O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

Колико му у ову нашу репутацију вјерујемо, толико и
у међународну.
Узгред, Радуловић се сада бави стилским фигурама
моје сатиричне пјесме, гдје не смета што му то
није жанр, али не би сметало ни да те „пропусте” потражи
код, рецимо, Матијине књиге „Ћераћемо се
још” да и њега поучи, па ће му можда некад у жирију
додијелити награду, да се због тога не љути на њега.
Чланком „Много мало“, Милутин Мићовић, по
обичају, прве три четвртине жонглира без лопте. На
крају, он казује шта га боли, гдје као повезницу, уз
„оксиморон“ и „натруњене талентом“ (гдје је са мо
Мићовић горе), као прозван, од мојег презимена прави
кованицу „мракушан“, која би требало одсад стално
да стоји испред Мићовићевог имена, због његовог
великог коришћења моје поезије. Зар му од кнедле у
грлу – од непомена мојег стиха којег је прогутао – само
толико гласа пролази? Кад већ покушавају да своју
недодирљивост изграде исконструисаном разликом у
висини: да су они наши бесмртници са много пјесама
антологијске вриједности, а ми обућари и магарци које
они (како каже Радуловић) церемонијално прескачу
као вукови, прије но магареће месо омезе, вриједи тим
орловима подићи крила и видјети шта им је испод.
Поготову кад Радуловић прелази на конкретну оцјену
моје пјесме.
Анализирајмо Радуловићеву пјесму „Златокоса
и мачак“ из његове (Анти)антологије, коју је изабрао
да објави у „Дану“: Прва строфа гласи: „Удавала мајка
ћерку / Годину за годину / Златокосу раскошну“.
176