O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

умора, или да загрми из фолклорног донебесја. Рођеним
пјесницима, пјевунима, увијек нешто зуји у ушима
и бруји с језика... По томе ћете их познати!
Истина, треба разликовати зујање пјесме од других
зујања и брујања. Зато треба посебно истанчан
слух, да можеш чути и оно чега нема. Може пјесник,
када му није сасвим изоштрен слух, да препише неко
друго зујање, рецимо зујање пчела, или мува, или неких
других инсеката. Јер пјесничке уши су много наивне.
Оне у све вјерују, па некад и од обичног зујања
мува, помисли да су неки мистични гласови.
Нарочито, кад огладни душа предивног зујања и
брујања, пјесник може просто да препише неке халуцинатне
гласове, који почну да се јављају мученици.
Није лако бити пјесник, и раздвојити зујање пјесме у
ушима, од других зујања и брујања која се, у нашем
зловремену, умножавају на штету поезије.
С друге стране, има, кажу, пјесника, оностраника
и мрачњака, који кажу, да пјесма није зујање, него
неки дубоки унутрашњи покрет и, преокрет. Ти кажу,
да исти човјек не улази у пјесму и излази из пјесме.
Ако уђе у праву пјесму, из пјесме излази, други, нови,
препорођени човјек. Који је више постао онај први,
кога је тражио у пустињи. Они кажу, да нарочито пјесма
дјелује на мушку (или женску) силу, да доводи до
огњеног стања цио живот. Да небо, у тим моментима,
силази у човјека. Да виле, или музе с Језерког врха,
жарко зажеле да се умешају у таквом чудном собитију
душе. Пјесма, кажу такви филозофи, нешто је првобитно,
и, чак, ратничко!
74