дата је поема А. Маркуша
„Лажирог“, из које се види да је и уредник антологије
Милутин Мићовић са „улогом“, да је од овог
„обућара“ користио не само два „обућарева“ стиха,
који су једино помињани у полемици, но и додатних
16