O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

Заувијек у душу урезане су ми Платонове ријечи:
„Пјесник је танано и свето биће у коме је божански
занос“.
Мјесто пјесника и јесте у небеским пространствима.
Не припада му да се бави приземним, тривијалним
стварима. Он треба да се уздигне, душе да спаја,
оплемени их, изнад сна понесе. Уз стихове да се
воли, чезне и пати, да се рецитује и удвара. Пјесма
треба да опчини и топлином душу обгрли. То је мој
избор поезије. Волим Стевана Раичковића, Вита Николића,
Леса Ивановића, Душана Костића, Слободана
Вучинића, Матију Бећковића, посебно Дучића, Ракића,
Шантића, Десанку и друге сличне чији стихови ми
душу милују. Неко воли једну врсту поезије, неко
другу, неко класику, неко модеран стих, опет ствар
избора. А шта би било када би сви исто вољели или не
вољели? De gustibus non disputandum est, (О укусима
не треба расправљати). Свако носи своју мисао и има
свој укус. Ја модерну поезију цијеним, али ми је далеко
од срца. Поштујмо различитост и могућност личног
избора! Поштујмо слободу размишљања и расуђивања!
Не морамо све вољети, али можемо уважавати.
Са нестрпљењем сам очекивала антологију „Језерски
врх“. Пјесме сам прочитала, неке само очима
прелетјела и уживала у онима по мом укусу. Андрија
Радуловић је одабрао пјеснике и то је његово право
избора. Зашто га нападати? Њему су се њихове пјесме
свидјеле. И нека их. Ми их читамо и за себе одабирамо.
Некоме ће се свидјети ова, некоме она. И сви за-
168