O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

Неке антологије се праве не да једним смишљеним
гестом и на прави начин представе најбоље ауторе
и пјесме, него да извршеним чином одабира потврде
своју мериторност у томе. Вријеме је показало да
„мериторни’’ прави неопростиве превиде код одређивања
приоритета.
Пјесници су незахвални састављачи антологија.
То право више припада критичару, који је по позиву
дужан да прати пјесничку продукцију и да у њој препознаје
вриједности. Одабир мора да се заснива само
на тој основи, а не на клановском или неком другом
услову, који је уочљив у скоро свим срединама ширег
региона.
Антологичар који је опсједнут нечим што се зове
модерни тренд, нема разумијевања за пјеснике традиционалисте,
иако се зна да је диоба таквог типа по
много чему неприхватљива. Не може сјенка имати
примат над оним што ју је створило. Најновије антологије
пјесништва често су одливак одабирачеве сујете.
Наглашавају се начела, што може бити добро, али
није добро да се она извитоперују у кикс. То је обично
тада када се интуитивна моћ ресорбује у ученост.
Отуда многе пјесме у неким антологијама имају књишку
сазданост. Њу је сама баналност истрошила. Кад
је у питању пјесма, битан је фактор шта се узнесено
нашло у њој. Може то бити пјесма о љубави или мраку,
сну, пејзажу, птици, пролазности. Да, треба наћи
акорд. Ако се он нађе – ту је и партитура. Али је тај
акорд нужно препознати и у њега утиснути унутрашњи
засјај игре. Мора садржати нешто од митске аро-
190