O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

жирог“ (на који се Андрија Маркуш позивао у полемици,
упућујући на свој сајт), као и СМС-полемика, то јест
размјена неких података Маркуша и Лакушића. Ту је и
чланак „Награда“ Андрије Маркуша из „Архитектуре“,
2008, који, иако раније писан, употпуњује ставове. На
крају, по избору Аћима Вишњића, представљене су двије
пјесме из Антологије.
Андрија Маркуш је тврдио да су Антологијом, за
мали број грађана Црне Горе – за 30% популације ( за
око 220 хиљада грађана), нејасном методом препознати
српски пјесници који пишу српски и ћирилицом (на које
је наглашено сведена Антологија), код чињенице да на
српском језику, и латиницом, пишу и други. На толико
мало становништва, премного је 68 пјесника са 311 пјесама
антологијске вриједности, па се стиче утисак како
више од 68 пјесника и нема, а има. У антологији незаступљени
су чак и пет добитника Награде „Марко Миљанов“,
што ствара сумњу на пристрасност, поготову
што је аутор себе (и то значајно) заступио.
Као што увијeк бива код недостатка аргумената,
долази до питања у смислу: „Ко си ти да о томе пишеш“,
а не да се аргументом реагује на аргумент, гдје би требало
да је циљ књига, а не човјек, кад се (а некоме ни то
није било довољно) понекад прелазило на јаче увреде.
Током дуге полемике, имена се нијесу увијек морала
помињати, препозната у датим улогама. Некад права
имена нијесу била довољна, те су настајале кованице,
чак и заједничка погрдна имена да се о једном трошку
сви противници у исти угао сабију... Као да је невоља од
великог снијега.
Кад је то било недовољно, прелазило се на описе
психичких и физичких изгледа, нудећи и стадионе за
разрачун, излазећи из оквира који је дао „Дан“. Умјесто
да се пропуст саговорника објави, он је пријављиван полицији.
Било је ту и „вукова“ и „магаради“ са „пристра-
9