O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

Лош утисак, можда је нашом кривицом, јер поезија је
лијек, а кад је лијек могућа је грешка у употреби са
алергијским ефектом.
Међутим, Радуловић нас сматра болесним без
лијека, па у предговору (Ан ти)антологије каже да се
поезија не препоручује најширој публици (сем уском
кругу посвећеника), чиме је са себе скинуо одговорност
ако ко од ње добије, рецимо, штукавицу.
Али ако није за ширу публику, зашто је ту књигу
штампао у огромном тиражу уз дневни лист? Да то
није овако: кад се плаћа, књига је за сваког, а кад се
критикује, није за сваког? Анализа поезије Милутина
Мићовића, који је много слабији од Радуловића, била
би тиме са нижом оцјеном њене вриједности...
Цар је и даље у новом одијелу, а нигдје дјечака
да каже да је го, да бисмо ишли кућама.
Што се тиче моје незаступљености у још којој
антологији црногорске поезије, које помиње Радуловић
– колико да их је, одговор је: да сам ја тамо и кад
ме нема, кад су у њима редовно четири пјесника који
су као узор користили моју поезију
Чему би личило да смо тамо и ја и они, упроштено
речено: и оригинал и копија.
Својевремено је у „Дану“ писало: Кад је копија
копије добила награду, ваљда је ред дошао и на Андријин
оригинал. „Крађа и прекрађа звона“ – заступљен
и „из друге руке“, преозбиљно Радуловићу да би
се ти тиме бавио. А ја никад нијесам тражио, ни приговарао
за своје мјесто у твојој (Анти)антологији, већ
само што је она са огромним бројем заступљених, без
селекције, безвриједна.
178