O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

То нијесу писци. Њихове су књиге пуне недужних
жртава. Не књиге, него и реченице. Таква једна
реченица може слону кости да поломи. Јесу ли читаоци
ту, да траже и напипавају језерски врх у свакој њиховој
безумној реченици? Они просто покраду једну
моју јасну нереченицу, и ставе је у шуму својих мрачних
оксиморона. Па, опростите, нећемо тако. Видјећемо,
на суду, ко је крив за ово. Није моја глава, мала
шала. Али ми задаје муке, од којих ћу пукнути - на
све четири стране, несвијета! Нећу више да ломим мозак
на њиховим реченицама. Оставићу мозак за нешто
друго. Боље и да га оставим низашта, него да ми га такви
праве. Промислићу још - читати или уопште не
читати? А и што би човјек читао, кад све зна. Као ово
ја. Луд сам био што сам икога читао. Што нијесам само
писао. Па сви да мене читају и преписују. Има и
таквих који кажу да је Језерски врх ингениозна процјена
савремене поезије. Да се то језеро поезије не да
замутити, без обзира на мрачне намјере. Неки су покушали
да га замуте, па су се утопили. Можда је зачарано!
Можда је оно изван сваке стварности. Можда га
бране херувими.
Прије бих рекао - кербери. Мада још ништа није
сигурно! Због Језерског врха, замрзио сам и Језерски
врх. Можда је Његош смислио тај оксиморон! Ко би
него он!? Ако је то Његош смислио, не знам ни њему
шта бих учинио!? Али, можда је Језерски врх просто
чудо природе? Да би једном постало чудо поезије!?
Али, све то, реално гледано, припада фикцијама. Видјели
сте како то иде. Видјели сте како то не иде.
116